Dopuđa, jedan jedini

Prošle godine sam se vrlo malo bavio enigmatikom (za odrasle), pa sam uz sve ostalo propustio i odlazak Veljka Dopuđe (1939-2024). S obzirom na to da blog Enigmagika godinama omažnim postovima odaje poslednju poštu autorima ukrštenih reči koje izuzetno cenim, odlučio sam da sa zakašnjenjem posvetim malo pažnje preminulom enigmatskom velikanu.

Verujem da sam već pisao o tome da je Dopuđa krajem devedesetih bio moj omiljeni autor. Sve što je u enigmatskoj štampi nosilo njegov potpis, garantovalo mi je uživanje i pamtim kako sam se radovao kad sam shvatio da je u časopisu Skandi Hobi on autor većine radova. Uzimao sam i Skerco u sve tri varijante (čak sam u više navrata na pijaci tražio i nalazio stare brojeve!), a najčešće sam se, naravno, sa njim družio u Huperu. 

Da autor, čak i kad je nenametljiv i bez pompezne reklame, može postati brend ili firma čiji se proizvodi konzumiraju radije nego neki drugi, dokaz je upravo Dopuđa. Barem sam ga ja uvek tako doživljavao. I kad bih sada ispred sebe imao 50 radova poznatih enigmata iz svih perioda, sasvim je sigurno da bih najpre potražio njegov potpis. Prosto, i dalje me zanima sve što je radio, i dalje volim da rekonstruišem njegove stepenaste beline i druge kreacije, i dalje sam u odnosu na njega samo rešavač. A ima mnogo autora koje sam odavno prerastao: neke još kao početnik, neke kasnije. Zapravo, prerastao sam većinu i od tih 50 hipotetičkih sastava, barem 45 me uopšte ne bi interesovalo. Znam ko šta nudi i ne bih gubio vreme na bljutavo enigmatske štivo.

Ukratko, Dopuđa je kao autor zauvek ostao izvan mene, da baš ne kažem: iznad. To je, jednostavno, moj trajni utisak, nešto što me povezuje sa vremenom kada sam bezinteresno voleo enigmatsko stvaralaštvo i valjda sam zato prema Orionu manje kritičan nego prema drugima. Eto, pre nekoliko dana sam rešio jednu njegovu ukrštenicu (objavljenu u Huper Enigmatici u oktobru 1999), vizuelno predivnu, stilski uobličenu, sa ogromnom stepenastom kombinacijom kakvu je samo on umeo da napravi... i ne baš savršenu u sadržinskom smislu. Naime, belinu su spasile "nezarasle rane" s opisom "otvorene ozlede". Takav pojam bih i sebi zamerio jer mi je valjda u nastojanju da se sližem sa kurtama, murtama i ostalim urednicima mozak ispran više puta i sad svaku konstrukciju odbacujem kao neprihvatljivu... a bez obzira na bolna ukalupljivanja kroz koje sam kao autor prošao,  i dalje mi ništa ne smeta kod Dopuđe. Isto onoliko koliko mu je npr. Patrnogić gledao kroz prste, bez napora bih mogao i ja. 

Želeo sam da za ovu priliku napravim jednu skandinavku u njegovom stilu, da bar zaliči na sve te ukrštenice koje su u dugom periodu održavale i hranile moju ljubav prema ukrštanju... ali... na kraju sam zaključio da je Dopuđa  ipak (bio) samo jedan. I volim što je tako. 

Povratak kombinatorici

Danas, kad je tržište enigmatike preplavljeno najjeftinijim, vulgarnim i stereotipnim ukrštenicama sa tom prokletom belinom 6 x 6, želim da se podsetimo kako je uopšte došlo do toga da polupismeni autori (od kojih su kasnije nastali polupismeni urednici i samostalni proizvođači enigmatike) pogrešno shvate ideju belog kvadata od 36 polja usred mreže. Ovde neću govoriti o belinama koje su samo dekorativni elementi ukrštenih reči, u nekom ćošku ili između ivice mreže i izreza za sliku. Zapravo, dekorativna belina je jedna posebna estetska kategorija i za sklonost ka tom vidu enigmatskog izražavanja potrebno je da autor ima izgrađenu estetiku. S obzirom na to da su naš enigmatski prostor krajem sedamdesetih većinski kontaminirale analfabete s majstorskim pismima, estetika se tiho iselila iz standardnih radova, te su beline koje prevashodno služe vizuelnoj lepoti sastava postale sporadična pojava u štampi. I tako je do današnjeg dana. 

