Blo

U doba kada je pozorište predstavljalo prozor u svet i putokaz narodu koji se iz ruralnog gliba polako i tromo kretao prema građanskim navikama i maglovitom, genetski nepoznatom urbanitetu, kada su istim ulicama išli, jedni za drugima, volovi sa kaljavim taljigama, prašnjavi fijakeri i automobili sa smešnim klaksonima, kada je Beograd masovno, neprirodno i na silu uskakao iz opanaka u lakovane cipele - pozorišni komadi koji su ismevali snobizam skorojevića bili su hitovi bez premca. Književni kritičari su u međuratnom periodu često osorno ili čak sarkastično isticali da je pri davanju Nušićevih komedija slika našeg društva mnogo živopisnija u publici nego na samoj pozornici. Nušićev pravac (tada poznat kao nušićizam) sledili su svi oni koji su od umetnosti očekivali samo presnu komiku, tj. ogromna većina publike, i mada su strogi i od mase odlepljeni posmatrači, poput Skerlića, takav humor još na početku veka označavali kao vulgaran i pornografski, tokom celog tzv. zlatnog međuratnog perioda u Beogradu su i dalje na najvišoj ceni bili najprizemniji sadržaji (kao uostalom i danas, jer je mentalitet teško promenljiva kategorija... a šta je bednih sto godina spram večnosti?!)

U takvim okolnostima, jedna glumica je po oprobanom receptu smućkala tri lakrdije (uz izvesne zagrade, možda bi se moglo reći: komedije naravi i situacije). Nije baš bilo uobičajeno da glumice pokazuju literarne sklonosti i ambicije (pre se očekivalo da pokažu mlečne žlezde), kao što nije ni danas (ako izuzmemo Evu Ras i Ljiljanu Lašić), a nisu se naročito isticale ni njihove kolege sa y hromozomom (neki od retkih koji su umeli s perom su Čiča Ilija Stanojević i Petar Petrović Pecija). Tako je Ljubinka Bobić Boba (1897 - 1978), diva međuratnog Beograda, prva Kruševljanka među glumačkim asovima, postala i prva srpska glumica-književnica. Tačnije: scenaristkinja. Još tačnije: komediografkinja.

Dakle, Boba se lepo dosetila, pa spojila to malo spisateljskog dara sa izoštrenom glumačkom percepcijom, sve uglavila u okvir komercijale, i 1935. uspela da, posle godinu dana natezanja, ubedi upravu Narodnog pozorišta da na daske postavi njen prvi komad NAŠI MANIRI. Glavnu ulogu je, razume se, namenila najvećoj narodnjačkoj zvezdi među glumicama, danas takoreći mitologiziranoj Žanki Stokić, pa je priča o palančanki Jeli, debeloj usedelici koja arči miraz na Jadranu u želji da se približi otmenom društvu, bila osuđena na dobar prijem kod nušićevaca. Međutim, u novinama je tzv. anonim ustvrdio da je pravi autor sočinjenija, zapravo, neki poznati pisac (najsumnjiviji je bio Pecija), a Boba je javno predložila da Nušić i Krleža procene autentičnost komada. No, ozbiljni kritičari su brzo odbacili insinuacije, nalazeći u njenom pisanju sasvim originalne i ne baš pohvalne elemente: amaterstvo, neukost i naivnost. Fama je, možebiti, bila samo zgodan reklamni trik, i u svakom slučaju, išla je u prilog pozorištu.

Drugi komad OTMENO DRUŠTVO, konceptualno blizak prvom, postavljen je na scenu 1937. godine, a u "Manježu" je 24. marta 1940. premijerno odigrana i slavna PORODICA BLO. Za razliku od Naših manira u kojima je dominirala Žanka, a u značajnoj epizodi bila Boba, u ovom slučaju je bilo obrnuto - i uspeh je opet bio zagarantovan. Malo skretanje sa teme: to je bila poslednja Žankina mirnodopska uloga, a zanimljivo je da su kritičari bili horski ujedinjeni, smatrajući "magistralnim" i potresnim ili čak jezivim njeno tumačenje babe koja svojom jednostavnošću i "bezdanim optimizmom" sramoti uobražene ukućane! Iako nema ničeg dubokog u radnji koja se plete oko pokušaja imućnih primitivaca da uđu u visoko društvo na račun ćerkine udaje (a ćerka, jašta, ipak bira domaćeg, folklornog muža koji liči na Žana Gabena i gradi prugu u Belom Potoku), kao najimpresivnija tačka lagane i vedre predstave isticana je upravo težina i širina Žankine kreacije.

