Književni jezik kasnog 19. veka osetno se razlikovao od današnjeg i većinu književnika iz tog doba doživljavamo kao glasove iz daleke prošlosti. Međutim, uz poeziju Jovana Jovanovića Zmaja odrastaju i deca 21. veka i gotovo nikome ne smeta njena arhaičnost. Istina, u nekim izdanjima urednici se usuđuju da adaptiraju najkritičnije izraze (tako slavni "Gaša" živi u nekoliko verzija), no to je sporadična pojava.
Uopšteno govoreći, u Zmajevim tekstovima pojavljuje se mnoštvo neobičnih reči. Neke od njih su objektivno zastarele, neke su prosto zaboravljene, a ima i onih koje je autor po potrebi izmišljao, kao ljubitelj kalambura. Zmajev rečnik, da ne kažem vokabular, bio je impozantan i prava je šteta što je veliki broj njegovih pabiraka preživeo samo u knjigama. Ima izvanrednih kovanica koje nisu ušle ni u najobimnije i najopštije rečnike (npr. SKOKOLET), te za mnoge izraze samo iz konteksta možemo zaključiti na šta se tačno odnose.
Donja ukrštenica sadrži mali, ali ilustrativan uzorak Zmajeve leporekosti. U centralnoj kombinaciji krije se jedan kalambur (koji nije ušao u opštu upotrebu, ali se i dan-danas širom zemlje igra dečja pozorišna predstava pod tim imenom, iznikla iz pesme "Poziv u komendiju"), a u sporednim delovima mreže su smeštene svakojake reči: poetski elidirana strepnja, 2 zgodna neologizma, 3 arhaizma (od kojih je jedan glagol), 1 grecizam i 1 turcizam. Zmaj je, inače, pri obraćanju (srpskoj) deci izbegavao tuđice, ali tu i tamo je odstupao od tog principa, naročito ako su te reči bile uobičajene u svakodnevnom govoru. Na primer, mi (enigmati) znamo za ARATOS, i znamo da se već 100 godina ne koristi... ali se pre 150 verovatno koristilo u sredini u kojoj je autor živeo i radio.
Нема коментара:
Постави коментар