Retrovizor: Duplerice (2014)

Moja prva duplerica izašla je u Politikinoj "Enigmatici" (ako nije bila "Razbibriga") u junu 2011. Bila je posvećena nekoliko meseci ranije upokojenoj Elizabet Tejlor i rekapitulirala je njene najuspešnije filmove. I naredna je bila memorijalna: Olivera Marković nas je napustila 2. jula, rad sam poslao 4 dana kasnije, a objavljen je za dve nedelje. Uzgred, tako je u tim novinama počelo i  moje trogodišnje enigmatsko okukavanje svih istaknutih javnih ličnosti, čak i pre nego što se ohlade, a ponekad, bogme, i anticipativno (npr. glumica Zlata Petković je preminula dok je moj sastav sa njenom slikom bio u pripremi za štampu)... no, to ovde nije tema.  

U tim novinama je objavljeno bar 50 mojih duplerica, a nemam želju da citiram nijednu od njih. Zapravo, nemam nameru da u retrovizoru prikazujem bilo koji plod te saradnje jer je o njoj gotovo sve rečeno dok je slučaj bio aktuelan. Tamo je izašlo na stotine mojih skandinavki, klasičnih ukrštenica, belih, domino, 2 + 1 (...), a sa vremenske distance koja nije mala, mislim da sam se uzalud trudio i da sam pristajući na sumanuti tretman, na neki način javno ponižavao sebe kao ličnost. No, to nije najgore: verujem da me je boravak u toj ludoj kući ozbiljno unazadio kao autora. Sve što sam hteo da prikažem i što je činilo moj autorski izraz, nemilice je unakažavano, obezglavljivano i spuštano na nivo fušeraja tj. na nivo onih koji su uređivali te novine. U pokušajima da se ukalupim i odgovorim nepreglednom i nikad konačnom spisku nesuvislih zahteva, vremenom sam sve češće birao liniju manjeg otpora i pravio stereotipne, bezlične i jeftine ukrštenice (zaista nije prijatno kada vam neko rearanžira duplericu na koju ste potrošili 6 sati tako što ubaci 20 crnih polja, od kojih za 19 ne postoji ni logičko, a kamoli enigmatsko opravdanje... mnogo je lakše podneti takav masakr kad čovek pošalje smandrljanu "smuti pa prospi" ukrštenicu - a gle paradoksa, takve su mi obično objavljivane bez kasapljenja). Da mogu da vratim vreme, mnogo bih ranije prekinuo tu besmislenu saradnju sa ludacima. Čim sam im postavio dijagnoze. 

Elem, u drugoj, maloj, novoj Alo Razbibrizi radio sam duplerice sa mnogo više elana, bez grča i sa slobodom da se na velikom formatu izrazim kao autor. To je, inače, počelo 1. januara 2014. i trajalo do oktobra 2015, kada je izašao 92. broj. Imao sam 34 duplerice i mada taj podatak ništa ne znači kao puki broj, rekao bih da sam samo 34 puta u životu bio u prilici da na taj način koristim veliku mrežu. Naime, sve teme su bile naručene, dakle, uvek sam dobijao po pet tematskih pojmova i u svakom od tih zadataka sam video izazov i mogućnost da ispoljim nekakvu kreativnost. Licentia enigmistica mi je neobično značila jer se svih prethodnih godina u drugim novinama (pa i u prvoj Alo razbibrizi) od mene tražilo da obuzdam svoju spontanost, da je suzim, da je ukinem, poništim... i da sve ono po čemu bi jedna ukrštenica mogla da bude zapamćena ili bar primećena, svedem na minimum minimuma. 

Dotična licentia je, naravno, mač sa dve oštrice ukoliko autor nema dovoljno osećaja, niti meru za korišćenje pojmova koji izlaze iz okvira svakodnevne, obične enigmatike. Onoliko koliko lepe i smislene sintagme i kolokacije iz života mogu da oplemene i ožive jedan rad, toliko mogu da ga upropaste nakaradni spojevi reči, poput čuvenih namaza za palačinke. Godinama sam, zato, nastojao da prenesem živi govor u ukrštenice i da ekstrahujem iz svog iskustva one reči, fraze i izraze koji reprezentuju našu jezičku kulturu (to je kasnije, nažalost, bilo neizvodljivo na hrvatskom jeziku jer, prosto, nisam bio naslušan). 

HTEO NE HTEO, U DVE-TRI REČI, U KONTINUITETU, RUSKI SCENARIO, MORALNI PATULJAK, NULA OD ČOVEKA, POVRTNA SUPA, SATENSKI KONAC, REALNA CENA, PAMETNA VAGA, IZ PETNIH ŽILA... Sve su to pojmovi iz tih mojih duplerica, koji su sasvim spontano pronašli svoja mesta u mreži. To je vrlo poseban stvaralački proces, neka vrsta improvizacije. Autor u hodu donosi odluke o onome što će zadržati, proširiti, skratiti ili uobličiti tako da predstavlja nešto svima blisko iz stvarnog života, iz opšte ili popularne kulture, iz tradicije itd. Na primer, kad sam doneo odluku da sasvim običnu reč DARIVANJE proširim u kolokaciju DARIVANJE KUMOVA (toga se, razume se, ne sećam) i to opišem kao "svadbeni običaj", ja sam zapravo demonstirao svoju enigmatsku osobenost, a ipak nisam skliznuo u konstruisanje. Isti je slučaj sa kolokacijama ROTIRANJE SLIKE (naredba u fotošopu), SPORTSKI KUTAK (rubrika u nekim časopisima), TEATRALNI NASTUP (afektacija) itd.

