Minos 2015: eponim konkursa

Seriju postova pod naslovom "Minos 2015" završavamo sećanjem na enigmatu u čiju je čast ovaj konkurs i raspisan: to je Simon Racković (1921 - 1972), za srpsku enigmatiku neobično značajan autor, prva "Enigmina" zvezda i naš prvi superkombinator čiji pronalasci danas imaju snagu etalona. 

Racković je odavno predstavljen na ovom blogu (OVDE), i već smo se upoznali sa osnovnim momentima iz njegovog kratkog, ali sadržajnog životopisa. Valjda dodati da je po zanimanju bio filmski snimatelj (na IMDb - u možete videti spisak njegovih kratkometražnih ostvarenja) i reporter, a prethodno je - da izvinu svi savremeni srpski enigmatski urednici - završio gimnaziju. Uz to, bio je novinar, majstor profesionalne fotografije i strastveni ljubitelj konja. Budući da je pripadao generaciji koja je u cvetu mladosti morala da se bori za goli život u sklopu borbe za slobodu otadžbine, kao učesnik NOR - a je uspeo da zaradi fine beneficije - ali i bolest pluća koja ga je kasnije prerano rastavila od filma i enigmatike. 

Prve radove je objavio u beogradskoj "Ukrštenici" 1935. godine, a sarađivao je i sa drugim predratnim enigmatskim časopisima. Pokretanjem "Enigme" (7. VII 1951.) dobio je priliku da zablista u punom sjaju, i narednih dvadesetak godina je posvetio unapređivanju enigmatskog kvaliteta u najopštijem smislu. Bio je urednik enigmatike (tačnije: prvi saradnik glavnog urednika Vlaste Pavlovića), nabavljao je i birao fotografije za naslovnu i poslednju stranu "Enigme", a njegove ukrštenice su u dugom periodu objavljivane isključivo na koricama, i u većini slučajeva su bile ad hoc konstruisane - po konturama tela ličnosti sa fotografija (kombinacije su ponekad sadržale i njihova imena). Međutim, u jubilarnom hiljaditom broju (22. VIII 1975.), u priči o nastanku i razvoju lista, Racković se spominje samo uzgred i njegovo ime nije čak ni boldovano!

Pokrenuo je i godinama uređivao enigmatsku stranu za decu u "Enigmi", osmislio "enigmatsku reportažu" (tematsku ukrštenicu/ispunjaljku/seriju anagrama sa propratnim tekstom), među prvima je sklapao besprekorne magične kvadrate 8 x 8 i 9 x 9 (prvi je objavljen 1959. godine), a za nas je naročito značajan kao propagator belina 6 x 6 i 5  x 7. Njegovi naslovni i poleđinski sastavi u "Enigmi" su u 70 - 80 % slučajeva bili upravo takvi. EU "Čvor" mu je dodelio titulu enigmatskog velemajstora, a Ivica Mlađenović ga je 1999. godine svrstao u grupu od 10 najboljih srpskih enigmata svih vremena (podaci iz "Leksikona srpskih enigmata").

Vlasta Pavlović je organizovao saradnički konkurs "Minos - borba za kvalitet" samo nekoliko meseci nakon Rackovićeve smrti, a zlatna medalja je te 1973. godine pripala sjajnom Veljku Dopuđi, enigmati za koga se može reći da je, uz Krsmanovića, najdarovitiji naslednik Simonovog enigmatskog dela. Konkurs je nazvan po anagramnom pseudonimu koji je najčešće koristio - Minos je figura iz starogrčke mitologije (strog i pravedan sudija u podzemnom svetu!), i raspisivan je sve do kasnih osamdesetih (mnogi nagrađeni radovi su već predstavljeni na blogu).

