24.02.2019.

Tri vodoravna i jedan uspravan

Pre nekoliko meseci, u septembarskoj Enigmi (br. 2432), objavljena je jedna nesvakidašnja klasična ukrštenica. Rešad Besničanin je želeo da skrene pažnju na poznate srpske enigmate koji imaju parnjake tj. imenjake i prezimenjake u popularnijim i cenjenijim javnim profesijama, pa se tako, eto, i moje ime našlo u enigmatskom kvartetu

Doduše, sastav je tako prezentovan da je ideja autora skoro sasvim zamagljena, gotovo poništena (opisi tematskih pojmova nisu čak ni boldovani!), no možda je neko detektovalo lajtmotiv i identifikovao nas četvoricu kao dovoljno poznate, da bismo se, jelte, pojavili u ukrštenici. 

Da su me pitali,  rekao bih: hvala, nemojte, nisam ja za te ozbiljne, intelektualne enigmatske novine... Niti sam dovoljno poznat, niti sam dovoljno srpski enigmata. Objektivno ne pripadam grupi odabranih. Međutim... da su insistirali, da su kumili i molili, možda bih i pristao - ali pod uslovom da ukrštenica bude ilustrovana mojom slikom. Što lepšom, po mogućstvu. 

Ostale članove kvarteta, mislim, nije bilo neophodno predstavljati fotografijama jer su sasvim dovoljno slavni. A ja sam, avaj, vazdan bio samo prišipetlja, tu i tamo budala po definiciji i, naravno, pljuvač boljih i najboljih. Ovo je bila prilika da me plemeniti urednici tog veličajnog  lista predstave širem auditorijumu bar likom, ako već nemam opus. Da me istaknu, da mi pomognu da izađem iz anonimnosti, da me potapšu po ramenu. Ali... protraćeno. 

I kako sad da se pohvalim svetu da sam uspeo u životu kad bi taj Mladen Marković iz prvog stupca mogao da bude bilo ko? Dolazim u ne baš prijatnu situaciju da ubeđujem ljude da sam to stvarno ja, da se vraćam unazad, da nabrajam gde sam i šta radio, koliko sam godina spiskao na izigravanje magarca u srpskoj enigmatici, koliko sam strana poklonio hijenama, koliko sam samo sitne stoke na'ranio i napojio, goveda i govedare da ne spominjem... Zato je bolje da sve zaboravimo. Bolje da ostanem nepoznat. 

23.02.2019.

Istaknuti estradni građanin

Kada ovaj svet napusti neka istaknuta ličnost iz javne sfere koja je promenila stvarnost nabolje i zadužila narod, državu, nauku, sport, umetnost, kulturu (...) tekovinama od neprocenjive vrednosti, sleduje joj mesto u Aleji zaslužnih građana. Tako je bar dosad bilo. A odsad... ko zna šta će biti.

17. februara (na moj rođendan!), tragičnim sticajem okolnosti život je izgubio popularni pevač narodne muzike Šaban Šaulić (1951 - 2019). S obzirom na njegovu omiljenost među prostim življem tj. među većinom, moglo se očekivati lešinarsko mrcvarenje pokojnikovog lika i dela u strogo medijske svrhe, pa se to i dogodilo: danima su nas sa svih strana bombardovali detaljima nesreće, biografskim i istorijskim podacima, komentarima unesrećenih i ožalošćenih, omažnim TV emisijama (...), da bi se do sahrane sve pretvorilo u pravi, pravcati cirkus sa obiljem senzacionalističkih tačaka. 

U taj cirkus se, naravno, uključila i vlada, možda samo iz prizemnih, političkih razloga (ah, ko spominje predizbornu kampanju?!), a možda i zato što je naš politički establišment zaista pogođen iznenadnim gubitkom. Jer, ako vlada jedne zemlje šalje helikopter po nečije posmrtne ostatke, te ako se komemoracija održava u Skupštini grada, a u prvom redu sedi horda ministara, iza toga se mora kriti uverenje (ili pak odluka) da je pokojnik bio figura od ogromnog nacionalnog značaja. Takvu su čast nekad imali samo narodni heroji. 

I sasvim logično (ili ipak sasvim nelogično), pošto smo na jednoj veseloj televiziji sa nacionalnom frekvencijom mogli da ispratimo kompletan ceremonijal, sličan pogrebu druga Tita (razume se, sa direktim uključenjima ucveljenog reportera i bizarnom studijskom konferansom egzaltiranog voditelja), Šaban Šaulić je juče sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Grobnicu deli sa Nebojšom Glogovcem

Teško je bilo šta suvislo reći o ovom nebuloznom presedanu. Logika i kultura su u ovoj zemlji odavno ustupile mesto politici i estradi (da stvar bude još morbidnija: to je kod nas isti pojam), pa ako gradonačelnik Beograda  - po nekakvom nalogu ili iz sasvim ličnog ćeifa - naumi da pored Miloša Crnjanskog ili Petra Lubarde zakopa npr. harmonikaša Džafera iz Male Krsne ili kakvog rijaliti umetnika koji se proslavio na romskim svadbama, mi tu ništa ne možemo. Mi, građani koji ne pripadamo modernoj estradno-političkoj eliti, niti smo sposobni da je razumemo i podržimo.

Šaban Šaulić je, dakle, prvi kafanski muzikant kome je posthumno dodeljen oreol nacionalnog velikana, i to u jednom vrlo čudnom istorijskom trenutku. Da se razumemo, niti je on to tražio, niti se za života nadao takvoj ingracijaciji, niti mu je to - budimo realni - pripadalo. Bio je rado slušan i poštovan folk pevač (takođe: kompozitor, mada nije znao note tj. komponovao je vokalno) koji je do opšteg poštovanja i prihvatanja dugo putovao: u mladosti nije mogao da uđe u Radio Beograd (muzički stručnjaci su ga smatrali još jednim muzikalnim Romom koji cvili i peva falš), u ranom zrelom dobu je tretiran kao opskurna muzička pojava u nacionalnim medijima (pored toga što su mu nosači zvuka bili oporezovani zbog šunda), i tek je osamdesetih izbio u prvi plan, sa popuštanjem medijske politike u korist tzv. narodnjaka. Istina, kao pevač je dotle toliko napredovao da mu u tom žanru više nije bilo ravnog (recimo, Miroslav Čangalović je jednom javno ustvrdio da su Safet Isović i Šaban Šaulić tenori kakvih ni u svetu nema više od nekoliko)... ali, i dalje je postojala jasna crta između ozbiljnih umetnika i kulturnih delatnika na jednoj strani, i estradnih zvezda na drugoj. 

Bilo kako bilo, talenat ovog pevača već decenijama nije sporan. Nije sporno ni to da je vlasnik hrpe kafanskih hitova, da je uzor generacijama novokomponovanih pevača, da je u svojoj referentnoj grupi imao renome najboljeg, da je u romskom i folk miljeu često proglašavan kraljem narodne muzike (inače, Romi vole da kače jedni drugima krune)...  No, spor se javlja kada potražimo odgovor na pitanje: gde je ta crta između zaslužnih građana i estradnih zvezda? Ako je izbrisana, kako pokolenjima objasniti razliku između estrade tj. kafane i umetnosti, i kako pred ekskurzistima racionalizovati to što u Aleji zaslužnih građana, tik uz Glogovca, leži jedan kafansko-svadbarski pevač? Čime nas je tačno on zadužio?

