03.12.2016.

Doldrma sa beogradske kaldrme



Neologizam sladoled je promovisan u Njemačko-ilirskom slovaru 1842. godine, čiji su autori pesnik i državnik Ivan Mažuranić (1814 - 1890) i bliski saradnik Ljudevita Gaja, doktor Jakov Užarević (1808 - 1881). Prastara poslastica koju su njih dvojica tako efektno i precizno krstili je, u stvari, tek preteča današnjeg sladoleda, za čiju je pripremu bio neophodan pravi, pravcati led (koji je valjalo izdrobiti i pomešati sa slatkim sastojcima)! 

Industrijska proizvodnja je počela 1851. godine u SAD (u Bostonu), a na našim prostorima se još čitav vek služio samo domaći sladoled u poslastičarama i boljim kafanama, kao i onaj u kolicima, koji se prodavao u parkovima, na vašarima i letnjim zabavama. Prvi sladoled na štapiću se pojavio u Ajovi 1934. godine, pod imenom Eskimo Pie. U Beogradskoj mlekari je tek 1956. otvoren pogon za proizvodnju mlečnog sladoleda, a dve godine kasnije je osnovana i zagrebačka fabrika Ledo

Eskimo Pie (1934)
Ako ste mislili da se sladoled na južnoslovenskom području već u XIX veku proslavio pod Mažuranić-Užarevićevim imenom, u zabludi ste. Nije baš izvesno kada je reč ušla u kolokvijalni rečnik zapada, ali je do istoka po svoj prilici putovala dosta dugo. Štaviše, izgleda da je sladoled ušao u domove običnih smrtnika tek kao brend tj. kao naziv konkretnog industrijskog proizvoda, a ne kao opšti naziv za slatke smrznute kremove! 

Kako se sladoled ranije zvao u Beogradu? Pa, sve do I svetskog rata je korišćen turcizam DOLDRMA (tur. dondurma), a u nekim poslastičarama se održao još nekoliko decenija. Novinar Vladimir Pavlović je u "Vremenu" nedavno izneo tvrdnju da su doldrmu na beogradsku kaldrmu doneli italijanski građevinski radnici, koje je Mihailo Obrenović angažovao u okviru projekta evopeizacije beogradske arhitekture. Kada je posao završen, neki od njih su ostali u Srbiji i posvetili se ugostiteljstvu, pa budući da su u Turcima videli najplatežnije mušterije - hladnom slatkišu koji su pripremali po italijanskom receptu su nadenuli tursko ime. 

Međutim, ima indicija da se sladoled pod imenom doldrma u Beogradu jeo i ranije, tj. da je turcizam već bio odomaćen, s obzirom na koncentraciju Turaka i njihov poslovični hedonizam. U svakom slučaju, Italijani su imali dve opcije: da uvedu italijanizam đelato (ital. gelato) ili da zadrže turcizam, a da su pitali Mihaila kako da nazovu sve popularniji letnji krem* - on bi im kao iz kanone odgovorio (naravno, na čistom francuskom, jer je srpski govorio samo kad je morao): krem glase (fr. crème glacée).

Polar krem, Topčider,  1928.
U periodu nakon I svetskog rata, na istoku je verovatno korišćen kalk LEDENI ili HLADNI KREM (u Makedoniji se i danas može čuti ладен крем). Na snimku sa proslave 25-ogodišnjice rada glumice Žanke Stokić (1928), pojavljuje se sladoledžija (manje orijentalno: sladoledar) koji gostima nudi POLAR KREM, što je za nijansu maštovitiji prevod sa francuskog ili engleskog (eng. ice cream). Zgodna i logična kovanica sladoled je, kao što rekosmo, spontano prihvaćena na čitavom jugoslovenskom području (a pride i u Bugarskoj!) tek sa procvatom industrijske proizvodnje.