Da ne bih odužio tekst do nečitljivosti, ostaviću za neki drugi put opsežnije kazivanje o pozicioniranju zadatih pojmova. Ukratko, u većini slučajeva, trudio sam se da realizujem nešto što nikad nisam video u novinama i otežavao sebi posao, bez prognoze kako će to na kraju ispasti. Hteo sam da vidim šta mogu da uradim kad sebi zadam najteži zadatak, pa ako procenim da ne valja, lako ću na kraju napraviti nešto drugo, manje ambiciozno. To je više bila esnafska stvar nego nešto što su rešavači mogli da vide ili prepoznaju (čak je bilo poželjno da ništa ne primete). Na primer, ako pogledamo duplericu sa voditeljima emisije BULEVAR B 92 (koja je spomenuta u prethodnom retrovizoru), zapažamo da sam 3 tematska pojma ukomponovao u centralnu belu kombinaciju (i to na nesvakidašnji način: sa razmakom), da sam izvukao belinu 7 x 7 i da je DŽ pozicionirano u donjem desnom uglu beline. To je moglo i drugačije, mogao sam da otaljam, umem ja svakojako... ali želeo sam baš ovako. 

Retrovizor: Markiz de Nekad (2014)

Neke skandinavke koje sam za različite namene pravio tokom 2010. i početkom 2011. godine, najzad su objavljene u lozničkom časopisu "Marbo" 2014. Dok je ta stvar bila aktuelna, mislio sam "bolje da nisu", a danas gotovo sa simpatijama gledam na tu čarlamu.

To baš i nije bila prava saradnja, kao što ni časopis nije bio baš pravi. Pre bi se moglo govoriti o učešću u humanitarnoj akciji, ali sve o tome je odavno ispripovedano na ovom blogu. Zanimljivo je da u samo 2 broja/120 i 121 (i još 2 broja "Marbo plusa") ima više mojih radova nego što sam u nekim drugim novinama mogao da objavim za godinu dana. Tako to biva kad se udruženo radi iz entuzijazma, dok je tamo gde se kako-tako plaćalo vazda bilo mnogo manje mesta za svakog entuzijastu. Uzgred, da podsetim, nisam zabranio dalje objavljivanje zato što nije bilo honorara, već zbog toga što sam utvrdio da tehničko lice koje je dirigovalo ansamblom dobrovoljaca ne zadovoljava ni osnovne uslove da uopšte komuniciram s njim, a kamoli išta drugo.

Moje ukrštenice su u tim nesrećnim izdanjima potpisane pseudonimima: Mel Mandraković, Mandrak, Remorker Mali, Denmark, Maksimilijan Bor i Markiz de Nekad. To poslednje je glupo da gluplje ne može biti, a eto, tako sam označio nekoliko starih radova koje nije bilo potrebno prilagođavati (ili su iziskivali minimalne intervencije). Prve dve (Zoran Ćirić i Suzan Bojl) sam još krajem 2010. slao Politikinoj "Enigmatici" i tada odande ne čuh ni "mu" ni "be". Tek sam nekoliko meseci kasnije preporučen i sagledan, ali kako ni vuk ne davi ovce po (pre)poruci, ne pamtim baš po dobru nastavak priče. 

Treća skandi koju citiram (Novak Đoković) nije nikakva senzacija, samo je zanimljivo da sam je napravio za Politikin enigmatski podlistak u martu 2011. Branislav Nikić je, valjda ispred "Nove zagonetke", trebalo da se prihvati uređivanja i zvao je da naruči dve ukrštenice. No, na kraju je saradnju preuzeo neko drugi, preciznije: jeftiniji ponuđač. 

Retrovizor: Otkud starleta u ukrštenici? (2015)

Sigurno ima onih koji se sećaju slučaja "Starleta u ukrštenici". Naime, u julu 2015. skandinavka sa pinap devojkom i zvezdom rijalitija Stanijom Dobrojević, objavljena u dnevnom tabloidnom listu "Alo", privukla je neobičnu pažnju. Propraćena je škakljivim prilogom u tadašnjoj TV emisiji "Bulevar" na B92 (uzgred, godinu dana ranije, kada sam pravio duplericu sa svim voditeljima/urednicima te emisije za podlistak istih novina - nisu reagovali, to im je valjda prijalo).

Ako obratimo pažnju na tekst u levom gornjem uglu mreže, zapažamo da je autor potpisan imenom i prezimenom. Dakle, kao autor naručenog rada (u tim novinama nikada nisam birao teme), nisam tu video nikakav problem i stavio sam paraf kao što bih se potpisao i da je u izrezu bila slika Ivane Španović, Bojane Stamenov ili bilo koje tada aktuelne face. No, neko je tamo, u redakciji "Bulevara", zaključio da starleti nije mesto na toj strani, bez obzira što je svakodnevno bila na svim drugim stranama, najčešće na naslovnoj!

Mogli su da dođu do mog broja, da me pozovu i pitaju o čemu se radi, a ako sam ja ipak bio odveć nebitan, trebalo je da pitaju tadašnjeg urednika enigmatike u tim novinama. Ali, ne: oni su se obratili tek ustoličenom, danas nažalost pokojnom, uredniku enigmatike u "Enigmi" i čak mu otišli u posetu, da im u kućnoj atmosferi sve lepo raščivija. I on se, suprotno svim mojim očekivanjima, javno zgrozio nad tom nakaradnom pojavom, ogradivši se od kolega koji, jelte, na taj način promovišu blud i nemoral.

Čak i da me nije poznavao (a odlično smo se znali i čuli telefonom bar 3 puta mesečno), kao višegodišnji saradnik tabloida "Alo", znao je da se skandinavke šalju isključivo po porudžbini i mogao je da reši slučaj samo jednom rečju: profesionalnost. Nikad nisam razumeo zašto u toj prilici nije stao na stranu kolega (a svi smo za te vesele novine radili najbolje što umemo, i to za 500 dinara), već je tercirao voditeljki, lažno se predstavljajući kao visokomoralni akademik koji je iznad i izvan takvih grozota. Na kraju, gledaoci su mogli samo da steknu utisak da je Staniju na svoju ruku enigmatski opevao neki idiot. Bilo je zumirano, mogli su i da pročitaju kako se idiot zove.

