Mandrakova enigmaGika: In memoriam Slađana Milošević

 

Listanje OVDE.

Kraj fantastičnog putovanja

Odlaskom Aleksandre Slađane Milošević privodi se kraju jedna muzička i umetnička epoha u kojoj su jedinstvene i harizmatične ličnosti donosile svet na naše tlo. U 21. veku ima mnogo pevača, mnogo muzičara, medijskih zvezda, zabavljača i svakojakih komercijalnih nakaza, ali sve je manje ličnosti spremnih da iskreno, hrabro i tvrdoglavo menjaju zatečeno stanje stvari i sopstvenim primerom, kroz demonstraciju slobode i neprekidan lični razvoj, uplivišu kolektivnu svest. 

Slađana je za života profilisana kao ekscentrična estradna pojava, buntovnica nestišljive mašte i nešto nalik filozofu koji o svemu ima vrlo precizno mišljenje. Posle smrti, o njoj će se verovatno češće govoriti kao o multitalentu, izuzetno obrazovanoj osobi, inovatoru, borcu za ljudska prava, možda čak i kao o retkom geniju među javnim ličnostima. I svi će manje ili više biti u pravu: u različitim periodima života bila je pomalo od svega. I još ponešto pride.

Njen put, zapravo, nije počeo bleskom i masovnim pomamom za polugolim telom i dugim nogama, kako varljiva sećanja na kasne sedamdesete govore onima koji ih imaju. Dvadesetdvogodišnja Slađana je tada samo mudro odigrala ulogu seksi dame, kako bi dospela u žižu javnosti i napravila bazu za nove, ozbiljnije uloge koje je imala u planu. Kao violinistkinja i pevačica neupadljivog izgleda godinama nije uspevala da se afirmiše. Tako je, na primer, bila jedan od glavnih vokala na albumu koji je ansambl Saše Subote izdao u Rusiji i prodao ga u preko milion primeraka (1976), ali na ploči nije čak ni potpisana!

Gotovo iz revolta stvorila je atrakciju za kojom svi uzvikuju "au, au", a rokenrol je bio idealni okvir za taj buntovnički poduhvat. I zvezda je zasijala: samo dve pesmice su joj donele 200 naslovnih strana, 2000 medijskih osvrta i bar 2 miliona obožavalaca! Doduše, bar polovina od tog broja je u njoj videla samo dobru ribu, neki su se divili njenoj drskosti, a tek poneko je uživao i u njenoj muzici. Kada je shvatila da je sužena na format seksualnog objekta za široke narodne mase, počela je da se - za sve novine ponaosob -  kaje što je "poslušala neke ljude", mada je u zrelim godinama priznavala da je poigravanje sa seksom u Titovoj Jugoslaviji bio jedini način da skrene pažnju na sebe.

O konceptu zasnovanom na erotici i seksepilu neretko je govorila kao o svom izumu, tvrdeći da se do njenog pojavljivanja u SFRJ za to nije ni znalo. I generalno, bila je sklona interpretacijama prošlosti u stilu "ceo svet se okretao oko mene", pa iako je to činila ubedljivo i s mnogo šarma, istina je bila malo trivijalnija: mnogo ranije, ime je od svog stasa napravila Olivera Katarina, a seksualna tematika se ušunjala u javni prostor bar jednu deceniju pre "Seksi dame". Zato ipak treba reći da Slađana Milošević ne duguje slavu trikou, niti plesnoj grupi sačinjenoj od polugolih momaka: da je golotinja bila jedino što je imala da ponudi, igrala bi samo jedno leto. No, ona se etablirala kao prva žena u domaćoj rok muzici sa smelošću muškarca i kao takva, postala prva estradna feministkinja i borkinja za emancipaciju. 

