Zlatna križaljka i gavranski hor

Na dopisnom takmičenju u sastavljanju SOZAH 2024, moja križaljka je sakupila najveći broj poena. Zapravo, moje učešće je bilo zamišljeno kao podrška ekipi Rešada Besničanina i sve ono što sam poslao, sastavljeno je na njegovo insistiranje (zato sam mu i poklonio medalju). Da me je bilo ko drugi zamolio, morao bih da odbijem (ili da debelo naplatim), ali Rešadu sam rado izašao u susret, bez obzira na to što me ovakvi konkursi zanimaju kao lanjski sneg. 

Najpre želim da se izvinim svim autorima koji su pogođeni mojom pobedom, naročito onima koji su me kao hor vranih gavranova olajavali u subotu uveče (uši su mi gorele do pola 3, posle sam blaženo zaspao). Šta da vam kažem, najbolji sam, nije ni do mene, ni do vas, to je prosto tako. 

Kad sam napravio prve verzije radova bilo mi je unapred žao što ću verovatno razočarati kapitena. Zato sam se ipak malo više potrudio oko križaljke nego oko drugih zagonetaka, pa sam joj - uz sva naša slova - dodao i nekoliko tuđih. Nažalost, izgleda da sam iz svog asortimana izabrao pogrešnu verziju anagrama, jer sam danas utvrdio da sam imao i jedan vrlo sličan pobedničkom (GLE, TU RABAC: ZNAČAJ, NADA I DIKA ISTRI vs. GLE, RABAC ZNAČAJAN ADUT I DIKA ISTRI). Mislio sam da će od svega najbolje proći stihovna zagonetka (i usput, u dokumentu koji je organizator dao na uvid pučanstvu treći stih mi je okrnjen, te je i metrika upropašćena; dakle, treba: ... Ako K je u sredini / i pada na mjesto treće / ta skupina SLOVA čini / riječ za uvezano cvijeće ...), magični lik sam sklopio kao od bede, a u hodu mi je sinula jedna zanimljiva ideja za rebus. I eto, kad su eminentni članovi žirija sve to ocenili, ni kriv, ni dužan završih na četvrtom mestu u pojedinačnom plasmanu, iza trojice glasovitih hrvatskih enigmata: Barišića, Mihaljevića i Galogaže.

Da li je ovo ikome bilo potrebno? Meni sigurno ne: mnogo puta sam već pobeđivao u istoj ovoj disciplini (nije više ni bitno da li je ukrštenica ili križaljka), istestiran sam, atestiran i ne vidim poentu u ponovnom dokazivanju onoga što je već dokazano i pride očigledno. Hrvatskoj enigmatici takođe ne treba moja pobeda: ja sam u novinama s kojima imam nekakvu saradnju već dugo in margine (pojam iz pobedinčke križaljke, sasvim slučajno upotrebljen), takoreći: levo smetalo i trinaesto prase, a što sam bivao bolji, to sam više marginalizovan. Posle ovoga očekujem da me potpuno eliminišu sa svojih stranica, tim pre što sam primetio da na samom dnu rang-liste ima pojedinaca koji su tamo mnogo veće zvezde od mene (naravno, ovaj poredak je samo arbitrarni presek u datom trenutku i ne znači da oni koji su podbacili generalno nisu 3 ili više puta bolji). 

Prethodni pasus nije nikakva žalba ili kukumavka. Što se mene tiče, uopšte ne moramo da sarađujemo, moj honorar je toliko mizeran da mi ne pokriva ni troškove kurtoazije tj. nisam dovoljno plaćen ni da budem ljubazan. S obzirom na to koliko sam rada uložio tokom prethodnih desetak godina, za mene danas može biti samo uvredljivo da u tim novinama budem zastupljen kao najgori saradnici (mogu da ih navedem i po imenu, ali neki drugi put) i da nekome služim za potkusurivanje. Oni su praktično ugasili ta dva izdanja preko mojih leđa, a to valjda znači da je moj rad tamo najmanje cenjen. Tokom prethodnih 16 meseci zaradio sam jedva polovinu mjesečne plaće jednog prosečnog urednika sa srednjom stručnom spremom. Uz to, nisam  klošar da žickam po 20-30 evra od Željka Jandragića i da pocrvenim kad mi se obrati kao da sam njegov lični nadničar, a jednom stekoh utisak da baš to očekuje... I da ne razmotavam dalje (ni ovo ne bih izneo da g. Jandragić nije na SOZAH - u prepričavao našu prepisku od pre godinu i kusur dana, ali ne onako kako se odigrala nego harmonijski uklopljenu u gavranski hor)... Ukratko, molim urednike sa kojima sam sarađivao ili i dalje po inerciji sarađujem da u narednoj prilici, na nekom narednom skupu, bar sačuvaju dostojanstvo: nije baš sve čemu vas je Pero naučio dobro i nije časno olajavati svoje saradnike tj. one koji više rade za vaše plate nego za svoje honorare... barem dok saradnja traje. Evo, ja nikada nisam ružno pričao ili pisao o vama i ne razumem potrebu da grakćete sa grupom mojih poremećenih fanova...  i da uz to o meni tvrdite ono što nema veze sa istinom. 