Još jedna zanimljivost: taj rad uopšte nisam imao do avgusta. Prosto, 21. jula nisam kupio novine (jer se nije ni znalo kada će koja i čija skandinavka izaći). No, jedan poznanik mi je, pri gotovo slučajnom susretu, rekao da je rešavao i sačuvao spornu skandinavku, pa je bio ljubazan da mi je pokloni za arhivu. :)

Retrovizor: Trivije o Čoli (2014)

U "Enigmi" sam objavio na desetine skandinavki sa kompresovanim biografijama slavnih ličnosti i sve te tekstove sam, razume se, ja pisao. Neki takvi radovi su izašli u "Marbu" i "Marbu plus" (2014), a na stranima koje citiram, skandinavku je pratio popis odabranih trivija o Zdravku Čoliću. 

Podaci su prikupljeni iz najrazličitijih izvora, poput Čolićevih intervjua (u tom trenutku, starih više od 40 godina!), intervjua njegovih saradnika (npr. Kornelija Kovača), novinskih osvrta iz časopisa, naročito iz jednog specijalnog izdanja koje je izašlo uoči druge "Marakane" itd. 

Retrovizor: Duet (2013)

Rešad Besničanin i ja smo uradili više duetskih ukrštenica, ali smo samo jednom potpisani kao koautori: u decembarskoj "Enigmi" 2013 (br. 2375).

Rad koji citiram je nastao u februaru 2013. kada mi je Rešad ispričao da je u Nemačkoj napravio ukrštenicu sa belinom 7 x 9, a jedan od pojmova bio je SARAJEVSKA, naziv ulice u kojoj se rodio (u novopazarskom kvartu Parice). Kombinaciju je poklonio Šabanu i taj pojam je u "Enigmi" verovatno drugačije opisan, ali mene je inspirisao da napravim belinu 7 x 9 sa imenom svoje ulice!

Mala digresija: ja sam, naravno, rođen u porodilištu, ali u opštini u kojoj nikad nisam živeo. Porodilište u Vladičinom Hanu je nekoliko godina ranije zatvoreno, tj. objedinjeno sa porodilištem najbliže opštine, te u mojoj krštenici i mnogim drugim dokumentima kao mesto rođenja stoji Surdulica. Međutim, kao saradnik Zavoda za statistiku, utvrdio sam da je u slučajevima poput mog, za mesto rođenja najispravnije navesti mesto stalnog boravka majke u trenutku porođaja. Postoje ljudi koji su slučajno rođeni na njivi (koja pripada drugom selu), na pijaci, u vozu, na letovanju, u našim najvećim gradovima (u Srbiji se takoreći sve žene sa rizičnim trudnoćama porađaju u Beogradu) itd. Princip "adresa majke u trenutku porođaja" brzo i efikasno kasnije otklanja sve nesporazume u vezi sa spornim podatkom. 

Ulica u kojoj sam ja živeo od 3. godine zvala se Ive Lole Ribara, a krajem devedesetih je dobila novo ime: Vladike Pajsija (taj vladika je, inače, osnivač Vladičinog Hana). Međutim, s obzirom na to da je Ivo generalno poznatiji od Pajsija (tj. Pajsije je ličnost lokalnog renomea), napravio sam belinu sa ovim prvim. Onda smo se Rešad i ja dogovorili da on dovrši ukrštenicu i tako je nastao naš duet. 

Sastav je, uopšte uzev, dobar. Glavni zadatak je, posmatran sa nemale distance, prilično uspešno realizovan, mada je belina premalo razvijena u širinu tj. crna polja skoro sasvim zatvaraju levu stranu. Što se tiče sadržaja, zapažam da je umesto sasvim očito planiranog pojma "kapislara", tu upao drugi, neobičan (ali ne i opskuran) pojam: KRIS LARABI ADAMS (eng. Chris Larabee Adams), puno ime glavnog junaka iz  filma "Sedmorica veličanstvenih" koga identifikujemo sa glumcem Julom Brinerom. 

Retrovizor: 3 u 1 (2014)

Listajući svoje radove od pre ravno 10 godina, naišao sam na jednu skandinavku iz martovske "Enigme" 2014 (br. 2378). Podsetila me na Milutina Tepšića. 

Kada sam 2011. upoznao Milutina, u aktuelnom broju "Enigme" mogli su se videti moji prvi radovi (dve skandinavke), poslati nekoliko meseci ranije. Dakle, moje ime se tada prvi put pojavilo u tom listu i Milutin je to ispratio. Tako smo zapodenuli razgovor o ukrštanju na formatu 11 x 17, razmenjujući ideje za što inovativniju eksploataciju mreže. Na pitanje da li znam kako se 3 beline 6 x 6 mogu elegantno uglaviti u taj format, rekao sam mu da već imam nekoliko skandinavki. Ispostavilo se da smo istovremeno, a nezavisno pronašli isti model: izrez za sliku 5 x 4 u središnjem delu, uz levu ili desnu ivicu + jedna 17-ica koja povezuje beline. 

Tada sam obećao da ću se uskoro oglasiti sa nekom od tih skandinavki, ali su do objavljivanja prošle 3 godine. Naime, tokom 2011. nisam slao ništa novo, a možebiti da je rad koji danas prikazujem otpremljen iduće godine, kada sam na Šabanov ljubazni poziv ipak odlučio da se aktivno uključim u proizvodnju sadržaja za "Enigmu"... ali se na objavljivanje čekalo dosta dugo. U svakom slučaju, skandinavka je nastala 2010 (ili još ranije). Imao sam još jednu sa Aleksandrom Radović koju sam detaljno opisao Milutinu, ali nisam baš siguran ni da sam je poslao Šabanu (nisam je našao među radovima iz 2014). 