Kasnije je plasirala tvrđi zvuk,  sasvim drugačiju estetiku ("želela sam da poružnim") i istupila kao promoterka novog talasa. Onda je pauzirala, upisala veterinu (prethodno je napustila psihologiju), otišla u Minhen, odande donela Mikija velikog, pa je opet bila odsutna... onda se preselila u SAD, pa se vratila... Poslednje decenije provela je u rodnom Beogradu baveći se muzikom, društvenim aktivizmom, slikanjem i pisanjem. Nikada nije prestala da uči, da se usavršava i raste. 

Princeza nekog drugog sveta, neka čudna vrsta, kao muza čudesna i kao bajadera zanosna, završila je svoje fantastično putovanje. Slava joj. 

Potraga za blagom

U okviru dečjeg programa Radio-televizije Vojvodina "Dobro jutro, lenjivci", juče je premijerno prikazana emisija o ukrštenici, kao deo serijala Olivere Šunjević "Potraga za blagom".

Emisija je snimljena u prostorijama Novosadskog dečjeg kulturnog centra sa učenicima trećeg razreda OŠ Sveti Kirilo i Metodije. Moj zadatak je bio da prisutnim mališanima i svim gledaocima približim ukrštene reči, kao i enigmatiku uopšte, a posebna pažnja poklonjena je mrežastim zagonetkama koje donose naši listovi Neven i Mali Neven.

Stočetrdesetčetvoroipogodišnjakinja

 Juče je obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika. 

Tim povodom, na mnogim portalima je reciklirana priča o najdužim rečima u pojedinim jezicima. Metodom resavske škole, a pozivajući se na podatke sa National Geographica, opet su nas dezinformisali da su najduže složenice u srpskom jeziku: prestolonaslednikovica (21) i antisamoupravnosocijalistički (29).

Nesrećna prestolonaslednikovica (što će reći: supruga prestolonaslednika) nekada i negde, rukom nekog resavca, prevedena je s ijekavskog na ekavsko narečje i uneta u knjige starostavne kao najduža srpska reč. A zapravo, ijekavski oblik od 26 slova (prijestolonaslijednikovica) je neispravan: drugo e je kratko, te drugo ije mora postati lje, što skraćuje niz za 2 slova. No, i ovako, i onako - ta kovanica nema rekordnu dužinu čak ni na ijekavskom području.

Nakaradni pridev "antisamoupravnosocijalistički" ne zavređuje ni komentar. To je samo jedna usiljena konstrukcija iz SFRJ, a zasigurno ima još mnogo takvih.

Bez imalo konstruisanja, najduže reči u našem jeziku su one koje označavaju  ženske osobe u određenim godinama: 

SEDAMDESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (27) i 

SEDAMDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (28). 

Ako iz konkurencije ne isključimo staramajke koje možda postoje, a možda ih i nema, dobijamo reči: 

STODVADESETJEDNOGODIŠNJAKINJA (27), 

STODVADESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (28), 

STODVADESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (29), a onda i

Žana Luiza Kalman

STOČETRDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (30).

No, tu nije kraj: ako bismo iskoristili infiks "i po", sve navedene reči bi porasle za po 3 slova! To standardizacijom nije regulisano, pa kako nije zabranjeno, moglo bi se reći da je dopušteno, tim pre što ima uporište u jezičkoj praksi. Tako dolazimo do spoznaje da je, neformalno, najduža smislena i skoro sasvim prirodna složenica u srpskom jeziku STOČETRDESETČETVOROIPOGODIŠNJAKINJA (33). 

Usput, Ginisova knjiga za najdugovečniju osobu u istoriji čovečanstva priznaje izvesnu Francuskinju Žanu Luizu Kalman, sa 122 godine i 164 dana, ali je prema nezvaničnim podacima bilo i dugovečnijih (na Kavkazu i u azerbejdžanskom mestu Lerik). Zanimljivo je i da prvih 25 mesta na Ginisovoj listi zauzimaju žene.

