13.12.2016.

Potresno

Danas mi je sasvim slučajno u šake i vidno polje dospeo poslednji broj jednog znamenitog beogradskog enigmatskog časopisa o kojem već toliko dugo ne razmišljam (i ne pišem) da sam zaboravio da postoji. Posle svih meseci koje sam proveo na bezbednom odstojanju od srpskog enigmatskog smeća, susret je za mene bio potresan. 

I setih se da sam nedavno na blogu Tio pročitao kazivanje jednog simpatičnog kolege o tome kako je doajenu srpske enigmatike Bošku Petroviću odneo na dar primerak tog lista. Kuku majko! Pa, bilo bi humanije da mu je opalio šamar ili da ga je šutnuo u dupe! Čak bi imalo nekog smisla i da mu je poklonio kutiju kurtona ili nešto slično čime se čovek može narugati tuđoj starosti, ali... Boško svakako nije zaslužio udarac koji je dobio. I nadam se da je preživeo. To je otprilike kao kada bismo Harisonu Fordu poklonili novi niskobudžetni pornić "Indijana Džons" iliti porno parodiju onog filma koji ga je učinio besmrtnim.

Verujem da se svakog prvog u mesecu u grobu prevrću svi oni Bošku slični koji su, uslovno rečeno, umrli na vreme, jer da nisu, garant bi pomrli od užasa kada bi videli šta je od njihovog lista napravio jedan nepismeni KV mehaničar uz svesrdno učešće večnih diletanata. Da tu nisu zalutala i 3-4 izuzetna autora, moglo bi se reći da je dotični list zbirka najstravičnijeg i najjeftinijeg enigmatskog šunda u istoriji srpske enigmatike. To je pljuvanje po tradiciji, negacija svega što je 85 godina građeno, karikiranje. I ne čudi ponašanje tzv. urednika, on toliko zna, ne može u sedmoj deceniji sebe da preskoči, prosto, toliki mu je intelektualni domet, ali ćera suze na oči to što neke autore koji zasigurno imaju komšije, možda decu, unuke (...) nije sramota da se potpišu punim imenom i prezimenom ispod svojih bofl-kreacija, i to za 300 dinara koje će možda dobiti, a možda i neće. Slika dna.

Izvinjavam se Bošku Petroviću zbog svih suklata, kretena, analfabeta, nakaza, pijandura i drugih govnara koji su uništili srpsku enigmatiku. I molim da ga više niko ne uznemirava na spomenut način.

6 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Samo što ja ne znam o kojem se listu radi? Je li Enigma?

Mel Mandraković је рекао...

Ma... zar je važno?! :)
Ionako ih ima više.

Анониман је рекао...

Mališa, nisi pažljivo čitao tekst, te ga pročitaj još koji put (džaba gimnazija) da bi shvatio o čemu se radi, odnosno ko je bio poklonodavac.
Ovolika doza "lepih narodnih reči i izraza" nije bila potrebna.
Simpatični kolega

Mel Mandraković је рекао...

Ok, izvinjavam se simpatičnom kolegi što sam povredio njegova nežna, mladalačka osećanja tvrdnjom da je baš on uručio Bošku skandalozni poklon. U principu, nije ni važno ko mu je odneo.
Poklonodavac je zaista bio drugi kolega, no on je saradnik lista, i to jedan od retkih koji spašavaju taj enigmatski bazar od totalnog rasula i javašluka, pa je čovek verovatno poneo da pokaže svoje radove. Ali nije pisao o tome.
Pisao si ti, simpatični. :)

Анониман је рекао...

"...To je jedan prostački, mentalitetski, može se reći i: endemski srpski manir, i mada je naš čovek gotovo jednako prost na svim društvenim pozicijama ..."
Da li je blogogazda svestan značenja ovog svog dela teksta i da li i sebe imao u vidu kada je ovo napisao?
M.Paunović

Mel Mandraković је рекао...

Nisam siguran da li razumem pitanje.
Očito se ne odnosi na ovaj, nego na post "Koliko se plaća?", ali svejedno: mislim da ste hteli da kažete da sam (i) ja prostak.
Jesam, jesam, naravno. U nekom opštem smislu. A šta bih drugo mogao da budem u zemlji prostaka? Princ od Velsa?
Znate, životne prilike mi nisu baš išle na ruku: nikad nisam dobio šansu da postanem Englez. Čak ni da izigravam Engleza. A i da jesam, verovatno to ne bih radio. Moj mentalitet je hajdučko-uskočki, tu se ništa ne može. Ja sam svojih dedova i pradedova unuk.

Ali svakako nikada nikoga nisam pitao koliko ima para u slamarici ili nešto slično. To me ne zanima. U toj majmunskoj plutomaniji vidim nedopustiv primitivizam. I dodao bih da imam vrlo prostački osećaj za pravdu. Divljački. Zato nikad ne izbegavam prostačke teme, jer ne mogu da se pravim Englez, kao što sam već objasnio. A pri tom nemam dovoljno straha ni od koga i od čega da bih bio licemeran.

Uzgred, žao mi je ako moje poigravanje vulgarnostima nekoga vređa, ponekad zaboravim Bonton na klaviru, pa dođem na blog onakav kakav sam. I pišem šta hoću, tačno onako kako mislim, a kome se ne sviđa ne mora da čita. Prostaka ionako ne čini prostakom prost rečnik. To je najpovršniji sloj duha, može se zamaskirati na milion načina. Prost duh ne može.