U popularnim enigmatskim časopisima, počev od kasnih sedamdesetih, može se pratiti razvoj belinašenja i promocija centralne beline 6 x 6. Prošlo je otprilike 10 godina dok četvrtasta kombinacija nije usvojena kao zahtev koji se pošto-poto mora ispuniti. Samo treba pogledati ko su ljudi koji su krajem sedamdesetih bili vodeći enigmatski autori, a onda baciti pogled na listu najzastupljenijih s početka devedesetih, i postaje jasno zbog čega je ukrštenica tokom osamdesetih krenula unazad. Npr. Politikin Mozaik (1979 - 1981) je donosio ukrštenice sa belinama više nego bilo koji časopis iz ranijeg perioda. Autori poput Boška Petrovića i Ljubiše Jakšića su, dakle, pokrenuli trend i demonstrirali aktuelnim i budućim saradnicima kako treba raditi. No... već u samom listu, zamisao je počela da se pretvara u svoju suprotnost. Tako je, recimo, Milan Jelenković među prvima pristupio ukrštanju čiji je belina cilj, a ne posledica dobrog kombinovanja. I malo po malo, tu direkciju su usvojili bezmalo svi autori, bez obzira na to što bar polovina njih nije bila zrela za belinaštvo. 

Osnovna ideja je vrlo prosta: centralna belina 6 x 6 je element ukrštenice većeg formata, u kojoj autor koristi visoku kombinatoriku kako bi što gušće izukrštao dugačke reči. Četvrtasta belina je nusprodukt tog rada i ukoliko autor uspe da izvuče pravilan kvadrat, to govori o njegovim ambicijama, trudu, kombinatorskim sposobnosti i sl. Dakle, pravilan kvadrat 6 x 6 je u priči čisto esnafska stvar, poruka kolegama i urednicima "evo šta ja mogu", neka vrsta parade i hrane za sujetu, mada sam po sebi ne garantuje rešavačima kvalitet i ne pričinjava im veće zadovoljstvo nego npr. kombinacija sa belinom 5 x 6 ili svega 5 x 5. Bitno je da se radi o kombinaciji, dakle o spletu dobrih, kvalitetnih pojmova. Ako u pomenutom Mozaiku izanaliziramo sastave najboljih tehničara, zapazićemo da oni u tim svojim kombinacijama insistiraju na strukturi reči, na suglasničkim i samoglasničkim grupama, na nepredvidljivosti itd. Malo je verovatno da ćemo tu pronaći neku ukrštenicu u kojoj je renomirani autor sasvim očigledno gađao metu i napravio belinu 6 x 6 onako kako to danas rade nedoučeni dunsteri. A dunsteri su odavno, još osamdesetih, istrgli taj deo kombinacije iz konteksta i servirali nam belinu koja izgleda kao bela rupa usred mreže, okružena tarabama i masom dvoslova i jednoslova. 

Danas više nije važno da li te besmislene beline 6 x 6 prave ljudi ili ih generišu programi (a praksa kaže da korisnici programa listom preplavljuju tržište upravo takvim radovima), ali je činjenica da se na taj način enigmatika udaljila od kombinatorike. Takoreći, raskrstila je sa kombinatorikom. To je jedan paradoksalni fenomen uplivisan plitkošću, alavošću i lukavošću enigmatskih trgovaca sa jedne strane i osobenošću tržišta, sa druge. A ponajviše stradaju ljubitelji enigmatike, koliko god da ih ima, jer na taj način ostaju bez pravog štiva i prinuđeni su da svoje enigmatske potrebe zadovoljavaju šundom. Većina konzumenata verovatno i ne razume da im ta rđava belina 6 x 6 usred ukrštenice doslovno vređa inteligenciju - zato što odavno (ili nikad) nisu ni imali priliku da rešavaju nešto drugo. Njima je kroz ponavljanje glupog sadržaja amputirana rešavačka kombinatorika i nemaju pojma da npr. jedna ukrštenica sa slikom (dakle, tematska) po definiciji ima zadatak da nešto saopšti ili otkrije korisniku.

Sve ovo o čemu sam govorio, ilustrujem skandinavkom koja sadrži belinu 6 x 6 kao nusprodukt kombinatorike. Moglo se desiti da ta belina bude i drugačija, veća, manja ili nepravilnog oblika, ali to ne bi uticalo na relevantne karakteristike same kombinacije. Jednostavno, smisao (te) ukrštenice je samo kombinovanje, a to što sam uspeo da izvučem i čertvrtastu belinu je možda mali plus, možda mali minus, ali ne menja značajno ni opšti utisak, ni objektivni kvalitet. Čak se može posmatrati i kao puka dekoracija. Ono što sam ja kao autor, da ne kažem: kombinator, hteo da saopštim konzumentu je realizovano na najpošteniji mogući način: gustim tkanjem. Inspiraciju sam pronašao u slikarki Mileni Pavlović-Barili (od čije se smrti nedavno navršilo 80 godina) i u jednoj od njenih najpoznatijih slika. 