Svaka čast na daru i postignutoj tržišnoj ceni, no hajde da vidimo koja je ozbiljna oblast unapređena njegovim radom: postoji li neko kapitalno delo koje je zaveštao ili poklonio narodu? Gde uopšte treba tražiti njegov doprinos: u humanizmu, nauci, književnosti, umetnosti?  Možda u kulturi, najšire shvaćenoj? Vrlo škakljivo. Prosto, ta muzika kojom se on bavio nikada nije pripadala kulturi, niti joj po logici stvari može pripadati. Njegove se pesme izvode na terevenkama i tulumima, i uglavnom su mu služile za lično bogaćenje, kao što su njegovim kolegama - prevashodno boljim romskim pevačima - donosile dobar bakšiš (i još dugo će, jašta). Nama, običnim smrtnicima koji retko idemo u kafanu, nisu donele ništa, niti nam mogu doneti. Dabome, te pesme imaju izvesno lekovito dejstvo, naročito na pijance posle druge flaše, ali nema smisla reći da ih to čini farmakološkim sredstvima (te odbacujemo i doprinos nauci). Ima tu tekstova koji su epski široki, nabijeni životnom filozofijom, pa nas gađaju u duboke, da ne kažem najprimitivnije slojeve bića, no nema osnova da ih podvodimo pod književnost. I ostaje samo humanitarni rad kao potencijalno polje na kom se pokojnik istakao, no... nema informacija o tome da je iskoristio svoju slavu kako bi institucionalno pomogao narodu, možda nekoj ugroženoj grupi, u najgorem slučaju: svojima. Eto, mogao je da osnuje fond za pomoć romskoj deci, pa da, fino, kad donese 50 000 evra sa neke evropske romske svadbe odreže 500 evrića za domaće siromašne Romčiće, da organizuje koji koncert za bolesne, da nekog zbrine, skloni s ulice, spasi prošnje... To bi već bila nekakva objektivna zasluga, možda nedovoljna za Aleju zaslužnih građana, ali svakako bi se moglo diskutovati, jer bismo imali nedvosmislen dokaz da je pokojnik bio izuzetno human čovek koji je pomogao svojima i samim tim zadužio ekonomiju i demografiju ove sirote zemlje u kojoj tih njegovih ima kao belih crva... i uglavnom primaju socijalnu pomoć (iz budžeta Republike Srbije, odakle bi?!). 

Ali, ne... Evo, danima nas ubeđuju da je dovoljno to što je pevao (da ne kažem: što je pevao za velike pare). Ubeđuju nas da je to samo po sebi zasluga, da smo svi mi počastvovani što je uopšte pristajao da nas dira u srca svojim milozvučnim glasom, da je njemu samim tim mesto u naselju Brane Crnčevića i Paje Jovanovića... Ne navodi se da je izvodio jeftinu, patetičku, kafansku muziku bez zvanične umetničke vrednosti, to bi u ovim bolnim trenucima nacionalnog žalovanja bilo odveć drsko. Ne navodi se ništa drugo, osim da je bio kralj narodne muzike. I tu više nema pomoći, kriterijumi su mrtvi, slava im. Jednom će u toj Aleji zacelo ležati i Šabanova kuma Zorica Brunclik, Lepa Lukić svakako, možda i Era Ojdanić, zašto ne, a bez sumnje i Ceca kad joj dođe vreme (možda sa sve Arkanom, srediće ona da ga prebace gde mu je mesto), a onda i svi ostali zaslužni estradni, politički i slični građani koji su svojim udruženim delovanjem napravili Bangladeš od ove zemlje. Pokoj Glogovčevoj duši.


21.02.2019.

Drži slovo Zekić Novo (43): Poštovanima s ljubavlju (5)


Moram priznati da ovdje nema ljubavi, a ni poštovanja, osim onoliko koliko to  lijepo vaspitanje nalaže – ali ima inata,  baš pravog inata. U nekoliko navrata se moglo pročitati kako neke kolege omalovažavaju pojedine riječi i sintagme, smatrajući  ih nedostojnim dobrih ukrštenica, dok bjelina sa Tanitom, Tananariv-e-o-m (kako je već pravilno) i sličnim pojavama, nije bogzna kakva bjelina? Ja sam listi dodao Tonina Tiberija, još poželjnijim se pokazao Novica  Cerović, a ima ih još... Ranije sam pokušao da "zaštitim" BANANU  i  ANANAS od "šestičara"  (koji su po svoj prilici  i  najveći kritičari pomenutih), jer prema ovim riječima, za razliku od prozvanih, gajim veliku ljubav. Jedina im je mana što su pokratke, pa ne mogu začiniti  i  bjelinu 8x8.

Novo

20.02.2019.

Rijedak obešenjak

Neki moj pradeda iz Hercegovine je bio ijekavac, pa se optimistično može pretpostaviti da je u nekoj od mojih genetskih naslaga zabeležen i taj detaljčić, kao neaktivna podloga za eventualno blistanje na polju drugog narečja. No, po rođenju tj. situaciono, ja sam ipak samo beznadežni ekavac koji je u sedmom mesecu progovorio na prizrensko-timočkom dijalektu (a što reče stari Platon: čime krčag prvo zamiriše, mirisaće dok se ne razbije). 

Pre samo nekoliko godina, moje poznavanje ijekavštine bilo je na kritično niskom nivou. Jednostavno, tokom života nisam morao da se šaltam sa narečja na narečje, i sve ono što sam spontano usvajao, skladišteno je u mentalnom folderu "pasivno znanje". Ali... knjige, muzika, filmovi i slični sadržaji ipak nisu bili dovoljni da se u meni razvije osoba B kojoj bi fraza s vremena na vrijeme zvučala prirodno.

Kao gimnazijalac iz duboke provincije, mnogo sam se intenzivnije bavio svojim jezikom nego ikada pre i posle toga. Odrastao sam u sredini u kojoj postoji vrlo oštra i očigledna, da ne kažem: ušislušna razlika između pismenih i nepismenih, i - plastično - da bih se u pogledu vokalne kulture izravnao sa neobrazovanim babama iz Užica i Valjeva, morao sam naknadno da naučim ono što su one dobile rođenjem. Tako sam razvio interesovanje za dijalekte, pa danas - kad sam posebno raspoložen - mogu prilično tačno da imitiram Kruševljane, Užičane, Sremce, Bačane (...) i sve kategorije Beograđana, naravno. Kad sam u sasvim običnom, nemotivisanom izdanju, koristim standardni jezik, ali akcenatski udešen prema geografskoj regiji. Jedino se tada čuje odakle potičem jer je moj krčag zamirisao prilično autentičnim refleksima i dužinama koje u svim drugim krajevima zvuče nakaradno (pa ako se ne narihtam, svako sa severa će čuti da npr. moje "Sunce" i njegovo "Sunce" nisu iste reči).

Elem, htedoh reći da sam generalno naviknut, tačnije srođen sa svim mogućim varijacijama u okviru ekavskog narečja, ali su društveno-istorijske okolnosti skraja prošlog veka bile takve da sam se mnogo manje bavio ijekavicom. A onda je i to došlo na red.

