Četiri priče o nama

Razmišljao sam jednog letnjeg dana o tome kako bi svet izgledao kada bi sve institucije – i državne i privatne – funkcionisale kao naša javna enigmatska scena. Dakle, kada bi se kadrovi selektovali na takav način, kada bi slogan „samo nek je jeftino“  istisnuo iz javne upotrebe zastareli stav „najbitniji je kvalitet“ i kada bi mali i veliki privrednici prodavali svoju robu onako kako to čine enigmate. U tom svetu nema evaluacije, nema svesti o tome da najjeftiniji sadržaj ponižava, zaglupljuje, dehumanizuje i čini dugoročnu štetu korisnicima, nema logike i nema budućnosti. 

 

Priča 1:

Neko preduzeće ostane bez čistačice Ružice. I nađu oni drugu, Borku, preko veze, naravno, ali je bar kvalifikovana, ume da barata džogerom, metlom, krpom, ima iskustva, ima CV, portfolio takoreći. I već prvog radnog dana Borka pokaže koliko je efikasna, ubija kako čisti, sve zablistalo do 12, međutim... pred kraj radnog vremena na direktorova vrata zakuca Lidija. Kaže ona: "Dobar dan, da pitam da li mogu da čistim kod vas?", Direktor kaže: "To je gotovo, primili smo Borku." Ali, Liki ne odustaje i nastavlja: "Dišo, brate, ljubim ti se, ja bih čistila za duplo manje pare od nje!" Direktor se češe po glavi: "Ne može za duplo manje, ona radi za minimalac." Liki već ima spremnu repliku: "Nikakav problem, pola meni, pola tebi, dišo, bratski!" Diša 5 sekundi razmišlja da li mu znači još 200 evra i onda preseče: "Dobro, možemo da se dogovorimo. Imaš li neko iskustvo, gde si radila?" Liki će samouvereno: "Radila sam kod Krlje u kafiću i pevala na vašaru!" Direktor se češka po bradi, deluje kao da mu 200 evra nije dovoljno za toliki rizik, pa donosi konačnu odluku: "Može za 150 evra, ostalo meni... ako nemaš ništa drugo da ponudiš." Liki kapira šta se od nje traži, ali nije baš sasvim nemoralna tj. iz principa ne skida gaće. Pristane, tako, da radi 22 dana za ponuđenu trećinu plate... ali čim je zauzela Borkino mesto i čim se raščulo po gradu da sad ona tu ordinira, navalile i druge interesentkinje. Došla neka Lela, hoće da radi za 100 evra i plus da pruža besplatne seksualne usluge jednom nedeljno. Diša taman pristao, kad eto ti Radice koja za te pare pruža seksualne usluge svaki dan + besplatno ispunjava muzičke želje. I naravno, direktor je živ čovek, ima dušu, voli da se omrsi, voli i muziku... tako da tu nije bilo dileme. Kome je uopšte bitno što se preduzeće pretvorilo u svinjac, hodnici u deponije, toalet u septičku jamu... Diša namiren, veseo, tolerantniji nego ikad, uopšte mu ne smeta štroka.

 

Priča 2:

Ugostiteljskom objektu treba profesionalni kuvar. Došao neki Sreta, preporučio ga vlasnikov pobratim Rade, provukli ga kroz proceduru, namontirali konkurs i sve bilo pod konac. Ruku na srce, Sreta ima respektabilne kompetencije, bio pomoćni kuvar u Beču, posle radio u vojsci, pa menjao glavnog kuvara u nekom hotelu... i tek što je zajahao varjaču i zaposeo vangle i lonce, dolazi vlasnik i kaže: "Izvinite, gospodine Sreto, imamo jednu ponudu, pa hoću prvo s Vama da vidim... Naime, moj kum Miša iz Niša  šalje mi jednog kuvara... tačnije, nije baš kuvar, učio je za stolara, ali voli da kuva i ide mu od ruke. Neprijatno mi je da Vam kažem, ali on bi radio za 3 puta manje pare od Vas... pa sam mislio, najviše zbog Radeta, da ne budem nekorektan i da Vam ponudim da ostanete ovde za 3 puta manju platu." Sreta šokiran lomi varjaču, tera skota u pizdu materinu, šutira šerpu i isfurava napolje. I tako na njegovo mesto dođe smotani Dača zvani Dijabola: ne zna jaje o jaje da razbije, ne ume da drži nož, a ima i disleksiju pa otežano čita recepte, ali vlasnik ga voli, gde će protiv kuma Miše, i ne smeta mu što se gosti neprekidno žale na loš kvalitet hrane, što povraćaju ispred lokala, prijavljuju trovanja; ignoriše i to što gubi mušterije, što izlazi na loš glas... ma super mu je sve, samo kad je našao nekog da radi za sitniš.