Za kraj, predstavljam jednu od poslednjih Rackovićevih ukrštenica, objavljenu na poleđini broja 847 (15. XI 1972.), koja je specifična po simetriji. Kao što sam već rekao, ovaj autor je uglavnom sastavljao asimetrične ukrštenice nepravilnog i jedinstvenog oblika sa četvrtastim belinama, a simetrični likovi su - bar u tom poslednjem periodu - veoma retko izlazili iz njegove radionice. Takođe, u njegovu slavu sam pripremio i specijalnu simetričnu Minos reportažu, sa likom koji smo koristili u rimejku konkursa. 

Uzgred, zamolio bih čitaoce bloga koji su poznavali Simona Rackovića (verujem da bi to mogao biti g. Jovičić) ili imaju neka saznanja o njemu i njegovom radu, da u komentarima podele sa nama svoje uspomene i informacije.

IZ ILIJINE FIOKE (3): "Cio Krsmanović" i "Krajnović s vinom"

Simon Racković (1921 - 1972)

Kao prvi moderni jugoslovenski enigmata, Racković još uvek nije zaboravljen, mada je prošlo više od 40 godina od njegove smrti.  Ako je verovati Vukoviću i Lazareviću, on je glavni "krivac" za popularnost beline 6 x 6, pošto je u "Leksikonu srpskih enigmata" predstavljen kao autor koji je uveo taj kvadrat u ukršteničku praksu. Navodi se i da je izmislio enigmatsku reportažu, pamti se i kao autor magičnih kvadrata 8 x 8 i 9 x 9, a pošto je svoj prvi rad objavio 1935. godine, kada enigmatski standardi i šabloni još uvek nisu bili formirani, hteo ili ne - morao je biti pionir u mnogo čemu. Na sreću, naša enigmatika je zablistala sa jednim takvim entuzijastom i kreativcem, pa su plodovi njegovog rada vremenom prihvaćeni kao etaloni i neka vrsta enigmatske baštine. Budući da je Simon (Minos, Carminos, Edip)  bio prvi čovek "Enigme" od njenog osnivanja, taj časopis je u njegovu čast godinama raspisivao konkurs "Minos - borba za kvalitet", o kome je bilo reči na blogu.

Imao sam priliku da prelistam na desetine brojeva "Enigme" iz ranih šezdesetih, pa sam izbliza video Rackovićeve ukrštenice, koje su u dugom periodu krasile naslovnu i poslednju stranu. To su kombinacije nepravilnog oblika, pravljene prema slikama aktuelnih ličnosti (npr. na naslovnici jednog broja je bila danas malo kome poznata austrijska glumica Ana Smolik, koja je, eto, imala čast da jedan veliki enigmata prema konturama njenog tela napravi ukrštenicu), a specifične po već pomenutoj belini 6 x 6, koja je u većini slučajeva bila na vrhu, kao glava kreacije. Uopšte, ti njegovi "pazarni", udarni, takoreći reklamni radovi su bili izvanredno profesionalni, katkad možda i vrhunski, pre svega zbog sjajnog vizuelnog utiska, a onda i zbog laganog, zabavnog, popularnog, ali ne i otrcanog sadržaja.