* Interesantno je da se na našim prostorima sladoled oduvek smatrao isključivo letnjom poslasticom. Nasuprot tome, u Rusiji (i Skandinaviji) se tamani preko zime, a preko leta se srču topli čajevi. Sladoled, inače, ne može da izazove nazeb ni na - 20 stepeni ukoliko konzument nema bolesno ili inficirano grlo. 

02.12.2016.

Ilirizam (2): Šulekova reforma

Bogoslav Šulek
Pre tri dana je tiho obeležena godišnjica smrti znamenitog hrvatskog jezikoslovca slovačkog porekla, Bogoslava Šuleka (1816 - 1895), čiji su tragovi u savremenom hrvatskom jeziku, kao i u svim ostalim post-jugoslovenskim jezicima vrlo živi i aktuelni. Nazivaju ga ocem hrvatskog znanstvenog nazivlja iliti naučne terminologije, a za našu svakodnevicu je značajan kao kreator silnih kalkova (prevedenica) i neologizama.

O Šulekovom radu nema smisla govoriti van konteksta (što se često čini), jer je vreme njegovog delovanja jasno definisano specifičnim kulturno-političkim ciljevima: reč je o drugoj polovini XIX veka, kada se razvila potreba za standardizacijom ilirskog jezika. Novija literatura, u zavisnosti od habitusa, (ne)savesnosti ili specifičnih namera autora, obično dezinformiše čitaoce anahronim tvrdnjama da se pojam "ilirski" odnosi samo na ovaj ili onaj jezik, ali valja imati u vidu da se ilirizam zasnivao na romantičarskim idejama češkog književnika Jana Kolara o jedinstvu Južnih Slovena (koje je smatrao potomcima Ilira) i uverenju da su Sloveni isti narod sa 4 narečja: poljskim, češkim, ruskim i ilirskim. Gajevi ilirci su stremili povezivanju Južnih Slovena kroz stvaranje istog standardnog jezika i zajedničke književnosti, o čemu je već bilo reči u postu Rađanje srpskohrvatskog jezika.

Sve što se dešavalo sa ilirskim jezikom od Bečkog dogovora (1850) do kraja XX veka, nedeljivo se odnosi na jugoslovenski ili srpskohrvatski jezik (i njegove kasnije naslednike), tačnije na južnoslovensku štokavštinu, naravno, uz uvažavanje interdijalekatskih razlika i prava svih (budućih) nacija na jezičke osobenosti koje bi im na fenomenološkom nivou obezbedile zasebne identitete. Projekat izgradnje zajedničkog južnoslovenskog jezičkog super-identiteta se javio kao odbrambena reakacija na austrougarsku dominaciju, i zato je prioritetni cilj iliraca bilo oslobađanje narodnog jezika od germanizama i hungarizama.

Vukov koncept (standardni jezik na bazi štokavskog narodnog govora i narodnih pesama) u Zagrebu nije prihvaćen jednodušno: tzv. hrvatski vukovci su se srčano zalagali za štokavski purizam (odbacivanje svih leksema koje odudaraju od štokavskog vernakulara), riječka škola je navijala za mešavinu narečja sa prevagom čakavice, dok je zadarska struja vukla ka novoštokavskoj ikavici. Ovi prvi su, barem do kraja XIX veka, bili najuticajniji, što je povlačilo potrebu za odstranjivanjem kajkavskih i čakavskih dijalektizama, tj. kajkavizama i čakavizama iz zapadne štokavske varijante u cilju izjednačavanja sa istokom. Zanimljivo je i naizgled paradoksalno to što je inicijativa za nastanak srpskohrvatskog jezika iliti za verbalnu unifikaciju zapada i istoka došla iz Zagreba, a otpor je od samog starta bio daleko veći na zapadu nego na istoku (prosto rečeno: favorizovanje štokavštine je izazvalo revolt kajkavaca i čakavaca).