Lampica za anagrame

Iako se ovaj blog prevashodno bavi ukrštenim i ukrižanim rečima i riječima, s obzirom na to da u poslednje vreme posvećujem neobičnu pažnju anagramima, odlučio sam da napišem koju reč o tome. Gotovo celog života sam u štampi pratio tu enigmatsku vrstu i još kao maloletnik formirao svoju filozofiju anagramiranja. Istina, nisam mnogo objavljivao jer sam uglavnom bio okupiran krupnim zagonetkama (recimo, za 8 godina nisam poslao nijedan anagram Feniksu), ali ima dana kada od svega što inače radim kao enigmata najradije premećem slova. 

Povod za ovaj tekst je utisak da se u našoj enigmatskoj zajednici, tačnije: internet-zajednici, uporno promovišu nerazumni stavovi o anagramiranju. Iz nekog razloga, potkrepljuje se uverenje da je čist anagram vredniji od logogrifnog, tj. od proširenog, krnjeg i anagrama s izmenom, a to dovodi do toga da neki autori radije potpisuju čiste besmislice nego logogrifne premetluke sa smislom. 

Nema spora da je najveći izazov napraviti čist anagram na zadatu temu, ali je potpuno nesuvislo posmatrati taj zahtev kao najvažniji i minimizirati značaj svega ostalog. Prosto, postoje teme koje je praktično nemoguće ispremetati bez prljanja i to se naročito odnosi na kratke nizove s teškim slovima. Autor, u principu, treba da proba da zadatak odradi čisto, ali postoji jedna lampica u mozgu, koja valjda kod mnogih ne radi, a koja zasvetli kada namera da se napravi čist anagram počne da ugrožava sadržaj. I čim zasvetli, javlja se ideja koja nepogrešivo prati konotaciju zadatog pojma. 

Milan Milin

Ta lampica je kod najboljih anagramista, poput Milana Milina i Veselina Patrnogića, radila kao švajcarski sat! Dakle, oni su objavljivali sve vrste logogrifnih anagrama i to su uvek bili dobri premeti, povezani debelim asocijativnim snopom s temom, semantički korektni i efektni, neretko duhoviti, gotovo lucidni (ovo se naročito odnosi na Milina, koga ja inače smatram najboljim anagramistom na srpskom govornom području). 

Neki od Milinovih anagrama iz Huper enigmatike: TI RAŠČLANI (analitičar), NIKAD LOŠ (odlikaš), VERAN I LAJE (avlijaner), NAŠ TIM ISPÔ PRE ROKA (Evropski šampionat), JADNI MASTILJARI (administracija), NEKA KROJI CENU (konkurencija), JE LI TI RASTE RAČUN? (električna struja), TANJA ODELA (letnja moda), BACA JAKU VRELINU (erupcija vulkana), SAD TANKO MEZNUSTE (studentska menza), OSTAJE ČUPAV REGION (jugoistočna Evropa), GLE, KROTI NERADNIKE (generalni direktor), LEČI KAD KIJAMO (čaj od kamilice), KLOPAĆU MESA (ćevap s lukom), ZNAJU DA NISI VELIKA (invalidska penzija), ONI JAK DUBL (Boni i Klajd), ON SRBINU KÔ UZOR (Robinzon Kruso), JELO MI VREDI (Džejmi Oliver), VISOKA MISAO (Isak Asimov), FAKTOR SILE (Fidel Kastro), PROUČAVA LI NOTE? (Lučano Pavaroti), DVOMETRAŠINA JE! (Dejan Tomašević) itd. 

Svi navedeni anagrami su nečisti iliti logogrifni. I šta to znači? Znači da autor nije dozvoljavao da mu forma kvari i guši ideje: on je premetao sadržaj pojmova, a ne puka slova! A to je i osnovna razlika između dobrih i loših anagramista: prvi anagramiraju sadržaj, drugi formu. Naravno, iz ovoga ne bi trebalo izvući zaključak da je logogrifni anagram uvek sadržinski kvalitetniji od čistog. Ne, za kvalitet anagrama je ključan kvalitet autora: njegova kreativnost, pronicljivost, osećaj za reč i smisao za restrukturiranje zadatog slovnog materijala, kao direktna funkcija verbalne inteligencije i kombinatorike. 

Dakle, kao sasvim mladi enigmata, formirao sam stav da je sadržaj anagrama važniji od forme. Na mene su, kao što rekoh, najviše uticali Milin i Patrnogić (i možda još nekoliko autora iz novina koje sam pratio). Zahvaljujući njima, duboko verujem da logogrifna postavka sama po sebi nije feler, već je anagram feleričan ako je nategnut, ako ne zvuči prirodno, ako se ne može izgovoriti kao obična, svakodnevna rečenica, ako zaobilazi temu, ako ne gađa u centar, ako ne daje jasnu asocijaciju. Nikakvu vrednost nema premetaljka koja je čista, a glupa i od nje je veći promašaj samo ona koja je i nečista i glupa. Međutim, otkad postoje blogovi, često se češem po glavi i pitam gde su učili školu blogovski anagramisti, na koga su se ugledali i kako su usvojili ideju da je najbitnije počistiti slova, makar iznedrili totalnu budalaštinu?! Štaviše, ponekad doživljavam transfer blama kad na internetu (a bogme, viđao sam i u novinama) naletim na anagramnu kreaciju koju ne bi razumeo ni Tristan Cara.

