Zamisao je bila dobra:
Veljko Žižić, Srbin koji živi u Londonu i uređuje sajt "Mala biblioteka", organizovao je takmičenje za
najbolju novu srpsku reč. Pristiglo je oko 500
tvorevina, a Žižić je objasnio da je cilj takmičenja bio razmišljanje o tome kako se nasrtljive tuđice mogu zameniti rečima koje su
zvučno i korenito naše". Neimenovani, desetočlani ocenjivački odbor, "sačinjen od pisaca, naučnika i umetnika" izabrao je 32 najupečatljivija predloga koji su bili ponuđeni na sajtu, te su svi posetioci mogli da glasaju od 2. do 15. oktobra (za ljubitelje
korenitog srpskog jezika: od 2. do 15.
šumopada).
Nešto je, ipak, krenulo po zlu: od 32 reči koje su, voljom stručnjaka, ušče u najuži izbor, veliki broj zvuči izveštačeno, rogobatno ili neozbiljno, a ako je nešto na tom spisku bilo smisleno i neodoljivo, to su duhoviti predlozi koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Evo spiska: zascenak, beznemož, opazica, zasutravanje, uzrenje, hladovinanje/hladovinarenje, samosnaći (se), umosklop, saplačnik, neželjak, zascenje, duhoklonuće, beztebnost, letež, obesuštiniti, zrčak, prikuma, uticajac, smućak, susramlje, otkazniti, svid/sviđ, večnutak, premisliti, svidić/nesvidić, podatika, sebić, rakotvoran, prohujak, prikačica, raskovničar i lasnolomna.
Da li su preostale "nove reči" bile još nategnutije, pa su se stručni ocenjivači namučili da pronađu 32 iole pristojna predloga ili je stvar zakazala već kod samog žirija, teško je naslutiti, ali se iz priloženog može izvesti vrlo pouzdan zaključak da mnogi predlagači nisu odgovorili ni najosnovnijim uslovima takmičenja: prevodili su reči koje odavno imaju domaće parnjake i klepali kovanice od nesrpskih reči. Verujem da su pojedini učesnici to činili iz puke zabave, takoreći iz sprdnje, doživljavajući takmičenje kao igrariju bez ikakve težine (uostalom, mala i velika deca na dnevnom nivou izmisle po 20 reči, pa ih niko ne uzima za ozbiljno).
Tako na listi odabranih predloga imamo nizove slova: zascenak i zascenje, kao moguće zamene za backstage, tj. za anglicizam bekstejdž. Scena je latinska reč, valjda su ocenjivači čuli za taj jezik, pa zamenjivanje tuđice izvedenicom od srpskog predloga i druge tuđice nema gotovo nikakvog smisla (logičnije je: ZAPOZORJE). U najužem izboru bio je i predlog podatika (sa derivatima: podatičar i podatički), kao zamena za eng. data science. Osmišljeni model je zanimljiv (podatak + grčki sufiks -tika), ali je neosporno neozbiljan.
Za selfi (eng. selfie) pristigle su dve zamene: sebić i zrčak. Članovima žirija niko nije javio da je sebić poodavno izmišljen u Hrvatskoj, a da koren predloga zrčak nije deo savremenog srpskog jezika. Naime, koren zrčka je zrcalo (sam pronalazač je to naveo), a pravo je čudo što strastveni hrvatski novogovornici to još nisu skeljali. Zbog čega se takva besmislica našla u užem izboru, pitanje je za te "stručne pisce, naučnike i umetnike", a takmičari su tu nedužni: svako je mogao da lupi glupost kakva mu padne na pamet, to je em besplatno, em zakonom dozvoljeno.
Teško je razumeti i po kojoj su logici odabrane nepotrebne reči: zasutravanje ("prokrastinacija"), uzrenje ("introspekcija"), samosnaći se ("improvizovati"), saplačnik ("onaj ko iz saosećanja plače sa nekim"), prikačica ("attachment"), "lasnolomna" ("bolešljiva, ranjiva"). "Zasutravanje" se u našem selu već vekovima zove odlaganje, instrospekcija je NUTRENJE (u psihologiji: samoposmatranje), "samosnaći se" je pleonazam (nekada se koristilo: SPOMOĆI SE, što je svakako lepša zamena za "improvizovati"), "saplačnik" je još u 19. veku bio PLAČIDRUG, "prikačica" je više od 20 godina PRIVITAK, a "lasnolomnost" (inače, pridev je naveden u ženskom rodu) je, prosto, lomnost (otkud "lasno", a ne "lako" u kovanici, posebna je misterija). Ima i reči koje su toliko budalaste da ne iziskuju ni komentar, da ne kažem opazicu: hladovinanje/hladovinarenje ("ležanje u hladovini", od pamtiveka poznato kao HLADOVANJE), prikuma ("kumova devojka"; ali, zašto stati na kumici, može i pripobratima, pribrata, priujka itd.), opazica ("misao, komentar", u narodu: OPASKA) i premisliti ("overthink"; u starom srpskom, verovali ili ne, to je: premisliti).