Tih godinu dana do bombardovanja, predstava Porodica Blo bila je veliki beogradski hit. U pozorišnim krugovima se koristio germanizam kasaštik za komade sumnjivog kvaliteta koji dugo pune kase, te su neki i Bobinom trećem pozorišnom čedu proricali takvu sudbinu. Istina, predstava je i posle rata bila izuzetno popularna (i danas se igra u nekim provincijskim pozorištima), ali nikada se nije približila svojim mustrama poput Sterijine "Pokondirene tikve" i Nušićeve "Gospođe ministarke". 

Svim enigmatama i većini rešavača je, dakako, poznat pojam BLO. Već 76 godina koristimo isti opis - jer alternativni i ne postoji. U stvari, ni sama reč ne bi postojala (bar ne u našem jeziku) da je Boba nije izmislila! Evo šta je rekla uoči prvog izvođenja: "Ja uzimam sve iz života onako kako vidim i osećam. I uzela sam, lepo, jednu bogatu beogradsku porodicu koja boluje od otmenosti i sva se pofrancuzila. Od porodice Jablan - postala je porodica Blo. Jablan je suviše prosto, Kosara je Koko, Natalija Nini itd. Čak im i srpski jezik smeta, nije im dovoljno fini. A ja, bogami, branim sve što je pravo srpsko, nego šta!"

Stanislav Vinaver, uvek vrlo odmeren u ulozi kritičara, nakon premijere je zapisao: "...Gca Bobić ima brzih opservacija, i uličnoga humora koji pokatkad postaje i drastičan, mada nikad nema prave komične snage. Sam komad ne ide, ne teče, čak i ne mili; prosto, glumci se nalaze na sceni i gađaju se kako padežima, tako i dosetkama. Sadržaj je prost: prosti i pokondireni Srbi, drže se po pariski (...) Problem s kojim je gca Bobić izašla pred publiku jeste centralni i osnovni problem poslednjih 100 godina naše književnosti: borba između neminovnog Zapada i patrijarhalnog, koje se kruni i propada pred navalom (...) Pobeda gce Bobić suviše je jevtina, jer njen Zapad, čak i u pokondirenom vidu, preterano je površan. Ona nema, naravno, ni opake, zle snage Sterijine, ni doslednije, ali blaže oštrine Nušićeve - ona je površna i zabavna." Osvrt je završio rečima: "Publika je vrištala od smeha.", jer to je, zapravo, u celom tom cirkusu bilo najbitnije.

Usput, Bobićka je napisala i dva dečja komada: RISTA SPORTISTA i RISTA ROBINZON. Posle rata je odložila plajvaz i do kraja života bila samo glumica. Nasledila je Žanku u "Gospođi ministarki" (s pauzama, u različitim verzijama i režijama, igrala je Živku 33 godine!), a interesantno je da je u prvoj postavi (1929) bila Živkin sin Raka! Na filmu je ostvarila efektne role u "Anikinim vremenima","Pop Ćiri i pop Spiri" i "Diližansi snova". 

Ukleti p(j)esnik iz Vrgorca

Ukrštenica i Križaljka su nastale baš u vreme najveće slave ovog pesnika, pa nikada nije bilo potrebe da se za troslov TIN traži i iskopava neki drugi opis iz vrta belosvetske kulturne baštine (tako je vrhovni etrurski bog zauvek ostao  u zapećku). Za poslednjih 85 godina u našem regionu verovatno nije odštampan ni jedan jedini broj bilo kog i bilo kakvog enigmatskog časopisa bez pesnika Ujevića, pa dileme nema: i Ukrštenica, i Križaljka bi kao iz topa na pitanje „omiljeni p(j)esnik?“ dale isti odgovor. Jedino se možda ne bi složile oko toga da li je on u ukrštanju gost, a u križanju svoj na svome, ili je ipak domaći i tamo, i ovamo. 

