U sklopu rubrike "Naša pošta", Milan Šaban je 2002. godine počeo da objavljuje feljton o nepreciznim ili neispravnim, a ukorenjenim opisima iz ukrštenih reči, i sa uživanjem sam čitao te njegove lucidne napise. Baš u trenutku kada se činilo da u "Enigmi" nema gotovo ničega za mene, odnekud su iskrsle lekcije za kojima sam dugo tragao, i one su verovatno bile glavni razlog za odlaganje moje odluke o istupanju iz grupe ljubitelja enigmatike. Više nisam bio rešavač, pre svega zato što sam bio preokupiran obavezama, ali i zato što nisam nalazio nikakvo zadovoljstvo u rešavanju jednoličnih i budalastih ukrštenica kojima je bilo preplavljeno vascelo tržište, a naročito "Enigma". Otprilike u to vreme sam sasvim slučajno nabasao na jedan broj "Politike Mozaik" iz 1980. godine, i bio sam toliko fasciniran onim što sam tamo video, da sam počeo da prezirem skoro sve aktuelne enigmatske časopise.
U "Huper enigmatici" nije bilo mnogo radova prilagođenih mom ukusu, mala "Eureka" mi je bila simpatična, ali ništa više od toga, a "Zagonetka" me je odbijala čudnim, starinskim i dijalekatskim pojmovima. Imao sam utisak da Krsmanović uopšte ne koristi standardni srpski jezik, i bilo mi je teško da se sprijateljim sa njegovim sastavima. Zabavljala su me izdanja UE "Vuk Karadžić" ("Mozaik", "Marbo"), mada je tu bilo mnogo amatera (a i nije se moglo pobeći od Mijatovića), a s vremena na vreme sam otkrivao i nove enigmatske revije, te pamtim da sam se silno radovao izdanju pod nazivom "Hobi skandi" (ili tako nekako), koje je bilo puno Dopuđinih nesvakidašnjih ukrštenica (a jedan od glavnih saradnika je bio Nebojša Dragomirović). Međutim, falio mi je časopis koji će me kontinuirano, na 7 ili 14 dana, oduševljavati, potkrepljivati moju rano stečenu naviku da budem veran čitalac, i pomogati mi da postanem bolji sastavljač.
Dakle, u takvim okolnostima, kao po narudžini, "Enigma" je počela da donosi savete za saradnike. Moram da budem sasvim iskren, i da priznam da nisam imao bogzna kako visoko mišljenje o Šabanovim radovima, ali sam uviđao da je on velemajstor za opisivanje, i kada sam primio k znanju prve pouke, odvažio sam se da mu nešto pošaljem. Tako sam početkom 2002. otpremio poveći koverat na adresu Trg Nikole Pašića 7. Nadao sam se da će mi uskoro odgovoriti, kao što je sporadično javno odgovarao saradnicima, i barem mi napisati "ne valja". Na žalost, to se nije desilo. Ne znam da li je moj paket ikada stigao u prave ruke, ali pošto je prošlo nekoliko meseci, a nije bilo odjeka, bio sam vrlo razočaran, i to je bio razlog više da odustanem od daljeg praćenja.