Da vidimo i rezultate glasanja: i po volji žirija, i po glasovima publike (koju je činilo oko 3000 duša), za najbolju novu srpsku reč izabrana je kovanica Dragane Albijanić DUHOKLONUĆE, kao zamena za depresiju. Naizgled, reč je o uspešnom neologizmu koji je jasan, sažet, čak lirski milozvučan i uz sve to, po strukturi sličan starim kovanicama, no nekoliko tačaka nas tu ipak deli od oduševljenja: 1) ukoliko se, zabave radi, na časak složimo da je smisleno prevesti naziv bolesti, dakle medicinski termin, ostaje pitanje zašto bismo prevodili nešto što odavno ima paralelu u književnom i razgovornom jeziku; tačnije, paralele: MALODUŠNOST, UTUČENOST, POKUNJENOST, POTIŠTENOST; 2) kovanica je, zapravo, nastala prostim sažimanjem jezgrovitog opisa depresije: "klonulost duhom"; dakle, tu nije bilo nikakvog promišljanja i potrage za suštinom, a ako u tome i postoji tračak visprenosti, jedva je prisutan; to je otprilike kao kad bismo kolokacije "štetnost duvana" ili "nosivost kamiona" prepevali u "duvanoštetnost" i "kamiononosivost"; 3) depresija je, pre svega, kao pojava, a onda i kao pojam deo naše svakodnevice, gotovo kao glavobolja; ona je prirodan i logičan odgovor na do sumanutosti poremećen sistem u kome živimo i možda je baš zato "duhoklonuće" dobilo najveći broj glasova; možda iza toga stoji nesvesna (ili svesna, svejedno) potreba da se jedan ružan vid stvarnosti ublaži lepom rečju.
Na drugom mestu je, voljom publike, kalk Marte Mladenović BEZTEBNOST ili prevedenica turskog sensizlik. Konotacija pojma je: emotivna praznina koju neko oseća u odsustvu jedne, sasvim određene osobe. Moram priznati da je beztebnost (bez jednačenja po zvučnosti, šta će nam to?!) dala vrlo bizarnu dimenziju takmičenju, a sličan utisak ostavlja i drugoplasirana novokovanica Maše Antonijević po izboru žirija: PROHUJAK (zamena za "flashback" ili anglicizam flešbek). Zvuči poetski, no sadržaj pojma koji je u engleskom tako precizno obuhvaćen rečima "blesak" i "unazad", neologizmom nije pokriven ni polovično. "Prohujak" je, očigledno, stopljeni "prohujali trenutak" i kao takav, više odgovara pojmu "sećanje".
Na trećem mestu je, po oceni stručnjaka već spomenuta "prikačica" Miloša Mićevića (znate kako kaže današnja omladina: spavaš li mirno, privitku?!), dok su posetioci sajta "Mala biblioteka" izabrali BEZNEMOŽ Vuka Mašića, kao zamenu za "must have", englesku kolokaciju koja se poslednjih godina zapatila među omladinom i snobovima sa značenjem "neophodna stvar". Zanimljivo je da su u žirijev top 10 ušle i već prokomentarisane reči "uzrenje", "premisliti", "opazica" i "lasnolomna". Pored njih, stručnjaci su visoko ocenili i "smućak" (eng. smoothie, već ustaljeno: smuti), "susramlje" (za eng. cringe, među mladima uvreženo kao krindž ili transfer blama) i "otkazniti" (prekinuti kaznu; uzgred, tražim pomilovanje za pronalazača koji ima samo 11 godina, iako je izum na nivou petogodišnjaka).
Ukratko, takmičenjem za najbolju novu srpsku reč, ljubitelji srpskog jezika sa interneta skrenuli su pažnju na stanje u kome se naš jezik nalazi u ovom trenutku. To je, jelte, stanje duhoklonuća. I bez obzira na to što se radi o jednom amaterskom poduhvatu, takmičenje je imalo izvanrednu medijsku podršku, te su danas gotovo svi korisnici društvenih mreža čuli (češće: načuli) za nove izmišljotine. Odjeci se čuju širom interneta, u analizu su se uključile i televizije, a glasina koja se proširila metodom gluvih telefona (ili treba reći: načinom gluvih dalekoglasa?) jeste da je spisak potekao iz zvaničnih izvora, da iza svega stoji Matica srpska i da ćemo, hteli-ne hteli, ubuduće svakodnevno morati da slušamo i čitamo te reči, koliko god nam se ne dopadale. Na sreću, nije tako.
