Ringe, ringe, raja

Enigmati su mnogo osetljivi ljudi. Među njima (tj. među nama) ima mnogo paperjastih dušica, pesničkih senzibiliteta, infantilnih karaktera i svakojakih romantičara koji u stvaralačkom smislu nemaju bogzna šta da ponude esnafu osim svoje sujete i naivnog izraza. Naravno, među enigmatama ima i odraslih, osamostaljenih pojedinaca, a stogodišnja istorija kaže da su našoj, rekli bismo: regionalnoj enigmatici najveći doprinos dali oni koji su više radili i trudili se da napreduju kao stvaraoci, nego što su fantazirali i pisali ekstatične eseje o enigmatskim druženjima. Uostalom, infantilci, čime god da se bave, najradije igraju "Ringe, ringe, raja".

Kao što među strastvenim ljubiteljima književnosti ima onih koji ne umeju da napišu pristojan sastav na nivou talentovanog deteta od 7 godina, tako i među nama ima mnogo autora kojima višedecenijski staž nije pomogao da postanu enigmate. Ovde moram da uključim prvo lice: zaista ne mogu da procenim koliko među enigmatama koji su tokom prethodnih 100 godina delovali na našim prostorima ima pravih talenata, ali sam gotovo siguran da je netalentovanih bilo u velikoj većini. Takođe, činjenica je da su neki radom uspevali da nadoknade nedostatak prirodnog dara i da ih danas pamtimo ili znamo po dobru. 

No, ako ipak ostavimo talenat po strani, kao adut kojim neko raspolaže, a ničim ga nije zaslužio, o enigmatama se mora govoriti kao o ljudima koji mnogo rade i ulažu abnormalne napore u svoje stvaralaštvo, bez obzira što znaju da verovatno, gotovo sigurno nikada neće biti adekvatno nagrađeni tj. da im se taj golemi trud neće isplatiti. To je samo po sebi paradoksalno, čak apsurdno. Sve je postalo još besmislenije poslednjih godina i decenija, ali to ovde nije tema; poenta je da je enigmata čak i u godinama kada je enigmatika bila zabava miliona bio potcenjen u javnom životu kao mečka kojoj će neko baciti sitniš i ona će igrati kako joj se svira. 

Kao enigmata koji ne voli da pripada nijednom krugu i koji prosto ne želi da se bilo kome dodvorava, ja zapažam i ono što članovi enigmatskih bratija možda  ne bi voleli da neko primeti. Na primer, vrlo sam rano kod starijih enigmata zapazio trajne devijacije u pogledu integriteta, individualnosti i samopoštovanja. Mislim da je to posledica odrastanja i formiranja u jednopartijskom sistemu gde je, navodno, postojala hijerarhija i pozitivna selekcija... A sve je bilo kobajagi. I tako su mladi i ne naročito bistri entuzijasti, koji su trošili dane i nedelje da bi udesili svoje pošiljke prema zahtevima nekakvih urednika (za koje se praktično niko nije ni pitao kako su i zašto postavljeni na ta mesta... jer to se u totalitarizmu ne pita), od početka pristajali da ih uprežu u jaram neki tipovi sa crvenim knjižicama i bili spremni da vuku ralo koliko god treba, ne žaleći krv i znoj, samo da bi im se ime pojavilo u novinama i da bi eventualno dobili honorar za koji su mogli da kupe tuce šibica. 

Hoću da kažem da je sudbina (merena tržišnom vrednošću) jednog prosečnog enigmate na našim prostorima i u najboljim vremenima bila tragična. Tu tragičnost ti nesrećni ljudi nose sa sobom do groba, jer među živima iz tog doba (a hvala bogu, ima ih na desetine, tj. sada čine gro našeg enigmatskog društva) srećemo slučajeve koji ne razumeju... skoro ništa. Oni su, jadni, tokom života na enigmatiku potrošili sve svoje slobodno vreme i misle da je to što su za nekoga nešto radili zapravo bio uspeh i prilika da se izraze kao autori i ličnosti, tj. da njihov sat, znanje i zanat ništa ne vrede, niti su ikad vredeli. I moguće je, da ne kažem: sasvim je izvesno da među nama ima onih koji kao proizvođači enigmatike ne nude nikakav kvalitet, ali je svakako nehumano zloupotrebljavati ih, kao što se to decenijama činilo. 

