Memoari palanačkog enigmate (3)

Enigma br. 2126, 2001.

Moji parametri za procenu kvaliteta ukrštenih reči nisu formirani samo rešavanjem i sastavljanjem, i ne proističu iz pronicanja u autorske tehnike. Teško mi je da se vratim u stanje prosečnog rešavača (stvarno je bilo davno), pa da iz te pozicije iznesem utiske, opaske i preferencije, ali bih po sećanju rekao da su najgrđe tihe pokude dobijali radovi koji su se odlikovali nečim što se može označiti kao stvaralačka praznina. Premda se ta praznina ne vidi golim okom, može je doživeti svako ko od ukrštenica ne očekuje da budu samo puki sklopovi reči bez duše. 

I frizeri se međusobno razlikuju, i obućari, čak i najobičniji pijačni prodavci, i bez obzira na to što svi oni mogu pružati korektne usluge, ne izlazeći iz okvira standardnog algoritma, u konkretnom miljeu se uvek neko izdvaja kao najprijatniji, najhumaniji, najprofesionalniji... Niko ne voli da se šiša kod frizera koji nema smisla za varijacije i koji, koliko god mu objašnjavali šta želimo, svim glavama dodeljuje istu frizuru. Takav frizer može biti govorljiv, zabavan, ljubazan - ali on nema sluha za svoje klijente i sudbina mu je da ne bude popularan. Niko ne voli ni frizere koji šišanju pristupaju kao operaciji mozga, bez trunke smisla za humor, ne kotiraju se visoko ni oni koji su šeprtlje, a najomraženiji su, naravno, idioti koji ne umeju da poštuju svoje mušterije, njihov izbor,  vreme, novac... E, isto tako i u autorskoj enigmatici postoje šablondžije, mračnjaci, nespretnjakovići i natezači, a ono što im je zajedničko jeste odsustvo duše (delimično do potpuno). 

Predstavnici prve kategorije su oduvek bili najbrojniji, a otkako su se robotizovali, postali su apsolutno dominantni. Savremena softverska 6 x 6 enigmatika je naslednica istoimene autorske struje, i mada je postala još bezvrednija tj. jeftinija, po učešću duše je potpuno jednaka manufakturi koju su decenijama negovali naši autori-mediokriteti tj. većina. Mračnjaci su već izumrli ili su u izumiranju (to su oni koji isključivo prave klasične simetrične ukrštenice čiji je PDR 4 - 4, 5), nespretnjakovići se još koprcaju, a za natezače ima sve manje mesta, jer je narod ionako dovoljno napet. Dakle, ta bezdušna enigmatika kojom su se bavili i još uvek se bave neki šuplji i nedovršeni ljudi, koji prideve negiraju sa razmakom, brkaju genitiv sa lokativom, a aktivni fond reči im nije veći od 200, bila je u jednom dugom periodu, od 1992. do 2002. godine, najzastupljenija i u "Enigmi".

Nekada sam verovao da se enigmatikom bave inteligentni, obrazovani i plemeniti ljudi, koji svojim sastavima nešto saopštavaju rešavačima, pomažu im da ostanu u intelektualnoj kondiciji, podsećaju ih na važne stvari, i nude im priliku da kroz zabavu postanu bogatiji znanjem. Nažalost, brzo sam uvideo da nisam u pravu. Početkom ovog milenijuma sam čak došao do zaključka da je zagonetaštvo, naročito ukrštanje, poslednja opcija za socijalne slučajeve (kao što je nekada bio krojački zanat)! Nisam mogao drugačije sebi da objasnim fenomen agresivnog objavljivanja besmislenih, petparačkih radova, prepunih atamana i Retoromana, pa sam pretpostavio da ti jadni ljudi u tome vide jedinu šansu da zarade za veknu hleba i jetrenu paštetu. Tako sam valjda opravdavao nedostatak kreativnosti u domaćoj štampi, i kao neko ko oduvek voli reči, ko je vrlo prisan sa svojim jezikom, i za koga je verbalitet jedan od važnijih aspekata kulture u najširem smislu, polako sam počeo da gubim interesovanje za enigmatsko stvaralaštvo. Činilo se da mi tu nije mesto.

Pored "Enigme", preoravao sam sve moguće enigmatske časopise, izuzev novosadskih i banjalučkih zbirki šablonskih radova (neka od tih izdanja su dolazila do mene, ali je o tome već bilo reči u postu o Racanoviću). Tragao sam za senzacijama, za pravim autorstvom, za kreativnošću... i za potvrdom da enigmatika ipak nije carstvo kretena. "Beokviz", koji je plasiran kao list za zaljubljenike u enigmatiku, nije bio po mom ukusu. Izgledao je kao zbornik radova rekonvalescenata iz "Laze Lazarevića", sa svim tim guslarima, crkvama, dizajnom iz 1923... Ratko Stojković i Veljko Maksimović su bili moji omiljeni vukovci, pa sam zbog njih neretko kupovao "Marbo" i malu "Eureku", u "Huper Enigmatici" me je čekao Veljko Dopuđa, kasnije sam otkrio i Krsmanovićevu "Zagonetku"... ali sve to nije bilo dovoljno za radost.

U "Enigmi", kao što sam već ispripovedao, tokom jubilarne 2001. godine nije bilo autora koji su mislili na mene. Onu dušu sam katkad nazirao u Kijanovićevim sastavima, na šablondžije sam prestao da obraćam pažnju, mračnjaci me ni ranije nisu zanimali, a nespretnjaci su me zabavljali (imam na umu jedno vrlo poznato ime, ali pošto je reč o živom, a uz to i vrlo finom čoveku koga sam upoznao u Vranju, nije fer da ga spomenem). Za natezanje su bili zaduženi pokojni Divac i neki Srp (ili beše Pers), i tek kad su me sasvim izmorili, stigla je nagrada za vernost: napokon se pojavio neko ko sastavlja isključivo sa dušom i za dušu. Bilo je to u aprilu 2002. godine, kada sam se već spremao za napuštanje svoje palanke (ovo su memoari palanačkog enigmate, zar ne?) i planirao da ostavim enigmatsku avanturu iza sebe. Nisam ni pomišljao da ću jednoga dana o njoj govoriti kao o značajnoj epizodi svoje rane mladosti, i da ću na istom mestu gde se sve to odvijalo, u istim tim novinama, tražiti korene svog enigmatskog ludila... ali, o tome u narednom postu.