Sastav kao sastav možda nije naročito vredan, ali je zanimljiv zbog same ideje "3 u 1". Inače, u "Enigmi" sam imao još mnogo sličnih eksperimenata koje verovatno niko nije razumeo. Osim Milutina, naravno. Po nerazumevanju mojih novotarija jednako pamtim i Šabana i Tošića - jer kad god sam želeo da objavim nešto što je van standarda i ne liči na ono što drugi rade, morao sam naširoko da objašnjavam u čemu je fora. Međutim, ni moja živa reč često nije davala rezultate, te su mi nesvakidšnji radovi neretko bili upropašćavani u procesu pripreme za štampu... ili uopšte nisu štampani. 

Vremešni rebusi

U jednom ranijem postu smo videli da je u Politici prva ukrštenica za odrasle objavljena tek 1933. godine, a prve ukrštene reči za decu godinu dana ranije. No, treba znati da je Politika tu neozbiljnu rubriku uvela sa zakašnjenjem od gotovo 10 godina, jer su takvi prilozi u evropskim novinama stekli popularnost još ranih dvadesetih. Takođe, u mnogim jugoslovenskim dnevnim i nedeljnim listovima, ukrštenica se pojavila znatno ranije. 

U dnevniku Vreme (1921 - 1941), u broju od 1. maja 1927. godine, po belosvetskom modelu, pokrenuta je rubrika Nagradni rebusi. Čitaoci su pozvani da "pomoću umešnosti i dosetke" dođu do nagrade, s napomenom da će rezultati izlaziti nedelju dana kasnije, kako bi se stvorila mogućnost čitaocima iz unutrašnjosti da učestvuju u rešavanju. Planirano je da se četvrtkom puštaju zadaci sa kuponima, a nedeljom rešenja, no tokom prvih godinu dana nije bilo mnogo reda, jer je redakcija često ostavljala više vremena rešavačima za odgonetanje težih rebusa. 

Vreme, 1. maj 1927.

Pod pojmom rebus, tada, a i godinama kasnije, podrazumevao se bilo kakav enigmatski zadatak. Uz to, bilo je i formi koje danas malo ko ubraja u enigmatiku, kao što su lavirinti. Najčešće su objavljivane ispunjaljke sa konačnim rešenjima, različitog oblika i veličine, počev od onih jednostavnih sa petoslovnim rečima i rešenjem u središnjem vertikalnom redu, preko dijamanata, do saća. 

Kao što vidite, prvi zadatak je bio vrlo težak. Ispunjaljka je iziskivala veliku dozu invencije, te je sve kvadrate trebalo ispuniti pismenima tako da svaki horizontalni red daje ime jedne naše reke. Pravilnim rešenjem, u srednjem vertikalnom redu trebalo je da se pojavi ime još jedne reke u našoj zemlji. Uz svest o tome da vodoravni pojmovi mogu biti varijabilni, napomenuto je da će komplet "Jadnika" Viktora Igoa (u vrlo lepom povezu!) dobiti rešavač koji, pored konačnog rešenja, pogodi najveći broj horizontalnih pojmova (onih koje je sastavljač imao na umu). U uvodu je, pak, rečeno da će se - ukoliko bude više takvih čitalaca - vući kocka. 

Vreme, 9.maj 1927.

Osam dana kasnije, objavljeni su rezultati sa rešenjem, no nijedan rešavač nije bio dovoljno vidovit da bi bez greške rekonstruisao zamisao autora. Pristiglo je 713 kupona sa po 3 netačna odgovora, 254 sa po dva, a samo je jedan čitalac uspeo da "ubode" 8 od 9 rešenja (umesto Krive Lakavice, imao je Veliku Moravu). Tako je izvesni beogradski gimnazijalac Vojislav Matić postao prvi čitalac Vremena koji je profitirao od rebusa, a svi budući zadaci su bili konkretniji tj. više nisu zadavane mreže bez opisa. 

Međutim, na ovom mestu je značajniji Nagradni rebus br. 3, objavljen 9. maja 1927. godine, jer je to prva klasična ukrštenica koju su rešavali čitaoci Vremena. Interesantno je da mrežu 11 x 11 čini čak 9 potpuno izolovanih delova, što će reći da je autor bio krajnje nestručan, iliti da je samo površno iskopirao ono što je video u nekim drugim novinama. No, uskoro je ispekao zanat, i ukrštenice su u narednim brojevima bile kudikamo kvalitetnije u metodološkom smislu.

Vreme, 21. jul 1927.