Ja sam imao 26 godina kada sam odlučio da se aktivno bavim enigmatikom (ono što sam radio kao klinac je nešto drugo). Objašnjavao sam više puta  kako je do toga došlo, a zapravo i nemam razloga da bilo kome dajem objašnjenja jer enigmatski prostor ne pripada nikome i niko tu nikoga ne treba da uvodi. Istina, za mene nigde nije bilo mesta (kao što nije bilo ni za koga ko se pojavio posle mene), no bez obzira što je vreme u kom sam ja stupio na scenu obeleženo rapidnim gašenjem časopisa, hteo sam to da radim. Da radim, ne da se igram.

Da se vratim na početak tj. temi: ja se ne bavim enigmatikom da bih igrao "Ringe, ringe, raja" sa ljubiteljima enigmatike. Ne, ja sam autor koji naplaćuje svoj rad. Takođe, ja sam autor koji je sam stvorio svoje ime i sa tim imenom stigao tamo gde niko od ovih što igraju "Ringe, ringe, raja" nije ni privirio za 100 godina. Mene niko nije postavio za urednika po preporuci, niti po babu i stričevima, već sam sve morao da zaslužim svojim radom. Taj moj rad je, naravno, podložan kritici i mogu ga argumentovano kritikovati i oni koji nisu naročito uspešni u ovom poslu (takoreći: volim da i trećeligaši kažu šta misle o tome), samo ne dozvoljavam da me neko paušalno i pride podmuklo omalovažava kao delatnika. Ne kao enigmatu, ne kao autora, nego baš kao delatnika, kao radnika. Jer ja sam mnogo radio, običan čovek bi teško mogao da zamisli koliko sam ergova uložio da bih dostigao određeni nivo kvaliteta u proizvodnji enigmatike. I zato niko neće besposledično unižavati moj rad. 

Još nešto: svih prethodnih godina, paralelno sam se bavio i drugim stvarima, svakako nisam živeo od enigmatike (i ne dao bog nikome da živi od honorara). Želim da kažem da ni u jednoj sferi, ni u jednom poslu nisam video takvu koncentraciju nelogičnih ljudi. Ne znam da li je do inteligencije, bojim se da su u enigmatskom društvu nadvladali mediokriteti, ali u životu nikad nisam imao nesporazume sa inteligentnim i logičnim ljudima.... valjda zato što mogu brzo da eliminišem one koji to nisu. Da sam mogao, enigmate koji u kolu pevaju "Doš'o čika Paja" ne bih uzimao za ozbiljno, prošao bih pored njih, zaboravio da sam uopšte video tu tužnu socijalnu pojavu. A ovako... izbegavanje nije baš uvek bilo uspešno. 

Zlatna križaljka i gavranski hor

Na dopisnom takmičenju u sastavljanju SOZAH 2024, moja križaljka je sakupila najveći broj poena. Zapravo, moje učešće je bilo zamišljeno kao podrška ekipi Rešada Besničanina i sve ono što sam poslao, sastavljeno je na njegovo insistiranje (zato sam mu i poklonio medalju). Da me je bilo ko drugi zamolio, morao bih da odbijem (ili da debelo naplatim), ali Rešadu sam rado izašao u susret, bez obzira na to što me ovakvi konkursi zanimaju kao lanjski sneg. 

Najpre želim da se izvinim svim autorima koji su pogođeni mojom pobedom, naročito onima koji su me kao hor vranih gavranova olajavali u subotu uveče (uši su mi gorele do pola 3, posle sam blaženo zaspao). Šta da vam kažem, najbolji sam, nije ni do mene, ni do vas, to je prosto tako. 