Na zapadu se, po uzoru na češku jezičku politiku, nedugo nakon Bečkog dogovora pristupilo odstranjivanju posuđenica, izmišljanju neologizama, kalkiranju (obično iz nemačkog) i prilagođavanju reči iz drugih slovenskih jezika (češkog, slovenačkog, ruskog preko srpskog itd). Vuk, a samim tim i njegovi hrvatski sledbenici su odbacivali srpsko književno nasleđe, konkretno: slavenosrpski jezik (koji je, inače, bio prepun kalkova i kovanica), no iz Dositejevog vokabulara je ipak usvojen određen broj reči (npr. sveučilište, kalk od grč. pandidakterion). Iz češkog su preuzete reči: časopis, naslov, obred, okolnost, opseg, pokus, povod, predmet, poprsje, podneblje, spis, stupanj, učinak, zbirka (...), kasnije: dražba, krajolik, naklada, prirodopis, stroj, sustav, tlak, uloga, svjež, živalj, onda opice, vraska itd.  Jedini germanizam koji je opstao nakon prvog "čišćenja" je krumpir (nem. dij. krumbeer). Na istoku je od početka XIX veka korišćen oblik krompir (prema dij. grombier), a možda niste znali da je i krtola deformisana nemačka reč italijanskog porekla (nem. kartoffel).

Pošto je ilirska faza standardizacije uspešno sprovedena uvođenjem reči: knjižnica, kazalište, književnost, pojam, dokaz itd., na scenu je stupio Bogoslav Šulek, koji je sistematski obogaćivao leksički fond hrvatskog, a onda i srpskog jezika. U leksikografskom radu se rukovodio češkim modelom: postojeće reči + neologizmi od slovenskih elemenata + umereni broj tuđica + preuzimanje ili prilagođavanje leksema iz slovenskih jezika. Pridodao je hrvatskom fondu rusizme: mašta, načelo, obmana, obrazovati, odlično, suvremeno, suglasje, uštrb, zanimati, zanimljivo (...), slovenizme: drvored, glasovir, kružnica, mešetar, spolovilo, zahvala (...), polonizme: pokost, ispust, naglavak (...), i novu seriju bohemizama: zbornik, geslo, skladba, dojam (...) Neki njegovi bohemizmi su se povampirili tek krajem prošlog veka, te se u nekim savremenim hrvatskim rečnicima mogu naći prastare posuđenice za internacionalizme sintaksa (skladnja), gramatika (slovnica), princip (zasada) itd.

Od Šulekovih kovanica danas su u upotrebi: školstvo, natporučnik, d(j)elokrug, crnina, parobrod, ravnopravnost, kliconoša (...) Neki njegovi predlozi nikada nisu prihvaćeni (boljoslovlje - patologija, ljekoslovac - farmakolog, neprestaja - permanencija), u nekim slučajevima je prevladala strana reč (remiza umesto kolnica, funkcioner umesto obavljač, kontinuitet umesto spojitost), a neke novotvorenice su našle primenu u umetnosti (svjetlopis kod Tina Ujevića, glumište kod Branka Gavelle). U periodni sistem elemenata je uveo sufiks - ik (neki nazivi su usvojeni: vodik, kisik, ugljik, neki nisu: solik, jedik, smrdik, vapnik, glinik), a izgradio je i /odbačeni/ sistem za deriviranje (vodik - vodun - vodunac - prievodun). Preveo je merne jedinice (mjer - metar, mjerčić - milimetar, mjerić - centimetar, mjerak - decimetar, mjeretina - kilometar; takođe: stor - ar, tez - gram), i još mnogo toga, ali je sasvim mali broj šulekizama zaživeo u praksi XIX i XX veka.

Reči koje je Šulek pozajmio iz slovenskih jezika, preveo i skovao su, u principu, bile namenjene celom štokavskom području, ali je averzija prema prevedenicama iliti sklonost ka internacionalizmima, pogotovo latinizmima i grecizmima, na istoku uvek bila jača. U uslovima koji su srpski i hrvatski jezik držali na okupu, strane reči su često bile superiorne, i uporno su istiskivale domaće surogate kao artificijelne i usiljene.