Ukrštenicu koju je Ilija poslao je, zapravo, izabrao Boško Petrović povodom 25 godina od Rackovićeve smrti. Nastala je pre 55 godina, objavljena u "Enigmi" br. 218 (20. X 1958.), a reprizirana u "Beokvizu", uz propratni, prigodni Petrovićev tekst. Reč je o jednoj teškoj kombinaciji, koja je bez sumnje bila atipična za vreme u kome je nastala, ali je čak i danas spektakularna i teško dotižna. U stvari, ona je po formi preteča više puta pominjane rekorderske ukrštenice koju je potpisao čuveni trio, s tim što je nešto manjih dimenzija. Sadržinski, ni jedna, ni druga nisu baš sjajne, ali po mom mišljenju, Racković ipak zaslužuje frenetičniji aplauz, s obzirom na istorijski trenutak u kome je stvorena kula od karata, kao i na činjenicu da je on bio jedini graditelj. Ne znam kakve su bile jezičke norme pre pola veka, ali mogu da primetim da je pokazao priličnu slobodu u korišćenju reči. Malo je verovatno da su tada pojmovi poput krustarij, prikladiti, plošnatica ili pristarija bili legitimni, ali se kod takvih konstrukcija, u principu, može tolerisati izvestan broj sumnjivih rešenja. Većim nedostatkom smatram to što je sastav mestimično teško rešiv, skoro nerešiv, pa se može steći utisak da je forma progutala sadržinu. Međutim, ako stvari posmatramo fenomenološki, uz svest o okolnostima i ambiciji autora, ova ukrštenica ima i te kakvu vrednost, pre svega jer povećava uvid u podvige iz naše slavne enigmatske prošlosti, a onda i zato što ilustruje stvaralački zanos jednog enigmo-umetnika.

Simon Racković, Enigma 218

Vojin Krsmanović

Ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Krsmanovićevog rada, ali ne bih mogao ni da ga svrstam u grupu enigmata koji me nikada nisu oduševili, i na koje sam vremenom habituirao. Baš naprotiv: on je definitivno jedan od najoriginalnijih autora, neko ko je izabrao neobičan pristup kombinovanju, i čije kombinacije gotovo uvek nose prepoznatljivu etiketu. Ima nečeg starinskog, folklornog, rustičnog u njegovim kreacijama, a to generalno može ostaviti dvojak utisak: oni koji su poštovaoci pitke, standardne, jednostavne  i tzv. moderne enigmatike, verovatno nemaju nerava za raspetljavanje njegovih čvorova, dok se oni koji su prezasićeni jednoličnim, komercijalnim sastavima zasigurno raduju svakom novom radu koji potpisuje Cvi Jetin, Cvejo Belša, Jovo Rosić, Mile Naćić, Veka ili V. Sember. 

Krsmanović, naravno, ume i drugačije, ali poput Goloigre ili Zekića, voli da se pridržava nekih svojih enigmatskih principa. To naročito dolazi do izražaja u onim brojevima "Zagonetke" koje je sam samcit pripremio: on kao od šale na 50 strana demonstrira svoj kompletan raspon, svoju razigranost i sposobnost da uvek uspešno izbegne suvoparnost, te da rešavačkoj publici ponudi paletu bezmalo jednako kvalitetnih radova, bez obzira na to što su neki nastali za 5 minuta, a drugima su posvećeni sati i dani... Tu i tamo se pojavljuju napete kombinacije, ponekad mučne, vrlo teško rešive, ali mislim da rešavač, kada jednom prihvati njegov stil i shvati šta je pesnik želi da kaže, više nikada ne može izgubiti interesovanje za Vojinovo stvaralaštvo. Njegova veličina je baš u tom "izmotavanju": on, kao i svi dobri ukršteničari, može da napravi sve što poželi, a uglavnom želi da ostane izvan stereotipa i pukog zanata. 

Ilija je poslao jednu ne baš sasvim običnu simetričnu ukrštenicu, koja lepo dopunjuje tvrdnju da Krsmanović može sve što mu padne na pamet, i živopisno predočava pravila njegove igre. Očigledno je sebi dao zadatak da postigne simetriju sa 4 četvrtaste beline u uglovima, a onda je svesno otežao posao insistiranjem na što većem sadržinskom varijabilitetu. Najimpresivniji je gornji levi ćošak, gde se sreću "čvornovate" reči, poput: strpljivo, aršlama, strška, ivljaci, a potreba za bekstvom od monotonije je vidljiva i u središnjem, formalno jednostavnom delu. Ukratko, rad je tek ponegde iskonstruisan, ali generalno vrlo vredan i interesantan. Teoretski, može i bolje, ali praktično: to je Krsmanović na delu.

Vojin Krsmanović, Zagonetka 57