Kad sam napravio prve verzije radova bilo mi je unapred žao što ću verovatno razočarati kapitena. Zato sam se ipak malo više potrudio oko križaljke nego oko drugih zagonetaka, pa sam joj - uz sva naša slova - dodao i nekoliko tuđih. Nažalost, izgleda da sam iz svog asortimana izabrao pogrešnu verziju anagrama, jer sam danas utvrdio da sam imao i jedan vrlo sličan pobedničkom (GLE, TU RABAC: ZNAČAJ, NADA I DIKA ISTRI vs. GLE, RABAC ZNAČAJAN ADUT I DIKA ISTRI). Mislio sam da će od svega najbolje proći stihovna zagonetka (i usput, u dokumentu koji je organizator dao na uvid pučanstvu treći stih mi je okrnjen, te je i metrika upropašćena; dakle, treba: ... Ako K je u sredini / i pada na mjesto treće / ta skupina SLOVA čini / riječ za uvezano cvijeće ...), magični lik sam sklopio kao od bede, a u hodu mi je sinula jedna zanimljiva ideja za rebus. I eto, kad su eminentni članovi žirija sve to ocenili, ni kriv, ni dužan završih na četvrtom mestu u pojedinačnom plasmanu, iza trojice glasovitih hrvatskih enigmata: Barišića, Mihaljevića i Galogaže.

Da li je ovo ikome bilo potrebno? Meni sigurno ne: mnogo puta sam već pobeđivao u istoj ovoj disciplini (nije više ni bitno da li je ukrštenica ili križaljka), istestiran sam, atestiran i ne vidim poentu u ponovnom dokazivanju onoga što je već dokazano i pride očigledno. Hrvatskoj enigmatici takođe ne treba moja pobeda: ja sam u novinama s kojima imam nekakvu saradnju već dugo in margine (pojam iz pobedinčke križaljke, sasvim slučajno upotrebljen), takoreći: levo smetalo i trinaesto prase, a što sam bivao bolji, to sam više marginalizovan. Posle ovoga očekujem da me potpuno eliminišu sa svojih stranica, tim pre što sam primetio da na samom dnu rang-liste ima pojedinaca koji su tamo mnogo veće zvezde od mene (naravno, ovaj poredak je samo arbitrarni presek u datom trenutku i ne znači da oni koji su podbacili generalno nisu 3 ili više puta bolji). 

Prethodni pasus nije nikakva žalba ili kukumavka. Što se mene tiče, uopšte ne moramo da sarađujemo, moj honorar je toliko mizeran da mi ne pokriva ni troškove kurtoazije tj. nisam dovoljno plaćen ni da budem ljubazan. S obzirom na to koliko sam rada uložio tokom prethodnih desetak godina, za mene danas može biti samo uvredljivo da u tim novinama budem zastupljen kao najgori saradnici (mogu da ih navedem i po imenu, ali neki drugi put) i da nekome služim za potkusurivanje. Oni su praktično ugasili ta dva izdanja preko mojih leđa, a to valjda znači da je moj rad tamo najmanje cenjen. Tokom prethodnih 16 meseci zaradio sam jedva polovinu mjesečne plaće jednog prosečnog urednika sa srednjom stručnom spremom. Uz to, nisam  klošar da žickam po 20-30 evra od Željka Jandragića i da pocrvenim kad mi se obrati kao da sam njegov lični nadničar, a jednom stekoh utisak da baš to očekuje... I da ne razmotavam dalje (ni ovo ne bih izneo da g. Jandragić nije na SOZAH - u prepričavao našu prepisku od pre godinu i kusur dana, ali ne onako kako se odigrala nego harmonijski uklopljenu u gavranski hor)... Ukratko, molim urednike sa kojima sam sarađivao ili i dalje po inerciji sarađujem da u narednoj prilici, na nekom narednom skupu, bar sačuvaju dostojanstvo: nije baš sve čemu vas je Pero naučio dobro i nije časno olajavati svoje saradnike tj. one koji više rade za vaše plate nego za svoje honorare... barem dok saradnja traje. Evo, ja nikada nisam ružno pričao ili pisao o vama i ne razumem potrebu da grakćete sa grupom mojih poremećenih fanova...  i da uz to o meni tvrdite ono što nema veze sa istinom. 