21. jula 1927. godine izašla je neobično velika nagradna ukrštenica, vrlo lepo koncipirana. Neobično je dug i propratni tekst, te je čitaocima najpre ponuđena zanimljiva priča o parnici koju je protiv korzikanskog lista La Vie pokrenuo jedan rešavač, a onda je citirano i pismo nekog našeg studenta filozofije (koje je, da se ne lažemo, napisao upravo neznani enigmata iz Vremena): "Rešavam lako ukrštene reči u jednom našem nedeljnom ilustrovanom listu. Ali, nikako da dobijem nagradu - smeta mi znanje! Nagradu je, pak, vidim dobio jedan moj drug, nesvršen đak. Pomaže mu neznanje koje se, srećom, podudara sa neznanjem duhovitog sastavljača. Tako je u jednom zadatku tražena horizontalna reč kao pridev od tri slova, i ja sam dao NAG, jedino moguće, a vertikalno kao uzvik IG, jer uzvik, bar, može biti sve što se vikne (am, ap, aš, aj, ah itd.) Međutim, u pravilnom rešenju je kao pridev data reč NAŠ - zamenica! U drugom zadatku, opet, tražila se vertikalna reč od tri pismena kao riba, s pokrivenim prvim i trećim, i ja sam dao SOM, s kojom je u horizontalnoj vezi zamenica ONO. Međutim, pravilno rešenje je dalo reč KIT, koji je po "pravilnoj" zoologiji sisar, kao i delfin, i druge neke životinje koje žive u vodi i liče na ribe, ali to nisu jer nemaju škrge. Što je najlepše, u novom zadatku koji je tek dat na rešavanje, traži se sadašnje vreme od glagola BITI, a dobiva se, prema vertikalnom IĆI (koračati), oblik ĆE! Pošto svoje znanje neću da potčinjavam tuđem neznanju, to se više neću ni javljati kao rešavač, ali možda ću kao tužilac za oštetu zaslužene nagrade. Ako ništa, neka bude bar smejurije na sudu!"

U međuvremenu su simbolične robne nagrade zamenjene novčanim, i to nemalim (primerak je koštao 1 dinar, a nagradni fond je iznosio 850!), ali se od učesnika, pored tačnih rešenja, tražila i prognoza! Naime, trebalo je da predvide koliko će ispravnih odgovora stići na adresu redakcije, pa je nagradu dobijao rešavač sa najizraženijom intuicijom. Redakcija je u ovom slučaju izvestila čitaoce da  dosad nijedan rebus nije dao manji procenat tačnih odgovora, a uzrok je pronađen u veličini rebusa ("... pretpostavljamo da ograničenost vremena nikom od čitalaca ne dozvoljava da obrati veliku i potrebnu pažnju na rešavanje..."). Pristiglo je 228 tačnih rešenja, a dobitnik glavne nagrade je predvideo 237 (i poslao još 4 kupona, odnosno kupio 5 primeraka Vremena, što je i bila poenta nagradne igre).

Iz "Sveta"

Svet (izdanje Večernjih novosti) br. 782, 15. okt. 1971, autor nepoznat

Veliki i mali rebusi (dnevni list Vreme, 1937)

Pop skandi

Ove godine Čvor, enigmatsko udruženje iz Bjelovara, obeležava pola veka od osnivanja. Iako se poslednjih decenija izdavačko preduzeće pod tim imenom ne bavi enigmatikom, enigmati sa naših prostora stariji od 50 godina rado slave jubilej jer ih za Čvor vezuju lepe uspomene. Na drugim blogovima se često citiraju stranice iz nekada popularnih bjelovarskih listova, ali je časopis koji sam ja slučajno pronašao na internetu po svoj prilici zaboravljen: specijalno izdanje Skandi Čvora na 14 strana, pod nazivom Pop Skandi. Prvi broj je izašao 15. marta 1984. godine, a autori skandinavki koje vidite su Pero Galogaža, Darko Kaciga i Tomislav Pejić.  

Iks

Pre ravno 20 godina, kada se moje interesovanje za enigmatiku tek razbuktalo, često sam (možda čak i redovno) uzimao IKS, enigmatski dvonedeljnik na formatu A5, čiji je vlasnik i glodur bio Jovan Pokrajac, u enigmatskom društvu čuven samo po zlu. 

Pamtim i kako sam otkrio taj časopis: neki rođaci iz Beograda su preko leta dolazili u selo moga oca, i pošto sam i ja katkad išao kod dede, jednom smo se sreli. Na njihovoj verandi sam video hrpu uvezanih novina, a na samom vrhu su bili enigmatski časopisi koji me tada nisu posebno zanimali (recimo da je to bila 1997. godina). Pitao sam da li mogu da pogledam čega sve tu ima, a oni su mi rekli da mogu i da ponesem ono što mi se dopada. I tako sam, između ostalog, izabrao jedan Iks - ali ne zbog enigmatike, već zbog teksta o izračunavanju bioritma (mislim da je na naslovnici bila Dragana Jugović Del Monako).

Dve stvari su mi se tu iz cuga dopale: format (jer sam oduvek bio slab na džepne časopise) i grafički izgled, a pažnju mi je privukla i jedna skandinavka bez slike sa molerskom belinom 10 x 6. Ništa  o tome nisam znao, samo sam primetio da je to nesvakidašnji enigmatski rad (nisam sasvim siguran ko je bio autor, možda Miodrag Krstić). Kasnije sam utvrdio da i oni koji se ne bave enigmatikom nepogrešivo opažaju beline, ali procene variraju, valjda u zavisnosti od inteligencije (tako vas neko, kad mu pokažete ukrštenicu sa belinom, može pitati: "dobro, i šta s tim?", "zašto nema crnih polja?" ili prosto može konstatovati da je to "sigurno teško napraviti"). 

I ništa... time sam se zabavljao tog popodneva, a već sutra me pustilo. Tek sam nekih godinu dana kasnije na kiosku obratio pažnju na Iks - i to opet ne zbog enigmatike, već zato što je to bilo vreme medijskog uspona Maje Marković, jedne pop pevačice iz Loznice koju sam mnogo ranije "snimio". Naime, kao tinejdžerka je pevala na festivalima i osvajala nagrade, pa sam verovao da na svetu nema boljeg ženskog vokala, a onda se udružila sa malim, kočopernim Čedom Čvorkom i stavila svoj glas u službu dens-grupe "Luna". Kupio sam taj broj nadajući se nekakvom intervjuu (valjda me zanimalo šta je nagnalo jednu figuru koja je mnogo više obećavala da se spusti na taj nivo), no unutra sam našao samo enigmatiku i nekoliko naivnih tekstova o demonima, đavolima, misterijama i sličnim glupostima (Iks je, zapravo, bio strogo enigmatski časopis, a te paranoidne pričice iz zone sumraka su imale začinsku funkciju, i garant su bile namenjene domaćicama koje gledaju u šolju i obilaze gatare). 

