Postoji nekoliko ličnosti sa naše javne scene kojima sam se celog života divio. Milka Stojanović (1937 - 2023) je jedna od njih i najmanje što mogu da učinim nakon njenog odlaska je da joj posvetim objavu, tim pre što u njenom imenu ima i malo enigmatike.
Nekom zgodom sam na blogu već izneo otkriće da uz ime i prezime ove sjajne umetnice savršeno prianja petnaestoslovni niz "operska pevačica". Istina, postoji još nekoliko njenih poznatih koleginica uz čija imena taj niz naleže s kraja na kraj, poput Radmile Smiljanić, ali samo par MILKA STOJANOVIĆ - OPERSKA PEVAČICA može besprekorno da se pozicionira i uz ivice, i u sredini... i kako god želite. Za jedne novine sam 2011. godine radio skandinavku sa takvim molerajem, no nisam uspeo da pronađem rad i zato sam napravio novi, skroman, ali ilustrativan.
Ne znam za druge slične slučajeve, ali čini se da je Milka u svom imenu od rođenja nosila sudbinu - samo je to trebalo pročitati enigmatskim instrumentima. Pre svega, nosila je ime velike prethodnice Milke Trnine, i to sasvim slučajno jer joj roditelji (inače, poštanski službenici) nisu svesno odredili put. Zatim, neobično je dugačak spisak reči koje se mogu ekstrahovati iz njenog imena i prezimena, a usko su povezane sa njenom karijerom. Na tom spisku su neke opšte imenice kao "vokal", "slava" i "visina", ali su mnogo indikativniji pojmovi: ITALIJA, MILANO, MOSKVA, a naročito transkripcije SKALA, KALAS, TOSKA i ATILA. U Milanskoj skali je učila pevanje, Marija Kalas joj je bila uzor, pokorila je moskovski Boljšoj teatar, kao Pučinijeva Toska je postigla izvanredan uspeh u Metropolitenu i širom sveta, a "Atila" je Verdijeva opera u kojoj je tumačila lik Odabele po kojoj je pamti operska publika sa svih meridijana (a prvi put je izvedena u Srbiji sa njom u glavnoj ženskoj ulozi). I naravno, tu je i MONAKO, kao deo prezimena jednog od najslavnijih tenora 20. veka, Marija del Monaka, sa kojim je često delila pozornicu.
Milka Stojanović je bila dramski sopran mecosopranske boje, što je izuzetno retka vokalna pojava. Debitovala je kao Amelija u Verdijevom "Balu pod maskama" i rano je prepoznata kao verdijanka ili verdijanski sopran italijanskog senzibiliteta. Tokom karijere je otpevala sve glavne uloge u Verdijevim operama i ima svoju odrednicu na listi najboljih interpretatora u muzeju Vila Verdi (na toj listi je i Zinka Kunc, Milkina mentorka). Nije imala ni 30 godina kada je kao zvezda Metropolitena nagrađena "Zlatnim glasom" (pevala je 11 glavnih uloga tokom prvih godinu dana!), te po izboru stručnjaka i metropolitenske publike u njujorškom časopisu "Opera news" proglašena jednim od dva najlepša ženska vokala 20. veka, uz Renatu Tebaldi, dok su muški deo kvarteta činili Mario del Monako i Benjamino Đilji.
Nema potrebe na ovom mestu nabrajati sve njene nagrade i priznanja, niti podsećati koliko je bila cenjena u belom svetu (gotovo nikada nije dobila lošu kritiku za izvođenje!), ali hoću da istaknem zbog čega je ova žena bila istinski vredna divljenja: Milka Stojanović nikada nije izigravala nedodirljivu primadonu, nikada nije obolela od važnoće i veličine i nikada u javnosti nije pravila kult od svoje profesije, a kamoli od svoje karijere. Zapravo, ne verujem da je ikada igde postojala umetnica njenog ranga i renomea koja je bila toliko jednostavna, prizemljena i normalna. Bila je izuzetno samosvesna i kao takva, nikada nije imala potrebu da o svom talentu i umetničkim dometima, a onda ni o svojoj lepoti, stilu, životu uopšte, govori sa mistifikacijama, niti da se ponaša nadmeno, arogantno ili kapriciozno. I s obzirom na to da se konotacija pojma "diva" vremenom pokvarila, našoj Milki najbolje pristaje pridev "divna".
Iako je u mnogim tačkama prevazišla Mariju Kalas (to naizgled zvuči preterano, ali tako je: karijera Kalasove je trajala vrlo kratko, u drugoj fazi je ostala bez glasa, dobijala je užasne kritike i takoreći bila primorana da se povuče; postala je zvezda tabloida u trouglu Onazis - Kalas - Kenedi i umrla nesrećna, obavijena dimom senzacionalizma), do kraja života je o njoj govorila kao o nedostižnom idealu. Iako je pevala sa najvećim svetskim operskim zvezdama (npr. Lučano Pavaroti je svoju prvu večernju predstavu otpevao sa njom), isticala je da je njen omiljeni partner na sceni Zvonimir Krnetić. Pevala je Titu više od 30 puta. U poznijim godinama, divila se Branki Veselinović (a sakupljala je i lutke, poput nje). Više od 40 godina provela je u braku sa kolegom Živanom Saramandićem (1939 - 2012). Jednom prilikom je ispričala da su jedno u drugom pronašli decu kada su shvatili da neće imati potomke i možda ih je baš zato do Živanove smrti vezivala bezgranična ljubav koju je - kaže legenda - mogao da oseti svako ko bi se našao u njihovoj blizini. Nije joj smetalo što je opera u Srbiji zadnja rupa na svirali i svojim filozofskim odnosom prema stvarnosti prevazilazila je svaki nesklad, nelogičnost i nepravdu. Volela je gotovo sve muzičke žanrove i rado je odlazila na rok koncerte omiljenih izvođača, poput "Bijelog dugmeta". Bila je vrlo vezana za sestru Zagorku, iznad svega verna Beogradu, svojoj zemlji, kulturi, jeziku (uzgred, nesvršeni je student književnosti) i nikada nije želela da živi na nekom drugom mestu.