Mandrakova enigmaGika: In memoriam Slađana Milošević

 

Listanje OVDE.

Kraj fantastičnog putovanja

Odlaskom Aleksandre Slađane Milošević privodi se kraju jedna muzička i umetnička epoha u kojoj su jedinstvene i harizmatične ličnosti donosile svet na naše tlo. U 21. veku ima mnogo pevača, mnogo muzičara, medijskih zvezda, zabavljača i svakojakih komercijalnih nakaza, ali sve je manje ličnosti spremnih da iskreno, hrabro i tvrdoglavo menjaju zatečeno stanje stvari i sopstvenim primerom, kroz demonstraciju slobode i neprekidan lični razvoj, uplivišu kolektivnu svest. 

Slađana je za života profilisana kao ekscentrična estradna pojava, buntovnica nestišljive mašte i nešto nalik filozofu koji o svemu ima vrlo precizno mišljenje. Posle smrti, o njoj će se verovatno češće govoriti kao o multitalentu, izuzetno obrazovanoj osobi, inovatoru, borcu za ljudska prava, možda čak i kao o retkom geniju među javnim ličnostima. I svi će manje ili više biti u pravu: u različitim periodima života bila je pomalo od svega. I još ponešto pride.

Njen put, zapravo, nije počeo bleskom i masovnim pomamom za polugolim telom i dugim nogama, kako varljiva sećanja na kasne sedamdesete govore onima koji ih imaju. Dvadesetdvogodišnja Slađana je tada samo mudro odigrala ulogu seksi dame, kako bi dospela u žižu javnosti i napravila bazu za nove, ozbiljnije uloge koje je imala u planu. Kao violinistkinja i pevačica neupadljivog izgleda godinama nije uspevala da se afirmiše. Tako je, na primer, bila jedan od glavnih vokala na albumu koji je ansambl Saše Subote izdao u Rusiji i prodao ga u preko milion primeraka (1976), ali na ploči nije čak ni potpisana!

Gotovo iz revolta stvorila je atrakciju za kojom svi uzvikuju "au, au", a rokenrol je bio idealni okvir za taj buntovnički poduhvat. I zvezda je zasijala: samo dve pesmice su joj donele 200 naslovnih strana, 2000 medijskih osvrta i bar 2 miliona obožavalaca! Doduše, bar polovina od tog broja je u njoj videla samo dobru ribu, neki su se divili njenoj drskosti, a tek poneko je uživao i u njenoj muzici. Kada je shvatila da je sužena na format seksualnog objekta za široke narodne mase, počela je da se - za sve novine ponaosob -  kaje što je "poslušala neke ljude", mada je u zrelim godinama priznavala da je poigravanje sa seksom u Titovoj Jugoslaviji bio jedini način da skrene pažnju na sebe.

O konceptu zasnovanom na erotici i seksepilu neretko je govorila kao o svom izumu, tvrdeći da se do njenog pojavljivanja u SFRJ za to nije ni znalo. I generalno, bila je sklona interpretacijama prošlosti u stilu "ceo svet se okretao oko mene", pa iako je to činila ubedljivo i s mnogo šarma, istina je bila malo trivijalnija: mnogo ranije, ime je od svog stasa napravila Olivera Katarina, a seksualna tematika se ušunjala u javni prostor bar jednu deceniju pre "Seksi dame". Zato ipak treba reći da Slađana Milošević ne duguje slavu trikou, niti plesnoj grupi sačinjenoj od polugolih momaka: da je golotinja bila jedino što je imala da ponudi, igrala bi samo jedno leto. No, ona se etablirala kao prva žena u domaćoj rok muzici sa smelošću muškarca i kao takva, postala prva estradna feministkinja i borkinja za emancipaciju. 

