S neočekivanim odlaskom urednika Enigme, završila se jedna neobična faza u dugom životu tog lista. Rasulo koje je Milan Šaban ostavio za sobom (a za koje uglavnom nije bio kriv), na svoj način je pokušao da popravi Miodrag Tošić, ali je taj način bio toliko ličan i poseban da se, van patetičnog nekrologa pod geslom "o pokojniku sve najlepše", o njegovom uredničkom radu teško može reći nešto iole pozitivno, a da ostane u zoni opštevažeće logike i sledstvenih enigmatskih imperativa.
Da ne bude zabune, bez obzira na naš konflikt, meni je zaista žao zbog Tošićeve prerane smrti, prosto zato što žalim svakoga čiji je život tako surovo i naprečac prekinut, no činjenica je da - bez obzira na navodnu ogromnu posvećenost - Enigma pod njegovom palicom nigde nije stigla tj. vratila se nekih 30 godina unazad, pa računajući hronično konceptualno zakašnjenje i teško shvatljivu tehničku zaostalost, u decembru bi mogla da čestita malobrojnim čitaocima Novu 1968. godinu.
Međutim, januarski broj - ako se može verovati objavi na sajtu ESS - a, može da donese izvesne promene. A kakve god one bile, biće dobrodošle, jer je malo verovatno da novoimenovani urednički trolist (Dragan Lojanica, Zoran Milunović i Momir Paunović) baš toliko kaska za svetom da zajedno i teorijski mogu da naprave korak nazad. Dakle, u najgorem slučaju će sve ostati kako jeste, i ukoliko udruženim snagama i dalje budu uspevali da zarade platu za ober-urednika, izvesnog Vučkovića i njegov najuži krug, pa još ako pretekne po 300 dinara za skromne saradnike - sve će biti u redu. Kao i do sada, naravno.
Što se Lojanice i Paunovića tiče, verujem da će kao oprobani prijatelji Enigme, dati sve od sebe. Oni ionako nemaju šta da rade dok čekaju penzije, pa će im ovaj društveno koristan angažman osvežiti učmalo treće doba, a možda će ih poverena odgovornost preporoditi i podmladiti, jer su zvanično odbačeni od sistema kao radno nesposobni. Možda dvojcu treba priključiti i Duška Lazića, kao dispečera, i eventualno Miroslava Lazarevića kao vrhovnog supervizora u veću staraca. Doduše, možda će ih u obavljaju dužnosti malko ometati biologija, jer neki buzdovani tvrde da u tom dobu - kod onih koji uspeju da ga dožive - popušta vid, sluh, refleksi, sfinkteri, tonus, koncentracija itd... ali ni Tito nije bio mnogo mlađi kad je zavrteo kormilo, pa vidite dokle smo stigli... bez starca nema udarca, to je naša ružičasta stvarnost. Na sreću, u korist finog balansa, tu je prpošni Zoran Milunović da spusti prosek trijumvirata na 60, što u našem iščašenom enigmatskom društvu predstavlja solidnu poznu mladost.
Realno, više je dobro nego loše to što će se za dominantni sadržaj, ukrštene reči, pobrinuti baš Milunović. Dobro je zato što generalno pripada ekipi boljih enigmata među mediokritetima, a bilo bi loše ako bi Enigma počela da liči na njegove Pan osmerce, Pan skandinavke i ostale panove koji su sadržinski uvek bili blizu stvaralaštva budića, rudića, cvetkovića i njima sličnih. No, svakako bi bilo gore da je umesto njega taj posao prihvatio neki pulen ESS - a bez ikakvog kredibiliteta, poput Dodevskog, pa u eri delimično do potpuno nepismenih enigmatskih urednika i autorskih šupljina koje vlasnici saveza vade iz šešira i naftalina, povampirenje Zorana Milunovića ipak ne predstavlja izrazito negativnu pojavu.
Jedino se nameće pitanje: gde je bio do sada? Tokom poslednjih 15 i više godina, otkad je Enigma na najnižim granama, nije učestvovao u njenom podizanju. Imao je pametnija posla, baš kao i oni koji su ga iskopali iz jame zaborava i predložili za spasitelja, tj. kumovi i kolege po zanatu i stvaralačkom dometu (zli jezici bi rekli: ESS banditi), dok su neki manje pametni i manje zauzeti sve u šesnaest radili besplatno i spašavali istruleli list od totalnog pomračenja.
Da li vi uopšte možete da zamislite na šta bi ta Enigma ličila od 2002. godine do danas da Rešad Besničanin nije oplemenjivao njen mučni sadržaj? I da li znate da je to uglavnom radio besplatno ili za nadoknadu koja je uvredljivija od svake besplatnosti? I da li znate da, osim njega, za 65 godina niko u tom listu nije objavio trocifreni broj antologijskih radova? Tačnije: niko drugi nije stigao ni do dvocifrenog broja, a oni koji danas odlučuju o tome ko će kositi, a ko će vodu nositi, nemaju ništa slično u opusu i vazdan su drndali jednu te istu ukrštenicu za jednokratnu upotrebu (zato smo valjda tako brzo i zaboravili Milunovića, a zaboravili bismo i onog drugog da svako malo ne podseća auditorijum na svoje intergalaktičke enigmatske uspehe, na 30 000, 5 miliona, 10 milijardi objavljenih radova... iako bi iz te nepregledne hrpe teško mogao da probere 2 komada za izložbu). Ali, eto... Rešad se valjda nije na vreme okumio ni sa kim, i sudbina mu je da bude samo najamnik kod raznoraznih ortaka i šalabajzera.
Uzgred, lično nemam nameru da sarađujem sa Enigmom, nezavisno od toga ko uređuje, kroji, premotava, preklapa i naklapa. Pre svega, to nije moj nivo, a posle svega, dovoljno sam radio besplatno da bih uopšte pomišljao na povratak u to društvo sumnjivog morala. Jedina svrha ovog teksta je osvrt na novonastalu situaciju, jer je Enigma - istorijski posmatrano - javno enigmatsko glasilo od nacionalnog značaja.