 |
| Enigma br. 2141, 26. april 2002. |
 |
| Enigma br. 1899/1900, 29. dec. 1992. |
Pošto se u tom broju Rebes pojavljuje 3 puta, imao sam materijala za celočasovnu zabavu (kasnije sam ga prepoznao i iza pseudonima Banderas, ali mi je bilo potrebno neko vreme da pohvatam konce). Prva ukrštenica koju sam rešio se zove "Kartaške igre" (u "Enigmi" imaju običaj da krštavaju radove po nevažnim pojmovima iz sadržaja), simetrična je, pa samim tim nije bila dovoljno impresivna, ali je zato naredna, pod nazivom "Plišani medvedić", za vjek i vjekova promenila moj odnos prema ovom časopisu. Ljudi moji, imao sam utisak da nikada u životu nisam rešavao ništa bolje, a i da bolje od toga ne može! Sa ove distance nije lako razložiti taj utisak na elemente i dati neko logično objašnjenje, ali mislim da sam tada prvi put u nečijem radu, ne starijem od 10 godina, pronašao dušu, logiku i sve ostalo što sam kao mladi enigmata očekivao od drugih autora. Utisak sam zacementirao rešavajući veliku ukrštenicu sa dotle neviđenom belinom 18 x 4, a zanimljivo je da u se onoj koja me je naprečac osvojila sreće pregršt ličnosti tj. imena i prezimena. Iako smo nedavno saznali da neki savremeni urednici to smatraju negativnom pojavom, mogao bih da zajamčim životom i potpišem punim imenom i matičnim brojem da gro rešavača nema ništa protiv toga. Štaviše, verujem da prisustvo većeg broja ličnosti na divan način oplemenjuje sastave, čini ih živim, i spašava kombinacije od suvoparnosti.
 |
| Enigma br. 2141, Rešad Besničanin |
 |
| Enigma br. 2141, Rešad Besničanin |
Ono što je vrlo bitno u ovoj priči, tj. u ovom sećanjima, je činjenica da se verovatno nikada ne bih ni vratio u svet enigmatike, da se nije vratio on... i to baš u 5 u 12. O, da... neko će reći: "Kamo sreće da se nisi vraćao, sada nas niko ne bi prozivao, ocenjivao, potcenjivao, precenjivao, solio nam pamet itd.", možda će neko biti i zahvalan Rešadu, ali najvažnije je da ja, i pored svega, ne mislim da je to bio potpuni promašaj. Zato i ne mogu da govorim o sebi kao enigmati, a da ne razmišljam o "Enigmi", Rešadu i svom, jelte, palanačkom otkrivanju tajni enigmatike. Sve ono što sam ja sa 16 ili 17 godina morao da napipavam, da naslućujem i zaključujem, neko drugi je mogao da sazna u prolazu. Kasnije, kada su mi sve informacije postale dostupnije, kada sam lako mogao da stupim u kontakt sa bilo kim iz tog miljea i kada nisam morao da čekam povratnu informaciju mesecima - nije bilo entuzijazma, druge stvari su bile važnije, preče, zanimljivije... I ostao mi je samo Rešad u "Enigmi", da me tokom svih tih godina koje sam proveo po gradovima, podseća na nešto što sam voleo kod kuće. Jednoga dana kada se sve to završilo, ja sam opet postao enigmata, potpuno različit od onog iz prve faze, ali na starom mestu.
Tu je kraj prvog dela moje enigmatske priče. Bilo bi nesuvislo da u memoare trpam i nešto što se desilo lani, onomad ili juče, ali budite tu i za nekih 15 godina, pa ću vam natenane, u nastavcima objasniti zašto sam prestao da se bavim enigmatikom... A možda će priča biti i vedrija, ko bi to znao...
Морам се оградити и рећи да годинама немам увид ко све и шта све објављује у енигматским часописима који излазе на српском говорном подручју, али да и ја Решада, како сам овдје већ једном писао, сматрам једним од наших најбољих састављача укрштеница. Међутим, оно у што сам потпуно увјерен, и зашто ми није потребан (потпуни) увид у оно шта се писало, шта се пише и шта ће се писати, је да си ти, Младене Марковићу, најјаче енигматско перо које се појавило на простору бивше заједничке државе, вјероватно и много шире. Убијеђен сам да нико никада није, а нити ће толико жртвовати себе и на енигматске теме писати тако аналитично и са толико стила и емоција. Због тога имаш моје поштовање и подршку.
