Poštovane kolege i drugi posetioci Enigmagike, neki od vas su se tokom prethodnih meseci raspitivali o sudbini ovog napuštenog bloga. Kako sam danas dobre volje i mokroga pera, prilika je da se oglasim.
Podsećanja radi, na ovom blogu su u jednom periodu obrađivane teme koje se tiču ukrštenih reči u srpskoj enigmatici. Možda bih pisao i o italijanskim, engleskim, egipatskim ili kineskim ukrštenicama da sam se u životu upoznao sa osobenostima inostranog enigmatskog stvaralaštva, ali ja sam, eto, igrom slučaja, po rođenju, interesovanjima i obrazovanju govornik srpskog jezika, te me je usud i kao enigmatu ograničio na okvire jedne tužne i nepopravljivo dezintegrisane zemlje koja je samo tokom mog (ne naročito dugog) života 6 puta trpela teritorijalno sakaćenje i 5 puta menjala ime. Kao poslednja rupa na svirali kulture, i enigmatika se, dabome, menjala barabar sa sociopolitičkim sasuljavanjem, pa pored svega ostalog što je u doba mog ranog detinjstva još uvek ličilo na nešto, a onda se vremenom rastočilo i pretvorilo u ruglo, u realnom vremenu sam mogao da ispratim jedino ropac srpske enigmatske delatnosti.
U trenutku kada sam ja pristupio grupi ljudi (i drugih čovekolikih bića) koja se u Srbiji bave enigmatikom, ukrštenica je već bila srozana na najniže grane. Za razliku od svih ostalih autora koji su 50, 20 ili samo 10 godina ranije izrazili želju da njihov rad bude objavljen u bilo kakvim novinama, makar bili tragični antitalenti, ja nisam imao kome da se javim i gde da okušam sreću kao enigmata. Malo kasnije sam utvrdio da su oni koji odlučuju o tome ko će se u Srbiji baviti enigmatikom uglavnom paranoidni, dementni i zastupnici majmunske filozofije (to znači: spremni da se u čoporu biju za 300 dinara), a o opštem obrazovanju više neću ni da govorim jer je u zemlji koja štanca ministre sa nacrtanim diplomama - enigmatskim urednik sa stvarnom osmoletkom i stvarnim zanatom neka vrsta intelektualca. Ako su kriterijumi koji razdvajaju logično od nelogičnog poremećeni i obesmišljeni već na samom izvoru državnog sistema vrednosti, onda nema osnova ni za pomisao, a kamoli za tvrdnju da je kod nas bilo šta nenormalno ili u neredu. U Srbiji je sve normalno i sve u redu, pogotovo ako govorimo o nekim smešnim manufakturama, poput pletenja korpi od vrbovog pruća ili o enigmatici.
Elem, ja sam jednom ovde pokušao da malo uozbiljim status srpskih ukrštenih reči. Sve sam već mnogo puta objasnio, ali možda nije naodmet još jednom reći da postoje ljudi koji su toj enigmatskoj formi posvetili decenije, ako ne i čitav život, dali joj mnogo više nego što je objektivno bilo potrebno, dosegli izvesne stvaralačke visine - a niko im ni imena nije zapamtio. Ti ljudi su podigli jedan marginalni zanat sa zdravorazumskog nivoa "smuti pa prospi" na nivo umetnosti i postavili određene standarde, ali akumulacija stvaralačkih doprinosa nije učinila samu oblast važnijom. Čak naprotiv: praksa nam poslednjih decenija nameće ideju da je enigmatsko stvaralaštvo, bar kad govorimo o ukrštenim rečima u Srbiji, prevaziđeno i nepotrebno.
O tim ljudima i tom stvaralaštvu sam ja u jednom periodu revnosno i poletno govorio na ovom blogu. Međutim, kad razmislim, ja se u Srbiji nikada nisam ni bavio enigmatikom, prosto, nikada se za to nisu stekli uslovi, pa je u jednom momentu postalo savršeno jasno da će se moj kamen zaludnosti opet skotrljati kad ga s teškom mukom doguram do vrha. U tom momentu sam, zapravo, i shvatio da ja više ne želim da pišem o srpskoj ukrštenici. Pošto sam prevashodno enigmatski autor, pa tek onda posmatrač enigmatskih prilika i neprilika, moja uloga je postala besmislena, a svela se na pitanje: zašto bih davao bilo kakav doprinos oblasti u kojoj za mene nema mesta? Zašto bih se uopšte bavio time? Da bih nekome napravio ćef? Ne može tako. Ja ćef besplatno pravim samo sebi, i tako će biti narednih 100 godina... a to je ujedno i odgovor na pitanje o sudbini bloga.
Uzgred, poslednjih meseci ukrštam na hrvatskom jeziku, no moj je uvid u osobenosti hrvatske enigmatike oskudan i bez istorije, a to znači da - čak i kad bih to hteo - ne bih mogao da pišem o križaljkama i njihovim autorima. Mogu da govorim o tome koliko mi je teško da se u svakom pojedinačnom radu prilagodim drugom standardu na svim nivoima, počev od ijekavice, preko etimologije, pa do kulture, jer se ukrštenica i križaljka, kad ih posmatrate kroz osnovnu funkciju koju svaka od njih ima u svom prirodnom okruženju, razlikuju više nego što se to golim okom može videti. Međutim, ne znam zašto bih o tome detaljno pisao na ovom mestu jer je to moj sasvim lični problem, a pošto sam našao izvesno zadovoljstvo u toj saradnji, radije bihh zadržao svoje utiske za sebe.
Enigmagika svim čitaocima želi prijatne letnje mesece.