Tin Ujević

Augustin TIN UJEVIĆ (1891 – 1955), jugoslovenski Bodler, Rembo ili Malarme, jedan je od naših najcenjenijih književnih stvaralaca u međuratnom periodu. Doduše, pre četvrt veka je to „naš“ postalo prilično relativno, pa se u nekim enigmatskim novinama, valjda zbog izbegavanja zbrke, ponekad rabi opis pesma Branka Miljkovića, mada je reč o potpuno istom pojmu: Miljković je opevao Ujevića u ciklusu „Sedam mrtvih pesnika“ (1956), kao jednog od svojih tragičnih uzora (ostala šestorica su Njegoš, Radičević, Dis, Kostić, Nastasijević i Kovačić). Na drugoj strani, postoje i oni koji nameću tvrdnju (bez referenci) da je mladi Tin bio dozlaboga žalostan kad su mu objavljene knjige na ćirilici (pisane na ekavici), i to baš one dve zbirke pesama koje su od njega napravile legendu („Lelek sebra“, 1920 i „Kolajna“, 1926). Da paradoks bude veći, pesme su pedesetih ijekavizirane bez ikakve brige o metrici, pa su parnasovski jedanaesterci i dvanaesterci transformisani (iliti deformisani) u slobodne stihove.

ilustracija: Pismestrović

O književnicima (a i o ostalim kulturnim delatnicima) toga doba je, zapravo, veoma teško govoriti bez zadiranja u političke i nacionalne teme, jer se jugoslovenska književnost razvijala kao najfiniji izraz moći i zamaha srpsko-hrvatske klackalice.  Tako je i Tin Ujević prošao kroz sve ideološke faze pre nego što je postao samo tužni pesnik, boem, dekadent, vagabund i „na koncu, sam na drumu“. Krleža je o njemu govorio kao o običnoj kafanskoj pijanduri koja će završiti u ludnici, nikad nije razumeo šta ga je učinilo velikim i bitnim, a podsmevao se i njegovoj poetskoj sklonosti ka mistifikovanju „sebe i onih s kojima ispija duplu ljutu“. Ujević je, pak, njega smatrao režimskim podrepašem, Glembajem i „zastavom svih boja“, mada su obojica u tom smislu bili šareni – s tim što je Krleža sve svoje boje nosio do smrti, a Ujević je još u mladosti stigao do sivila ili totalne društveno-političke indolencije, i boreći se sa svojim pariskim traumama iz I svetskog rata, nije stigao ni da formira stavove, a kamoli da ih čuva.

O tome koliko su se suštinski razlikovali, najslikovitije govore njihovi zapisi o Beogradu – svako je iz svog ugla video istu stvar, moglo bi se reći: vanvremensku istinu. Krleža je rekao: „Beograd je periferija melankolične provincije koja oku nudi samo bijedne scene sa dna; Levant u kojem nema ničeg drugog osim mezetluka i drugih ponižavajućih slika“, a Ujević: „Prije svega, ja bih iz Beograda najurio sve spekulante, porušio banke, Narodnu skupštinu preselio u neko provincijsko mjesto, npr. u Stenjevac (lokacija tadašnjeg Zavoda za umobolne), a ministre bih smjestio na jedan brod... Od svih prijestolničkih ulica bih ostavio Skadarliju, Vasinu, jedan dio Poenkareove (kasnije Makedonske) i Terazije.“

Narodna skupština se, valja uzgred i to reći, ne spominje slučajno: tih godina su se u parlamentu Kraljevine SHS odigravale scene spram kojih današnja agresivna prepucavanja zvuče kao prijateljska ćaskanja. Tako su nakon incidenta u kojem je Radić izgubio život (1928), svi hrvatski književnici koji su dotle pisali i ijekavicom i ekavicom dajući podršku jugoslovenstvu (Krleža, Ujević, Cesarec, Barac, Šimić, Cesarić, Krklec), morali ili želeli, svejedno, da obustave ekanje (osim Andrića, dapače). Uz to, Ujević je 1925. godine proteran iz Beograda jer je izvređao Karađorđeviće na posprdnoj karnevalskoj ceremoniji koju je sam organizovao u Skadarliji, ali se posle godinu dana vratio i proveo tu još neko vreme. Kasnije je živeo (ili klošario, budući da obično nije imao smeštaj) u Sarajevu, Mostaru, Splitu i Zagrebu.