ОдговориИзбришиKamo sreće da je ovakvih ukrštenica više ovih dana. Uporno tražih plišanog medvedića u mreži, kad - eno ga gore među opisima. Pravo je zadovoljstvo rešavati ovo, toliko svežih i zanimljivih pojmova i ličnosti... Inače, Mladene, kod Tošića ovoliki broj ličnosti ne bi bio problem u ovom slučaju jer nema slike. Problem je samo ako imaš tematsku ličnost na slici, jer onda ukrštenica pripada samo njoj. Sve ostale ličnosti su potencijalni andidati da i oni budu na slici, i stoga - nepoželjni. :)
ОдговориИзбришиKao rešavaču, uopšte mi ne smeta gomilanje ličnosti, čak naprotiv. Bolje bilo kava ličnost nego neka cija, tija, grafija, ili kakav izam. U tome se valjda svi slažemo.
Inače, REBES je toliko dobar, da mi se u jednom njegovom radu najviše svideo jedan glagol! KRAVITI. :)
Hvala, Radoja. Pokušavam da posmatram enigmatiku kao stvaralaštvo i vid masovne kulture prošlog, a zašto ne, i ovog veka. Možda identifikacija sa umetnošću deluje kao preterivanje, ali ako se setimo da je 50 ili 60 godina manufaktura bila jedini proizvodni način, a repromaterijal ono što čini srž duhovne kulture, dakle jezik, onda ima smisla posmatrati (naše) tvorevine kao dela koja, osim upotrebne, imaju i izvesnu umetničku vrednost. Kič i šund su oduvek bili dominantni oblici masovne kulture, prosto, narod kao narod je po definicijli na nivou šunda (pogotovo naš), ali upravo su zato tako vredni oni enigmatski časopisi, urednici i autori koji se nikada nisu pretvorili u zanatlije i kičere. Osnovni smisao ovog bloga je podržavanje takvih slučajeva i pojava, i drago mi je što moje akcije nisu sasvim nezapažene. To je valjda dokaz da nisam jedini koji u običnim ukrštenim rečima vidi nešto više od mućkanja i prosipanja.
ОдговориИзбришиEto, recimo, Kornelije Kovač je nedavno u nekom intervjuu, govoreći o nečemu desetom, spomenuo da rešava dnevne ukrštenice u Politici (parafrazirano, aktuelnosti ga malo zanimaju, pa samo prelista novine i reši ukrštenicu). E, vidite, taj Kornelije je umetnik, i to genijalac, pa pretpostavljam da od tih ukrštenih reči, koje rešava iz dosade ili iz navike, na neki način očekuje da isprate njegov intelektualni nivo. Besmisleno je tražiti od jednog takvog rešavača (a i od bilo kog drugog) da odgonetne kako se zove velika vreća od kostreti ili mesto u Iranu. Takvi pojmovi su šund, i to najcrnjii mogući, a pored toga što vređaju rešavače-genijalce, omalovažavaju i sve druge. Takođe, šta će Korneliju Kovaču sklepana belina 6 x 6 prepuna ofucanih i banalnih reči? Šta će bilo kome? Dobra ukrštenica je, u suštini, dobra za sve, može je rešavati i akademik i pekar, i obojica mogu biti zadovoljni... a da bi bili zadovoljni, ona mora imati objektivnu vrednost, mora imati stvaralačku notu, mora biti logična i humana (uzgred, Đokiću, povedi računa o Korneliju, molim te. :) Ne bih voleo da mi se sekira).
Draganče, na velikom si gubitku ako nisi čitao "Enigmu" u periodu 2003 - 2007/8. Bukvalno je cvetala dva puta mesečno, i kao enigmatski časopis, i kao zabavnik. Reško je za mene, jašta, bio bez konkurencije, ali moram da stavim ruku na srce, pa da kažem da je bilo još autora koji su konstantno imali dobre radove (na primer, Čolaković, pa se tu i tamo pojavljivao Aco Janković, Lazarević, pa Tošić sa svojim standardnim i nestandardnim belinama itd. U stvari, tu se jedino nisu uklapali Žujović i neki Cale Pavlović, koji je valjda bio amater-prolaznik).
Pokvarila se kad je postala mesečnik, kad su ukinute šarene strane i kad je Šaban počeo da objavljuje po 50 svojih jednoličnih radova. No, dobro... sad ima dobre izglede da opet procveta. :)
Akademik i pekar ne resavaju ukrstene reci.