Kasnije je plasirala tvrđi zvuk,  sasvim drugačiju estetiku ("želela sam da poružnim") i istupila kao promoterka novog talasa. Onda je pauzirala, upisala veterinu (prethodno je napustila psihologiju), otišla u Minhen, odande donela Mikija velikog, pa je opet bila odsutna... onda se preselila u SAD, pa se vratila... Poslednje decenije provela je u rodnom Beogradu baveći se muzikom, društvenim aktivizmom, slikanjem i pisanjem. Nikada nije prestala da uči, da se usavršava i raste. 

Princeza nekog drugog sveta, neka čudna vrsta, kao muza čudesna i kao bajadera zanosna, završila je svoje fantastično putovanje. Slava joj. 

Potraga za blagom

U okviru dečjeg programa Radio-televizije Vojvodina "Dobro jutro, lenjivci", juče je premijerno prikazana emisija o ukrštenici, kao deo serijala Olivere Šunjević "Potraga za blagom".

Emisija je snimljena u prostorijama Novosadskog dečjeg kulturnog centra sa učenicima trećeg razreda OŠ Sveti Kirilo i Metodije. Moj zadatak je bio da prisutnim mališanima i svim gledaocima približim ukrštene reči, kao i enigmatiku uopšte, a posebna pažnja poklonjena je mrežastim zagonetkama koje donose naši listovi Neven i Mali Neven.

Stočetrdesetčetvoroipogodišnjakinja

 Juče je obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika. 

Tim povodom, na mnogim portalima je reciklirana priča o najdužim rečima u pojedinim jezicima. Metodom resavske škole, a pozivajući se na podatke sa National Geographica, opet su nas dezinformisali da su najduže složenice u srpskom jeziku: prestolonaslednikovica (21) i antisamoupravnosocijalistički (29).

Nesrećna prestolonaslednikovica (što će reći: supruga prestolonaslednika) nekada i negde, rukom nekog resavca, prevedena je s ijekavskog na ekavsko narečje i uneta u knjige starostavne kao najduža srpska reč. A zapravo, ijekavski oblik od 26 slova (prijestolonaslijednikovica) je neispravan: drugo e je kratko, te drugo ije mora postati lje, što skraćuje niz za 2 slova. No, i ovako, i onako - ta kovanica nema rekordnu dužinu čak ni na ijekavskom području.

Nakaradni pridev "antisamoupravnosocijalistički" ne zavređuje ni komentar. To je samo jedna usiljena konstrukcija iz SFRJ, a zasigurno ima još mnogo takvih.

Bez imalo konstruisanja, najduže reči u našem jeziku su one koje označavaju  ženske osobe u određenim godinama: 

SEDAMDESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (27) i 

SEDAMDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (28). 

Ako iz konkurencije ne isključimo staramajke koje možda postoje, a možda ih i nema, dobijamo reči: 

STODVADESETJEDNOGODIŠNJAKINJA (27), 

STODVADESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (28), 

STODVADESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (29), a onda i

Žana Luiza Kalman

STOČETRDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (30).

No, tu nije kraj: ako bismo iskoristili infiks "i po", sve navedene reči bi porasle za po 3 slova! To standardizacijom nije regulisano, pa kako nije zabranjeno, moglo bi se reći da je dopušteno, tim pre što ima uporište u jezičkoj praksi. Tako dolazimo do spoznaje da je, neformalno, najduža smislena i skoro sasvim prirodna složenica u srpskom jeziku STOČETRDESETČETVOROIPOGODIŠNJAKINJA (33). 

Usput, Ginisova knjiga za najdugovečniju osobu u istoriji čovečanstva priznaje izvesnu Francuskinju Žanu Luizu Kalman, sa 122 godine i 164 dana, ali je prema nezvaničnim podacima bilo i dugovečnijih (na Kavkazu i u azerbejdžanskom mestu Lerik). Zanimljivo je i da prvih 25 mesta na Ginisovoj listi zauzimaju žene.