Sve sam to lepo izrešavao, pa sam kupio naredni broj, pa još jedan... i tako dok mi nije dosadilo. U brojevima koje sam sačuvao nema radova koji zaslužuju citiranje, sve je tu obično i prosečno, ali možebiti da je katkad serviran i nešto skuplji sadržaj. Saradnici su već u to vreme (dakle, pre 100. broja) jedan po jedan počeli da odustaju zbog neisplaćenog honorara, a oni koji su poslovično bili najuporniji nisu nudili ništa vredno pažnje tj. radili su za Iks isto kao i za ostalih 200 enigmatskih časopisa koji su tada izlazili: tezgaroški (Mihailo Reljić, Vojislav Skoko, Jan Bažik, Saša Čolaković, Milinko Pučijašević itd). U poslednjoj fazi, pre nego što sam prestao da kupujem te novine, najradije sam rešavao osmosmernu ukrštenicu Kaice Đorđevića (izlazila je periodično) i sastave Miodraga Kijanovića. Sve ostalo je bilo namenjeno rešavačima bez kriterijuma.

Do koje je godine Iks izlazio, nije mi poznato, samo znam da su u jednom periodu preštampavani stari radovi, a viđao sam i ukoričene trobroje. Osnivač i urednik se kasnije posvetio trgovini jeftinom (i izrazito nekvalitetnom) softverskom enigmatikom. 

Sveska iz enigmatike

Prva ekskluzivna ukrštenica koju sam napravio, tačnije: prva na koju sam bio toliko ponosan da sam morao da je zapamtim, nastala je na jednom času matematike krajem 2001. godine. Svevišnji mi nije podario talenat za diferencijale i parcijalne izvode, a kako ne bih izgubio volju za životom na tim časovima, morao sam da napravim stabilno utočište. I tako sam, dok su drugi razvijali vijuge datim funkcijama, u ogromnoj A4 svesci za matematiku uglavnom sastavljao ukrštenice, od kraja prema sredini. S vremena na vreme bih, naravno, podigao glavu i klimnuo, praveći se da pratim nastavu, a zapravo, vrlo retko sam hvatao beleške. Viša matematika me je interesovala koliko i ekonomija Zanzibara (i do današnjeg dana nisam shvatio čemu to služi i kome treba), a u trećoj godini sam već počeo da je doživljavam kao moru i robiju, ali već sam bio u kolu i nisam mogao napolje. Logično, posle nekog vremena, moje enigmatske kombinacije su pregazile sredinu sveske. I krenule dalje.

Na kraju godine, imao sam svega 11 listova iliti 22 strane sa beleškama, a već na dnu te 22. strane bile su silne izukrštane reči. Sve ostalo (malo manje od 80 listova, što će reći: više od 150 strana) bilo je ispunjeno nabacanim kombinacijama, nezavršenim i završenim ukrštenicama, anagramima, rebusima, kvadratima, ispunjaljkama... i ko zna čime još. Kreativni haos se povremeno stišavao, te sam (logaritamskim!) lenjirom crtao mreže i imitatom nalivpera opisivao najuspelije skandinavke. Jedna od njih je ova koju danas premijerno objavljujem.

To je, dakle, tematska belina 7 x 7 sa učaurenim pojmom. Nažalost, ne mogu da prezentujem original jer je ta strana bila iščupana zbog kopiranja, i vremenom je skoro sasvim urnisana, ali sam je pronašao u drugoj svesci, gde su začuđujuće uredno nanizana rešenja ukrštenica tj. gotovi radovi (9 po strani). Iako sam sklon naricaljkama tipa žalibože izgubljenog vremena, sada, posle 17 godina vidim da ti mučni časovi matematike nisu bili sasvim jalovi. Evo, ovaj sastav (istina, prilično naivan i zanatski nesavršen) ide u prilog toj proceni: bez obzira na to što sam  propustio da naučim nešto što svi matematičari znaju, sastavio sam nešto što malo koji enigmata može. Da postanem novi Lajbnic nisam planirao (a i oni koji su upili sva matematička znanja to nisu postali), ali sam zato ispekao enigmatski zanat. I sada, gle ironije, niko živ ne zna za moju profesorku matematike (jednu ženetinu sa precenjenim, bezmalo suludim idejama o vrednosti i značaju te nauke), svi njeni vredni i pametni učenici su beznadežno anonimni (u najboljem slučaju su nekakvi nastavničići bez imena i lica), a ja sam - ha, ha - enigmatska zvezda. :) I slavim 20 godina rada. :)

Džuboks skandinavke (1975)

Džuboks 2, feb 1975

Džuboks 12, maj 1975

Džuboks 13, jun 1975

Prvo, pa Bravo

Bravo skandi 51, novembar 2000

Na ovom blogu su nekoliko puta spomenuti moji maloletnički enigmatski ogledi, no malo ko je video prve objavljene radove iz 2000. godine. Da me neko, ne daj bože, ne bi preskočio pri nabrajanju enigmata XX veka, u ovom postu navodim detalje, i dokaz da sam i u prošlom milenijumu bio prisutan u enigmatskom svetu.

Ne sećam se baš kako i zašto sam rešio da radove pošaljem Branislavu Stankoviću tj. enigmatskoj mini reviji Bravo skandi, ali znam da sam u julu 2000. pripremio 15 do 20 rukom opisanih skandinavki. Sačuvao sam sve originale iz tog vremena, samo nisam siguran koliko sam kopija otpremio, niti znam šta je sve objavljeno. Nisam dobio odgovor od urednika (ne samo od Stankovića, nego ni od ostalih kojima sam slao predstavke), a  tokom 2001. nisam uzimao Bravo skandi. 