ОдговориИзбришиMa, nije valjda? Verovatno ne rešavaju te koje ti praviš, i u pravu su ako ih preskaču, ali u principu nema osnova za tvrdnju da bilo koja profesija generalno prezire ukrštenice.
ОдговориИзбришиDatum kada sam se vratio iz Nemačke (nakon punih devet godina) nije teško zapamtiti - 2.2. 2002. godine. Zapravo, niko od kolega nije ni znao za moj povratak - niko sem Milana Šabana! Njemu sam se jedino javio nakon nedelju dana. Dogovorili smo susret ispred "Gospodarske mehane" i obradovao mi se kao svom najrođenijem. Nije ni čudo, od 1984. do 1992. bio sam najplodniji saradnik "Enigme" i posle toga me nije bilo u njoj ravno devet godina. U Nemačkoj sam kad bih u Frankfurtu kupio "Enigmu" pored ostalih enigmatskih listova viđao da izlaze moji radovi, potpisani uglavnom nekim meni stranim imernima i pseudonimima, najčešće sa "Crnogorac". Elem, tada sam Šabanu uz evociranje uspomena dao i desetak radova za "Enigmu".
ОдговориИзбришиPLIŠANI MEDVEDIĆ (naslov je moj, čudo ga nisu promenili) je jedan od tih prvih radova koji će izaći u "Enigmi". A zapravo su ti prvi objavljeni radovi nastali pet-šest godina pre. Kod ukrštenice koja je toliko impresionirala Mladena, prilikom sastavljanja sam imao na umu neka sećanja iz Šabanovih priča. Prva dva pojma od kojih sam počeo sastavljati su BARUH DE SPINOZA (tako je pok. Simon Racković zvao Šabana - "Pametan kao Baruh Spinoza") i PEDRO ARMENDARIZ - čuveni meksički glumac na koga je neodoljivo ličio Racković!
Ukrštenicu sam dalje "odmotavao" od donjeg levog ugla ka gornjem desnom i na kraju tavršio ćoškove.
Ja imam sačuvane sve moje radove iz "Enigme" u periodu 2002 do danas, pa ako Mladen odluči, mogu odabrati po meni najbolje i predstaviti ih posetiocima ovog bloga.
Postoji tu još jedna stvar koja je važan faktor moje fascinacije iz mladosti: niko ne ume da opiše svoju ukrštenicu kao Rešad! Kad čovek baci pogled na "Plišanog medvedića" sa rešenjima - i vidi, i ne vidi koliko je to dobar sastav. Međutim, pola kvaliteta se krije u opisima: on to tako sugestivno i humano radi, da umate utisak da je napravio ukrštenicu baš za vas, baš po vašoj meri, kakvi god bili vaši gabariti. :) Recimo, banalne pojmove često opisuje uz dodatne informacije, uz neke kuriozitete, pa vam se čini da ste saznali nešto bitno i novo, bez obzira što ste kao rešavač već hiljadu puta sreli tu reč. Ili, kad opisuje neke retko korišćene pojmove, bukvalno vas navodi na pomisao da je pravo čudo što to niste znali do tog trenutka (npr. sastavni je deo nečeg poznatog, ili je u neraskidivoj vezi sa nečim iz svakodnevnog života, ili je neka ličnost toliko slavna da 100 godina drži rekord u nečemu, a mi nikad nismo čuli za nju). Eto, takav je Reško. :)
ОдговориИзбришиMožeš, naravno, da odabereš najbolje radove iz tog perioda, ali predlažem da probaš da nađeš nekoga ko će ti sve to skenirati da bismo videli i opise, a i da ne bi gubio vreme na prekucavanje.