Srećan mi rođendan

 

Misterija Dukinog rođenja

U SANU je 2021. obeleženo 150 godina od rođenja Jovana Dučića. Godišnjica je mogla biti i 2019 i 2022... a može i sada. Naime, kontroverza oko Dučićevog datuma rođenja do danas nije razmršena, te se u različitim izvorima kao godine rođenja navode 1869, 1871, 1872, te 1874! Uz to, varira i sam datum, pa su u igri: februar, jun i novembar!

Sličnih slučajeva, barem među istaknutim ličnostima rođenim u 19. veku, zapravo nema: ako je kod nekoga i promašen datum, bar je godina izvesna. U seoskim sredinama toga doba ljudi su se nepogrešivo orijentisali prema crkvenim praznicima, te je čudno što nijedan član Dučićeve porodice nije zapamtio da su dobili prinovu na Sretenje Gospodnje, ili dva dana kasnije, ili mesec dana pre Ognjene Marije, ili dve nedelje pre Svetih Vrača... Takođe, čudno je što budući pesnik, kao sva ostala normalna deca na svetu, u ranom detinjstvu nije naučio da pokazuje prstima koliko ima godina, pa da svake godine dodaje po jednu... Ako je to nekim čudom izostalo, opet je čudno što kao đak prvak nije imao pojma ni koliko je star, ni koja je godina (tim pre što je i ta škola koju je pohađao morala imati kalendar). 

Crkvene knjige iz vremena Dučićevog rođenja nisu sačuvane, kao ni dokumentacija trebinjske osnovne škole, pa ako se krene od pretpostavke da je pesnik znao za to, nameće se zaključak da je tokom života sasvim svesno davao netačne podatke. U mnogim prilikama je tvrdio da je rođen 1874, iako nesporne tačke njegovog životopisa govore da je to malo verovatno. Po svoj prilici, oduzimao je sebi po godinu, 2, 3, možda i 4 ili 5, valjda da ga ne bi precrtali kao prestarelog za poduhvate koje je imao u planu.

Jovo Andrije Dučić, za prijatelje: Duka, blesnuo je kao pesnik 1886. u somborskom "Golubu". Već je živeo u Mostaru, a tamo se iz Trebinja preselio da bi pohađao Trgovačku školu (u biografijama ne piše da su to, zapravo, stariji razredi osnovne škole u današnjem smislu), koju je završio 1887. Drugim rečima, ako deca u školu kreću sa 7 godina, na maloj maturi imaju oko 15. Toliko je najmanje morao imati i Dučić, pod uslovom da nije izgubio godinu ili dve tokom Hercegovačkog ustanka. 

Dalje školovanje je nastavio tek tri kasnije, upisavši Učiteljsku školu u Bijeljini. Odatle je prešao u Sombor gde je maturirao 1893. U međuvremenu je postao poznat u Mostaru i među publikom "Goluba" i "Nevena" (nažalost, prestao je da pravi zagonetke, iako je na početku bio strastveni ljubitelj enigmatike). Kao učitelj, bio je u raskoraku sa sopstvenim ambicijama, te je 1899. nekako uspeo da se dokopa Ženeve, gde je upisao Filozofsko-sociološki fakultet. Imao je blizu 40 godina kada je počela njegova diplomatska karijera. 

Što se samog dana i meseca rođenja tiče, čini se da je najverodostojniji podatak koji je lično izdiktirao u pero svom prijatelju Veljku Petroviću za Narodnu enciklopediju SHS iz 1929: 5. februar po starom, julijanskom ili 17. po novom, gregorijanskom kalendaru. Godina koju je tada naveo je 1971. No, zbunjuju sledeći podaci: u arhivi Srpske učiteljske škole u Somboru stoji 15. jun 1872, u Ženevi je kao datum rođenja zabeležen 1. novembar, a Srpska pravoslavna parohija trebinjska je 1938. izdala uverenje da je Dučić rođen 15. februara 1874, uz napomenu da podaci nemaju garanciju! Svetozar Ćorović, rođen 29. maja 1875, tvrdio je da je njegov prijatelj i saradnik Dučić jedva 3 godine stariji od njega, pa su na osnovu te tvrdnje neki biografi zaključili da je pravi datum 15. jun 1872. Jovan Skerlić, treći Dučićev prijatelj (sa kojim se zbližio u Parizu), izabrao je 5/17. februar 1874. 