Logički posmatrano, lakše je preći sa ijekavice na ekavicu, mada rođeni ijekavci to retko čine, gde god živeli, osim kada je reč o javnim i drugim ličnostima kojima promena narečja garantuje neki poseban, najčešće materijalni dobitak. Među njima prednjače folk pevači (počev od Silvane, preko Nade Topčagić, Lepe Brene, Marinka Rokvića, do Seke Aleksić), glumci (beogradski studenti Milan Štrljić i Žarko Radić su nekada dominantno koristili ekavicu, Aljoša Vučković i danas, Andrija Milošević, Nataša Ninković itd.), a mada je to kod književnika vrlo retka pojava, valja spomenuti i čuveni Andrićev transfer, ranije podrobno obrađen na blogu. No, teško je pronaći obrnute slučajeve. 

A eto, kao enigmata, ja sam dospeo u nesvakidašnju situaciju da se uglavnom izražavam na ijekavici (tj. da gotovo ništa ne radim na ekavici). Naravno, računam i nemali broj ukrštenih riječi koje sam napravio za podgoričku Pobjedu, ali to bi se moglo smatrati izletom da se nisam ozbiljno posvetio izučavanju drugog narečja kada sam počeo da sastavljam za Feniks (takođe, nešto malo sam radio sa Dubrovićem za neke dnevne novine). 

Poenta moje priče je sledeća: bez obzira na to što sada imam iskustvo koje se meri godinama, i dalje mi je potrebna ogromna koncentracija da ne skliznem u svoje bazično narečje. Istina, prilično sam pedantan u proveri pojmova koje koristim, ali događa se da ponešto previdim jer prosto u tom trenutku, možda u nekakvom cajtnotu, ne registrujem takve interdijalekatske razlike. Jedne ukrštene riječi sam nekom zgodom osvježio retkom pticom, a onomad sam bez pardona poslao križaljku sa obešenjakom (kasno mi se upalila sijalica, ali nisam otpremio ispravku, budući da je to sasvim lijevi, minimalno ukrižan pojam i vjerujem da će ga urednik lako zamijeniti). 

13.02.2019.

Nesam školuvala (7): Pop-treš skandi

U periodu iz kojeg datiraju brojevi nesrećne Eureke kojima raspolažem (a koje, ni kriv, ni dužan, dobih na poklon), daleke 1983. godine, jedan od retkih redovnih saradnika tog lista koji je dosledno, može se reći i tvrdoglavo, pravio pristojne i prilično profesionalne ukrštenice, jeste Dinko Knežević (uskoro ću prezentovati i jedan kuriozitet iz njegove radionice). U stvari, na toj listi su još samo Mihajlo Reljić i Ratko Stojković, a tu i tamo se od renomiranih imena pojavljuju Željko Jandragić, Ljubiša Jakšić, Veljko Maksimović i još neki. Valja reći da je te godine list slavio svoj 10. rođendan i imao 287 stalnih i povremenih saradnika, ali osim navedenih, svi ostali autori se mogu razvrstati u 4 kategorije: trapavi naivci, elokventni amateri, beznadežni početnici i nezainteresovani gosti/trgovci. Ovih trećih je, dakako, bilo najviše, i ima potpisa koje zaista malo ko pamti, poput: Aleksandar Laćarac, Radoje Janković, Velimir Stojković itd. (napomena: poznato je da su Eurekini saradnici većinski regrutovani iz članstva "Vuka Karadžića", ali ne bih voleo da se ovo kazivanje tumači kao atak na klub o kom generalno imam lepo mišljenje). 

Tražeći što adekvatniji materijal za novi post sa oznakom Šampioni, dospeo sam u konfliktnu situaciju. No, utešno je to što se radi o konfliktu višestrukog privlačenja: premda autora nisam morao da biram (naprosto, nametnuo se), pitanje: koji njegov uradak da citiram me je stavilo na teške muke. Naime, on je najzastupljeniji u svih 16 brojeva koje imam, a sastavi su toliko ujednačeni po "kvalitetu" da je praktično nemoguće pronaći bar jedan koji je skaradniji od ostalih. 

Za mene je najfascinantnije otkriće da je u svim vremenima gotovo svaki list imao bar po jednog ovakvog saradnika. Kada kažem "ovakvog", ne koristim kao kriterijum samo vrednost tj. bezvrednost enigmatskih tvorevina, već imam na umu konkretan autorski model o kojem sam već nekoliko puta govorio na blogu. Plastično: ako bismo poređali slučajno odabrane ukrštenice ovog autora, g-đice Taranović, g. Nikolića, g. Žujovića i, recimo, g. Savića (naravno, spisak je bar 20 puta duži), morali bismo da zaključimo da ih je sklopila ista osoba. I to osoba koja se sastavljanjem bavi, odnosno bavila  se greškom, možda samo iz goleme strasti, a možda iz razloga koji su nama, priprostim ljudima, nedokučivi. 

Kontrasta radi, ima tu i slabih autora drugačijeg formata. Eto, na primer, u svim ovim brojevima Milovan Samardaković potpisuje po jednu tragično neprofesionalnu ukrštenicu, ali je barem svoju nedovršenost plasirao uz dozu originalnosti (doduše, ono što je najoriginalnije u njegovim radovima, istovremeno je i najodbojnije: natrpana i nasilno uglavljena imena i prezimena nikome poznatih džezera i bluzera). Živa Kovač je tada, kao god i pre i posle toga, tj. celog života klepao ukrštenice sa PDR - om 3, 5, slažući neke banalne petoslove - ali je bio veran sebi. Bez obzira na to što je neosporno bio loš sastavljač, pohvalno je što se potrudio da pronađe sopstveni izraz. Žarko Pešić, čije sam radove sretao u Enigmi s početka sedamdesetih za tih 15 - ak godina nije napredovao ni u kom pogledu, ali postoji jasna razlika između njegovog diletantizma i neukosti kolega šampiona (da ne nabrajam dalje, majstora sličnih Pešiću ima kao žutih mrava).

Današnji šampion se zove Miroslav Đurić. Najčešće je potpisivan kao M. Đurić, što nas po svoj prilici navodi na lošu identifikaciju, jer zacelo nije reč o Milanu Đuriću iz Čakovca. Pri tom, nije evidentiran u LSE - u, a to je vrlo čudno s obzirom na to da je tokom 1983. godine bio toliko produktivan da je Eureka takoreći počivala na njegovom stvaralaštvu. Tačnije: na njegovom šundu.

G. Đurić se nije izražavao kroz klasične i kojekakve dosadne ukrštenice (to je možebiti prepuštao manje nadarenima), i pasionirano je kreirao samo pitak sadržaj namenjen najširoj enigmatskoj publici. Dakle, pravio je samo skandinavke, i to: simetrične, naizgled simetrične, tematske, duplerice... a kao sve velike enigmatske zvezde - imao je i sopstvenu rubriku pod nazivom POP SKANDI. Pre nego što ilustrujem njegov stil i domet, rekao bih da sve te kompozicije izgledaju veoma lepo: očigledno je imao smisla za raspoređivanje crnih polja i za vizuelni sklad. Ali... u tih 50 - ak skandinavki koje sam pregledao nisam pronašao ni jedan jedini pojam vredan pažnje, niti naznaku nekakvog pomaka sa prvog sastavljačkog nivoa. Čovek je valjda u startu našao svoju formulu, shvatio da mu to najviše leži (i da mu se, jašta, najviše isplati), pa nije bilo potrebe da menja ono što valja. I tako: poređao bi dijagonalno po 10-15 crnih polja i sve to fino popunio ofucanim, monotonim rečima, uglavnom šestoslovnim (znate kako to ide: latica, patina, revija, kaliti, taliti, mariti... stanar, krater, promer, privid, pravac, granit... Monika, Sarita, Katica, Ipavec, Kramer, Traven itd). Otprilike kao kad ne mnogo bistro dete nauči da nacrta kućicu, pa besomučno, po vazdan povlači iste, jednostavne linije, oduševljeno što na kraju uvek dobija željeni crtež. Pa još ako mu roditelji, babe, dede i strine tapšu i podstiču ga na dalje žvrljanje, vrlo je verovatno da će tupi malac uskoro sebe videti kao umetnika. E, to se izgleda desilo sa g. Đurićem (a i sa svim ostalim umetnicima sličnim njemu, zaključno sa g. Savićem): nije izučio zanat, nije iškrabao i zgužvao tonu papira pre nego što se pridružio enigmatskom društvu... i niko mu nije objasnio da to što radi nije dobro. Štaviše, prihvaćen je u tom Eurekinom kružoku kao poželjan saradnik, stekao je uverenje i dokaz da vredi... i tu više nije bilo pomoći.