Zbirke: AUTO NA KORZU, LJUDI NA VRATIMA GOSTIONICE, OJAĐENO ZVONO, POSTUMA, RUKOVET, SKALPEL KAOSA; pesme: AGNI, AUGUSTOVSKA NOĆ, BEZGLAVI DROMEDAR, BURA NA BRAČU, ČAROBNI PELIVAN, DOBRINA ZVONA, DRHTAVI PARK, DUŠA U PRAŠINI, FISHARMONIKA, KAMPANIL, MAŠTOVITA NOĆ, NA POVRATKU, NAŠE VILE, PANORAME GRADOVA, PET STABALA, RAZAPETA AFRODITA, ROMAR, RUSIJI RUSIJA, SLABOĆA, SLAVA PROLAZNOSTI, STABLA PO ZIMI, SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA, SVETKOVINA RUŽA, ŠTO ŠAPĆE VODOSKOK, TAJANSTVA, UKRŠTENI POGLEDI, ULICA FANTOMA, VASIONAC, VISOKI JABLANI, VOĆKE ZABORAVA, VREMENA; pesnička proza: ALEJA KESTENOVA, ALKOHOLNI SNI, VREVA BERBA.

Eri

Najčešći opis za troslov ERI glasi sitni danski novci, a već je nekom zgodom primećeno da se katkad sreće i neispravna varijanta oeri. U prvom slučaju je reč o transkripciji, a u drugom o slobodnom fonetskom obliku, dok je množina izvedena namenski. U originalu postoji samo øre (izgovor: ˈøːɐ) kao oblik za jedninu i množinu, a naziv je verovatno nastao od imena za zlatni novac u antičkom Rimu - aureus (pl. aureji). Kako god, er je stoti deo danske krune, pa ako već koristimo taj podatak u ukrštenim rečima, valjalo bi preformulisati i osvežiti uobičajeni opis. 

ERI je i ime jedne biblijske figure (kod Daničića: IRIJE).To je Jakovljev unuk, jedan od Gadovih sinova i rodonačelnik plemena koje se zove ERIJEVCI ili ERITI (kod Daničića: Irijeva porodica). Takođe, u irskom panteonu se skriva boginja ERIJU ili ERI (ir. Ériu ili Eri), značajna po tome što je svoje ime pozajmila ostrvu, te je najadekvatniji opis: eponimna boginja Irske.

Čuveni engleski matematičar i astronom čijom zaslugom je opservatorija Grinič postala lokacija nultog meridijana, zove se Džordž Bidel ERI (eng. George Biddell Airy, 1801 - 1892). Bartolomeo delji ERI (ital. Bartolomeo degli Erri, 1447 - 1482) je italijanski renesansni slikar, predstavnik gotičkog stila. Jedan savremeni italijanski književnik se predstavlja kao ERI de Luka (ital. Erri de Luca, rođ. 1950), a i među Japankama postoje manje ili više poznate vlasnice tog imena (npr. glumica Eri Fukacu).

Ako prednost damo egzotičnim pojmovima, imamo dve dobre opcije: ako je pojas obi tako popularan, zašto ne bismo dali priliku rešavačima da se upoznaju sa nazivima još nekih delova tradicionalnog japanskog odela: okovratnik kimona se zove upravo ERI. Uz to, eri je naziv za indijsku svilu iz Asama. 

Konačno, nekadašnja jugoslovenska zvezda Olivera Petrović, pa onda Vučo, pa Šakić, svima poznata kao Olivera Katarina u diskografiji ima i naslov ERI. Naime, naši pop zabavljači su tokom šezdesetih prepevavali svetske hitove sa svih meridijana, pa je Olivera 1967. godine snimila grčku pesmu iz repertoara Nane Muskuri "Irene, Erin", a prepev je kršten baš po meri enigmata. 

Aža neromskog porekla

Relativno često dolazimo u situaciju da kompletiramo troslovnu šemu _ Ž _, a do problema dolazi kada se na prvoj i/ili trećoj poziciji nađu samoglasnici koji sa središnjim Ž tvore nepoznate i neopisive troslove. Kada je to moguće, opredeljujemo se za UŽE, kao i za IŽE (slovo glagoljice, odgovara našem i, kao i ižica), i tu se otprilike završava spisak poznatih troslova, a počinju naše muke.

Aleksandr Aža

AŽA se poslovično opisuje kao "romsko žensko ime". Moguće je da među belosvetskim Romkinjama ima i onih koje se tako zovu, ali ove domaće obično nose manje egzotična imena. Zato će možda biti od koristi podatak da se pre izvesnog vremena afirmisao jedan francuski režiser čije traskribovano umetničko prezime glasi upravo tako: Aleksandr AŽA (fr. Alexandre Aja, rođ. 1977). Poznat je po hororima Brda imaju oči i Ogledala, kao i po biskopskom hitu Rogovi (sa Danijelom Redklifom). Uz to, AŽO je drevna kirgiska dinastija, а AŽU (fr. Ajoux) opština blizu Liona u Francuskoj.