1874, kao najverovatniju, navodi i Dučićev biograf Radovan Popović, možebiti da bi ispoštovao poslednju volju pesnika koji je u poznim godinama birao upravo tu godinu. Štaviše, 1874. uklesana je i na prvom pesnikovom nadgrobnom krstu koji je iz Gerija prenet u manastir Svetog Save u Libertvilu (1946). Pa ipak, Jovan Dučić je, gotovo sigurno, rođen 1971. Evo ključnog argumenta: u maju 1894. austrougarski žandari su pretresli njegov stan u Bijeljini i notirali da mladi učitelj ima 23 godine. 

Još nešto: ironijom sudbine, jedna od najpopularnijih anegdota iz Dučićevog života odnosi se baš na njegov datum rođenja. Elem, sukobio se nekom prilikom sa izvesnim Jovanom Markovićem i ovaj mu rekao da ga ni prvi komšija neće pamtiti posle smrti! Duka slegnuo ramenima: "To ne znam, ali znam da vaši unuci neće moći da polože maturu ako ne budu znali moj datum rođenja!"

Pevam danju, pevam noću

Frau Gabrijela & šjor Grašo

U vezi sa prethodnim postom, pronašao sam dve reportažno-biografske skandinavke koje sam krajem 2016. uradio za Feniks. Nisu se baš dopale primaocu, te nisu ni objavljene, ali sa nemale vremenske distance jedna od njih mi deluje odlično. Naime, te godine se navršavalo 60 godina od pevačkog debija Gabi Novak i mislim da je njen životopis vrlo efektno obrađen enigmatskim sredstvima. Tema druge skandinavke je Petar Grašo koji je tada punio 40 godina. Tekst je dobar i sve sam lepo zamislio, ali je sam sastav bio trapavo realizovan, pa sam ga malo preradio. 

Tematske skandinavke

Tokom svih prethodnih godina, najradije sam sastavljao tematske ukrštenice. Ta podvrsta je najprimerenija mom enigmatskom izrazu jer tematski sastavi po definiciji imaju naglašenu edukativnu dimenziju. Mislim da sam mustru krajem devedesetih prepisao iz nekog broja Mozaika koji mi je dopao šaka, a s obzirom na to da u tada aktuelnim enigmatskim časopisima nije bilo sličnih ukrštenica, verovao sam da ih što pre treba vratiti na scenu. 

Moja enigmatska karijera je zapravo i počela sa tematskim skandinavkama. U Bravo Skandiju je 2000/2001. objavljeno nekoliko standardnih i najmanje 5 tematskih skandinavki (sa po 6 ili 7 tematskih pojmova). Kasnije sam, za Politikina izdanja, uglavnom radio takve, a svoj najdraži model sam prvi put implementirao u junskom broju Enigme 2011. Naime, bila je to tematska skandinavka sa pričom o Edipu i 8 tematskih pojmova označenih brojevima, baš onako kako se nekada radilo u Mozaiku. 

Za Enigmu sam posle napravio na desetine tematskih radova, ali najmilija mi je serija pod radnim nazivom Biografije. Tu sam predstavljao istaknute ličnosti jezgrovitim tekstovima i reprezentativnim tematskim pojmovima (među ostalima, u toj galeriji su: Čarli Čaplin, Edit Pjaf, Enriko Karuzo, Ogist Renoar, Žak Prever, Ima Sumak, Džejms Din, Vinsent Van Gog, Šarl Bodler, Majkl Džekson itd). Jedan par iz te serije (Šaban Šaulić/Snežana Đurišić) neplanirano je objavljen u malom Marbu. 