Nesvakidašnja kreativnost g. Đurića se najpotpunije ispoljila u spomenutoj rubrici POP SKANDI. On se očigledno nije zadovoljavao suvoparnim kombinacijama koje služe samo za rešavanje, već je svoj talenat nesebično upregao u jaram pop kulture, te je u svakom broju prezentovao po jednu specijalnu skandinavku sa ciljem da skrene pažnju na 3 aktuelne i popularne ličnosti. To je izgledalo ovako:


Nema se tu šta reći, sve se vidi, jedino nije naodmet naglasiti da to, zapravo, nisu bile tematske ukrštenice, tj. uopšte nisu sastavljane prema informacijama i slikama koje uz njih idu, već su vesti naknadno dovođene u vezu sa nekim od izlizanih pojmova koji su se autoru pojavljivali tokom tkanja monotonog ćilima (u te svrhe je najrabljeniji ANIMATOR, zagonetni pojam u gotovo svakom broju; ili: uz priču o Nedi Ukraden koja se "moderno oblači" ide PLISE, uz Tozovca ANONIM, uz Svetlanu Kitić ŠNIT itd.) Ovde se, igrom slučaja, pojavljuje jedno ime i prezime, razume se, monotono: VALERI PERIN, a ako se to još koji put desilo, možete biti sigurni da je slikom predstavljena Ana Karić, Ena Begović, Olivera Katarina, Eva Ras ili neka njihova enigmatski izvikana koleginica.

I na kraju bih ukazao na jednu posve zanimljivu pojavu: kao i svi proslavljeni stvaraoci svesni da je inspiracija božanska stvar, da je škrta i da retko navraća, g. Đurić se nije libio da mestimično plagira samog sebe, verovatno sa željom da kalemi i unapredi neku slatku voćku iz sopstvene bašte (a i bila bi greota da takav kvalitet padne u zaborav nakon samo nedelju dana), pa je tako prepisivao delove svojih starih sastava i krpio ih novim, jednako kvalitetnim, kombinacijama, sa jednako maštovitim "tematskim" pojmovima. Eto, skandinavka koju ste imali čast da vidite je objavljena u Eureci br. 506, a samo nekoliko nedelja ranije, u broju 497, autor je potpisao njenu preteču.



10.02.2019.

Za buduće enigmate: Kako sastaviti ukrštene reči (2)

Eureka br. 516

Piše: Dinko Knežević
Eureka br. 516
2. jul 1983. godine

Reči se uvrštavaju ili samo u etimološkom, ili samo u fonetskom obliku. Neki strani pojmovi, npr. Kairo, Varšava i sl, uvek se koriste u svom uobičajenom fonetskom obliku. Pri sastavljanju ukrštenica za "Eureku", isključivo se koristi fonetski oblik (Šekspir, a ne Shakespeare).

Reči se svrstavaju samo u jednom narečju - ekavskom ili ijekavskom. Izrazi na ikavskom, čakavskom i sl. koriste se samo u prigodnim i "specijalnim" ukrštenim rečima. Pri sastavljanju ukrštenica za "Eureku", koristi se isključivo ekavsko narečje.

DOPUŠTENO

Sintagme se smatraju jednom rečju i mogu se koristiti. Nije dozvoljeno razdvajanje sintagmi ako pojedini delovi samostalno ništa ne znače.

Skraćenice se mogu koristiti. Sve uvrštene skraćenice moraju biti zvanične, odnosno moraju stvarno i postojati. Skraćenice duže od 4 slova se samo izuzetno koriste.

Uvećanice i umanjenice se mogu koristiti. S njihovim korišćenjem ne treba preterivati. Sve uvrštene uvećanice i umanjenice moraju biti uobičajene i logične. 

Dozvoljena je i upotreba šire poznatih "pesničkih" oblika pojedinih reči. Takve reči su: plam, kam i sl.

Inicijali se mogu koristiti. Troslovne inicijale treba izbegavati.

Opštepoznati pseudonimi se mogu koristiti. Kod upotrebe pseudonima nije dozvoljeno njihovo skraćivanje ili rastavljanje, ako pseudonim sadrži dve ili više reči. 

Određeni pojmovi iz mitologije se mogu koristiti. Ovo područje se verovatno najčešće zloupotrebljava od strane sastavljača, i kao rezultat toga, postalo je najomraženija tema kod rešavača. Uprkos ovome, ako realno sagledamo naše ukrštenice, jasno je da su pojmovi iz mitologije izborili i pronašli svoje mesto, i sigurno je da ćemo ih i dalje susretati. Neki od njih su u potpunosti stekli "enigmatsko pravo građanstva", i sada su postali "normalni" pojmovi". To su: Ra, Pan, Ira, Pta, Amor, Eros, Zevs, Amon, Dijana, Aurora i sl. Bilo bi dobro ne širiti ovaj spisak. 

NEDOPUŠTENO

U ukrštenim rečima treba izbegavati upotrebu raznih onomatopeja. Onomatopeje nisu samostalne reči, te im zato nije mesto u dobrim ukrštenicama. Izuzetno se može dozvoliti korišćenje onomatopeja od 2 slova (av, iš i sl).

Nije dopuštena upotreba pogrdnih i kompromitujućih reči. Naročito treba paziti pri sastavljanju tematskih ukrštenica da poneka reč ne kompromituje njenu tematiku. Tako, na primer, ako je tema štednja, u toj ukrštenici ne treba upotrebiti izraze rasipnik, švercer i sl.

Nije dopušteno uvrštavati imena fabrika i njihovih proizvoda. Upotreba nije dozvoljena zbog toga što se ti nazivi često menjaju, a u isto vreme njihovo poznavanje ne spada u domen opšte kulture ili znanja. U tematskim ukrštenim rečima mogu se koristiti nazivi fabrika i njihovih proizvoda ukoliko je to tema ukrštenice.

Nije dozvoljeno korišćenje naziva sportskih klubova ili društava. Upotreba nije dozvoljena zbog toga što se ti nazivi često menjaju. U sportskim tematskim ukrštenicama njihova upotreba je dozvoljena.

Nije dopušteno korišćenje naziva ulica ili delova nekog grada. Izuzetno je dopuštena upotreba nekih opštepoznatih naziva, kao što su: Terazije, Stradun, Kantrida, Maksimir i sl.