Možda ću nekom zgodom obraditi temu "poplava dadaističkih anagrama na internetu", a ovde i sada bih usput rekao još ovo: samo nekoliko puta sam učestvovao na anagramnim takmičenjima, i to više eksperimentalno nego s nekakvim ambicijama. Istina, možda sam nekada davno i hteo da se oprobam na konkursu sa žirijem koji bi činili anagramisti čije procene bi mi nešto značile (nažalost, većina njih je pokojna), ali u uslovima gde su sudije volonteri opšteg smera (ili još gore: gde imamo samo jednog sudiju), ni uspeh, ni neuspeh nema nikakvu težinu. Samim tim što su najmanje 10 puta u poslednjih 10 godina na tim takmičenjima pobeđivale nekakve salate od reči, nadmetanje u toj disciplini je obesmišljeno i spušteno na nivo najjeftinije enigmatske internet-zabave. 

Ovo neka ide sitnijim slovima: jedne godine sam na blogu TIO učestvovao na Memorijalu Đure Kneževića. Zadatak je bio inspirativan (Miroslav Antić: Plavi čuperak i Garavi sokak) i napravio sam anagramnu pesmicu u devetercu: OPISAĆU VRLOGA LIKA: / STARI, A VEČNI PRVAK MIKA. Rad je delio 12. mesto sa anagramom Gordane Šarić (KAKAV PRAVI LIRIČAR, GLASNO PEVA, KITI SAMOĆU) i mislim da nijedan član žirija nije shvatio ozbiljnost moje kombinacije. Da su bolje ocenjeni radovi bili sadržinski i semantički kvalitetniji, ja bih to zaista pozdravio, ali evo koji su anagrami dobili po 10 ili više bodova: SVAKAKO VELIKA POSTIGNUĆA. MA PRAVI LIRIČAR! (vrlo pohvalan opis nekog liričara, i to u dve rečenice; a gde je asocijacija na zadatu temu?!), STVARA U GLAVI I PRAVI PRIČE KAO MOĆAN KLASIK (aha, stvara u glavi; i šta nas briga za priče kad su zadati naslovi pesama?! povrh svega, anagram je u prezentu, a Mika je odavno blaženopočivši), PRAVI SLIKAR I TO KAKAV, A U PESMI VRAGOLANČIĆ (Mika jeste pomalo slikao, ali ovo je kao kad bismo Severinu predstavili na sledeći način: je*e se kao štuka i to profi radi, a u estradnom poslu je zvrk) itd. I tako sam shvatio da nema potrebe da mi internet-bratija ubuduće boduje uratke. 

Za decu, ne protiv njih

Feljton "Slonov rođendan", 1. deo, "Mali Neven", jul 2023.

Enigmatikom za decu bavili su se mnogi enigmatski poslenici i verovatno ne postoji renomirani zagonetač sa ex YU prostora koji nije objavio bar jedan prilog na nekoj stranici za najmlađe. Bilo je i onih koji su u dugom periodu, sistematski i posvećeno, pripremali enigmatske zadatke za dečje časopise, ali pregledom raspoloživog materijala, čovek stiče utisak da je taj vid enigmatskog izražavanja najčešće bio usputan, prećutno etiketiran kao manje bitan, otaljan bez mašte i ozbiljnosti, a često i potpuno obesmišljen komercijalnim interesima. 

Na ovom blogu je već bilo reči o reviji za osnovce "Kviz" čiji je urednik bio Branko Polić, i tada smo videli da jedan strogo komercijalni pristup koji objedinjuje nespojive ciljne grupe ne ide u prilog plasmanu enigmatike za decu. "Pitalica" Vojina Krsmanovića je u tom, a i svakom drugom, pogledu bila kudikamo kvalitetnija, upravo zato što je Krsmanović - inače, jedan od najvećih talenata u istoriji naše enigmatike - svoje komercijalne ciljeve ostvarivao na vrlo pošten način. Gotovo svi njegovi prilozi objavljeni u tom časopisu su dobro osmišljeni i junački odrađeni, bez ponižavanja same forme i publike kojoj se obraćao. 

Enigmatikom za decu, kao i enigmatikom uopšte, oduvek se i manipulisalo. To je naročito dolazilo do izražaja u neenigmatskim časopisima čiji urednici gotovo ništa nisu znali o kvalitetu sadržaja, te je bilo dovoljno da to što im se nudi samo vizuelno liči na dečju enigmatiku. Do danas je objavljeno bezbroj idiotskih stranica tog tipa, pa čak postoje i živi časopisi za decu u kojima enigmatske priloge sastavljaju potpuni laici ili - u nešto boljem slučaju - enigmate najnižeg dometa (poput Željka Dimovića u "Malom Politikinom zabavniku"). 