27.11.2016.

Boga mu poljubim

Mоžda niste znali da je reč pozorište prvi put zabeležena u XVII veku, kada je isusovac Bartol Kašić, prailirac, preveo Novi zavet na štokavštinu (kalk od lat. spectaculum).  Reč  τθέατρον je sa grčkog na crkvenoslovenski najpre prevedena kao pozorije, pa na slavenosrpski kao pozorje, a ilirci su sredinom XIX veka iz kajkavskog preuzeli kazalište (kalk od nem. schaubühne ili mađ. színház, prema Jonkeu). Tako je iz zapadne štokavštine istisnuta reč pozorište – i prepuštena leksičkom fondu istoka /takvih i obrnutih primera ima mnogo,  ali o tome ću nekom drugom prilikom/.

Elem, na samom početku sedamdesetih, kada je zabavni program televizije Beograd bio neprikosnovena zabava miliona, jedan humorista je osmislio prvi domaći sitkom, bez velikih očekivanja i ambicija. Nije se moglo predvideti kako će publika prihvatiti novu formu, te su sredstva koja je televizija odvojila za taj projekat bila minimalna. Ili čak bedna. Desetak godina kasnije, govoreći o ogromnom uspehu serije POZORIŠTE U KUĆI, Novak Novak je objasnio da je to verovatno bila najjeftinija serija u istoriji RTB – a.

Čak ni kasnije, kada se ispostavilo da je njegova „Mica – trakalica“ potukla sve rekorde gledanosti na JRT - u, suma koju je televizija izdvajala za produkciju nije rasla. Iako je RTB od 1971. producirala i emitovala program u boji, Pozorište u kući je snimano u crno-beloj tehnici sve do 4. sezone (1980), a dotle su realizovane samo dve kolor epizode (jedna nije sačuvana).  Malo je poznato da su glumci dobijali mizerne honorare, iako je popularnost serije dobrim delom zavisila od  njihovog šarma, entuzijazma i stare slave. Iz tog razloga nikada nije završen dugometražni film o porodici Petrović.

Naravno, ono što je Pozorište u kući učinilo brendom je koncept  blizak svakom prosečnom Jugoslovenu: zumiranje blago karikirane beogradske porodice, sačinjene od stereotipnih, a ipak autentičnih karaktera, dinamizirane komičnim motivima i situacijama, i upotpunjene galerijom živopisnih likova. Drame su nastajale kad god je trebalo popraviti fiću, platiti struju ili dočekati goste, a duhoviti i katkad budalasti raspleti su svakodnevicu podizali na nivo skeča.  Sve je tu bilo stereotipno, samo je celina bila neodoljiva. Po JUS – u.

Scena iz "Pozorišta u kući" sa Ljerkom Draženović (1972)

Malo se lutalo u prvoj sezoni (1972-1973), u hodu su se tražili i nalazili okviri za likove, utvrđivale definicije, dijapazoni  i relacije, pa su priče katkad bile komplikovanije nego što je bilo potrebno. Uz to, ozbiljan problem se pojavio već posle 8. epizode, kada je Ljerka Draženović,  već uživljena u ulogu obrazovane, odmerene i pomalo kapriciozne supruge, arhitektkinje Olge Petrović, morala da napusti snimanje zbog održavanja trudnoće.  I opet se nije moglo predvideti kako će publika reagovati na novu glumicu u staroj ulozi – jer se ranije ništa slično nije dešavalo u domaćem TV programu. Većina gledalaca Pozorišta u kući nikada nije ni prošla pored pravog pozorišta, alternacije su im bile strane i producenti su se pribojavali da će zamenu  glumice doživeti kao razočarenje. Na sreću, ljupka Stanislava Staša Pešić je ekspresno amortizovala kvar i kao jedno od najatraktivnijih TV lica toga doba – obezbedila dodatnu reklamu  tek zahuktalom simplonu.  