Nije dozvoljena upotreba imena vozova, brodova, aviona i sl. Izuzetno je dopušteno njihovo korišćenje ako su ta imena deo istorije ("Aurora", "Titanik"), i njihovo poznavanje predstavlja deo opšteg obrazovanja.

Nije dozvoljena upotreba provincijalizama, arhaizama i kovanica.

Nije dozvoljena upotreba imena ratnih zločinaca, ubica i sl. Smatra se da uvrštavanje imena nekih ličnosti ima krajnje afirmativni efekat, te bi uvrštavanje imena zlikovaca bilo u potpunoj suprotnosti sa ovim načelom. Pored toga, ukrštene reči imaju zadatak da ukažu, podrže i propagiraju pozitivne tekovine ljudske istorije i našeg društva, pa je jasno da u njima nema mesta za kriminalce.

Nije dozvoljena upotreba religioznih pojmova.

Reči istog korena se ne mogu pojaviti u istoj ukrštenici. Takve su, na primer, reči: stan, stanarina, podstanar, stanodavac i sl. 

U jednoj ukrštenici, reč se ne sme jedanput pojaviti u pozitivnom, a drugi put u negativnom obliku.

OPIS TEKSTA

Opisuju se svi uvršteni pojmovi koji imaju dva ili više slova. Kod skandinavskih i italijanskih ukrštenica opisuju se i pojmovi od samo 1 slova.

Opisivanje uvrštenih pojmova je moguće na sledeći način:
1. pomoću sinonima (sat = ura)
2. kao deo neke celine (Knin - grad u Dalmaciji)
3. protivrečnošću (ružno = nije lepo)
4. opisno (iskrojiti = izrezati platno za šivenje)
5. kombinovano (sat = jedinica za vreme, čas).

Ne zaboravite da su osnovne odlike dobrog opisa: određenost, jasnoća i kratkoća.

Pri opisivanju istog pojma sa više samostalnih opisa, treba koristiti gradaciju tako da poslednji opis bude najprecizniji.

07.02.2019.

Nesam školuvala (6): Dve Anite Mezetove

Nedavno sam dobio petnaestak brojeva Eureke iz 1983. godine, i mada odranije znam da to an ženeral nije enigmatsko štivo vredno podsećanja ili citiranja, listajući požutele i već natrule stranice, nekoliko puta sam se stresao od retroaktivnog transfera blama. I tako sam odlučio da u narednom periodu prezentujem najpotresnija iskustva, tek da se i vi malo čudite i uživate. Naravno, svi ti postovi će imati oznaku Šampioni

Pa, da počnemo sa jednom od najužasnijih skandinavki koje sam u životu video. Konkurencija, to se mora reći, nije naivna, no ovo je ipak pravi, pravcati raritet u kategoriji enigmatski šund, i malo je verovatno da ste - ma koliko iskustva imali - ikad videli sličnu pojavu u bilo kojim novinama, uključujući i najogavnije Budićevo smeće.

Anita Mezetova
Naime, operska pevačica, sopran ANITA MEZETOVA (1913 - 1980), jedna je od najpopularnijih ličnosti u našim ukrštenicama otkad one postoje. Za to je, razume se, kriva struktura samog imena, te su loši sastavljači decenijama koristili istog džokera kako bi za tili čas sklepali kakve-takve ukrštene reči: sedne čovek, naniže materijalizam, Mezetovu i palalelopiped, zakrpi krake i udari paraf. Milina božja. 

No... g. Veljko Vujčić je 5. februara 1983. godine otišao i korak dalje: u vrlo sitnu mrežu (7 x 16) je čak 2 puta uspeo da ugura tada već pokojnu gospođu, što će reći: dok je levo slagao izanđale pojmove verovatno nije ni razmišljao o njima, i prosto mu je desno opet izašla slavna primadona - jer se ona i inače nameće tamo gde je sve monotono (molim vas da obratite pažnju na čudnovatu činjenicu da je autor izarčio celih 118 polja ne upotrebivši nijednu suglasničku, niti samoglasničku grupu). 

Bilo bi suvišno vršiti autopsiju sadržaja, sve je odveć očigledno, ali ostaje da visi u vazduhu pitanje: kako je autor uopšte uspeo da ne vidi kakvu je rugobu sklepao (dok bi pitanje tipa: kako su urednik ili opisivač to dozvolili bilo besmisleno, jer su te novine uređivali i pripremali ljudi trajno posvađani s enigmatikom, a bogme i sa pismenošću)?! Na neki način, to je za respekt, budući da se nekada, kao i danas, tj. oduvek i zauvek podrazumevalo da tvorac bilo kog i bilo kakvog pismenog sastava, makar bio enigmatski, kad završi posao - bar jednim pogledom pređe svoje čedo (da ne govorimo o slepom Dušanu Bjelanu koji je morao da se dovija). Novinar, makar bio lokalni i makar pisao o kuglanju u poslednjem opštinskom zaseoku, poslovično evaluira i brusi svoj članak pre slanja,  kuvar kontroliše recept, pesnik pročita svoju pesmu kad sroči poslednji stih (pa doda neki zarez, pretumba neke reči, nešto izmeni itd.), a tada 51 - ogodišnji g. Vujčić nije stigao ni da se osvrne na svoju kreaciju. Bilo, ne ponovilo se.

06.02.2019.

Subverzivni faktor

Tamo gde se sastaju srpski enigmati i oni koji se tako osećaju, a naročito psihofenomeni koji svojim privatnim i javnim delovanjem degradiraju enigmatiku, vrlo se često, ako ne i uvek, prežvakava tema: "Mandrak - subverzivni faktor u srpskom enigmatskom društvu". Verujem da je većina čitalaca ovog bloga barem jednom prisustvovala nekom manjem ili većem skupu gde se o meni govorilo kao o crnom đavolu, i rad sam da sada i ovde malo prodiskutujem svoju reputaciju. Na kraju ću vam reći i čime sam bio inspirisan.

Pre svega, Mandrak tj. ja po svojoj želji ne pripada nijednoj frakciji, sekciji, niti sekti u okviru srpskog enigmatskog društva, a siguran sam da bi bilo izlišno i dosadno da po iksti put objašnjavam zbog čega sam odlučio da se trajno distanciram od tzv. ESS - a. Već dugo se ni usmeno, ni pismeno ne bavim mutnim i sličnim radnjama koje sprovode udruženi polupismeni i moralno devijantni nadrienigmati koji su bestidno uzurpirali savez, i potpuno mi je svejedno šta će dalje biti. Istina je da sam u jednom periodu aktivno pokušavao da zaštitim interese svojih kolega tj. onih uz čija imena lepo naleže pojam "enigmata", no vreme je pokazalo da za njih nema nade. Uz sve to, moji najveći mrzitelji su u kratkom roku pojeli sami sebe (da ih sad ne spominjem po imenu, pokoj im bolesnim dušama), i otkad nema nikoga da vatreno harangira protiv Mandrakovića (onaj luđi se čak zalagao za likvidaciju!), praktično sam ostao bez ambicije da bilo kome bilo šta dokazujem. Ja nisam od onih koji se pridružuju čoporu huligana kad ne mogu da pobede, nemam tako elastičan karakter, i zato mi posle svega najviše odgovara da delujem kao slobodan strelac. Tačnije, da uopšte ne delujem na ovom terenu.

