18.10.2018.

Obaveštenje

Osećam obavezu da obavestim čitaoce bloga da ovog meseca imam toliko obaveza da ne stižem ni da razmišljam o enigmatskim tricama i kučinama, a kamoli više od toga. Tako će biti sve do sredine novembra, a posle ćemo videti. Od nečeg se mora živeti, i kad razmislim, najradije bih zakatančio svoju enigmatsku firmu. 
Nisam više u prilici da radim besplatno, niti po sistemu "platićemo jedog dana, ne znamo kad, možda i nikad", i sad su mi se stvarno smučila sva ta besmislena ulaganja. To je ismevanje mog vremena i truda, tačnije: zloupotreba moje dobre volje. Recimo, ni ovog meseca nema enigmatskih strana u Nevenu i Malom Nevenu, tj. ono što je naručeno i što sam odradio najbolje što sam umeo nikad neće biti objavljeno, niti plaćeno iz političko-tranziciono-metafizičkih razloga; to mu dođe 12 strana tj. preko 40 priloga koje sam sastavio, priredio, prilagodio uzrastu i konceptu, dizajnirao i pripremio za štampu. O ostalim promašenim investicijama da ne govorim, bilo bi dugačko i tužno. Pozdrav svima. 

29.09.2018.

Drži slovo Zekić Novo (41): Sava i Vasa


Ova dva rada su nastala u različitim periodima, ali je povod u oba slučaja bio isti. Dva velika čovjeka, koji su za svoj narod uradili mnogo, toliko mnogo da ih obrazovani i pošteni Srbi s pravom nazivaju srpskim prosvjetiteljima, Vasu pride i narodnim tribunom; nažalost,  ne i oni koji su to morali istorijski i naučno da potvrde. Nisu to uradili, iako su za to imali hrpu dokaza, a poznato je i zašto nisu. Jedan od rijetkih koji je ukazao na Savin genijalni rad bio je Vuk Karadžić, ugledajući se na njega.

Vasa je za svoj trud nagrađen malo materijalnije. Dobio je svoju tortu. Međutim, pojavili su se mnogi koji su to negirali svojim "autentičnim" pričama. Tako je, po jednoj, zahvalna tašta negdje sa juga Srbije svoj slatkiš nazvala zetovim imenom. Meni je to nevjerovatno i da je taj slatkiš nazvan "Ugursuz torta", odmah bi bilo jasno kome je posvećena. Navešću još samo jednu priču, "bezobrazniju" od ove. Navodno je jedna beogradska  novinarka iz redakcije jednog uglednog lista napravila sopstveno slatko "zdanje"  koje  nikako nije mogla da "krsti", pa je  jednog dana odlučula da ga nazove imenom osobe koja prva dođe u redakciju tog dana. Slučajno je to bio neki nepoznat čovjek koji se navodno zvao Vasa,  i  koji se tako ni kriv ni dužan otortio. Ima toga još, ali dosta je i ovo.

Slovo o njima (ono najzvaničnije)  je pravo zamešateljstvo,  pa čak  i  godine rođenja i  smrti. Sava je rođen 1783, a umro bar dvaput,  1833 i  1835, dok je  Vasa bar dvaput rođen: 1833 i 1838, a umro "samo" 1899. Mene što se tiče, vrlo  mi je sugestivna ova 1833 godina. Što se mjesta im smrti tiče, nisu bila baš prigodna za umiranje:  Sava je umro u nekoj duševnoj bolnici u Beču ili blizu Beča, a Vasa u kazamatu u Zabeli gdje je prispio iz banjalučke duševne bolnice koja i danas "posluje"  pod ondašnjim nazivom, a gdje je boravio po "službenoj dužnosti".


Novo