Olga Ivanović
Porodica Petrović sa Karaburme (Lapska 119) je, dakle, u 9. epizodi dobila svoju konačnu šemu, i u istom glumačkom sastavu, računajući pauze, zabavljala TV gledaoce narednih 12 godina (sa reprizama – narednih 40), s tim što je u poslednjoj, petoj sezoni (1984) ulogu flegmatičnog sina Borivoja Borka Petrovića umesto Gorana Trifunovića tumačio Maro Brailo. Od prve do poslednje epizode, čvorni konflikti su proisticali iz (dakako, stereotipnog) odnosa goropadne tašte sa manirima Snežane Nikolajević, tipski  bliske Nušićevoj ministarki, i njenog zeta iz provincijske zabiti bez zadnje pošte, neurotičnog pravnika bez pedigrea, oca porodice Rodoljuba Rođe Petrovića. Najveće zvezde i nosioci Pozorišta u kući su upravo bili genijalni Vlastimir Đuza Stojiljković i urnebesna Olga Ivanović.
Radmila Savićević

Ponajviše kao dekoracija, a onda i kao figura za razvijanje intriga, tu je bila i vredna, prgava i lajava kućna pomoćnica Tina, tobožnja rođaka iz Surdulice, vazdan u miniću a la Olivera Katarina (Ljiljana Lašić), a za kompletan ugođaj se brinuo maestralni Dragutin Guta Dobričanin kao Vasa S. Tajčić, predratni džentlmen sa mašnom i kamašnama, Nikolajevićkin intimus i vlasnik velikosvetskog veltanšaunga. U drugoj sezoni , kao opozit prefinjenoj tašti, u priču je ušla i Rođina majka Vukosava Petrović, primitivka iz Pržogrnaca, volšebnica sa varjačom i dobra duša iz naroda, koju je, razume se, punokrvno mogla da dočara samo Radmila Savićević.

Ludi i nezaboravni su i karakteri iz trećeg plana: smušeni i dosadni nastojnik Čeda Mungos (Mihajlo Bata Paskaljević), njegova prostodušna žena, nimfomanka Rajka (Olga Stanisavljević), uvrnuti Teča Vukoje koji ne razgovara sa Nikolajevićima 20 godina, ali ih redovno obilazi (Mića Tomić), kapljici i lumpovanju sklon Rođin stric Bokan (Dušan Jakšić), nepodnošljiva Snežanina prijateljica Ana Šumović (Mirjana Kodžić), Tinin ćaknuti dečko sa tikom u ramenu Soni Boj (Pavle Minčić), bukvalni i smrtno ozbiljni pozornik Klativoda (Čedomir Petrović), nonšalantni Rođin kolega Tanasije Brkić (Predrag Tasovac), visprena seljanka Belana koja snabdeva porodicu organskom hranom (Kapitalina Erić), Belanin sin Sava (Slobodan Đurić) itd.

Snimljene su 84 epizode, tačnije: 90 tridesetominutnih, jer je u poslednjoj sezoni svaka od 6 epizoda bila dvodelna (usput, tradicionalni koncept je tada sasvim obesmišljen). Desetak nije sačuvano. Autor scenarija za najveći broj nastavaka (56 tj. 62) bio je Novak Novak, 18 priča je napisao Siniša Pavić, i mada je bio otvoren konkurs za scenariste – ulov je bio slab i mršav (Novak je kasnije pričao da se nikome nije isplatilo da gubi po 10 dana na pisanje epizode, te je on, kao idejni tvorac i najbolji poznavalac svojih likova, jedini mogao da razvuče „trakalicu“ za jedno pre podne i dobije honorar srazmeran trudu). Sve epizode je režirao Dejan Ćorković.