Младене, ја твоје писање тако и доживљавам, само што оцјену нисам успио тако ефектно сажети у једну просту реченицу: „Посматра(м) енигматику као стваралаштво и вид масовне културе.“ То је фантастична реченица. Њом се описује не само твој однос и твоје писање на енигматске теме, већ много више – историја наше енигматике. И поставља питање како је и зашто ова дивна и некада цијењена стваралачка активност доведена на прилично ниске гране. Знам, има много објективних, али нас првенствено требају интересовати разлози субјективне природе, а њих није мали број.
ОдговориИзбришиКада сам ја био средњошколац крајем 70-их година прошлог вијека, све сам одушевљавао лакоћом са којом са рјешавао укрштене ријечи, а тек када сам их почео састављати и објављивати. Ипак нисам сигуран да је енигматика била широко прихваћена и подржана као посебна стваралачка дјелатност, прије да није, али то у ствари није ни било битно – много је важније било да смо се сви ми (састављачи, редакције и клубови) односили према енигматици као према умјетности. Ако ниси био креативан и ако ниси нудио квалитет, ниси имао шта тражити у тим водама. Сви су тражили квалитет и квалитет је свагдје пролазио.
Младене, ти често упадаш у замку када пишеш о креацијама насталим прије појаве интернета и губиш из вида објективне услове у којима су ти радови настали. Овдје не мислим само на прилично ограничене изворе појмова, често и тешко доступне, него и на чињеницу да највећи број аутора није састављао „на прву“, него је сатима, можда и данима, „брусио“ одређену комбинацију како би из ње извукао максимум. Просто је вајао своју креацију, а вајарство је, као што знамо, умјетност.
Истина, излазили су и тада листови који су под начелом лаке рјешивости и доступности за широке народне масе објављивали радове сумњивог квалитета и који у енигматским круговима нису били нарочито цијењени. У правилу квалитет који се тада тражио за собом је повлачио тежу рјешивост, иако је било доста изузетака. Идеал је био, по строго одређеним критеријумима, саставити квалитетан и рјешив рад.
У тада важећим правилима није постојао захтјев за бјелином, али је тешко било саставити добар рад без бјелине, тако да су већина квалитетних радова садржавали једну или више бјелина различитих димензија и облика зависно од величине лика. Значи, бјелина није изричито тражена, али је долазила сама по себи, тако да су ти радови уз задовољење постављених мјерила квалитета имали бјелину приде. Данас, част изузецима, „квалитетни радови“ имају обавезну бјелину и ништа више. То је нонсенс. Да се разумијемо, ја нисам против бјелине, али сам изричито против бјелине као јединог критеријума за оцјењивање квалитета уктштених ријечи.
Gdje se izgubio taj nekadasnji "sok", mozda u izostanku komunikacije oko kriterija, stilova, svih detalja vaznih za ocjenu nekog rada ..., redakcije su prestale (koliko ja znam) pisati odgovore i savjete autorima, ostali su gotovo samo stariji... sta je tu koka, a sta jaje tesko je znati.
ОдговориИзбришиPridruzujem se Radoji u cestitkama Mladenu. Na temu formuliranja sustine - ja sam tekst kod Adnana naslovio sa "Enigmatika sa potpisom". Shega je da najboljim autorskim radovima smatram one kojima potpis ne treba, chijeg je autora moguce prepoznati, ali ne i odakle je krizaljka zapocheta.
Nisam baš najbolje razumeo taj momenat sa zamkom, Radoja. Moguće je da nisam u pravu (tj. da sam stvarno u zamci), ali ne vidim logiku u korišćenju različitih aršina za sastave iz prošlog i ovog milenijuma. Već sam nekada negde rekao da me, u suštini, ne zanima da li je rad nastao za 15 minula ili 15 dana, u biblioteci ili u tramvaju, bez pomagala ili uz pomoć tibetanske magije... To je za mene kao procenjivača potpuno nevažno. Bavim se gotovim proizvodima u svetlu opštih tendencija i kontinuiteta.