Poslednji put sam se rešavačkoj publici obraćao tematskim radovima u Astro Skandiju. Tamo su, po zamisli urednika, sve skandinavke bile tematske (sa tekstom), ali samo sam ja radio (i) biografske tj. na sopstveno insistiranje predstavljao određene ličnosti (nažalost, kako broj 6 nikada nije izašao, par Leo Martin/Nada Knežević nije objavljen). Zanimljivo je da su dve skandinavke bile refleksija teksta o filmu "Toma" (inače, najgledanijem srpskom filmu u ovom veku), te su značajnim, a u filmu prenebregnutim činjenicama, u Astro Skandiju predstavljeni Toma Zdravković i Silvana Armenulić. 

Feniks 2023: retroskpektiva

U protekloj godini, u Feniksu, Skandi Feniksu i Super Feniksu objavljene su 92 moje križaljke: 54 skandinavke (27 skandi parova), 17 talijanki, 5 talijanki za strpljive, 8 klasičnih, 5 domino, 2 razmeštajne i 1 "siromašna" skandi u boji (sedmobojnica). Ukupno je bilo 27 belina 7 x 7 (ili 7 x 8). 

Skandi Feniks je u januaru promenio režim izlaženja, te je sada dvonedeljnik, što će reći da je umesto 52 broja u protekloj godini izašlo 26. Četvrto izdanje, Super Skandi Feniks, ako sam dobro obavešten, više ne izlazi. 

I s obzirom na to da je broj strana koje redakcija priprema osetno smanjen, smanjila se i potreba sa saradnjom. U takvim uslovima obično stradaju saradnici koji su najslabiji, najmanje potrebni listu ili prosto najmanje cenjeni. Koliko sam im ja potreban je diskutabilno, budući da mi je prosečan broj strana prepolovljen u odnosu na 2022., a tri puta manji u odnosu na ranije godine (inače, ukupan broj strana u Feniksovim izdanjima nije smanjen za 50 %, već otprilike za 30 %). 

Uopšteno govoreći, kad čovek nešto dobro radi, daju mu da radi više, pa što više radi, radi još bolje itd. Ja sam u nekim periodima za Feniksova izdanja stvarno radio najbolje što znam i ulagao mnogo više truda nego svi ostali saradnici (jedne godine sam imao skor od preko 170 belina 7 x 7 i još 12 križaljki sa belinama 8 x 8; to samo po sebi možda ništa ne znači, ali je zanimljivo u statističkom smislu - jer tako nešto niko nikada nije uradio za tako kratak period). Dakle, mogu da proizvedem ono što malo ko može (da baš ne kažem: što ne može niko), ali mogu da radim i onako kako radi svako, pa s obzirom na to da je potražnja za mojim radovima vremenom postala sve manja (a ne bih rekao da to ima veze sa padom kvaliteta), zaključio sam da mi je najpametnije da postanem svako tj. da pripremam mediokritetske radove, i to u što manjoj količini, jer u protivnom gubim vreme i energiju ni na šta. 

Ukratko, od mene se ništa ne naručuje (što bi značilo: ako hoćeš šalji, pa ćemo mi videti šta da objavimo, ako nećeš ne moraš) i prinuđen sam da gledam u plećku i pasulj šta im tačno treba (a da ne govorim o tome da uopšte nemam uvid u njihova izdanja, jer niti ih dobijam, niti mogu da ih kupim). Ono što znam je da "najskuplji" radovi koje šaljem sigurno idu u štampu, a sve ostalo što otpremim ima neizvesnu sudbinu, neretko tragičnu.

Na donjim linkovima mogu se pregledati svi moji radovi iz 2023. 

Zahvaljujem se Nedjeljku Nediću na skeniranim stranama. 

Listanje

Prvi deo: OVDE

Drugi deo: OVDE

Treći deo: OVDE

Nevenova enigmatika br. 4

 

Listanje OVDE.