 

Priča 3:

Škola ostala bez učiteljice, bog da joj dušu prosti... i sad ćemo da preskočimo onaj standardni scenario iz naših državnih ustanova (mitinzi - sendviči - botovanje - vrbovanje), jer je to u realnosti već spušteno na nivo groteske i nema potrebe da se maštom nadograđuje. Ali, možemo da odemo korak dalje, tačno onoliko koliko je trgovanje enigmatikom nadraslo aktuelni politički trenutak. U konkurenciji su: učiteljica (34 godine) sa potrebnim kvalifikacijama i iskustvom, bivša prodavačica u školskoj kantini bez kvalifikacija (47 godina) i jedna baba (77 godina), bivša  nastavnica domaćinstva. Zamislimo sad da poslodavca, u ovom slučaju stranku tj. direktora koji će po diktatu, a na bazi diskrecionog prava,  da dopiše najboljoj kandidatkinji koliko god treba bodova, ne zanima ni za koga su glasale, ni koliko su sendviča pojele, tj. jedini kriterijum je: za koliko bi para radile taj posao. Ova prva traži celu zakonom propisanu platu, druga polovinu, a treća hoće da radi za dž. Niko babu (koja se inače zove Savka, a đaci su je svojevremeno zvali Savka Šumoglavka) ne pita za znanje, ne proverava se njen status psihikus, ne traži joj se ni obično lekarsko uverenje... ali je očas oduvala konkurenciju i dobila posao. Niko se nije ni zapitao zašto hoće da radi besplatno ako je mentalno zdrava i uračunljiva, još manje ih je zanimalo da li je sposobna za rad za decom, a ni roditelji se nisu zabrinuli, imaju druge probleme. Baba Savka sve u šesnaest drži časove, uči nepismenu dečicu da vezu, da heklaju, da tkaju, da kuvaju čorbicu od zelja... i svima lepo.

 

Priča 4:

Lekar Zlatko, specijalista neurohirugije, napušta privatnu kliniku na kojoj je godinama radio. Bio je izuzetan i zahvaljujući njemu, klinika je postala ozbiljan brend. Vlasnik klinike, lekar opšte prakse Mita Čita, traži zamenu, ali umesto 3 000 evra koliko je Zlatko dobijao, nudi platu od 2 000. Javila se dvojica,  obojica zadovoljna platom. Prvi, Željko zvani Žele Mengele (63 godine), neurohirurg sa dugogodišnjom praksom, ali na lošem glasu: alkoholičar otpuštan više puta, hteo bi da odradi dve godine do penzije. Drugi, Rista sa nadimkom Konj (50 godina), zapravo nije neurohirug nego veterinar, ali poznaje materiju i u CV – u navodi da je otvarao glave svim životinjama, sem čoveku i da bi voleo i to da proba. Mita Čita u dilemi, vidi da su jednako pouzdani, pa odlučuje da na konkursu pobedi onaj koji će raditi za manje pare. Spušta platu na 1200 evra, obojica pristaju, onda spušta na 1000, opet isto. Kad su stigli do 900, Žele Mengele već počinje da se koleba, a Rista Konj nepokolebljiv. I tako Rile dobije posao... no, ne lezi vraže: čuo kasapin Mile Vepar iz mesare preko puta šta se desilo, pa otfikario jednu svinjsku glavu, pa krk uzduž na pola, pa stavio na oval i pravac kod Mite Čite. Kaže, skoro  ljutito: „Evo, da vidiš da i ja znam šta ima u glavi, mogu prstom da ti pokažem, mogu da frcnem, da isečem milimetarski precizno, da izvadim srednji mozak, ma šta god hoćeš, kao da je to neka nauka...  Pa ja sam bre stručniji od Riste Konja, znaš me, godinama ti odvajam samo krtinu, a nisi me pozvao da pređem kod tebe!“ Mita Čita spušta pogled, malo je postiđen, stvarno nije imao pojma koliko je Mile svestran... i onda promuca: „Oprosti, Mile, brate, ako još nije kasno, evo nudim ti Zlatkovo mesto, odmah otpuštam Ristu Konja... i samo još da vidimo da li ti je dovoljno 700 evra?!“ Mile Vepar iz cuga pristaje, ionako po ceo dan maše satarom za 500 evra. I eto, sad su svi zadovoljni: Mita Čita štedi 2 300 evra mesečno, Mile Vepar avanzovao, a pacijenti... pa i oni su spokojni, niko nije preživeo.

***

Dragi čitaoci, ako se pitate zašto u tiražnim novinama pronalazite samo enigmatiku koja vam vređa inteligenciju i tretira vas kao orangutane, verujem da su vam ove priče dale dovoljno ilustrativne odgovore. Društvo u kom živimo do te mere degradira pozitivne vrednosti da je teško poverovati da postoje oblasti koje su već probile dno. A eto, postoje i enigmatika je jedna od njih. Stvarnost nam je sumanuta, ali i dalje imamo čistačice koje čiste, kuvare od čijih se jela ne dobija preplet creva, učitelje – makar bili priučeni – koji uče decu da broje i čitaju i lekare koji bar nekome mogu da pomognu. Kad bi svet izgledao kao naš enigmatski mikrosvet, da baš ne kažem: polusvet, ni  toga više ne bi bilo. 