ОдговориИзбришиVidiš, ako je Racković pre 60 godina pravio ukrštenice koje su zanatski na nivou savremenih, ako je Petrović još tada podigao standard na nivo koji je i teoretski teško prevazići, ako je Železnik 50 godina bez predaha negovao kvalitet u najopštijem smislu, pa Đurđević, Dopuđa, Bizumić i mnogi drugi... onda ja nemam alibi za opravdavanje pristupa najzastupljenijih autora iz poslednje decenije XX veka - jer je sasvim očigledno došlo do žestoke degradacije, do erozije enigmatskih vrednosti, tj. do devalvacije u sklopu generalnog srozavanja ekonomije i kulture.
To o čemu ja govorim nema apsolutno nikakve veze sa internetom i belinama. Reč je o ozbiljnosti koja je vremenom pretvorena u šegačenje, o inteligentima i eruditama na čija su mesta došli debili i prostaci, te o stvaranju koje je potpuno potisnuto štancovanjem. Mene kao autora, zapravo, vređaju konstatacije tipa: "šta ti znaš o tome kad živiš u eri interneta, svi podaci su ti na tacni i nikad se nisi zadržao na jednom sastavu 2 ili 20 dana". To jednostavno nije tačno, i uopšte ne mislim da je meni danas lakše da budem tradicionalista samo zato što relativno lako mogu da proverim bilo koji pojam. Internet je precenjen, a naročito ga precenjuju oni koji ga bukvalno shvataju. Recimo, smešno je reći: našao sam reč na internetu. To je kao da smo rekli: čuo sam je na ulici, na pijaci, na benzinskoj pumpi... Onda imamo tu Vikipediju, koju širom sveta pišu amateri i volonteri, pa razne sajtove, pa knjige u pdf - u... ali je način na koji pristupamo tim podacima funkcija ličnosti autora... a tako se vraćamo na početak. Dakle, Petrović je morao da prelista 10 knjiga da bi našao ono što mu treba, a ja ne moram baš toliko, i tu je sva moja prednost. No, ako je njemu bilo teže, zašto je u stvaralačkom smislu bio bolji od većine naslednika? Prosto, zato što je što je imao više poštovanja prema rešavaču, više talenta, više stila i još mnogo osobina koje je vreme pregazilo.
Uostalom, ja sam postao sastavljač u vreme kada nisam imao ni kompjuter, a kamoli internet. Pripadam generaciji koja je u školi učila bejzik! Imam vrlo dobar uvid u pešačko traganje za pravim informacijama (recimo, imam skoro 30 štampanih enciklopedija), ali kao što sam objasnio, ne smatram elektronizaciju nekom velikom prilivilegijom. Ona bi mogla da podrži stvaralaštvo, ali praksa kaže da ga uglavnom spušta na nivo šunda. Ja se i kao autor, i kao komentator tuđeg rada, borim protiv toga.
Što se belina tiče, sto puta smo govorili o tome. Belina jeste izričito zahtevana u poslednjoj deceniji XX veka, barem je većina urednika insistirala na njoj, pa je tako u poslednjoj fazi dominacije autorske enigmatike kreativnost svesno gušena i istrerivana iz novina. Ti, Radoja, znaš da je Delić to tražio od saradnika, tražio je i Pešić, Janković je i danas opsednut time... To je bio model koji su neki monolitni ljudi nametnuli entuzijastima (kako reče Topličević: uslov za ulazak u tor), pa samim tim što je urednik degradirao na nivo bukvaliste, morala je da degradira čitava enigmatika. Došlo je do zloupotrebe kombinatorike, jer svako, zapravo, može da napravi kvadrat 6 x 6 uz malo vežbe... i svako je pravio. Mislim da je tada, više nego ikada pre, postalo očigledno da je belina sama po sebi bezvredna i besmislena, a da li smo se pomerili sa te tačke tokom poslednjih 10-15 godina - ne znam. Ja sam se trudio, a i dalje se trudim, da u belinama vidim cilj, a ne sredstvo, negujem i drugačije pristupe, podržavam i podstičem originalnost, ali ovo, nažalost, nije dobar istorijski trenutak za enigmatsku revoluciju. :)