Ako po strani ostavimo laike koji se oslanjaju na modele iz stranih časopisa i uglavnom ne dobacuju do sadržaja vrednog ikakve pažnje, valja reći da pravi enigmata (koji je, dakle, prošao kroz neke faze enigmatskog razvoja), u principu, pravi enigmatiku za decu istog kvaliteta kao i za odrasle. Moje višegodišnje opservacije upućuju na zaključak da loš enigmata može praviti samo lošu enigmatiku za decu (stereotipnu, imitativnu, plitku, neizbaždarenu itd.), a da se od dobrih enigmata uvek može očekivati dobar rezultat. Tako je nomen nescio svojevremeno za dečji enigmatski zabavnik "Munja" napravio na stotine priloga, ali ništa od toga nema smisla citirati. U "Enigmi" se na dečjim stranama godinama oglašavalo i kuso i repato i kuka i motika, a iz te nepregledne mase je zaista teško izdvojiti nekoliko kvalitetnih uradaka. Tek je Zoran Milunović pre nekoliko godina uložio izvesnu stvaralačku energiju u te stranice, i mada su njegove kreacije sadržinski najčešće bile disfunkcionalne (uzrasno nedefinisane, previše komplikovane, sa uputstvima za koje je potrebna cela srednja škola i pola fakulteta itd.), došlo je do nekakvog pomaka, makar u dizajnu. 

Sastavljanje enigmatskih priloga za decu je, zapravo, jedna izuzetno složena stvar. Ako se ta stvar pojednostavi, dobijamo enigmatsko smeće. Ako se, pak, kontaminira neadekvatnom građom, glomaznim formulacijama i preteškim zahtevima, opet ne valja. Prosto, pošto enigmatika za decu ne podleže mehanizaciji, tj. može biti samo autorska, neophodno je da autor u procesu izrade neprekidno vodi računa o svakoj pojedinosti, da vaga, meri, procenjuje, spušta se na nivo svoje ciljne grupe, preispituje, testira itd. Ako je autor pride i ambiciozan, pa želi da iznedri neku vrlo složenu formu poput (totalno) ilustrovane skandinavke, mora biti ekstremno vešt da bi uradak bio svrsishodan (izvolite, probajte). Takve skandinavke je u "Pitalici" objavljivao Krsmanović, a u "Nevenu" ih objavljujem ja. 

Ove godine se navršila decenija od mog zaokreta ka enigmatici za decu. Zvanično, moj prvi sastav te vrste objavljen je u "Enigmi" br. 2364, u januaru 2013. godine. Od tada do danas, objavio sam na hiljade radova (samo sam za "Android aplikaciju Neven i Mali Neven" pripremio nekoliko hiljada!) i sve vreme sam se trudio da širim i usavršavam repertoar. Sada praktično ne postoji forma koju ne mogu da proizvedem, počev od najjednostavnijih lavirinata, preko vizuelnih, matematičkih, logičkih, ilustrovanih, stihovnih (...) zagonetki, do standardnih formi za odrasle koje sadržinski prilagođavam razlitičitim uzastima. 

Povodom jubileja, napisaću još nekoliko tekstova o enigmatici za decu. Danas čitaocima bloga poklanjam jednu od 2 stranice sklopljene na zahtev jednog kolege za list koji, po svoj prilici, neće ni izaći. S obzirom na to da sam ja, voljom sudbine, profesionalni enigmata za decu, već godinama ni u šali ne radim besplatno, ali sam u ovom slučaju napravio izuzetak. I baš lepo što to imam na lageru jer je povod za darivanje vrlo zgodan. 

Drndanje u Kaću

Na nedavno održanim Susretima enigmata Srbije u Kaću okupila se nevelika grupa enigmatskih entuzijasta, među kojima su bili najbrojniji penzioneri stariji od 75 godina. Uz pomoć gostiju iz Hrvatske i BiH, kao i mlađih pratilaca pojedinih učesnika, prosek je nekako spušten na 65 godina, pa kad se osvrnemo na tužnu činjenicu da smo u kratkom periodu trajno ostali bez dvadesetak eminentnih enigmatskih imena, nameće se još tužniji zaključak da će nas uskoro biti taman za pod jednu krušku. Omanju i zakržljalu. 

Iako sam na Nedjeljkovom blogu i u Šarićevom izveštaju registrovan kao učesnik XXII SES - a, hitam da dam demanti: ja sam tamo svratio kao običan građanin i gost restorana "Omorika", te ni na koji način nisam učestvovao u programu: niti sam se takmičio, niti sam angažovan kao autor zadataka, niti sam član ESS - a, niti imam nameru da se učlanim. 