Pažljivo sam pratio brojeve od avgusta do oktobra (list je izlazio jednom mesečno), i onda se u broju 51, na strani 4 napokon pojavila moja skandinavka. Potpisan sam okrnjeno, kao M. Marković, i premda mi se to nije svidelo (jer valjda nisam mogao da se hvalim okolo), bio sam vrlo ponosan.

Bravo skandi, Mladen Marković

Ta prva skandinavka je, objektivno, bila skaradna. Slučaj je hteo da urednik iz hrpe odabere najstariji rad, nastao bar godinu dana ranije, ali možda to i nije bilo slučajno: od svih koje sam poslao, taj je bio najamaterskiji, pa pošto sam u pismu naveo da imam 16 godina, ozbiljniji sastavi su verovatno bili pod sumnjom (kasnije sam saznao da u ovom esnafu ima i prepisivača, te su paranoični zanesenjaci sva nova lica dočekivali sa podozrenjem, kao potencijalne prevarante, a možebiti i kao lovce na enigmatsko zlato i drago kamenje). 

U epohalnom broju Bravo skandija autori su bili (po zastupljenosti): Žarko Pešić, Vojislav Skoko, Krsta Ivanov, Karlo Vereb, Branko Nikolić, Slavko Bovan, Jovan Nedić, Rajko Kuzmanović, Pavlina Levkovski, Mihailo Reljić, Milinko Pučijašević, Jan Bažik, Saša Čolaković, Danica Mašić, Srboljub Milovanović, Miroslav Živković. Kvalitet ukrštenica je generalno na vrlo niskom nivou, tako da se moj prvi rad savršeno uklopio u zbirku šunda. 

Bravo skandi 51, strane 2 i 3

Od 25 skandinavki, samo 5 nije sadržalo belinu 6 x 6! Vizuelno, sve su bile vrlo slične, ali ni sadržinski se nisu mnogo razlikovale, pa iako je gro autora renomirano - bezmalo svi radovi imaju amatersku strukturu. To znači sledeće: Pešić - zakerati, anomalija, raširiti, Manasija, Danaja, istresanje; Skoko - stabilitet, Karamanija, akolit, Mađarica, Boranin, ratariti; Ivanov - kazamat, Ararat, nadglasati, okorine, varenika, Onatas (...) Naravno, tu je i vrhunski dunster i antitalenat Nikolić sa kombinacijama poput: stomak, varati, imaret, lanara, Erinije, nacija, no ovde nije crna ovca, jer ostali odskaču tek za milimetar (ili ni toliko). Kao što rekoh, sastav šesnaestogodišnjeg dečaka je stoga izgledao sasvim normalno, tim pre što sam na vreme shvatio i prihvatio suludi  imperativ: "ako nemaš belinu, kakva god bila, ne možeš da se igraš sa nama!"

U decembarskom broju nije bilo mojih radova, a list je januara 2001. godine prestao da dolazi na kioske u mom mestu. Mislio sam da je ugašen, i da se priča tu završila. 

Ali... godinu i po dana kasnije, u julu 2002. godine, pod filmskim okolnostima, zahvaljujući neobjašnjivoj pojavi koja se zove sinhronicitet, bez traganja sam nabasao na propuštene brojeve iz 2001. i na svoje radove u njima! Naime, bio sam tog leta u Subotici, i zatekao se u perionici automobila blizu buvljaka. Tu sam naleteo na jednog čikicu koji je rešavao ukrštene reči i prišao da pogledam kako mu ide... I vidim da rešava MOJU tematsku skandinavku sa Slađanom Milošević! Pomognem mu da upiše nedostajuća slova, i sav u šoku, pitam ga gde je to našao (i osvrćem se oko sebe, sluteći da sam u skrivenoj kameri). Kaže nezainteresovano: "Imaš tu levo jednog starca koji prodaje stare novine." I zaista - pronađem starca, prelistam sve brojeve Bravo skandija koje je imao, i  tako otkrijem da su moji radovi izlazili tokom čitave godine, odnosno, sve do gašenja!

Kasnije sam, kao student-čergar, izgubio raritetne primerke sa subotičkog buvljaka (onaj prvi je sačuvan jer je bio kod kuće). Ipak, ovde ću prezentovati  rad sa Natašom Ninković iz broja 53 (ili 54) da bih ukazao na jedan kuriozitet.

Bravo skandi 2001, Mladen Marković

Iako se od početnika očekuje naivna struktura, ova belina je prilično čupava, što će reći: strukturom nadilazi standard tog lista, jer kao što sam objasnio, u ogromnoj većini radova nije bilo ničega vrednog pažnje, iliti: smandrljani su za pare, koje je - kaže legenda - Stanković uglavnom isplaćivao unapred. Ja nisam radio za pare, i vrlo je moguće da sam se u pismu odrekao honorara (sirotinja sam postao tek kasnije!), a jedino sam želeo da neko obrati pažnju na mene. Jašta, bio sam diletant, i taj diletantizam se vidi u obilatoj upotrebi infinitiva i lancu crnih polja koji sasvim izoluje donji desni ćošak mreže, ali to ne znači da baš niko od onih kojima sam se obratio nije imao razlog da mi napiše 2-3 rečenice podrške (zapravo, ironija je u tome što me je jedino Stanković uvažio - prosto zato što su mu bili potrebni radovi, pa makar i moji).

Usput, pored spomenute skandinavke sa Slađanom Milošević, objavljena je čitava mala serija tematskih skandinavki bez belina, sa po 5,  6 ili 7 tematskih pojmova, ali o tome ću pisati nekom drugom prilikom.