Banane za ortake

Tokom poslednjih godinu dana, nekoliko kolega me je pismenim putem pitalo zašto mojih radova više nema u Feniksu i hoće li ih biti. Jedan reče da je čudno što je pobjednik dopisnog natječaja SOZAH nestao odmah nakon pobjede u kategoriji križaljka. Dodajem: i 4. mesta u generalnom plasmanu, odmah iza trojice urednika tog lista. O tome dosad nisam pisao jer prosto nisam smatrao da je moj odlazak iz Feniksa dovoljno bitna stvar da bih o njoj izdavao saopštenje. Uostalom, lakše konju bez samara, a kad taj konj odjednom s leđa strese četiri jahača (možda ih ima i 5), može samo da uživa u slobodi i da slavi što je preživeo apokalipsu. I sad kad sam izgalopirao i proslavio, osećam se dužnim da javno kažem štogod o tom slučaju.

Pre svega, sa određene vremenske distance zapažam da je tih nepunih 9 godina, koliko sam prilježno sastavljao za Feniksova izdanja, ozbiljno poremetilo moj raniji enigmatski izraz. I uopšte, moju autorsku spontanost. Sastavljanje na hrvatskom jeziku ne podrazumeva samo prelazak sa ekavice na ijekavicu, već ovladavanje čitavim jezičkim sistemom i - još važnije - kulturološku adaptaciju koja je igru odavno pretvorila u tlaku. Da li ste za sve ovo vreme otkad se družimo na blogovima videli makar jednu ukrštenicu na srpskom jeziku čiji je autor bilo koji Hrvat iz Hrvatske, a da nije bila amaterska i kulturološki smešno neusklađena sa ciljnom grupom? Ako mislite da se to ikad desilo, nemate pojma o ukrštenicama. Ne, nije se desilo, a isto te karakteristike bi imali i moji radovi za hrvatsko tržište da se nisam konstantno doškolovavao. I kako je sve to trajalo predugo, razvio sam naviku da sastavljanju pristupam preozbiljno, kao pravom pravcatom poslu... i da stalno radim punim kapacitetom. A to je zaista bilo besmisleno, kao što ćete videti u nastavku priče.  

Ne znam da li su ljudi koji su tamo obavljali (ili još uvek obavljaju) posao urednika ikad razmišljali o tome koliko je truda uloženo u svaki rad koji sam im poslao. Da budem iskren, neku posebnu refleksiju od njih nisam ni očekivao jer je reč o profesionalcima tj. o ljudima koji za platu od naših pošiljki prave novine, pa ako tu stvar posmatramo bez ikakvih emocija, ne znam zašto bi se iko od njih bavio graškama znoja svojih suradnika. Doduše, čovek nije majmun, pa primeti da u tom suradničkom korpusu ipak ima onih čiji se znoj baš nagrađuje, bez obzira na to što su im rezultati zapinjanja na vrlo niskom stvaralačkom nivou. To nema veze ni sa radom, ni sa kvalitetom, već je obična implikacija već pomenute činjenice da čovek nije majmun, sa aneksom: ali i dalje ima dosta zajedničkog s majmunima. Npr. kad se omatoreli šimpanza dočepa grozda banana, ne deli ih sa onima koji ga hrane kad ga bole kosti već sa drugovima s kojima se u mladosti verao po drveću.

Možda nije poznato da sam ja u Feniksovim izdanjima bio NAJMANJE plaćen. Za tih 9 godina, nikada nisam dobio honorar od 13 evra za križaljku, a to je, kako reče jedan njihov urednik, cijena radova sa bjelinama. Nisam dobio ni 11 evra, što je - opet citiram istog demagoga - cijena za križaljke sa manjim bjelinama. Dakle, uobičajeni honorar koji sam dobijao po strani je između 9 i 10 evra i to se nikad nije menjalo (a ako već pričamo o belinama, treba reći da ih niko, otkad Feniks postoji, nije napravio više od mene). I opisivao sam sve živo osim apoteka i katamarana; i neumorno izmišljao teme; i pratio i opevavao njihove aktuelnosti iz kulture i sporta (a to me zanima kao lanjski sneg)... i nikad, nikad, nikad za sve to vreme moj honorar po strani nije bio veći od 10 evra. Da ne govorim o tome da se prema meni nikad nisu ponašali kao prema redovnom saradniku, tj. nikad ništa nisu naručivali, nisu mi slali teme (u civilizovanom svetu, posao urednika je pravljenje koncepta i podela zadataka), a često su i sami nešto petljali, žvrljali, ispravljali, da ne kažem: kvarili, iako im je više puta rečeno (čak i javno) da mi slobodno mogu poslati bilo koji rad na doradu. 