Ono što ipak moram da prokomentarišem, a u vezi je sa ESS - om, ne tiče se Mileta Jankovića i njegovog šoua za psihastenične i somnolentne starce. O tom mnogo puta viđenom i posve očekivanom prostačkom nastupu je ionako izrečeno i napisano previše teksta, mada je uz pomoć ovozemaljske inteligencije teško shvatiti zašto je ta tačka ikome bitna i čime zaslužuje toliku pažnju. Zapravo, ne znam koliko je smisleno uključiti inteligenciju u taj metafizički dnevni red skupštine, ako je fokus skupa bio na spomenutom Jankovićevom maliganskom spektaklu, uprkos punom kuferu ozbiljnih, hroničnih problema koje srpsko enigmatsko društvo ima. 

Elem, potpuno je neverovatno da niko iz uzorka preživelih enigmata koji su po najvećoj vrućini u petak prevalili silne kilometre ne bi li prisustvovali epohalnoj skupštini nema gotovo nikakav odnos prema gašenju Enigme. Iako sam pismenim putem još u maju ukazao indolentnom predsedništvu šta im valja činiti, saznali smo da se delegacija tek sprema da stupi u kontakt sa Novostima. I to je sve. 

Ne znam o čemu su prisutni naklapali 2-3 sata, šta su tačno raspetljavali i muljali - ako je Enigma tek usput spomenuta (neki čak nisu ni notirali to spominjanje)! Evo, pokušavam logički da rekonstruišem tok zasedanja i pitam se šta bi enigmatama i enigmatici u terminalnoj fazi bolesti moglo da bude bitnije od poslednjeg lista u kome su mogli da se oglase kao proizvođači enigmatike?! Da li je moguće da je stepen mentalne deterioracije u tom nesrećnom uzorku baš toliki da se ispred svih tema stavlja dilema: da li jedna raspala pijandura koja je devastirala isti taj ESS treba ili ne treba da bude član novog ESS - a? 

I šta li piše u tom izveštaju o radu, šta su radili? Apsolutno ništa, to je samo jalovi formalizam na nivou drndanja šugave vune, tek da se ispoštuje procedura i da nesposobni "čuvari" saveza još jednom ukrste svoje plitke i nekonstruktivne misli. Ali, ipak bih vam besplatno nacrtao nešto: ako ne radite na popularizaciji enigmatike, ako nemate mere za inicijaciju i stimulaciju mlađih članova, ako nemate nijednu saveznu saradnju... te ako vas kolektivno bole mlitavi kurci čak i za Enigmu koja je jedini kapital ESS - a, nema razloga da vam ijedan član bilo kog kluba plati članarinu (ako u državi uopšte postoje članovi klubova koji se STVARNO bave enigmatikom, a nisu pasivni simpatizeri, prisilno učlanjena rodbina, čitaoci blogova, prolaznici i njima slični), te nema ni razloga da se dalje igrate krovne organizacije. 

Rušenje tuđe kuće u preteškim vremenima

Enigma, najstariji živi enigmatski časopis u Srbiji, a i jedan od najstarijih u Evropi i svetu, posle bezmalo 72 godine kontuinuiranog izlaženja, viđen je za streljanje. Egzekutor je kompanija "Novosti", pod velom tajne privatizovana u smutnim vremenima, i kao takva, gluva i slepa za kulturnu baštinu i slične trice i kučine. Budući da doba u kome živimo ne podržava štampu, Enigma bi - po sinopsisu neimenovanog poslovodstva kompanije - trebalo da strada u grupnom masakru, zajedno sa drugim izdanjima Novosti.

I tu bismo morali da stavimo tačku... da su Novosti osnivači Enigme. Da je tako, samo bismo nemo mogli da ispratimo to pogubljenje i da pošaljemo pokojni časopis u istoriju. Međutim, možda Novosti tako mogu da ugase Zov i Treće oko, ali je vrlo diskutabilno da li imaju pravo da ukinu list koji je stariji od same kompanije i koji su preuzele (ne kupile!) od Enigmatskog kluba Beograd 1981. godine. S obzirom na to da je EKB jedan od osnivača ESS - a, prostom logičkom operacijom stižemo do zaključka da Enigma - ukoliko kompanija koja koristi brend više ne može da se stara o njoj - treba da bude vraćena enigmatama, tj. ESS - u.

Hajde da razmotrimo spor: kompanija je primanjem Enigme pod svoje okrilje modifikovala (čitaj: prisvojila) brend i tako smo dobili Novosti Enigmu. Ali, brojanje je nastavljeno, pa je sam prefiks kao jedinu funkciju imao reklamiranje kompanije. Sinergija je u dugom periodu (više od 30 godina) donosila prihode, a oni su najmanje 20 od 30 godina bili veći od prihoda svih ostalih izdanja Novosti. U računicu se moraju uključiti i minimalna, gotovo nikakva ulaganja u tehniku i kadrove i tek simbolično honorisanje saradnika. Poređenja radi, časopis TV novosti koji je ugašen pre xy godina u poslednjoj fazi tiražom nije pokrivao ni honorare... ali nije do tiraža, do honorara je. 