Zarubljena enigmatska piramida

Otkrio sam da jedan enigmatski alaman na svom blogu redovno objavljuje skandinavke iz dnevnih novina sa kojima sarađuje njegov klub. Moguće je da su neke saradnje nominalno sklopljene sa ESS - om (za neupućene: to je Antienigmatski Antisrpski Savez Srbije koji po inerciji iz minulih vremena nosi zastarelo ime, te se i dalje formalno koristi pogrešna skraćenica), no budući da između pojmova ESS i EK Piramida postoji stabilna tautologija, možda je vreme da se ovaj prvi odloži ad akta (ili preimenuje u Antienigmatski savez Piramida).

Elem, kada je uz mrsne prostačke povike onomad smenjen poslednji predsednik ESS - a (poslednji jer je sa inauguracijom blagorodnog Aleksandra savez defakto prestao da postoji, i postao cirkuska pozornica), te kada su udruženi pravednici nama banditima oduzeli onih veličanstvenih 9 (devet) strana tj. podlistak Alo razbibriga, rečeno je (javno, i to više puta) da se to čini zarad opšteg enigmatskog dobra, u korist članova saveza koji su ranije bili zapostavljeni (novi tzv. predsednik je sebe takođe smatrao oštećenim, iako je bio jedan od saradnika). Prema programu tzv. predsednika i njegovog premijera, konačno je svima bilo dozvoljeno da budu jednaki u trci za 300 dinara. 

To "svima" znači: svima koji nisu članovi EK Piramida, jer se podrazumevalo da će 60 do 90  % zaplenjenog prostora pripasti onome ko je kupio ESS za 5000 (pet hiljada) dinara: Janković Miletu (i njegovoj sviti). Dakle, svi ostali članovi ESS - a su ravnopravno mogli da se bore za preostalih 10 do 30 %, tačnije za jednu do dve strane. Međutim, predsedništvo (na čelu sa povodljivim i otupim tzv. predsednikom) nije marilo za to, jer je, kao što znamo, svima obećan po jedan lanč-paket. Uz to, bio im je zagarantovan i procenat za pljeskavice na vanrednim češanjima jezika, pa je izgladnelim, degenerisanim i poluludim starcima i marginalcima bilo potpuno svejedno da li će se enigmatikom u ime ESS - a baviti Budić, Rudić ili bilo ko treći, sve dok mogu da računaju na pun tanjir.

U ovoj priči nije naročito bitno što sam ja tada demonstrativno istupio iz tog kriminalnog antienigmatskog kružoka, ali se nameće pitanje: šta se u međuvremenu dogodilo? Pored toga što su popravili ishranu, da li su članovi koji su se ranije osećali skrajnuto ili ojađeno dobili priliku da se enigmatski izraze, i da li je domaća enigmatika generalno procvetala posle privatizacije (a po logici stvari, tzv. krovna organizacija, kako to lepo reče tzv. predsednik, valjda prevashodno treba da brine o tome)? Da li jedan mentalno zdrav član ESS - a  (ako takvih ima) može da bude zadovoljan i ponosan na svoju matičnu kuću kada zna da je glava te kuće neko ko u novinama svakodnevno objavljuje ovakve strahote:

Evo šta se promenilo: ono što smo radili mi (članovi bivšeg ESS - a) sada mahom priprema EK Piramida. Članovi drugih klubova su ili nepoželjni, ili nezainteresovani (osim Besničanina i pojedinih autora sitnih zagonetaka). Dakle, uglavnom se promoviše neautorska enigmatika, ali to samo po sebi ne bi moralo da ima negativan predznak kada korisnici programa (tj. komplet EK Piramida) ne bi plasirali šund (a da sve bude još crnje, među saradnicima su i neki beznadežno slabi enigmati poput Dodevskog, koji dodatno pojačavaju utisak o padanju na najniže grane; fale samo Ivović, Mijatović, Branko i Dragan Nikolić da burleska dobije dostojan epilog). Tako je došlo do paradoksalne situacije u kojoj su, generalno gledano, čak i Kuzmanovićeve ukrštenice u zanatskom smislu kvalitetnije od onih iza kojih stoji ESS. Realno, ono što Mile Janković bez blama potpisuje (i pride ponosno prezentuje na svom blogu) jeste nivo Mileta Budića. 

U toj ekipi, ruku na srce, ima i ozbiljnijih priređivača (mislim da je priređivač preciznije zvanje, i valjalo bi eliminisati reč autor, bar kada se jankovići, čolakovići i njima slični oglašavaju pod zastavom ESS - a, i to iz poštovanja prema stvaraocima poput Petrovića ili Dopuđe), no ako je đubre koje EK Piramida nudi najbolje od svega što ova zemlja ima, uprkos tome što u enigmatskom kadru nikada nismo oskudevali, izvesno je da ESS ne treba ni da postoji. Još jednom apelujem da promeni ime i da prestane da nas bruka.