Dakle, ako nekada i jesam bio opasan, iliti: ako sam svojim javnim istupima donosio nemir uzurpatorima i pastvi tzv. ESS - a, garantujem da je to prošlost. Feljton je završen, pa kome mentalni sklop to dozvoljava, neka slobodno zaboravi sve što je bilo, neka sve pripiše mom pesničkom preterivanju i neka tiho uđe u prokletu avliju. Ko to može, tamo mu je i mesto.

Što se tiče mojih virtuelnih okršaja sa neistomišljenicima, možda ste primetili da odavno izostaju. Prosto, što se manje bavim srpskom nadrienigmatskom bagrom i što manje komuniciram sa mentalno poremećenim pojedincima koji se izdaju za urednike, to manje imam priliku da demonstriram svoju srčanost. A nema razloga da se vraćam tamo gde sam bio gažen i magarčen. U stvari, neprestano imam potrebu da se dodatno distanciram od srpske enigmatike i voleo bih da me više niko nikada ne spominje (naročito ne pismeno) u tom kontekstu. Ja nisam srpski enigmata, i bio bih najsrećniji kad bi moje ime bilo izbrisano iz svih publikacija, kao da nikad nisam ni postojao. Slika koju imam o sebi, svest o onome što sam decenijama gradio, moje dostojanstvo... sve se ljulja kada pokušam da racionalizujem i inkorporiram to što sam pretrpeo i preživeo pokušavajući da se bavim enigmatikom u Srbiji.  

Zbog toga sam, kao što znate, veoma srećan što mi je omogućeno da se enigmatski izražavam u Feniksu. To je neka vrsta kompenzacije: ovde ništa nisam mogao da postignem, a u Hrvatskoj mogu bar nešto. Nikad nisam tražio poseban tretman, osim podrazumevajućeg poštovanja moga rada i truda, i to sam dobio. Vrlo retko, gotovo nikad ne intervenišem, ne bunim se i ne zakeram (čak sam navikao i na majstorisanja po ćoškovima... baš gledam: opisivač je u ovom poslednjem broju uništio jedan sasvim zdrav pasaž, i učinio ga bukvalno nerešivim nekakvim nazivom za kanabis u Južnoj Africi... to vam je dagga, čisto da znate ako se nađete u Johanezburgu, pa poželite da nabavite koji džoint). Doduše, ne bi bilo rđavo kad bi me i likvidatura kompanije jednako poštovala... ali valjda jare i pare retko idu zajedno. Uostalom, ovde nisam imao ni jedno, ni drugo. 

I... bez obzira na to što sam nameravao da se u narednih 100 godina držim postrance tj. da ignorišem enigmatiku u Srbiji, nedavno sam napravio jednu glupost. Otuda i ova beseda. Naime, aktivne srpske enigmate uglavnom poznajem, što će reći: znam koliko ko vredi kao čovek, a onda i kao enigmata. Ta saznanja sam vrlo skupo platio, pa sam trošio vreme i energiju na idiote nedostojne bilo kakve pažnje, kao što su ludi raspop, klenjski netopirkikirez iz Klubaca, jedan pokojnik u gaćama itd. A šta ću, jadan... malo sam budalast, i mada verovatno postoji bezbolniji način da se upoznamo, hrabro pružam ruku na neviđeno, u mraku. To, naravno, može biti pogibeljno, jer kad pružite ruku vukodlaku sva je prilika da će vam zariti zube u venu, no bar sam vremenom istrenirao reflekse i sad se munjevito povlačim čim čujem režanje. 

E, to se desilo: iznebuha se pojavio jedan bivši srpski enigmata i samozvani urednik, zvaću ga Drakula Rosini, koji se nakon 15 godina probudio iz duboke kome na pragu 8. decenije, i budući da su ga svi zaboravili (jer realno, tu nije ni bilo materijala za duže sećanje), ja sam mu pružio podršku na jednoj društvenoj mreži i na blogu TiO. Malo je čudno što se tamo nije javio nijedan eminentni stariji kolega da podseti mlađe čitaoce na Drakulin minuli rad i osvedočene kvalitete, nego sam to učinio ja. Znate, otkad postoje enigmatski blogovi, tu ušatu spodobu gotovo niko nigde nije spomenuo, a na Enigmagici je čak 5-6 puta vađen iz naftalina (jednom po izboru Ilije Đurkovića, i više puta pri nabrajanju saradnika nekih listova). Ono što sam znao o njemu je da je (bio) solidan sastavljač i da se od svoje referentne grupe izdvajao po usiljenoj upotrebi srpskih slova. To je sve. Njegov rad nikad nisam pratio, niti sam ga retroaktivno proučavao. 

Drakulinom povampirenju je prethodilo uskrsnuće nekakvog davno počivšeg seoskog enigmatskog glasila, pa s obzirom na to da je srdačno dočekan iz carstva mrtvih (i besplatno izreklamiran na najpopularnijem blogu), valjalo je obaviti i posetu mrtvorođenčetu. I tako sam dospeo u nebrano grožđe: apriorno sam ga pohvalio, a aposteriorno sam dobio preplet creva od njegovog enigmatskog šunda. Ali ja ne bih bio ja kad ne bih išao do kraja: umesto da odustanem od podrške budali, na blogu TiO sam dao našminkani osvrt na njegovo đubre (plaćeno 60 dinara, bolje da sam uzeo 2 rolne toalet papira), stavljajući u prvi plan ono što je pristojno i što se može popraviti, a zanemarujući sve sramne i amaterske aspekte (prosto, to se tako radi kad se trudite da nekoga ne ubijete u pojam). I uz sve to: napravio sam mu i poslao poklon u vidu jednog skandi para. 

Nažalost, nisam znao da je Drakula Rosini zapravo obična džukela. I tako... ni "hvala", ni "molim", nego cap za ruku! Premda sam vrlo iskusan u odbrani od domaćih zeljova, bejah prilično iznenađen reakcijom (možda baš zato što se već dugo ne sudaram sa tim seljačkim psetištima). A onda sam shvatio da je g. Drakula zapravo moj tajni "obožavalac", i pokušaji da me ujede, uvredi, da ocrni moj enigmatski rad su postali smešni. Časna reč, ne pamtim kad sam poslednji put bio u (ne)prilici da me beznadežni diletant riba, potcenjuje i ismeva. I to ne diletant u rangu sa Banovićem ili Dodevskim (ne, ne... oni su za njega viša enigmatska klasa), nego tragikomični kvarizanat koji bez blama objavljuje beline sa 9 infinitiva, vezuje po 8 crnih polja, brka narečja, guta slova, izmišlja reči..  Ako nema dijagnozu koja opravdava takvu drskost, ne znam šta bi se o njemu moglo reći osim onoga na početku pasusa. 

Na sreću, sve se brzo završilo i neokrznut sam se vratio u prvobitno stanje. Bilo je poučno: ja definitivno nisam srpski enigmata, a imam i konkretan dobitak - kompletirao sam svoju crnu listu sa džukelama. I pride sam sročio kolumnu, tek da napravim presek svoje enigmatske "karijere", da potvrdim otklon od ludila u srpskom enigmatskom društvu, da se još malo udaljim od nakaza i da, naravno, dam još malo povoda svojim "obožavaocima" da me olajavaju, omalovažavaju i proglašavaju za rušitelja. Naposletku, nije ni bitno kakav sam enigmata u poređenju s tim kakav sam kolega. Među čitaocima bloga sigurno ima barem 10 ljudi kojima sam pomogao, šta god da su od mene tražili i kad god da je to bilo. Tu ne računam prazne reči, savete, informacije... nego sasvim materijalne operacije, dakle rad koji sam uložio da bih nekome izašao u susret ... Besplatno, razume se. Ali... pomogao sam ljudima, i opet ću. Prema džukelama mogu biti samo džukela (da se kladimo u tanjir čorbe se da će ova tema biti podrobno obrađena na nastupajućem samitu lopova, degenerika i šljemara u Mažestiku?! :D). 