Da li je Enigma, pardon: Novosti Enigma poslednjih godina imala tiraž koji pokriva troškove i donosi profit? Sad ćemo videti: izlazila je kao mesečnik na 80 strana, cena je iz godine u godinu neprekidno rasla, honorara u dužem periodu uopšte nije bilo, a onda su uvedeni nekakvi uvredljivi iznosi (da prostite, 400 dinara po strani). U biti, list više od 10 godina nije ni imao troškove honorisanja saradnika tj. enigmatski entuzijasti, na čelu sa Besničaninom, koštali su kompaniju maksimalno 300 evra po broju. To znači da je oko 400 prodatih primeraka - dok je list koštao 80 dinara -  bilo dovoljno za namirivanje autora. 

Sama proizvodnja časopisa podrazumevala je učešće još nekolicine urednika, slovoslagača, vunovlačara i lica sa nedefinisanim ulogama, a onda i troškove štampanja, distribucije itd. Da bi se sve to namirilo i da bi se najeli svi paraziti na Enigminim leđima, valjalo je prodati još nekoliko hiljada primeraka. Drugim rečima, Enigma je lepo mogla da izdržava samu sebe sa tiražom od 10 000.

No, kompanija očigledno više ne vidi interes u mizernom profitu. O tome nas je zvanično obavestio odgovorni urednik g. Vučinić i u svom sentimentalnom obraćanju naglasio da su "vremena za štampu, posebno enigmatsku, teška i preteška, a osiromašeni džepovi čitalaca i rešavača nisu dovolji da obezbede opstanak". Ma tako je, teška vremena, prijatelju moj, đavo ih odnio... Zapravo, nejasno je o kakvom se tu siromaštvu radi, tim pre što nas iste te Novosti svakodnevno izveštavaju o našim rekordima, ekonomskoj omnipotenciji, sve većoj kupovnoj moći, nezaustavljivom razvoju, rastu BDP - a itd. 

Da podsetim, Enigma je preživela hiperinflaciju 1993. (ilustracije radi: prvi avgustovski broj je koštao 50 miliona dinara), milosrdno NATO bombardovanje 1999. (verovali ili ne, redovno je izlazila dok su padale bombe), skandaloznu privatizaciju Borbe 2004. i još sijaset nedaća i nepodopština - a smrt joj stiže u času kad naš ekonomski tigar na svim poljima dokazuje da je nedostižni lider u regionu. 

I šta sad valja činiti? Pa, predstavnici enigmatskog saveza bi smesta morali da reaguju, dok vuk još nije sasvim pojeo magarca. Najpre treba rešiti pravnu zavrzlamu, a naruku nam ide (ili nam ipak ne ide) to što je bivši odgovorni urednik po struci, jelte, pravnik. On će vam, nadam se, stručno objasniti koja su vaša prava i po kom osnovu kompanija koja je samo izdavač i korisnik brenda može da ugasi taj brend bez prethodne konsultacije sa vlasnicima, bez ponuda i predloga. To je otprilike kao kad bi Pera, Mika i Žika sazidali kuću na drumu, pa je ustupili susednom motelu, zadržavajući pravo da borave u jednoj sobici, još bolje: u podrumu. I motel fino zarađivao od njihove kuće 30 godina, a onda novi autoput pokvario biznis. Motel prodat, novi vlasnik ruši kuću bez dozvole, a menadžer Peri, Miki i Žiki pismeno, biranim rečima saopštava da zgrade više nema. Tu se priča, onako kako nam je g. Vučinić ispričao, završava, i nikoga ne boli kurac što Pera, Mika i Žika više nemaju gde da spavaju.

Osam smerova, široko i usko

Kao rešavač, nisam mnogo ljubio osmosmerke. Pamtim da sam u Iksu rado rešavao tematske ispunjaljke u 8 smerova (potpisivao ih je Kaica Đorđević) i pitao se zašto enigmatska štampa češće ne donosi takve radove. Teorijski, svaka osmosmerka se može prirediti na Kaičin način, ali ta forma u praksi nije zaživela, možda baš zato što je potrebno mnogo više autorskog truda da bi osmosmerka sa opisima bila upotrebljiva. 

Da bi jedna obična osmosmerka bila metodološki ispravna, treba da zadovolji samo dva kriterijuma: a) da sadrži rešenja u svim smerovima i b) da sva ta rešenja budu međusobno povezana. Od 1975. godine, kada se ova podvrsta ukrštenice pojavila na našim prostorima, pa do danas, većina autora i ostalih majstora zagovara upravo takvu metodologiju. Što je enigmata ambiciozniji, to se više trudi da pojmovi budu što bolje povezani tj. da je svaki ukršten bar dva puta, a vodi računa i o tome da svi smerovi budu podjednako zastupljeni.

Tu maksimalo povezanu i ravnomerno rastrzanu osmosmerku zapravo može sastaviti bilo ko - ako ga tema ne sputava. Kao što znamo, osmosmerke su najčešće tematske (one koje nisu možemo smatrati najnižim i najjeftinijim enigmatskim tvorevinama), a svaka konkretna tema ima svoju širinu. Na primer, "proleće", "zanimanja" ili "voće" su vrlo široke teme i u takvim slučajevima ne postoji alibi za metodološku traljavost. Uz to, kod najširih tema valja voditi računa o prisustvu reprezentativnih pojmova (recimo, ako je tema "voće", u najmanju ruku je čudno isključiti jabuku, krušku i šljivu, a uvrstiti argan, kumkvat i noni). 

