21.06.2018.

Viško i Gero

Nekada su karikaturisti vrlo teško stizali do tiražnih novina, a pogledajte mene - srećnika: prve dve koje sam poslao Feniksu su odmah objavljene. :) Ako sam zaboravio da se pohvalim, to se prvi put desilo 1996. godine u Huperu (imao sam 12 godina; broj nisam sačuvao, ali pamtim da je na naslovnoj strani bila Šeron Stoun), a onda do 2013. nisam ni pokušavao da se bilo gde oglasim. Jednoga dana mi je sinulo da bih mogao da ilustrujem sopstvene ukrštenice, i tako sam objavio seriju karikatura u jednom trulom enigmatskom listu, nasledniku Hupera (citirao sam nekoliko komada OVDE). 

Ukratko, objavio sam svega dvadesetak karikatura u životu - jer sam toliko i poslao (odličan skor za CV :P). Uz to, iako se novinska portretna karikatura na našim prostorima neguje mnogo duže od enigmatike, interesantno je da se nijedan renomirani karikaturista nikada nije bavio enigmatikom, niti je neki poznati enigmata crtao karikature (poslednjih dana sam istraživao, i izgleda da je ta pojava retka i na planetarnom nivou... pa, probajte da ne budete ponosni na mene :P). 

Elem, lukavo sam se dosetio da za početak nacrtam Feniksove karikaturiste Marija Viškovića -Viška iz Labina i Miroslava Gerenčera - Geru iz Osijeka, računajući da mi redakcijski nepotizam povećava šanse za objavljivanje :P. Ne, bez šale, ovako sam razmišljao: oni crtaju sve redom, a njih niko ne zarezuje, i hoću malo da ih potapšem po ramenu zumirajući im lica. :) Takođe, verujem da im je drago što su se (napokon) pojavili u skandinavkama, tamo gde se obično smeškaju popularniji umetnici i javne ličnosti. 

Nažalost, nikada ih nisam video u 3D, niti sam imao reprezentativne fotografije na raspolaganju. Zato sam koristio drevnu japansku metodu KII (kako ispadne-ispadne). :) Viška sam skinuo iz cuga (ima plastičnije i oštrije crte, a i nabasao sam na bolju sliku), dok sam se sa Gerinim likom mučio bar tri puta više, pa ipak nisam postigao šta sam želeo (ljude sa mekim i nežnim crtama lica oduvek otežano "lovim", a u njegovom slučaju mi problem pravi i to što ga je - kažu slike - pozno doba dosta promenilo). 

U svakom slučaju, ovim gestom sam hteo da istaknem koliko cenim njihov rad (tačnije: koliko cenim sve dobre karikaturiste). Hronološki posmatrano, ja se duže bavim karikaturom nego enigmatikom (što će reći: duže volim ovo prvo), a to što sam zatrokirao na amaterskom nivou je samo razlog više da pružam podršku pravim majstorima. 

Feniks 612 - autor: M. Marković
Feniks 612 - autor: M. Marković

20.06.2018.

Autokarikatura

Možda niste znali da karikaturisti najviše vole da crtaju sami sebe. Kao student, i ja sam vitoperio sopstveni lik, a premda su te autokarikature godinama visile na panou od stiropora (gde sam kačio aktuelne i zanimljive beleške i druge stvari), izgleda da sam ih izgubio u nekoj selidbi. I zato sam odlučio da se opet iskarikiram, valjda na malo zreliji način, budući da sam se u 35. godini spontano vratio portretnoj karikaturi (s nevelikim ambicijama, to treba reći, jer sam sasvim svestan da mi je sada kasno da se trkam sa najboljima... uostalom, važno je imati sopstveni izraz, ni Paja Stanković nije bio vrhunski crtač). 

I kako sam jednom već rekao: u mojoj glavi portretna karikatura savršeno prianja uz ukrštene reči (zapravo, ne znam da li postoji opravdanija primena), i zato svoju novu autokarikaturu prezentujem kao ilustraciju za skandinavku koju sam pre nekoliko godina dobio za rođendan od Rešada Besničanina (a verovali ili ne, iako sam osvedočeno samoljubiv, nikada nisam napravio ukrštenicu posvećenu sebi). 

autor skandinavke: R. Besničanin (2015), autor karikature: M. Marković (2018)
Edit: Dobio sam i specijalnu etimološku imenarku od Marka Mihaljevića (u junu 2014). Tu se moja autokarikatura još bolje uklapa (čak i bukvalno - upala je u izrez bez opsecanjakao da sam merio :D).

autor imenarke: Marko Mihaljević
Edit 2: varijanta a la Predrag Raos (za Nedjeljka):