Početno E je vrlo kritično: teoretski, Eži bi mogao biti nadimak nekog Ežena ili varijanta poljskog imena Ježi, ali u praksi nije lako pronaći vlasnika. Stoga, ako baš ne možemo da izbegnemo ovaj troslov, možemo da se oslonimo na jednu domaću skraćenicu: elementi železničke infrastrukture. 

IŽA se najčešće opisuje kao "mesto/obec u Slovačkoj", a ako se za pomoć obratimo Rečniku SANU, saznaćemo da je to vrsta hleba koji se mesi na Božić, kao i zastareli, pokrajinski naziv za kuću, kuhinju ili sobu (preneseno: za porodicu). IŽO (mađ. Izsó) je mađarsko prezime, a najpoznatiji nosilac je vajar Mikloš ili Nikolaus IŽO (1831 - 1875).

Klodin Ože

Više Francuza se preziva(lo) OŽE (fr. Auger), a u srpskim ukrštenicama se najčešće pojavljuje glumica Klodin OŽE (fr. Claudine Auger, rođ. 1941). Njeni poznati prezimenjaci su prosvetitelj Atanas OŽE ili Opat Ože (1734 - 1792), filozof Ipolit OŽE (1797 - 1881), a na planetarnom nivou nije nepoznat ni kanadski dirigent Žil OŽE (rođen 1957). Zanimljivo je da jedna američka operska pevačica, sopran Arleen Auger (1939 - 1993) nije imala ništa protiv amerikanizacije svog prezimena, pa su je češće zvali ARLIN OŽER. 

Što se početnog U tiče, najpre mi pada na pamet komparativ uži. Naime, moja prva objavljena ukrštenica (anno domini 2000) je, pored drugih amaterskih pojmova, sadržala i ovu reč. Znao sam, valjda, da to baš i nije po PS - u, no i pored najbolje volje nisam mogao da izbunarim nikakvu iole smislenu skraćenicu. Zapravo, to bi i danas bilo teško (UŽI je zvanična skraćenica za Atletski klub Užice, ali je nesreća u tome što takav opis implicira AKU), pa i dalje uspešno zaobilazim taj troslov u širokom luku.  Za utehu, pored užeta, na raspolaganju nam je i UŽA - mesto kod Livna, tačnije: mikrotoponim (deo sela Srđevići).

IDI, moram da ti kažem

Uvek sam spreman da pozdravim invenciju, i  iskreno podržavam tendenciju autora da svom enigmatskom sastavu dâ lični pečat, ali izgleda da nije dovoljno imati samo ideju i dobru nameru, već je za uspešno sprovođenje te operacije potrebno imati i neke kvalifikacije. Na primer, ako jedan enigmata od svih jezika na svetu zna samo maternji, a i taj natuca, odnosno realno ne zna nijedan (a ima takvih), ma koliko želeo da osveži svoju ukrštenicu nečim posve novim i egzotičnim, u principu ne bi smeo da se hvata ukoštac sa transkripcijom, jer ima velike šanse da  zaluta i učini akciju besmislenom. Takođe, ukoliko mu je opšta kultura izrazito niska (i takvih ima, dabome), te ukoliko nije sposoban da proceni za koje podatke ima mesta u ukrštenicama, a koji su bespotrebni (te s razlogom nepoznati), najpametnije je da se drži onoga što je već provereno, makar bilo banalno, jer je i banalnost bolja od gluposti. 

No, ima onih koji vole da iskopavaju čudne pojmove (bog sveti zna odakle), da ih trpaju tamo gde im nije mesto (a nigde im nije mesto), i da neometano neguju svoju sklonost ka upotrebi neispravnih reči i nesuvislih opisa (često potpomognuti činjenicom da ni urednik ne zna mnogo više od njih). Jedan kolega me posebno fascinira svojim otkrićima, pa otkad sam počeo da obraćam pažnju na njegove ukrštenice - moja očaranost raste geometrijskom progresijom (nije reč o Tanasiju Saviću, njega ne bih nazvao kolegom). Stvarno ne znam u kom svetu (i u kom veku) taj čovek živi, ali uporno se pitam gde sakuplja te skaradno transkribovane i nikome znane antroponime. Pošto se enigmatikom bavi bar 4 decenije, pretpostavljam da ima neki tefter gde upisuje sve što čuje, načuje, vidi i pročita na svoj način, pa onda po potrebi to izvlači iz duboke jame zaborava, da mu višedecenijski trud ne bi bio skroz uzaludan (a osnovano sumnjam da zloupotrebljava i internet).