RTS je 2007. producirala rimejk od 26 epizoda, u režiji Miroslava Lekića. U Zagrebu je godinu dana ranije po sinopsisu Novaka Novaka, ali sa autentičnim scenarijima, snimljeno 28 epizoda serije Kazalište u kući, u režiji Tomislava RukavineRoberta Orhela

25.11.2016.

Blo

U doba kada je pozorište predstavljalo prozor u svet i putokaz narodu koji se iz ruralnog gliba polako i tromo kretao prema građanskim navikama i maglovitom, genetski nepoznatom urbanitetu, kada su istim ulicama išli, jedni za drugima, volovi sa kaljavim taljigama, prašnjavi fijakeri i automobili sa smešnim klaksonima, kada je Beograd masovno, neprirodno i na silu uskakao iz opanaka u lakovane cipele - pozorišni komadi koji su ismevali snobizam skorojevića bili su hitovi bez premca. Književni kritičari su u međuratnom periodu često osorno ili čak sarkastično isticali da je pri davanju Nušićevih komedija slika našeg društva mnogo živopisnija u publici nego na samoj pozornici. Nušićev pravac (tada poznat kao nušićizam) sledili su svi oni koji su od umetnosti očekivali samo presnu komiku, tj. ogromna većina publike, i mada su strogi i od mase odlepljeni posmatrači, poput Skerlića, takav humor još na početku veka označavali kao vulgaran i pornografski, tokom celog tzv. zlatnog međuratnog perioda u Beogradu su i dalje na najvišoj ceni bili najprizemniji sadržaji (kao uostalom i danas, jer je mentalitet teško promenljiva kategorija... a šta je bednih sto godina spram večnosti?!)

U takvim okolnostima, jedna glumica je po oprobanom receptu smućkala tri lakrdije (uz izvesne zagrade, možda bi se moglo reći: komedije naravi i situacije). Nije baš bilo uobičajeno da glumice pokazuju literarne sklonosti i ambicije (pre se očekivalo da pokažu mlečne žlezde), kao što nije ni danas (ako izuzmemo Evu Ras i Ljiljanu Lašić), a nisu se naročito isticale ni njihove kolege sa y hromozomom (neki od retkih koji su umeli s perom su Čiča Ilija Stanojević i Petar Petrović Pecija). Tako je Ljubinka Bobić Boba (1897 - 1978), diva međuratnog Beograda, prva Kruševljanka među glumačkim asovima, postala i prva srpska glumica-književnica. Tačnije: scenaristkinja. Još tačnije: komediografkinja.

Dakle, Boba se lepo dosetila, pa spojila to malo spisateljskog dara sa izoštrenom glumačkom percepcijom, sve uglavila u okvir komercijale, i 1935. uspela da, posle godinu dana natezanja, ubedi upravu Narodnog pozorišta da na daske postavi njen prvi komad NAŠI MANIRI. Glavnu ulogu je, razume se, namenila najvećoj narodnjačkoj zvezdi među glumicama, danas takoreći mitologiziranoj Žanki Stokić, pa je priča o palančanki Jeli, debeloj usedelici koja arči miraz na Jadranu u želji da se približi otmenom društvu, bila osuđena na dobar prijem kod nušićevaca. Međutim, u novinama je tzv. anonim ustvrdio da je pravi autor sočinjenija, zapravo, neki poznati pisac (najsumnjiviji je bio Pecija), a Boba je javno predložila da Nušić i Krleža procene autentičnost komada. No, ozbiljni kritičari su brzo odbacili insinuacije, nalazeći u njenom pisanju sasvim originalne i ne baš pohvalne elemente: amaterstvo, neukost i naivnost. Fama je, možebiti, bila samo zgodan reklamni trik, i u svakom slučaju, išla je u prilog pozorištu.

