Pre ravno 20 godina, kada se moje interesovanje za enigmatiku tek razbuktalo, često sam (možda čak i redovno) uzimao IKS, enigmatski dvonedeljnik na formatu A5, čiji je vlasnik i glodur bio Jovan Pokrajac, u enigmatskom društvu čuven samo po zlu.
Pamtim i kako sam otkrio taj časopis: neki rođaci iz Beograda su preko leta dolazili u selo moga oca, i pošto sam i ja katkad išao kod dede, jednom smo se sreli. Na njihovoj verandi sam video hrpu uvezanih novina, a na samom vrhu su bili enigmatski časopisi koji me tada nisu posebno zanimali (recimo da je to bila 1997. godina). Pitao sam da li mogu da pogledam čega sve tu ima, a oni su mi rekli da mogu i da ponesem ono što mi se dopada. I tako sam, između ostalog, izabrao jedan Iks - ali ne zbog enigmatike, već zbog teksta o izračunavanju bioritma (mislim da je na naslovnici bila Dragana Jugović Del Monako).
Dve stvari su mi se tu iz cuga dopale: format (jer sam oduvek bio slab na džepne časopise) i grafički izgled, a pažnju mi je privukla i jedna skandinavka bez slike sa molerskom belinom 10 x 6. Ništa o tome nisam znao, samo sam primetio da je to nesvakidašnji enigmatski rad (nisam sasvim siguran ko je bio autor, možda Miodrag Krstić). Kasnije sam utvrdio da i oni koji se ne bave enigmatikom nepogrešivo opažaju beline, ali procene variraju, valjda u zavisnosti od inteligencije (tako vas neko, kad mu pokažete ukrštenicu sa belinom, može pitati: "dobro, i šta s tim?", "zašto nema crnih polja?" ili prosto može konstatovati da je to "sigurno teško napraviti").
I ništa... time sam se zabavljao tog popodneva, a već sutra me pustilo. Tek sam nekih godinu dana kasnije na kiosku obratio pažnju na Iks - i to opet ne zbog enigmatike, već zato što je to bilo vreme medijskog uspona Maje Marković, jedne pop pevačice iz Loznice koju sam mnogo ranije "snimio". Naime, kao tinejdžerka je pevala na festivalima i osvajala nagrade, pa sam verovao da na svetu nema boljeg ženskog vokala, a onda se udružila sa malim, kočopernim Čedom Čvorkom i stavila svoj glas u službu dens-grupe "Luna". Kupio sam taj broj nadajući se nekakvom intervjuu (valjda me zanimalo šta je nagnalo jednu figuru koja je mnogo više obećavala da se spusti na taj nivo), no unutra sam našao samo enigmatiku i nekoliko naivnih tekstova o demonima, đavolima, misterijama i sličnim glupostima (Iks je, zapravo, bio strogo enigmatski časopis, a te paranoidne pričice iz zone sumraka su imale začinsku funkciju, i garant su bile namenjene domaćicama koje gledaju u šolju i obilaze gatare).
Sve sam to lepo izrešavao, pa sam kupio naredni broj, pa još jedan... i tako dok mi nije dosadilo. U brojevima koje sam sačuvao nema radova koji zaslužuju citiranje, sve je tu obično i prosečno, ali možebiti da je katkad serviran i nešto skuplji sadržaj. Saradnici su već u to vreme (dakle, pre 100. broja) jedan po jedan počeli da odustaju zbog neisplaćenog honorara, a oni koji su poslovično bili najuporniji nisu nudili ništa vredno pažnje tj. radili su za Iks isto kao i za ostalih 200 enigmatskih časopisa koji su tada izlazili: tezgaroški (Mihailo Reljić, Vojislav Skoko, Jan Bažik, Saša Čolaković, Milinko Pučijašević itd). U poslednjoj fazi, pre nego što sam prestao da kupujem te novine, najradije sam rešavao osmosmernu ukrštenicu Kaice Đorđevića (izlazila je periodično) i sastave Miodraga Kijanovića. Sve ostalo je bilo namenjeno rešavačima bez kriterijuma.
Do koje je godine Iks izlazio, nije mi poznato, samo znam da su u jednom periodu preštampavani stari radovi, a viđao sam i ukoričene trobroje. Osnivač i urednik se kasnije posvetio trgovini jeftinom (i izrazito nekvalitetnom) softverskom enigmatikom.