Kad sam bio mlađan moler ja (6)

Osječki enigmata Željko Jozić je pre 8 godina napravio moleraj kakav nikada ranije (i nigde) nije viđen: 6 x 14. Križaljka je objavljena u Kviskoteci br. 745 (15. V 2009).

Prilog preuzet sa bloga Deseta umjetnost - enigmatika Nedjeljka Nedića

Rešad Besničanin je replicirao četiri godine kasnije, te je u Enigmi br. 2369 (1. VI 2013.) objavljen prvi moleraj 6 x 14 u srpskoj enigmatici. 

I to bi bilo sve kada je reč o objavljenim sastavima, jer treći tj. moj moleraj 14 x 6 nije izašao ni u jednim novinama (mogao sam da ga rearanžiram za Enigmu, no u međuvremenu sam izgubio želju da se tamo oglašavam). Napravljen je početkom 2014. godine za jedan malo poznati, mrtvi list, ali sam uskoro uvideo da to nije moj nivo i da nekakvo lokalno, da ne kažem seosko, enigmatsko glasilo sa krajnje neprofesionalnim urednikom ne zaslužuje moje učešće (a kamoli ekskluzivu), pa sam povukao rad tj. zabranio objavljivanje. Čitaocima bloga je prezentovan u prvom broju Almanaha, u novembru 2014. godine.

 

Strana za mlade

U "Enigmi" broj 1045 (2. VII 1976.) Zoran Zeljković je reanimirao rubriku Enigma za mlade, i ciljnoj grupi se obratio rečima: "Izlazeći u susret vašim željama i zahtevima, nakon duže pauze, "Enigma" je ponovo pokrenula vašu stranu - stranu za mlade. Ovim putem vas pozivamo na saradnju. Šaljite svoje priloge, želje, zahteve, primedbe i pohvale. U svakom broju vas očekuju lepe nagrade. Na taj način ćete spojiti zabavno i zanimljivo sa korisnim, jer pored toga što ćete rešavajući i sastavljajući priloge na ovoj strani obogatiti stečeno znanje, nagrade će vam veoma koristiti. Koristiće vam u učenju, radu i igri, jer su nagrade: knjige, školski pribor, sportski rekviziti itd. Mnogo sreće i sve najbolje."

Većinu priloga je u narednim brojevima potpisivao urednik strane, a od ostalih saradnika lista (kojih je bilo više od 40), za pripremanje edukativno-zabavnih i laganih ukrštenica namenjenih najmlađima najveće interesovanje je pokazao Krsta Ivanov. Pored njega, u prvom periodu su se ukrštenicama obraćali deci, i to sporadično, samo Milan Jelenković i Momir Paunović. Teme koje su obrađivali su bile enciklopedijske, često iz oblasti nacionalne istorije, geografije, književnosti i kulture, ali bilo je i  radova koji su tematski verovatno bili najatraktivniji mladima, jer je Zeljković uz pomoć slike, propratnog teksta i  pažljivo sklopljene ukrštenice predstavljao neki tada aktuelni pop fenomen (npr. "Bijelo dugme").

Krsta Ivanov

Zoran Zeljković

Kolika je bila popularnost ove strane nije moguće utvrditi sa ove distance, ali je suvoparan sadržaj časopisa nesumnjivo osvežen njenim pokretanjem. Zapravo, to se nije dogodilo slučajno: u istom je broju obeležena dvadesetpetogodišnjica "Enigme", pa je redakcija tim povodom uvela nekoliko novih rubrika. S obzirom na to da je dečja strana nastavila da postoji i nakon probnog perioda (moj uvid se završava  kod prvog januarskog broja '77), može se pretpostaviti da trud nije bio uzaludan, a dobrom prijemu su zasigurno doprinele i nagradne igre. 

Najpre je u saradnji sa izdavačkim preduzećem "Vuk Karadžić" raspisan konkurs za mlade sastavljače, odnosno učenike osnovnih i srednjih škola. Nagrade su dodeljivane u svakom broju, i to 3 puta zaredom, ali izgleda da redakcija nije bila zadovoljna odzivom, možda je bilo i pritužbi budući da nisu svi rešavači skloni sastavljanju, pa je sastavljački konkurs zamenjen nagradnom ukrštenicom.

Željko Jandragić

Pobednik prvog konkursa za mlade je bio Željko Jandragić iz Bjelovara, učenik II razreda Opće srednje škole, a nagrađen je šah-garniturom.  Na spisku se nalaze i neki manje-više poznati enigmati, kao i sin Radojice Jovičića.

Đorđe Tomić

Broj sa rezultatima drugog kola nemam, a u trećem je trijumfovao Đorđe Tomić, učenik II razreda VII beogradske gimnazije, i osvojio je istu nagradu kao Jandragić. Zadaci nisu bili zahtevni (drugi je za nijansu teži), ali je mladim autorima dato sasvim dovoljno prostora da pokažu kako su i koliko shvatili ukrštanje reči. Eto, Jandragić je ovu naivnu mrežicu tako stručno popunio da ni iskusni profesionalci to ne bi mogli bolje (po svoj prilici je imao mentora), a vanvremenski principi koji se tiču lepote i sklada jednog sklopa reči se jasno vide i u Tomićevom radu.

*Uzgred, evo jednog kurioziteta koji nije vezan za dečju enigmatiku: prva "Enigmina" skandinavka je objavljena tek u broju 1067 (3. XII 1976), i to na poleđini, u formatu 17 x 25, sa prorezom za sliku 8 x 10. Autor je Ivica Mlađenović. Neobično je crna i ne izgleda prijatno, čini se da su namerno korišćena sva moguća ulazna polja, opisi su škrti i nepotpuni, jednoslovi nisu opisani, a slika ima samo dekorativnu funkciju.