Srećan mi rođendan

 

Misterija Dukinog rođenja

U SANU je 2021. obeleženo 150 godina od rođenja Jovana Dučića. Godišnjica je mogla biti i 2019 i 2022... a može i sada. Naime, kontroverza oko Dučićevog datuma rođenja do danas nije razmršena, te se u različitim izvorima kao godine rođenja navode 1869, 1871, 1872, te 1874! Uz to, varira i sam datum, pa su u igri: februar, jun i novembar!

Sličnih slučajeva, barem među istaknutim ličnostima rođenim u 19. veku, zapravo nema: ako je kod nekoga i promašen datum, bar je godina izvesna. U seoskim sredinama toga doba ljudi su se nepogrešivo orijentisali prema crkvenim praznicima, te je čudno što nijedan član Dučićeve porodice nije zapamtio da su dobili prinovu na Sretenje Gospodnje, ili dva dana kasnije, ili mesec dana pre Ognjene Marije, ili dve nedelje pre Svetih Vrača... Takođe, čudno je što budući pesnik, kao sva ostala normalna deca na svetu, u ranom detinjstvu nije naučio da pokazuje prstima koliko ima godina, pa da svake godine dodaje po jednu... Ako je to nekim čudom izostalo, opet je čudno što kao đak prvak nije imao pojma ni koliko je star, ni koja je godina (tim pre što je i ta škola koju je pohađao morala imati kalendar). 

Crkvene knjige iz vremena Dučićevog rođenja nisu sačuvane, kao ni dokumentacija trebinjske osnovne škole, pa ako se krene od pretpostavke da je pesnik znao za to, nameće se zaključak da je tokom života sasvim svesno davao netačne podatke. U mnogim prilikama je tvrdio da je rođen 1874, iako nesporne tačke njegovog životopisa govore da je to malo verovatno. Po svoj prilici, oduzimao je sebi po godinu, 2, 3, možda i 4 ili 5, valjda da ga ne bi precrtali kao prestarelog za poduhvate koje je imao u planu.

Jovo Andrije Dučić, za prijatelje: Duka, blesnuo je kao pesnik 1886. u somborskom "Golubu". Već je živeo u Mostaru, a tamo se iz Trebinja preselio da bi pohađao Trgovačku školu (u biografijama ne piše da su to, zapravo, stariji razredi osnovne škole u današnjem smislu), koju je završio 1887. Drugim rečima, ako deca u školu kreću sa 7 godina, na maloj maturi imaju oko 15. Toliko je najmanje morao imati i Dučić, pod uslovom da nije izgubio godinu ili dve tokom Hercegovačkog ustanka. 

Dalje školovanje je nastavio tek tri kasnije, upisavši Učiteljsku školu u Bijeljini. Odatle je prešao u Sombor gde je maturirao 1893. U međuvremenu je postao poznat u Mostaru i među publikom "Goluba" i "Nevena" (nažalost, prestao je da pravi zagonetke, iako je na početku bio strastveni ljubitelj enigmatike). Kao učitelj, bio je u raskoraku sa sopstvenim ambicijama, te je 1899. nekako uspeo da se dokopa Ženeve, gde je upisao Filozofsko-sociološki fakultet. Imao je blizu 40 godina kada je počela njegova diplomatska karijera. 

Što se samog dana i meseca rođenja tiče, čini se da je najverodostojniji podatak koji je lično izdiktirao u pero svom prijatelju Veljku Petroviću za Narodnu enciklopediju SHS iz 1929: 5. februar po starom, julijanskom ili 17. po novom, gregorijanskom kalendaru. Godina koju je tada naveo je 1971. No, zbunjuju sledeći podaci: u arhivi Srpske učiteljske škole u Somboru stoji 15. jun 1872, u Ženevi je kao datum rođenja zabeležen 1. novembar, a Srpska pravoslavna parohija trebinjska je 1938. izdala uverenje da je Dučić rođen 15. februara 1874, uz napomenu da podaci nemaju garanciju! Svetozar Ćorović, rođen 29. maja 1875, tvrdio je da je njegov prijatelj i saradnik Dučić jedva 3 godine stariji od njega, pa su na osnovu te tvrdnje neki biografi zaključili da je pravi datum 15. jun 1872. Jovan Skerlić, treći Dučićev prijatelj (sa kojim se zbližio u Parizu), izabrao je 5/17. februar 1874. 

