29.12.2018.

Srećna nova godina svinje


Poštovani posetioci Enigmagike,


Pre svega, želim da se zahvalim redovnim čitaocima na vernosti i strpljenju. Statistika govori da određeni broj vas svakodnevno svraća u ovaj virtuelni budžak, i to verovatno sa nadom da će bioskop opet proraditi. Takođe, zahvalio bih se na interesovanju  i onima koji priželjno čitaju stare postove, kakva god ih muka ili nevolja ovde dovodila. Izvesno je da u lako pretraživoj šestogodišnjoj arhivi ima tekstova bez vremenskih koordinata i roka trajanja, pa i ukoliko donesem odluku da konačno obustavim blogovanje, verujem da će uvek biti putnika namernika koji će baš ovde tražiti i nalaziti odgovore na ne tako bitna, ali zanimljiva enigmatska i neenigmatska pitanja.

Konačnu odluku još uvek nisam doneo, mada sam vrlo blizu. Iako sam i ranije pauzirao onoliko koliko mi je bilo potrebno da prikupim novu inspiraciju i entuzijazam, bojim se da sam u ovoj godini najzad ostao bez aduta. Svi aspekti mog enigmatskog delovanja su izbledeli, ofucali se i izgubili svaki smisao, i kao neko ko više nema osnova da veruje u taj vid stvaralaštva, ostajem sasvim nem kada sebe pitam šta još imam da kažem na ovu ili onu enigmatsku temu. Ne mogu da tvrdim da je to trajno i nepromenljivo stanje, ali je činjenica da se poslednjih meseci osećam kao da sam sve već rekao. I da je to što sam kazivao i pokazivao uglavnom bilo uzaludno.

Nažalost, zbog svih govorancija, analiza, kritika i posprdnih osvrta koje sam iznosio ovde i na drugim mestima, vazdan je bilo u drugom, možda trećem ili petom, planu to koliko sam realno radio. A radio sam mnogo, verujte, kao crv, kao mrav, kao konj. Kao Sizif, najpreciznije i najpatetičnije rečeno. Premda sam više puta dogurao svoj kamen zaludnosti do nekakvog vrha, zapravo sam najveći deo svog enigmatskog života proveo u mračnoj rupi. I tu nema pomoći.

Čovek može da piše blog i o nečemu što nikoga ne zanima, što niko ne čita, što ničemu ne služi. Bitno je da sam autor uživa u tom obraćanju. Rekli bismo da je to prilično šašavo, no ostaje u zoni shvatljivog. Ali... stvar postaje neshvatljiva kada nema uživanja. A ja definitivno više ne uživam. Zapravo, treba mi distanca od celokupne enigmatske bratije čiji članovi bez napora i bez prevodioca razumeju moje reči.  Ne pripadam tom društvu, vreme je sve iskristalisalo, i ništa nas ne povezuje.  To malo što nas je povezivalo se pokidalo.

Poenta je vrlo prosta: nemam više vremena za gubljenje.

U 2019. godini svima, naročito nepopravljivim enigmatama, želim mnogo više sreće i pameti.  I mnogo manje izgubljenog vremena. Bio čovek bogalj, moron ili enigmata, ne sme zaboraviti na svoje ljudsko dostojanstvo. 2019. je godina svinje, kažu Kinezi, ali mi se ionako godinama valjamo u blatu. Ko još nije počeo da grokće, a enigmatom se zove, evo mu nove prilike i opravdanja. 

29.09.2018.

Drži slovo Zekić Novo (41): Sava i Vasa


Ova dva rada su nastala u različitim periodima, ali je povod u oba slučaja bio isti. Dva velika čovjeka, koji su za svoj narod uradili mnogo, toliko mnogo da ih obrazovani i pošteni Srbi s pravom nazivaju srpskim prosvjetiteljima, Vasu pride i narodnim tribunom; nažalost,  ne i oni koji su to morali istorijski i naučno da potvrde. Nisu to uradili, iako su za to imali hrpu dokaza, a poznato je i zašto nisu. Jedan od rijetkih koji je ukazao na Savin genijalni rad bio je Vuk Karadžić, ugledajući se na njega.

Vasa je za svoj trud nagrađen malo materijalnije. Dobio je svoju tortu. Međutim, pojavili su se mnogi koji su to negirali svojim "autentičnim" pričama. Tako je, po jednoj, zahvalna tašta negdje sa juga Srbije svoj slatkiš nazvala zetovim imenom. Meni je to nevjerovatno i da je taj slatkiš nazvan "Ugursuz torta", odmah bi bilo jasno kome je posvećena. Navešću još samo jednu priču, "bezobrazniju" od ove. Navodno je jedna beogradska  novinarka iz redakcije jednog uglednog lista napravila sopstveno slatko "zdanje"  koje  nikako nije mogla da "krsti", pa je  jednog dana odlučula da ga nazove imenom osobe koja prva dođe u redakciju tog dana. Slučajno je to bio neki nepoznat čovjek koji se navodno zvao Vasa,  i  koji se tako ni kriv ni dužan otortio. Ima toga još, ali dosta je i ovo.

Slovo o njima (ono najzvaničnije)  je pravo zamešateljstvo,  pa čak  i  godine rođenja i  smrti. Sava je rođen 1783, a umro bar dvaput,  1833 i  1835, dok je  Vasa bar dvaput rođen: 1833 i 1838, a umro "samo" 1899. Mene što se tiče, vrlo  mi je sugestivna ova 1833 godina. Što se mjesta im smrti tiče, nisu bila baš prigodna za umiranje:  Sava je umro u nekoj duševnoj bolnici u Beču ili blizu Beča, a Vasa u kazamatu u Zabeli gdje je prispio iz banjalučke duševne bolnice koja i danas "posluje"  pod ondašnjim nazivom, a gdje je boravio po "službenoj dužnosti".


Novo