05.02.2019.

Za buduće enigmate: Kako sastaviti ukrštene reči (1)

Piše: Dinko Knežević
Eureka br. 516
2. jul 1983. godine

Svakodnevno smo svedoci ogromne popularnosti ukrštenih reči i njihovog prisustva u gotovo svim listovima i glasilima, ma kako ozbiljnom problematikom s oni bavili. Uporedo sa rastom broja rešavača, povećava se i broj onih koji sami žele da se okušaju u sastavljanju, bilo samo za svoju dušu, bilo sa ciljem javnog publikovanja. Pri tome, neretko se dešava da potencijalni sastavljači prave i redakcijama šalju hrpe neispravnih radova. U nedostatku podobnije stručne literature, a u želji da onima koji tek ulaze u "čarobni svet enigmatike" pomognemo da lakše prevladaju greške, i da u isto vreme osvežimo sećanje iskusnih sastavljača, Eureka vam donosi pregled osnovnih pravila sastavljanja. Nadamo se da će preglednost i jasnoća pomoći mnogima da postanu pravi sastavljači ukrštenih reči. 


OSNOVNA PRAVILA ZA SASTAVLJANJE UKRŠTENIH REČI

IZBOR I FORMIRANJE LIKA

Ukrštene reči ne smeju biti izdeljene crnim poljima na dva ili više delova. Svi delovi jedne ukrštenice moraju biti međusobno povezani , makar samo preko jedne jedine reči.

Broj crnih polja treba da je što manji. Prosečan sadržaj crnih polja u ukrštenicama koje donose enigmatski listovi na srpskohrvatskom jeziku iznosi 12,3 %. Odnosno, učešće crnih polja kod velikih ukrštenica  (300 i više polja) ne bi trebalo da bude veće od 15 do 16 %, a kod manjih od 13 do 14 %.

Prosečna dužina reči treba da je što veća. Prosečna dužina reči računa se po obrascu: PDR =  dvostruki broj belih polja / broj reči u oba smera. Na osnovu prosečne dužine reči, likovi se po težini dele na: veoma teške (iznad 5, 3 slova), teške (5 – 5, 3 slova), srednje teške (4, 7 – 5 slova), umereno teške ( 4, 4 – 4, 7 slova), lake (4, 1 – 4, 4 slova) i veoma lake (ispod 4, 1 slova). Prosek u našim ukrštenim rečima iznosi 4, 7 slova, a rekord je 8.

Izolovana polja treba potpuno izbaciti ili ih svesti na minimum.

SASTAVLJANJE TEKSTA

Sve ukrštene reči moraju biti pravopisno, jezički i gramatički potpuno ispravne.

Sve reči u jednoj ukrštenici moraju biti različite. Izuzetno se može dozvoliti ponavljanje pojmova od dva slova, mada i tada opis mora biti različit.

Ukrštene reči moraju biti rešive. Mada je teško egzatno odrediti  koja je ukrštenica rešiva, a koja ne, ipak se uzima da je rešiva ona koju čovek sa prosečnim obrazovanjem, eventualno uz pomoć nekog opšteg leksikona, može da reši. Pri tome, ne zaboravite da ukrštenica u kojoj se ukrštaju selo u Gani sa rekom na Grenlandu ne može biti rešiva, i kao takva je i formalno neispravna.

Pri uvrštavanju, apsolutnu prednost imaju domaće reči. Ako se, pak, koriste strane reči, treba težiti da one budu aktuelne, a među njima prednost treba dati onim rečima koje nemaju odgovarajući izraz u našem jeziku (npr. kontejner, astronaut i sl.)

Od svih vrsta reći najpoželjnije su imenice. Imenice se koriste samo u nominativu i po mogućstvu u jednini. Množina se može koristiti, ako postoj, i u razumnoj meri. Dozvoljena je i upotreba kraće množine ako postoji  (brci pored brkovi). Prve, odnosno najduže reči u ukrštenici trebalo bi da budu imenice u jednini.

Cenjene reči su i glagolske imenice. Ovim rečima određeni kvalitet daje slovo NJ koje se, inače, dosta retko susreće. Poželjno je glagole, gde god je to moguće, prevesti u glagolske imenice.

Glagoli, pridevi, zamenice, brojevi, prilozi i predlozi se mogu koristiti u razumnoj meri, ali ih u principu treba izbegavati. Glagoli se koriste samo u infinitivu. Nesamostalni povratni glagoli se koriste sa zamenicom se. Pridevi se koriste samo u pozitivu, i po mogućstvu u srednjem rodu. Dopuštena je upotreba kako glavnih, tako i rednih brojeva. Rednji brojevi se uglavnom koriste u srednjem rodu. Treba izbegavati korišćenje brojeva sa više od 5 – 6 slova.

Treba koristiti reči u kojima se javljaju grupe suglasnika ili samoglasnika. Korišćenjem reči sa grupama suglasnika ili samoglasnika (svrdlo, vrtlog, svetionik i sl.), izbegava se upotreba monotonih, enigmatski slabih i nepopularnih reči u kojima se pravilno izmenjuju suglasnici i samoglasnici (ananas, banana, marama, karavan i sl). Dobro je koristiti reči u kojima se istovremeno nalaze obe vrste grupa. Prednost treba dati grupama od 3, 4 i više slova.

Treba koristiti reči koje sadrže manje frekventne grupe. Najfrekventnije dvoslovne grupe su: ST, NT, PR, TR, KR, SK, IO, EA i AO, troslovne: STR, KRV, NDR, SPL, KRT, NGR, NTR, NST, TRK, TRN, SKR i STV, a četvoroslovne: DSTV, KRST, PRST, RSTV, SKRC i STRV. Najmanje polovina reči u dobroj ukrštenici treba da ima jednu ili više grupa suglasnika ili samoglasnika.

Treba koristiti reči koje sadrže manje frekventna slova. Po frekventnosti pojavljivanja u ukrštenim rečima na srpskohrvatskom jeziku, slova se dele u 6 skupina: 1. vrlo često – A, 2. česta – I, R, O, T, E, N, K, S, 3. relativno česta – L, V, D, M, P, 4. relativno retka – J, U, B, C, G, Č, Z, 5. retka – Š, NJ, LJ, H, Ć, Ž i vrlo retka – F, Đ, DŽ.

(Nastaviće se)

04.02.2019.