1874, kao najverovatniju, navodi i Dučićev biograf Radovan Popović, možebiti da bi ispoštovao poslednju volju pesnika koji je u poznim godinama birao upravo tu godinu. Štaviše, 1874. uklesana je i na prvom pesnikovom nadgrobnom krstu koji je iz Gerija prenet u manastir Svetog Save u Libertvilu (1946). Pa ipak, Jovan Dučić je, gotovo sigurno, rođen 1971. Evo ključnog argumenta: u maju 1894. austrougarski žandari su pretresli njegov stan u Bijeljini i notirali da mladi učitelj ima 23 godine. 

Još nešto: ironijom sudbine, jedna od najpopularnijih anegdota iz Dučićevog života odnosi se baš na njegov datum rođenja. Elem, sukobio se nekom prilikom sa izvesnim Jovanom Markovićem i ovaj mu rekao da ga ni prvi komšija neće pamtiti posle smrti! Duka slegnuo ramenima: "To ne znam, ali znam da vaši unuci neće moći da polože maturu ako ne budu znali moj datum rođenja!"

Pevam danju, pevam noću

Frau Gabrijela & šjor Grašo

U vezi sa prethodnim postom, pronašao sam dve reportažno-biografske skandinavke koje sam krajem 2016. uradio za Feniks. Nisu se baš dopale primaocu, te nisu ni objavljene, ali sa nemale vremenske distance jedna od njih mi deluje odlično. Naime, te godine se navršavalo 60 godina od pevačkog debija Gabi Novak i mislim da je njen životopis vrlo efektno obrađen enigmatskim sredstvima. Tema druge skandinavke je Petar Grašo koji je tada punio 40 godina. Tekst je dobar i sve sam lepo zamislio, ali je sam sastav bio trapavo realizovan, pa sam ga malo preradio. 

Tematske skandinavke

Tokom svih prethodnih godina, najradije sam sastavljao tematske ukrštenice. Ta podvrsta je najprimerenija mom enigmatskom izrazu jer tematski sastavi po definiciji imaju naglašenu edukativnu dimenziju. Mislim da sam mustru krajem devedesetih prepisao iz nekog broja Mozaika koji mi je dopao šaka, a s obzirom na to da u tada aktuelnim enigmatskim časopisima nije bilo sličnih ukrštenica, verovao sam da ih što pre treba vratiti na scenu. 

Moja enigmatska karijera je zapravo i počela sa tematskim skandinavkama. U Bravo Skandiju je 2000/2001. objavljeno nekoliko standardnih i najmanje 5 tematskih skandinavki (sa po 6 ili 7 tematskih pojmova). Kasnije sam, za Politikina izdanja, uglavnom radio takve, a svoj najdraži model sam prvi put implementirao u junskom broju Enigme 2011. Naime, bila je to tematska skandinavka sa pričom o Edipu i 8 tematskih pojmova označenih brojevima, baš onako kako se nekada radilo u Mozaiku. 

Za Enigmu sam posle napravio na desetine tematskih radova, ali najmilija mi je serija pod radnim nazivom Biografije. Tu sam predstavljao istaknute ličnosti jezgrovitim tekstovima i reprezentativnim tematskim pojmovima (među ostalima, u toj galeriji su: Čarli Čaplin, Edit Pjaf, Enriko Karuzo, Ogist Renoar, Žak Prever, Ima Sumak, Džejms Din, Vinsent Van Gog, Šarl Bodler, Majkl Džekson itd). Jedan par iz te serije (Šaban Šaulić/Snežana Đurišić) neplanirano je objavljen u malom Marbu. 