Elem, nedavno sam naišao na jedan neobičan ukršteni par: IDI - ALADIN. Šta je tu neobično, pitaće se oni koji su propustili taj biser?! Obe reči su izrazito frekventne i odgonetljive, dakle banalne, a i opisi retko variraju. E, upravo je neobično to što je ovaj autor želeo da pobegne od stereotipa, a upao u nonsens. Troslov IDI je opisan kao "kreni, odlazi!", što je po mom mišljenju bezmalo genijalno - divna, smela i taze ideja za eksploataciju sličnih imperativa: BAJ ("vračaj!"), DAJ ("uruči, pruži!"), HAJ ("brini, staraj se!"), PIJ ("uzimaj tečnost!"), RIJ ("kopaj!"), ŠIJ ("spajaj tkanine iglom i koncem!"), MIJ ("peri, umivaj!"), UĐI ("stupi u prostoriju!"), MRI ("okončavaj život na pesnički način"), SPI ("spavaj kao Vranjanac!"), a  - zašto ne - i LAJ ("oponašaj psa!"), i RŽI ("brecaj se kao konj!). Pri opisivanju uspravnog pojma ALADIN takođe je upotrebljeno kefalo, ali ne frontalni režanj - već neki deo malog mozga, pa su rešavači verovatno prvi (a nadam se i poslednji) put u životu pročitali: "glumica Rajbel".

Aladen Rebel

Da razrešimo najpre taj slučaj: glumica Rajbel niti postoji, niti je postojala, niti će postojati. Zapravo, sama reč rajbel još nije izmišljena, što će reći da je taj niz slova još uvek slobodan tj. bez značenja, pa ako je autor baš hteo da  dâ doprinos našem jezičkom fondu, bilo je smislenije da formira pojam od nečega neživog i nedostupnog, jer se živim ljudima koji se bave javnim profesijama (kao i onima koji su nekada bili živi, a hranio ih je šou-biznis) u principu može ući u trag. Dakle, da igde na svetu postoji glumica Aladin Rajbel, makar bila tamilska ili Bantu diva, moje oduševljenje bi bilo mnogo manje, ali takve zaista nema. Gospodin ALADEN REBEL (fr. Aladin Reibel) je francuski glumac, nama gotovo sasvim nepoznat, a prava je misterija gde ga je autor našao, i kako ga je identifikovao kao ženu (manje je misteriozna transliteracija). Uzgred, i drugi pojmovi u toj ukrštenici ukazuju na sklonost ka pronalazaštvu, jer je četvoroslov TIRK opisan kao "nemački pisac, Verner". Ko je taj i šta je napisao - nije lako utvrditi, ali verujem da je to transkripcija prezimena Türk (koje, zašto kriti, u Nemačkoj ne nosi ama baš nijedan poznati Werner). Takođe, iako su i naši novinari s osmoletkom odavno naučili da Hilari SVANK (eng. Hilary Swank, rođ. 1974) nije Svonk, ovde je prednost data neznanju i napuštenoj praksi (a možda je autor prosto otkrio ovu glumicu tamo gde inače otkriva slavne i "slavne" ličnosti, i transkribovao po osećaju).  

Idi Sedžvik

IDI se, kad se uozbiljimo, ipak ne mora opisati kao imperativ - ako baš ludo želimo da izbegnemo zloglasnog ugandskog diktatora Amina (eng. Idi Amin, 1928 - 2003), a ne pašu nam ni muzički opisi poput: "pesma grupe Smak ili grupe Magazin ili Ace Pejovića". Kao što smo videli u jednom od prethodnih postova, Edith se iz engleskog uvek prenosi kao IDIT, a vlasnicama se često tepa IDI (eng. Edie). Postoje (bar) tri Amerikanke koje su se proslavile pod tim nadimkom: IDI ADAMS (eng. Edie Adams, 1927 - 2008), komičarka i pevačica, čiji je suprug bio komičar mađarskog porekla Erni Kovač (eng. Ernie Kovacs, 1919 - 1962), IDI SEDŽVIK (eng. Edie Sedgwick, 1943 - 1971), manekenka i glumica, zauvek zapamćena kao muza Endija Vorhola, i IDI FALKO (eng. Edie Falco, rođ. 1963), Tonijeva supruga Karmela u seriji "Porodica Soprano".