Drži slovo Zekić Novo (42): Besprolazan na popravnom

Ne znam da li je i kolegama, ali meni se dešavalo da idem na popravni: u trećem razredu gimnazije, iz hemije. Nije baš moralo, ali rekoh: da bar po nečemu  ličim na Andrića. Moje ukrštenice su znatno češće išle na popravni;  nekada zbog sumnjivih riječi u njima, nekada zbog mnogo bolje kombinacije, koju u datom trenutku nisam primijetio, a naročito onda kada je bilo prilično očito da je bjelina manja nego što je stvarno moguće. Ova je već predstavljena na blogu sa nepostojećom, ali prilično logičnom riječju: BESPROLAZAN. Za uspješno popravljanje mogu zahvaliti banjalučkom slikaru Zlatku Musiću koji je jednu svoju sliku nazvao SJENE U PROLAZU, kako sada stoji na mjestu prokazane riječi, nazvao.  Dodatno je bjelinu popravio Džejms Foli  nazivom svog filma posvećenog Isusu:  SAVRŠENI STRANAC.

02.02.2019.

Kedžo, face/off

Budući da pratim i enigmatski opevavam muzičke manifestacije u Hrvatskoj, nije mogao da mi promakne Zagrebački festival, 66. po redu. Pobedio je 31-ogodišnji Damir Kedžo, i pored toga što ima zanimljivo prezime, dobar glas i zahuktalu karijeru, od svih drugih javnih ličnosti na svetu se razlikuje po gotovo neuhvatljivoj faci.

Naime, Kedžo je na sceni od 2003. godine, kada je blesnuo u muzičkom takmičenju Story Supernova, no dugo je čekao svojih pet minuta. Najpre je bio član dečačkog benda Saša, Tin i Kedžo, a onda se 2006. godine odmetnuo u soliste, nastupao na svim mogućim festivalima, dobijao nagrade i aplauze... ali, popularnost ga je zaobilazila. Veću pažnju je privukao tek 2010. kada je pobedio na Slavjanskom bazaru u Vitebsku, i tako postao prvi hrvatski pevač koji je osvojio zlato na prestižnoj smotri. Taj ukrajinski festival je, inače, poznat kao lansirna rampa za najveće slovenske talente, i svojevremeno su tamo trijumfovali: Filip Žmaher, Ceca Slavković, Željko Joksimović i Toše Proeski.

Samo je jedna sitnica sjajnom pevaču kvarila sreću: lice. Govorili su da nije mnogo lep, pa i dan-danas se na Youtube - u, u komentarima na njegove spotove iz tog vremena mogu pročitati okrutne opaske tipa: "dobro pjeva, ali je ružan kao pas". Naime, Kedžo je imao vrlo gadan oblik deformiteta mandibule (medicinski: progenija, žargonski: fioka),  a pored toga što mu je to predstavljalo prepreku u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu, pretile su mu silne dentalne bolesti i prevremeni gubitak zuba. Pride je imao govornu manu, te je otežano izgovarao sibilante, što se odražavalo na kvalitet njegovog pevanja. 

Tako je Kedžo jednog dana pre 4 godine skupio hrabrost i sve ostalo što je bilo potrebno da postane lep. Zapravo, proces transformacije je počeo nešto ranije, kada se podvrgao operaciji nosne devijacije, a onda je u Rusiji prošao kroz pakao koji podrazumeva sečenje i pomicanje viličnih kostiju (gornju su mu pomakli 6 mm napred, donju 6 mm nazad). Nakon toga je, po svoj prilici, bar još jednom išao pod nož, te mu je nos opet korigovan, valjda da bi se uklopio u novi aranžman, i danas je to jedan sasvim novi čovek. Nedovoljno je upotrebiti frazu: "ni rođena majka ga ne bi poznala", a ako je hirurgija još uvek nemoćna u presađivanju lica, moglo bi se reći da je Kedžo dobio najviše što se u toj oblasti moglo dobiti: holivudsku facu.


Probajte da verujete da je na svim ovim slikama ista osoba:


Iz profila, hronološki to izgleda ovako:


Otkud ova priča? Pa, evo alibija: u četvrtak sam napravio specijalne skandinavke sa pobednikom Zagrebačkog festivala i trećeplasiranim Markom Toljom, i verovatno bi istog dana bile poslate redakciji da nije iskrsao nerešiv problem: karakter Damira Kedže. Naime, naumio sam da radove ilustrujem karikaturama, i pošto sam Tolju skinuo iz cuga, ostalo mi je samo da izanaliziram facijalnu ekspresiju ovog drugog, da pronađem karakterističan izraz lica i da ga transponujem na virtuelno platno. Uskoro se ispostavilo da je to nemoguća misija.

Prvo, ovaj Kedžo vrlo malo liči na onog od prošle godine, još manje na onog iz 2015, a sa dečkom iz 2013 skoro da i nema dodirnih tačaka. Zato se nametnulo pitanje: koga od njih nacrtati, kako dočarati lik osobe čiji je identitet neprestano u tranziciji? Drugo, s obzirom na to da je ta faca pretprela velike strukturalne promene, sada je prirodan, tipičan izraz (tj. ono što je meni kao karikaturisti najvažnije) praktično nevidiljiv, tako da statični Kedžo, dakle onaj koji pozira, odaje utisak nekog sasvim drugog karaktera (kada je u pokretu, lakše je spoznati ga). Pri tom, njegovo lice je sada toliko plastično i reljefno, sa obiljem inkompatibilnih grimasa, da iz različitih uglova i u različitim izdanjima i stanjima izgleda kao 10 različitih ljudi.

Pretpostavljam da bi ovaj slučaj bio tvrd orah i za mnogo veštije crtače. Zaista se nikad ranije nisam hrvao sa ovakvim kameleonom, i mada se odmalena bavim fiziognomikom, izgleda da sam ostao bez aduta pred blagodetima plastične hirurgije. Vidite, urođene crte lice se, iako su genetski determinisane, postepeno modifikuju sa razvojem karaktera, te je faca odrasle osobe najčešće logičan sklop koji se, uslovno rečeno, može čitati ako čitalac poznaje neke opšte zakonitosti (pre svega, na licu se vidi temperament, a onda i lična istorija, biologija, filozofija). Vrh nosa, kao centar lica, okuplja ostale crte na način koji prosečno ljudsko oko detektuje kao poznatu kategoriju u okviru ljudske vrste i zato, recimo, ljudi koji su operisali nosnu devijaciju, a nije im korigovan vrh nosne piramide zadržavaju stari izraz anfas, dok oni koji se odlučuju za tzv. njuškice kasnije obično izgledaju kao roboti, lutke ili prosto karikature. S tim u vezi, Kedžo uz novu čeljust, ima i dramatično pomeren centar lica naviše (jer je, jelte, dobio njuškicu, doduše, sa starim nozdrvama), što dodatno komplikuje lov na karakter.

I tako... crtao sam ga barem 20 puta od četvrtka do danas - i još sam na početku. No, Kedžo je pravi izazov za moje nevelike umetničke sposobnosti, i zato nemam nameru da odustanem dok ne pronađem najbolju foru. U najgorem slučaju, sve će se završiti na satiričnoj kolažnoj kompoziciji kojom zatvaram ovu nesvakidašnju govoranciju.

Damir Kedžo
Edit: Uspeo!


01.02.2019.

Ipak nije kraj

Poštovani čitaoci, kolege i ostali, doneo sam konačnu odluku da nastavim sa blogovanjem (malo iz ćeifa, malo iz inata), s tim što će u ovoj godini verovatno biti mnogo manje postova nego ranije. Činjenica je da više nemam mnogo vremena za dangubu, no shvatio sam da postoji još dosta toga što mogu i hoću da kažem i pokažem. Zato ne bih da amputiram ovaj enigmatski organ.
Već sutra vas očekuje jedna pomalo neobična priča.