Poslednji put sam se rešavačkoj publici obraćao tematskim radovima u Astro Skandiju. Tamo su, po zamisli urednika, sve skandinavke bile tematske (sa tekstom), ali samo sam ja radio (i) biografske tj. na sopstveno insistiranje predstavljao određene ličnosti (nažalost, kako broj 6 nikada nije izašao, par Leo Martin/Nada Knežević nije objavljen). Zanimljivo je da su dve skandinavke bile refleksija teksta o filmu "Toma" (inače, najgledanijem srpskom filmu u ovom veku), te su značajnim, a u filmu prenebregnutim činjenicama, u Astro Skandiju predstavljeni Toma Zdravković i Silvana Armenulić. 

Feniks 2023: retroskpektiva

U protekloj godini, u Feniksu, Skandi Feniksu i Super Feniksu objavljene su 92 moje križaljke: 54 skandinavke (27 skandi parova), 17 talijanki, 5 talijanki za strpljive, 8 klasičnih, 5 domino, 2 razmeštajne i 1 "siromašna" skandi u boji (sedmobojnica). Ukupno je bilo 27 belina 7 x 7 (ili 7 x 8). 

Skandi Feniks je u januaru promenio režim izlaženja, te je sada dvonedeljnik, što će reći da je umesto 52 broja u protekloj godini izašlo 26. Četvrto izdanje, Super Skandi Feniks, ako sam dobro obavešten, više ne izlazi. 

I s obzirom na to da je broj strana koje redakcija priprema osetno smanjen, smanjila se i potreba sa saradnjom. U takvim uslovima obično stradaju saradnici koji su najslabiji, najmanje potrebni listu ili prosto najmanje cenjeni. Koliko sam im ja potreban je diskutabilno, budući da mi je prosečan broj strana prepolovljen u odnosu na 2022., a tri puta manji u odnosu na ranije godine (inače, ukupan broj strana u Feniksovim izdanjima nije smanjen za 50 %, već otprilike za 30 %). 

Uopšteno govoreći, kad čovek nešto dobro radi, daju mu da radi više, pa što više radi, radi još bolje itd. Ja sam u nekim periodima za Feniksova izdanja stvarno radio najbolje što znam i ulagao mnogo više truda nego svi ostali saradnici (jedne godine sam imao skor od preko 170 belina 7 x 7 i još 12 križaljki sa belinama 8 x 8; to samo po sebi možda ništa ne znači, ali je zanimljivo u statističkom smislu - jer tako nešto niko nikada nije uradio za tako kratak period). Dakle, mogu da proizvedem ono što malo ko može (da baš ne kažem: što ne može niko), ali mogu da radim i onako kako radi svako, pa s obzirom na to da je potražnja za mojim radovima vremenom postala sve manja (a ne bih rekao da to ima veze sa padom kvaliteta), zaključio sam da mi je najpametnije da postanem svako tj. da pripremam mediokritetske radove, i to u što manjoj količini, jer u protivnom gubim vreme i energiju ni na šta. 

Ukratko, od mene se ništa ne naručuje (što bi značilo: ako hoćeš šalji, pa ćemo mi videti šta da objavimo, ako nećeš ne moraš) i prinuđen sam da gledam u plećku i pasulj šta im tačno treba (a da ne govorim o tome da uopšte nemam uvid u njihova izdanja, jer niti ih dobijam, niti mogu da ih kupim). Ono što znam je da "najskuplji" radovi koje šaljem sigurno idu u štampu, a sve ostalo što otpremim ima neizvesnu sudbinu, neretko tragičnu.

Na donjim linkovima mogu se pregledati svi moji radovi iz 2023. 

Zahvaljujem se Nedjeljku Nediću na skeniranim stranama. 

Listanje

Prvi deo: OVDE

Drugi deo: OVDE

Treći deo: OVDE

Nevenova enigmatika br. 4

 

Listanje OVDE.