Drugi komad OTMENO DRUŠTVO, konceptualno blizak prvom, postavljen je na scenu 1937. godine, a u "Manježu" je 24. marta 1940. premijerno odigrana i slavna PORODICA BLO. Za razliku od Naših manira u kojima je dominirala Žanka, a u značajnoj epizodi bila Boba, u ovom slučaju je bilo obrnuto - i uspeh je opet bio zagarantovan. Malo skretanje sa teme: to je bila poslednja Žankina mirnodopska uloga, a zanimljivo je da su kritičari bili horski ujedinjeni, smatrajući "magistralnim" i potresnim ili čak jezivim njeno tumačenje babe koja svojom jednostavnošću i "bezdanim optimizmom" sramoti uobražene ukućane! Iako nema ničeg dubokog u radnji koja se plete oko pokušaja imućnih primitivaca da uđu u visoko društvo na račun ćerkine udaje (a ćerka, jašta, ipak bira domaćeg, folklornog muža koji liči na Žana Gabena i gradi prugu u Belom Potoku), kao najimpresivnija tačka lagane i vedre predstave isticana je upravo težina i širina Žankine kreacije.

Tih godinu dana do bombardovanja, predstava Porodica Blo bila je veliki beogradski hit. U pozorišnim krugovima se koristio germanizam kasaštik za komade sumnjivog kvaliteta koji dugo pune kase, te su neki i Bobinom trećem pozorišnom čedu proricali takvu sudbinu. Istina, predstava je i posle rata bila izuzetno popularna (i danas se igra u nekim provincijskim pozorištima), ali nikada se nije približila svojim mustrama poput Sterijine "Pokondirene tikve" i Nušićeve "Gospođe ministarke". 

Svim enigmatama i većini rešavača je, dakako, poznat pojam BLO. Već 76 godina koristimo isti opis - jer alternativni i ne postoji. U stvari, ni sama reč ne bi postojala (bar ne u našem jeziku) da je Boba nije izmislila! Evo šta je rekla uoči prvog izvođenja: "Ja uzimam sve iz života onako kako vidim i osećam. I uzela sam, lepo, jednu bogatu beogradsku porodicu koja boluje od otmenosti i sva se pofrancuzila. Od porodice Jablan - postala je porodica Blo. Jablan je suviše prosto, Kosara je Koko, Natalija Nini itd. Čak im i srpski jezik smeta, nije im dovoljno fini. A ja, bogami, branim sve što je pravo srpsko, nego šta!"

Stanislav Vinaver, uvek vrlo odmeren u ulozi kritičara, nakon premijere je zapisao: "...Gca Bobić ima brzih opservacija, i uličnoga humora koji pokatkad postaje i drastičan, mada nikad nema prave komične snage. Sam komad ne ide, ne teče, čak i ne mili; prosto, glumci se nalaze na sceni i gađaju se kako padežima, tako i dosetkama. Sadržaj je prost: prosti i pokondireni Srbi, drže se po pariski (...) Problem s kojim je gca Bobić izašla pred publiku jeste centralni i osnovni problem poslednjih 100 godina naše književnosti: borba između neminovnog Zapada i patrijarhalnog, koje se kruni i propada pred navalom (...) Pobeda gce Bobić suviše je jevtina, jer njen Zapad, čak i u pokondirenom vidu, preterano je površan. Ona nema, naravno, ni opake, zle snage Sterijine, ni doslednije, ali blaže oštrine Nušićeve - ona je površna i zabavna." Osvrt je završio rečima: "Publika je vrištala od smeha.", jer to je, zapravo, u celom tom cirkusu bilo najbitnije.

Usput, Bobićka je napisala i dva dečja komada: RISTA SPORTISTA i RISTA ROBINZON. Posle rata je odložila plajvaz i do kraja života bila samo glumica. Nasledila je Žanku u "Gospođi ministarki" (s pauzama, u različitim verzijama i režijama, igrala je Živku 33 godine!), a interesantno je da je u prvoj postavi (1929) bila Živkin sin Raka! Na filmu je ostvarila efektne role u "Anikinim vremenima","Pop Ćiri i pop Spiri" i "Diližansi snova".