I tu bismo morali da stavimo tačku... da su Novosti osnivači Enigme. Da je tako, samo bismo nemo mogli da ispratimo to pogubljenje i da pošaljemo pokojni časopis u istoriju. Međutim, možda Novosti tako mogu da ugase Zov i Treće oko, ali je vrlo diskutabilno da li imaju pravo da ukinu list koji je stariji od same kompanije i koji su preuzele (ne kupile!) od Enigmatskog kluba Beograd 1981. godine. S obzirom na to da je EKB jedan od osnivača ESS - a, prostom logičkom operacijom stižemo do zaključka da Enigma - ukoliko kompanija koja koristi brend više ne može da se stara o njoj - treba da bude vraćena enigmatama, tj. ESS - u.
Hajde da razmotrimo spor: kompanija je primanjem Enigme pod svoje okrilje modifikovala (čitaj: prisvojila) brend i tako smo dobili Novosti Enigmu. Ali, brojanje je nastavljeno, pa je sam prefiks kao jedinu funkciju imao reklamiranje kompanije. Sinergija je u dugom periodu (više od 30 godina) donosila prihode, a oni su najmanje 20 od 30 godina bili veći od prihoda svih ostalih izdanja Novosti. U računicu se moraju uključiti i minimalna, gotovo nikakva ulaganja u tehniku i kadrove i tek simbolično honorisanje saradnika. Poređenja radi, časopis TV novosti koji je ugašen pre xy godina u poslednjoj fazi tiražom nije pokrivao ni honorare... ali nije do tiraža, do honorara je.
Da li je Enigma, pardon: Novosti Enigma poslednjih godina imala tiraž koji pokriva troškove i donosi profit? Sad ćemo videti: izlazila je kao mesečnik na 80 strana, cena je iz godine u godinu neprekidno rasla, honorara u dužem periodu uopšte nije bilo, a onda su uvedeni nekakvi uvredljivi iznosi (da prostite, 400 dinara po strani). U biti, list više od 10 godina nije ni imao troškove honorisanja saradnika tj. enigmatski entuzijasti, na čelu sa Besničaninom, koštali su kompaniju maksimalno 300 evra po broju. To znači da je oko 400 prodatih primeraka - dok je list koštao 80 dinara - bilo dovoljno za namirivanje autora.
Sama proizvodnja časopisa podrazumevala je učešće još nekolicine urednika, slovoslagača, vunovlačara i lica sa nedefinisanim ulogama, a onda i troškove štampanja, distribucije itd. Da bi se sve to namirilo i da bi se najeli svi paraziti na Enigminim leđima, valjalo je prodati još nekoliko hiljada primeraka. Drugim rečima, Enigma je lepo mogla da izdržava samu sebe sa tiražom od 10 000.
No, kompanija očigledno više ne vidi interes u mizernom profitu. O tome nas je zvanično obavestio odgovorni urednik g. Vučinić i u svom sentimentalnom obraćanju naglasio da su "vremena za štampu, posebno enigmatsku, teška i preteška, a osiromašeni džepovi čitalaca i rešavača nisu dovolji da obezbede opstanak". Ma tako je, teška vremena, prijatelju moj, đavo ih odnio... Zapravo, nejasno je o kakvom se tu siromaštvu radi, tim pre što nas iste te Novosti svakodnevno izveštavaju o našim rekordima, ekonomskoj omnipotenciji, sve većoj kupovnoj moći, nezaustavljivom razvoju, rastu BDP - a itd.
Da podsetim, Enigma je preživela hiperinflaciju 1993. (ilustracije radi: prvi avgustovski broj je koštao 50 miliona dinara), milosrdno NATO bombardovanje 1999. (verovali ili ne, redovno je izlazila dok su padale bombe), skandaloznu privatizaciju Borbe 2004. i još sijaset nedaća i nepodopština - a smrt joj stiže u času kad naš ekonomski tigar na svim poljima dokazuje da je nedostižni lider u regionu.
I šta sad valja činiti? Pa, predstavnici enigmatskog saveza bi smesta morali da reaguju, dok vuk još nije sasvim pojeo magarca. Najpre treba rešiti pravnu zavrzlamu, a naruku nam ide (ili nam ipak ne ide) to što je bivši odgovorni urednik po struci, jelte, pravnik. On će vam, nadam se, stručno objasniti koja su vaša prava i po kom osnovu kompanija koja je samo izdavač i korisnik brenda može da ugasi taj brend bez prethodne konsultacije sa vlasnicima, bez ponuda i predloga. To je otprilike kao kad bi Pera, Mika i Žika sazidali kuću na drumu, pa je ustupili susednom motelu, zadržavajući pravo da borave u jednoj sobici, još bolje: u podrumu. I motel fino zarađivao od njihove kuće 30 godina, a onda novi autoput pokvario biznis. Motel prodat, novi vlasnik ruši kuću bez dozvole, a menadžer Peri, Miki i Žiki pismeno, biranim rečima saopštava da zgrade više nema. Tu se priča, onako kako nam je g. Vučinić ispričao, završava, i nikoga ne boli kurac što Pera, Mika i Žika više nemaju gde da spavaju.