Kad je kompanija počela da gasi izdanja, moj honorar se prepolovio, sa tendencijom daljeg umanjivanja. Možda bi to bilo logično da sam se ja najeo i izbezobrazio, pa počeo da radim sve gore i gore... ali ako se vratimo na početak, vidimo da su me isti ti urednici najvišim ocenama ocenili na SOZAH - u. To je stvarno paradoksalno, gotovo šizofreno: toliko ceniti nečiji rad, a davati mu sve manje prostora u novinama. Pre toga, nevoljno dođoh u situaciju da čitam ispovest Željka Jandragića i da proživljavam njegove traume iz detinjstva i mladosti. Ukratko, u januaru 2023. na ime honorara uplaćeno mi je 8, 38 evra. Ne znam šta su objavili za te pare, pa sam se javio uredništvu da se dogovorimo o nastavku ili prekidu saradnje. Željko mi je tad objasnio da je on - parafraziram - potpuno autonoman kao urednik i da može da objavljuje šta god hoće, otprilike kao da mu je Skandi Feniks od dede ostao. I dobro je što me je obavestio da je privatizovao imovinu Novog lista jer sam dotle bio u zabludi da on samo vrši dužnost urednika u skladu s ugovorom koji sam potpisao nekoliko meseci ranije.

Da se dalje rvem u blatu sa jandragićima nije dolazilo u obzir. Pre svega, to me ponižava kao ličnost,  kao intelektualca, pa tek onda kao autora. Željko Jandragić je za mene od početka do kraja bio samo tehničko lice koje iz poznatih ili nepoznatih razloga uređuje novine sa kojima imam saradnju i ukoliko je njemu kompanija dala odrešene ruke da deli strane po babi i stričevima i utiče na motivaciju i satisfakciju najboljih saradnika, to je samo signal da nešto s kompanijom nije u redu.  A to nije okruženje ni za mene, ni za bilo koga ko drži do svog dostojanstva. 

I konačno, prošle godine su me na SOZAH - u u Rapcu pomenuti urednici, a i raznorazni pošušnjari koji su se tu motali, olajavali sve u šesnaest (ranije je to činio samo Galogaža, valjda se konačno umorio) i o  meni iznosili nebuloze bez ikakvih dodirnih tačaka s istinom. Recimo, u tim sumanutim pričama se pominju i nekakve ustaše o kojima sam ja navodno pisao (?!!), a to je po svoj prilici pčela na kapi. Znate šta, da sam ikad hteo da pišem ovde ili na drugom mestu npr. o nekom zlikovcu iz Feniksa, ja bih to sigurno uradio i ne bi bilo sile koja bi me zaustavila da kažem ono što imam. Ali to se nikad nije dogodilo jer se prosto ne bavim takvim stvarima (i tek slučajno znam da je Zadar epicentar ustaštva). 

U svakom slučaju, ta saradnja je došla do kraja i više nema razloga da se o tome govori. Bilo, ne ponovilo se. 

Diznijeva rešavačica

Pre 100 godina, u februaru 1925. godine, Volt Dizni je režirao i producirao kratki akciono-animirani film "Alisa rešava ukrštene reči" (eng. Alice Solves the Puzzle). Bio je to 15. crtać u serijalu o Alisi, ali sama Alisa nije animirani lik (osim u pojedinim scenama), već živa devojčica koja se kreće kroz svet animacije. Ona je i prva Diznijeva junakinja, "rođena" pre Mikija, Paje i Šilje (1923). 

U filmu "Alisa rešava ukrštene reči" premijerno se pojavio hromi negativac Pit u vidu medveda (godinama kasnije, transformisan je u mačora da bi Miki Maus imao dostojnog antagonistu i tako je nastao Hromi Daba). On je po scenariju strastveni kolekcionar ukrštenica i pokušava da otme Alisi enigmatsku stranicu koja mu nedostaje da bi upotpunio zbirku. Devojčica, pak, želi da reši do kraja svoju ukrštenicu i spremna je da se sukobi s Pitom kako bi je sačuvala. Njen mačak Džulijus joj se najpre podsmeva, a onda joj pomaže u borbi. 

Sinopsis je bezmalo apsurdan, a s obzirom na to da su filmovi o Alisi plasirani s oznakom "comedy", verovatno su nekome bili smešni. Ovaj je, bez sumnje, promovisao ukrštene reči koje su baš te godine postale omiljena zabava mališana u SAD, a onda i u ostatku sveta. 

Radionica: Aplikacija Neven i Mali Neven