Možda ste primetili da je pokretna traka Enigmagike već duže vreme mrtva, pa ako vas zanima zbog čega je tako, moraću da vam utažim radoznalost sasvim trivijalnim odgovorom: zaista više nemam vremena za enigmatiku i slične koještarije. Bilo bi lepo kada ne bih morao baš sasvim da se udaljim od onoga u šta sam uložio mnogo vremena i energije, no trenutno nisam u mogućnosti da aktivno učestvujem u kreiranju enigmatske internet-svakodnevice. Da li ću se i hoću li se uopšte vratiti, ne znam. I ne razmišljam o tome.
Moje blogerske aktivnosti su godinama unazad pratile moju enigmatsku praksu. Kao što znate, ta praksa je uglavnom bila tragična, pa su sadržaji koje sam plasirao na blogu mahom bili žučni i opori. Bilo je i edukativnih, informativnih, zabavnih, satiričnih i još kojekakvih tekstova, a ono što ih je povezivalo i objedinjavalo je moja uključenost u enigmatske tokove i namera da kao enigmata ne ostanem na nivou običnog sastavljača, i da u tom raštelovanom i katastrofičnom sistemu ne budem jeftini nadničar, lice označeno brojem, tačkom, zvezdicom, nečiji saučesnik, tapšač, potrčko, član kakvog sumanutog udruženja, privrženik neke enigmatske sekte i sl.
Dakle, sve ono o čemu sam pisao, crpeo sam iz sopstvenog enigmatskog života. A taj život se mic po mic ugasio, na radost mnogih, i na žalost malobrojnih. Ugasio se zato što je u jednom trenutku postalo sasvim očigledno da sam kao enigmatski autor vazda na gubitku: em ulažem 10 puta više nego što prihodujem, em ne mogu da avanzujem, em u svim drugim sferama nazadujem trošeći se na budalaštine. Iz hobija, eto, mogu da crtam karikature: onako kako mi se prohte, bez ikakvih zahteva i ograničenja, i bez najmanje brige o tome da li će se išta od mojih žvrljotina nekome dopasti. Ali... ne mogu iz hobija da budem saradnik enigmatskih novina i da sve radim onako kako treba tj. kako poslodavac traži. To nije hobi, već posao. A posao kao posao mora da se plati da bi bio posao. U protivnom, niti je posao, niti je hobi. Kako se tačno zove to na šta sam ja godinama arčio slobodno vreme, verujem da ne znaju ni najmaštovitiji lingvisti.
Takav pojam ("rad iz hobija") još nije zabeležen u velikosvetskim leksikonima, jer je sam po sebi apsurdan. Glupo je definisati i operacionalizovati kao opštu pojavu ili zakonitost nešto što je u samoj suštini kontradiktorno, a događa se uz učešće ljudske volje. Takav pojam može da uđe u rečnik psihopatologije, možda i u klasifikaciju mentalnih bolesti, ali nema smisla praviti generalizaciju i širiti doseg pojave na normalnu populaciju. Normalni ljudi to nikad ne bi radili. Ukratko, biti enigmatski autor, te saradnik bilo kakvih enigmatskih novina u ovim našim uslovima može biti samo specifična psihijatrijska dijagnoza.
Kliničku sliku enigmatskog autora/saradnika čini: nisko samopoštovanje iliti zakržljalo samopouzdanje, dezintegrisanost ega, osećanje bezvrednosti, tupost, hipobulija itd. Slično endogenoj depresiji, samo malo uvrnutije. Na nekom manifestnom planu, enigmata koji ćuti i radi iz hobija može izgledati pitomo, dobroćudno, tolerantno itd., a tako će ga ponajpre označiti oni koji od njega imaju koristi tj. oni koji zloupotrebljavaju negovu glupost ili narušeno mentalno zdravlje. Urednici su, u principu, plaćeni da šire lažni optimizam, da upućuju dosledne pohvale ludosti, i da na ulici, u ludnici ili na internetu pronalaze ludake koji će iz hobija raditi za njih. I tu dolazi do izvesnog balansa: enigmatama sa težom kliničkom slikom ne treba više od prihvatanja, tapšanja po ramenu i prilike da potpišu kojekakav nakaradni ugovor (jer se oni svakako osećaju ništavno i nevidljivo, i sama činjenica da učestvuju u nečemu je za njih odlična terapija), a urednici, onako psihopatski, strpljivo i taktično manipulišu bolesnim ljudima... i to tako funkcioniše dok ovi prvi ne umru (obično od gladi). Onda na njihova mesta dolaze drugi ludaci (s napomenom da se urednici ređe smenjuju jer duže žive tj. nemaju od čega da umru, a i psihopate generalno dugo traju)... i tako će biti još nekoliko godina, kada se očekuje izumiranje defektne vrste enigmatski autor/saradnik, barabar sa enigmatskom štampom (ali ne i sa urednicima, jer će oni enigmatske penzije primati bar po 30 godina, s obzirom na to da u životu skoro ništa nisu radili i da su se lepo sačuvali za starost eksploatišući ludake).
Imajući u vidu sve ovo, pre nekoliko meseci sam odlučio da više ne radim iz hobija. I od tada nemam vremena za enigmatiku, ali imam vremena za sve ostalo. Pravim i dalje neke pošiljke za Feniks, ali ne znam dokle ću, jer mislim da im ja zapravo nisam ni potreban tj. da sam greškom završio kod njih tj. da je došlo do nesporazuma, uz benevolentnu pretpostavku da tamo nema psihopata. Iskreno da vam kažem, ne znam zašto bi bilo koji list angažovao 50 saradnika ako ne može da ih plaća, pa uz pretpostavku da je od tih 50 bar 12 namireno (to je, inače, vrlo logična pretpostavka, jer bi bilo koji list propao kada ne bi imao sigurne saradnike, a sigurnu saradnju garantuje samo redovna isplata honorara), nemam nikakav interes da budem trinaesto, 25. ili 31. prase. Ja (ni) za njih ne sastavljam gonjen gorepomenutom dijagnozom, i nikada nisam, nego sam od početka morao da učim i da radim ne bih li dostigao očekivani nivo kvaliteta. Ako taj kvalitet nije dovoljan da budem plaćen, tj. ako poslodavci očekuju da kako-tako i dalje radim besplatno ili misle da se radujem kad mi na adresu stigne koverat pun papira (koji mi, uzgred, i ne treba jer odavno ne isecam svoje radove iz novina, niti ih čuvam), ne bi bilo loše da mi to pismeno saopšte. Onda bih se ja zahvalio na saradnji, poželeo srećan rad onima koji ostaju, i to bi bilo to. Ne znam kakva je praksa u kvazievropskim državama, ali u normalnim evropskim zemljama, a onda i u svim ostalim zemljama sveta, uključujući Kongo i Zimbabve, kašnjenje honorara od 12 meseci uopšte ne postoji kao kategorija. Tu više nema saradnje.
Kako god, Enigmagika još dugo neće raditi. Jednostavno, imam pametnija posla.
Svako dobro vam želim.