E, da... Možda nije bilo prilike da to dosad kažem, ali "Huper" nije bio baš sasvim slučajno moj omiljeni časopis tokom druge polovine devedesetih. Milan Jelenković je negovao raznovrsnost i uređivao je časopis u duhu parole "neka cveta svaki cvet", a to je, zapravo, jedini ispravan pristup tom poslu, pa sa ove distance uviđam da je ono što su radili Žarko Đokić, Slavko Bovan i Milorad Živanić činili sadržaj vrednijim. Naime, oni (i možda sporadično još poneko) su ignorisali model 6 x 6, i radili po svom nahođenju. Mom ukusu je najviše odgovarao Đokić, ali imam lepo mišljenje i o Bovanovim tematskim ukrštenicama iz tog vremena, i o Živanićevim radovima koji su potpuno oslobođeni ambicija, napetosti i paraderstva. Njih trojica su bili i autori, i ličnosti (ne samo oni, naravno... pre svih, ličnost je bio Dopuđa, pa Mlađenović, pa još neki), ali većina saradnika nije imala ličnost. Dobro su radili, ali bez prepoznatljivosti, bez ličnog pečata. Ukratko, svojevoljno su se ponašali kao ovce (obratite pažnju: bez obzira na to što im je urednik dozvoljavao da budu ličnosti, mediokriteti su izabrali da budu ovce, a to je, us stvari, jedno te isto). Ono što sam hteo da kažem je da, ako već posmatram enigmatiku kao stvaralaštvo, nema smisla odvajati dela od autora, jer je svako autorsko delo lična stvar. Stvaralac mora da bude ličnost, čak iako ne stvara remek-dela, a ako razmišlja kolektivistički i imitativno, tu nema ni ličnosti, ni stvaranja.
ОдговориИзбришиКада сам се прије 14 мј. први пут огласио на овом блогу, рекао сам да то не бих ни тада учинио да нисам ишчитао одређени број постова чији су ми наслови привукли пажњу и да нисам осјетио потребу да неке од њих прокоментаришем. Ипак нисам их коментарисао из неколико разлога, а основни је био тај што су већина њих били постављени прије више мјесеци и чинило ми се глупо додавати коментаре на давно завршене дискусије. Још тада сам стекао утисак који сам у претходном коментару формулисао као «упадање у замку».
ОдговориИзбришиДа ли сам закључио исправно или погрешно, то сада није ни битно јер ову формулацију нисам употријебио да бих нешто спочитавао нити да бих заговарао различите аршине за саставе из различитих периода. Међутим, добро би било направити одређену дистинкцију.
Ето, када сам ја почео састављати прије непуних 40 година једина енигматска литература био ми је школски правопис сх језика са правописним рјечником на неких 50 страна, не рачунајући властите забиљешке. Све остало је требало провјерити и потврдити у дебелим књигама углавном резервисаним за библиотеке. Енциклопедије су имале један велики недостатак – нису уопште биле прилагођене потребама енигмата. У том смислу више су криле него што су нудиле због тога што огроман број појмова није имао властиту него је био скривен под другим одредницама. Данас је довољно укуцати 3-4 почетна слова у претраживач на Гуглу и он ти понуди појмове за које ниси ни сањао да постоје и упућује те гдје да их провјериш.
Ово што пишем, наравно, додатно потврђује квалитет аутора које наводиш, али је логично претпоставити да су и они имали различите фазе и да све што су саставили не може носити епитет врхунски. Није наодмет примјетити да су ти аутори углавном били везани за одређене редакције, мада су могли објављивати у свим листовима који су тада излазили. Ово упућује на закључак да су њихове стваралачке могућности ипак биле ограничене и да су строго водили рачуна испод чега стављају свој потпис. О данас актуелним ауторима нећу да пишем, већ сам рекао да годинама немам увид ко све и шта све објављује, али сигуран сам да и данас постоје они који воде рачуна штa потписују.