Pre svega, sa određene vremenske distance zapažam da je tih nepunih 9 godina, koliko sam prilježno sastavljao za Feniksova izdanja, ozbiljno poremetilo moj raniji enigmatski izraz. I uopšte, moju autorsku spontanost. Sastavljanje na hrvatskom jeziku ne podrazumeva samo prelazak sa ekavice na ijekavicu, već ovladavanje čitavim jezičkim sistemom i - još važnije - kulturološku adaptaciju koja je igru odavno pretvorila u tlaku. Da li ste za sve ovo vreme otkad se družimo na blogovima videli makar jednu ukrštenicu na srpskom jeziku čiji je autor bilo koji Hrvat iz Hrvatske, a da nije bila amaterska i kulturološki smešno neusklađena sa ciljnom grupom? Ako mislite da se to ikad desilo, nemate pojma o ukrštenicama. Ne, nije se desilo, a isto te karakteristike bi imali i moji radovi za hrvatsko tržište da se nisam konstantno doškolovavao. I kako je sve to trajalo predugo, razvio sam naviku da sastavljanju pristupam preozbiljno, kao pravom pravcatom poslu... i da stalno radim punim kapacitetom. A to je zaista bilo besmisleno, kao što ćete videti u nastavku priče.
Ne znam da li su ljudi koji su tamo obavljali (ili još uvek obavljaju) posao urednika ikad razmišljali o tome koliko je truda uloženo u svaki rad koji sam im poslao. Da budem iskren, neku posebnu refleksiju od njih nisam ni očekivao jer je reč o profesionalcima tj. o ljudima koji za platu od naših pošiljki prave novine, pa ako tu stvar posmatramo bez ikakvih emocija, ne znam zašto bi se iko od njih bavio graškama znoja svojih suradnika. Doduše, čovek nije majmun, pa primeti da u tom suradničkom korpusu ipak ima onih čiji se znoj baš nagrađuje, bez obzira na to što su im rezultati zapinjanja na vrlo niskom stvaralačkom nivou. To nema veze ni sa radom, ni sa kvalitetom, već je obična implikacija već pomenute činjenice da čovek nije majmun, sa aneksom: ali i dalje ima dosta zajedničkog s majmunima. Npr. kad se omatoreli šimpanza dočepa grozda banana, ne deli ih sa onima koji ga hrane kad ga bole kosti već sa drugovima s kojima se u mladosti verao po drveću.
Možda nije poznato da sam ja u Feniksovim izdanjima bio NAJMANJE plaćen. Za tih 9 godina, nikada nisam dobio honorar od 13 evra za križaljku, a to je, kako reče jedan njihov urednik, cijena radova sa bjelinama. Nisam dobio ni 11 evra, što je - opet citiram istog demagoga - cijena za križaljke sa manjim bjelinama. Dakle, uobičajeni honorar koji sam dobijao po strani je između 9 i 10 evra i to se nikad nije menjalo (a ako već pričamo o belinama, treba reći da ih niko, otkad Feniks postoji, nije napravio više od mene). I opisivao sam sve živo osim apoteka i katamarana; i neumorno izmišljao teme; i pratio i opevavao njihove aktuelnosti iz kulture i sporta (a to me zanima kao lanjski sneg)... i nikad, nikad, nikad za sve to vreme moj honorar po strani nije bio veći od 10 evra. Da ne govorim o tome da se prema meni nikad nisu ponašali kao prema redovnom saradniku, tj. nikad ništa nisu naručivali, nisu mi slali teme (u civilizovanom svetu, posao urednika je pravljenje koncepta i podela zadataka), a često su i sami nešto petljali, žvrljali, ispravljali, da ne kažem: kvarili, iako im je više puta rečeno (čak i javno) da mi slobodno mogu poslati bilo koji rad na doradu.
Kad je kompanija počela da gasi izdanja, moj honorar se prepolovio, sa tendencijom daljeg umanjivanja. Možda bi to bilo logično da sam se ja najeo i izbezobrazio, pa počeo da radim sve gore i gore... ali ako se vratimo na početak, vidimo da su me isti ti urednici najvišim ocenama ocenili na SOZAH - u. To je stvarno paradoksalno, gotovo šizofreno: toliko ceniti nečiji rad, a davati mu sve manje prostora u novinama. Pre toga, nevoljno dođoh u situaciju da čitam ispovest Željka Jandragića i da proživljavam njegove traume iz detinjstva i mladosti. Ukratko, u januaru 2023. na ime honorara uplaćeno mi je 8, 38 evra. Ne znam šta su objavili za te pare, pa sam se javio uredništvu da se dogovorimo o nastavku ili prekidu saradnje. Željko mi je tad objasnio da je on - parafraziram - potpuno autonoman kao urednik i da može da objavljuje šta god hoće, otprilike kao da mu je Skandi Feniks od dede ostao. I dobro je što me je obavestio da je privatizovao imovinu Novog lista jer sam dotle bio u zabludi da on samo vrši dužnost urednika u skladu s ugovorom koji sam potpisao nekoliko meseci ranije.
Da se dalje rvem u blatu sa jandragićima nije dolazilo u obzir. Pre svega, to me ponižava kao ličnost, kao intelektualca, pa tek onda kao autora. Željko Jandragić je za mene od početka do kraja bio samo tehničko lice koje iz poznatih ili nepoznatih razloga uređuje novine sa kojima imam saradnju i ukoliko je njemu kompanija dala odrešene ruke da deli strane po babi i stričevima i utiče na motivaciju i satisfakciju najboljih saradnika, to je samo signal da nešto s kompanijom nije u redu. A to nije okruženje ni za mene, ni za bilo koga ko drži do svog dostojanstva.
I konačno, prošle godine su me na SOZAH - u u Rapcu pomenuti urednici, a i raznorazni pošušnjari koji su se tu motali, olajavali sve u šesnaest (ranije je to činio samo Galogaža, valjda se konačno umorio) i o meni iznosili nebuloze bez ikakvih dodirnih tačaka s istinom. Recimo, u tim sumanutim pričama se pominju i nekakve ustaše o kojima sam ja navodno pisao (?!!), a to je po svoj prilici pčela na kapi. Znate šta, da sam ikad hteo da pišem ovde ili na drugom mestu npr. o nekom zlikovcu iz Feniksa, ja bih to sigurno uradio i ne bi bilo sile koja bi me zaustavila da kažem ono što imam. Ali to se nikad nije dogodilo jer se prosto ne bavim takvim stvarima (i tek slučajno znam da je Zadar epicentar ustaštva).
U svakom slučaju, ta saradnja je došla do kraja i više nema razloga da se o tome govori. Bilo, ne ponovilo se.
Нема коментара:
Постави коментар