Uže teme ponekad, ako ne i uvek, zahtevaju istraživanje. Recimo, tema "južno voće" je umereno široka i u zavisnosti od veličine mreže, sastavljaču može biti potrebno nekoliko desetina, pa čak i stotina vrsta. Određeni broj će otpasti tokom sastavljanja, a to svakako ne bi trebalo da budu limun, mandarina ili mango. Ako nema mesta za rangpur ili makadamiju, šteta nije velika jer osmosmerka i bez malo poznatih, egzotičnih vrsta može biti vrlo sadržajna. 

I konačno, kad imamo sasvim uske teme, sa malim brojem tematskih pojmova, osmosmerka jednostavno mora da podnese određene žrtve. Te žrtve su metodološke prirode i rešavač ih, na sreću, ne primećuje. Dakle, njemu neće smetati ako je u sastavu sa temom "ptice selice" čvorak samo jednom ukršten, a lasta obešena o L visi negde uz ivicu, niti će uzeti za zlo to što je od npr. 30 samo 9 pojmova pozicionirano dijagonalno. Takve stvari, budimo realni, ne bi smele da smetaju ni poznavaocima zanata, jer bi oni pre svih morali znati da nužda i enigmatske zakone menja.  

Da se sad vratim u prvo lice: nikad nisam osećao potrebu da se enigmatski izražavam kroz osmosmerke sa širokim i umereno širokim temama. U stvari, do pre 7-8 godina ih uopšte nisam sastavljao, a onda me je dečja enigmatika uputila na njih. Prosto, osmosmerke su bliske deci jer ne zahtevaju znanje, a garantuju zabavu sa konačnim rešenjem. I s obzirom na to da je moje enigmatsko stvaralaštvo za decu skopčano sa edukacijom, osmosmerke sa uskim temama su mi se u hodu nametnule kao izvanredna didaktička sredstva. 

Naravno, nisu sve osmosmerke koje pravim strogo edukativne, ponekad su samo zanimljive, ali se i tada deci obraćam uskotematski. Naruku mi ide što uvek mogu da izaberem dimenzije mreže (ah, što je lepo kad čovek nema enigmatskog urednika!), pa sam za ovih nekoliko godina sastavio, objavio i u različitim prilikama koristio na desetine osmosmerki sa potpuno iscrpljenim temama. Na primer, na taj način sam obradio xy pesama za decu.

Najteže je napraviti pristojan sastav tog tipa kada ispred sebe imate izuzetno mali broj pojmova od kojih nijedan ne sme da otpadne. U više navrata sam obrađivao pesmice od 25 - 30 različitih reči i najveći saveznik mi je, kao što rekoh, bila mogućnost da podesim dimenzije i oblik mreže (kod pesmica je, inače, neophodno paziti na ponavljanje nizova, pa se neke kratke reči moraju izostaviti ukoliko su sadržane u dužim; npr. često izostavljam veznik ALI zbog reči MALI, BILA itd).

Bonus priča

Razmišljajući o načinu na koji bih deci mogao da približim Bajfordovu TV seriju "Neven" (ove godine se navršava pola veka od prve klape!), osmislio sam osmosmerku sa glavnim likovima. Problem se pojavio kad sam utvrdio da mnogi likovi uopšte nemaju imena (kuvarica, služavka, pismonoša), neke sam eliminisao jer su im nazivi predugački (ljubitelj prirode, voditelj daštanja), a izostavio sam i skitnice jer se ni u jednoj epizodi ne spominju ni po "zanimanju", ni po imenima. Pored toga, odbacio sam marginalne, epizodne likove i ostalo ih je 21 (ne računajući Čika Jovu, tj. Miću Tomića kome će biti posvećena cela strana). Svaki od tih likova se pojavio u najmanje 3 epizode i bio bi greh ne smestiti ga u lik osmosmerke. Naravno, jednog je valjalo ostaviti za konačno rešenje, a to je dodatno otežalo posao jer sam želeo četvrtastu mrežu, bez masakriranja koje bi pomoglo da na kraju ostane npr. 7 neiskorišćenih slova. 

I eto, radna verzija je gotova. Stradala je metodologija, razume se, ali bar sam nekako uspeo da ih sve uglavim i da mi ostane 11 neiskorišćenih slova za konačno rešenje. To je NIKOLA KIRIĆ, svetski putnik, voditelj rubrike "Pogled" i jedini lik koji se u svakoj epizodi predstavlja imenom i prezimenom. Da li ću sastav poslati u štampu ili ću do juna ipak pokušati da proizvedem savršeniju varijantu - još ne znam, ali prikazujem osmosmerku kao primer nesvakidašnjeg uskotematskog rada. 

Sa 10 prstiju, za 10 godina (5)

Usled nagomilanih obaveza - enigmatskih i neenigmatskih - nisam stigao da dovršim svoj mali feljton, ali nisam smetnuo s uma da mi je preostalo da rekapituliram dva najvažnija perioda svoje zagonetačke odiseje.

