09.01.2017.

Ipak enigmata

U prvom ovogodišnjem postu želim da podelim sa čitaocima jedno posve neobično, gotovo bizarno otkriće: bez obzira na to što na bijelom dunjaluku kao žutih mrava ima ljudi koje nose isto ime i prezime kao ja (neki od njih su toliko uspešni u svojim profesijama da ih možemo smatrati bitnima), verovali ili ne, ovaj Mladen Marković koji piše o enigmatskim tricama i kučinama, propagira ukrštene reči sa dušom, pasionirano skandalizuje enigmatske (i druge) mediokritete i ponosno nosi titulu "trinaesto (i najbrljivije) prase srpske enigmatike" - ima nešto što većina enigmata iz Srbije nema: evidenciju na Google pretraživaču.


Dakle, kad ukucate tih 14 slova u najpopularniji pretraživač, pa dodate E, dobijate čak dve sugestije: "enigmatika" i "enigmata". To možda ne bi bilo tako ekskluzivno kada bismo iz vida izgubili podatak da uz mnoga druga enigmatska imena do mile volje možete kucati isto to E - i nećete dobiti ništa. Ukratko, korisnici interneta su tokom prethodnih godina prilično često guglali moje ime, i to ciljano, uz oznake koje eliminišu druge mladene markoviće. Pre nekoliko meseci sam se našao u čudu kad sam utvrdio koliko pregleda ima gmail profil Mela Mandrakovića (zaista mi nije baš jasno ko me je i zbog čega toliko tražio), a sada sam još više zbunjen, jer uprkos tome što se obično lažno predstavljam pišući o enigmatici, na Googlu je pobedio moj pravi identitet!

Najveća enigmatska internet zvezda je, naravno, Slavko Bovan (uz sve ostalo, i kombinacija imena i prezimena mu ide na ruku), sugestiju ima i jedan profesionalni enigmata... i tu se spisak završava (napomena: moguće je da se reči "enigmatika" ili "enigmat/a" javljaju uz još neka imena koja nisam testirao).

Zbog čega je ovo važno? Pa, vidite... naprasno sam shvatio da od svega što sam u životu radio najveći odjek ima moja enigmatika (i mlaćenje prazne enigmatske slame, dabome). Ne znam da li se to najpreciznije može označiti kao smešno, tužno ili uvrnuto, ali reklo bi se da za skoro 33 godine nisam stvorio ništa dovoljno krupno da bi neko seo za računar i ukucao baš moje ime u pretraživač. Ništa - osim ukrštenih reči. I ovog bloga.

Paradoks je u tome što sam se neuporedivo više (i ozbiljnije) bavio drugim stvarima. I niko nema pojma o tome. Evo slikovitog primera: tokom poslednjih godina sam pisao završne, diplomske, master i razne druge radove za kojekakve studente privatnih i tzv. večernjih fakulteta. Ne da bih zaradio (to je nemoguće, jer konkurencija svakodnevno vuče cenu strane prema nuli), nego da bih preživeo. Ne znam tačno koliko sam "studenata" odmenio i koliko sam puta diplomirao pod tuđim imenom, ali znam koliko sam truda morao da uložim da bi svi je*eni članovi tzv. akademskog lanca u svakom konkretnom slučaju bili zadovoljni. Završim debilu fakultet od a do š, što znači: sarađujemo godinama (usmene ispite nema, a ako ih ima, napravim mu prezentaciju ili ga usmeno spremim za majmunisanje), i kad napokon odbranimo master rad, debil lepo sa tom diplomom istog dana uskoči na odavno rezervisano mesto u nekoj državoj ustanovi (jer ovi što studiraju tzv. državne fakultete obično nemaju para za takav luksuz).

Većina mojih klijenata se zaposlila. Većina mojih kolega sa fakulteta nije. U državi u kojoj živim to je potpuno logično. Zapravo: jedino logično. Ilustracije radi, ovde nema ničeg logičnijeg od sledeće šeme: Ministarstvo odobri jedno radno mesto i to bude objavljeno na zvaničnom sajtu. Sve kako zakon zapoveda. Međutim, direktor ustanove negira tu javnu informaciju. Onda se ja obratim Ministarstvu i za 14 dana dobijem odgovor od ministra lično. Tu otprilike piše: 2 + 2 = 4, a ako dodate 3, to vam je 7, ali ako mi odlučimo drugačije, biće 9. Ili 14. Ili kako nam paše. Drugim rečima: ministar tvrdi da to mesto praktično ne postoji. I gle, dok je pismo putovalo do mene, mesto je zaista prestalo da postoji - jer je dan ili dva pre toga primljena moja klijentkinja sa taze diplomom Miljana Dimitrijević kojoj sam napisao sve što je ikad predala i položila (pozdravljam vasceli tzv. fakultet "dr Lazar Vrkatić", a i simpatičnu Miljanu, iako je malo verovatno da će pročitati, budući da je praktično nepismena). Uzgred, moja kompletna višegodišnja zarada iznosi oko 400 evra, odnosno, završio sam joj ceo nazovifakultet za jednu mesečnu platu. Prosečnu.

I, kad stavim na jedan tas svoj ozbiljan rad (ovaj iz teksta ili neki drugi, svejedno), a na drugi svoje javno enigmatsko masturbiranje i izmotavanje, meni je zaista neverovatno što je bilo ko van najužeg enigmatskog kruga zapamtio moje ime. I osećam se prilično blesavo zbog toga. 

4 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Važno je da si ti enigmat(a). Sve drugo nije bitno. Pozdravljam te Mele Mandrakoviću!

Željko Jozić је рекао...

Mladene,
mada nisi dobio sinekuru kao neki, jedno sigurno
imaš, ne znam je li po rođenju ili po muci ali
tvoja satira je možda i veća od tvoje enigmatike.
Da ti je enigmatika dobra, to valjda znaš.
Mada nije izražena u eurima, eto ti moja podrška! :)

Pozdrav iz Osijeka!

Mel Mandraković је рекао...

Da, hvala. Euri su u ovoj priči bitni samo kao kriterijum za razlikovanje uspešnih od neuspešnih. Ovi prvi su obično poznati. Ja niti sam uspešan, niti želim da budem poznat. Nisam baš siguran ni da bi mi odgovarala bilo kakva sinekura, ne vidim neki uspeh u tome kad neko radi posao bez težine, jer kako god bio plaćen, on je po pravilu čovek bez težine, a to je najniži nivo ljudskog postojanja, negde između biljnog i životinjskog. Uostalom, lako je biti političar, kurva ili bandit, a tek običan lažov i lopov, pih, pa to može svako, dovoljno je nemati dostojanstvo, a ako čovek sebe doživljava toliko bezvrednim da bi radije bio idiot, onda mu i sleduje mesto i položaj idiota.

Željko Jozić је рекао...

Mladene, takvih kao ti ima jako malo, i ako budeš dosljedan sebi, a vidim da jesi
"svemir", "život","sreća" ili neka od sličnih nepoznanica pobrinut će se da se ti
se dogodi trenutak kad ćeš reći "to je to", u prijevodu biti svoj, biti radostan i
biti ispunjen.

(znam da se ponavljam)
Moj blagoslov! :)