Nije da nisam pisao o tome koliko mi je bilo teško da se prilagodim novim enigmatskim standardima i da tranformišem svoje ukršteničarsko umeće u križaljkotvorstvo, no, evo prilike za evaluaciju sa određene vremenske distance. Najgore je bilo na početku, tim pre što nikako nisam uspevao da se maknem s tog početka. Bio sam u grču tokom čitave 2016. i često mi se činilo da sam nesposoban da savladam gradivo bar za trojku, a kamoli da izvodim kojekakve sastavljačke akrobacije. Morao sam da se - ponajpre pred sobom - ponašam kao početnik koji gotovo ništa ne zna i sve treba da nauči od nule. Zapravo, ne verujem da je ijedan kolega ikada bio u takvoj situaciji: prosto, tokom života nisam dolazio u dodir sa hrvatskim enigmatskim časopisima, a Feniks sam prvi put video 2013. na SES - u u Vranju, kada je Dubrović delio primerke kolegama. Do 2015. sam ponešto naučio na blogovima, ali ni u snovima sebe nisam video kao sastavljača za hrvatsko govorno područje. 

Ilustracije radi: za jednu prosečnu ukrštenicu mi je tada trebalo 5 puta manje vremena nego za križaljku na istom formatu, i pri tome, ta rutinska ukrštenica je bila pet puta kvalitenija od moje početničke križaljke. Za sastavljanje nije dovoljno imati ispred sebe HJP i još nekoliko preporučenih sajtova za proveru pojmova. Autor mora imati znanje (pre svega: enigmatsko), normative i modele koje je usvojio i pre nego što je počeo da sastavlja. Uostalom, kao što su dobri ukršteničari listom govornici  srpskog jezika i pripadnici kulture u kojoj je sve na tom jeziku, tako i dobre križaljke mogu raditi samo oni koji poznaju hrvatski jezik i sve ostalo što ima veze sa njim. Dakle, moja višegodišnja nesigurnost je bila potpuno opravdana: bio sam svestan svog neznanja i frustrirala me je činjenica da će mi trebati godine da uđem u materiju. 

To što sam radio ne bi radio ni klinički lud čovek, garantujem životom. Na neki način, probio sam gornju granicu ludila u nameri da postanem križaljkaš, kad sam već kao ukršteničar propao. "Propao" znači da u Srbiji više nisam imao s kim i gde da radim iako sam bio na vrhuncu i - zašto i to ne reći kad svi znaju - malo ko je mogao da ukršta bolje od mene. Premda su u Hrvatskoj svi bolje križali, što je sasvim logično, Galogaža mi je, eto, dao priliku da uđem u njihovo jato, i to kao prva ptica iz ovih krajeva. Pod nekim drugim okolnostima, najverovatnije bih brzo odustao, ali samim tim što mi je ukazano takvo i toliko poverenje u trenutku kada ni sam nisam mogao da dam jemstvo za kvalitet svog rada, više nije imalo smisla da se povučem. A ko se ne povlači, mora da se bori, tako je vazda bilo. I ja sam se borio.

Feniks 700, Mladen Marković

Kao što rekoh, ni lud čovek se ne bi borio za takvu stvar - a za te pare. Ja sam praktično studirao križaljkaštvo znajući da će moj honorar biti nikakav i kada doktoriram. No, bez obzira na to, motivisalo me to što sam imao utisak da se - istina, sporo i intermitentno - pribižavam nekim svojim idealima. Ni taj period nije trajao kratko i u mom radu su se tek povremeno pojavljivali znaci napretka, a onda sam konačno stigao do faze kada je počelo silno da me zabavlja to što bez grča i nekog abnormalnog napora mogu da radim sa križaljkama sve ono što mogu i sa ukrštenicama. Do tog nivelisanja je otprilike došlo 2019. tj. bile su mi potrebne tri godine kontinuiranog sastavljanja da stanem na noge.

Da ne govorim o tome koliko sam tuđih križaljki za to vreme morao da rešim, koliko sam kilometara teksta o svemu i svačemu morao da pročitam, koliko sam beleški uneo u svoju "encefalopediju" i koliko sam se trudio da sve što danas naučim sutra primenim. I gle čuda, vremenom mi je postalo lakše i prirodnije da sastavljam na hrvatskom nego na srpskom jeziku! To je, zapravo, logičan sled događaja: s obzirom na to da sam godinama sastavljao (a i rešavao) isključivo križaljke, na neki način sam kroatizirao svoje stare šablone i, zahvaljujući neprekidnoj upotrebi, postali su dominantni.

Kako god, Feniks je od mene dobio najbolje i najviše što sam mogao da dam. Ne znam da li je to više ili manje od onoga što su dali drugi saradnici, to nije ni važno, ali sam siguran da ne postoji niko ko je prolio toliko znoja u borbi sa križaljkama i za njih. Naravno, ne očekujem nikakav orden, niti poseban tretman, ali mislim da nisam ni zaslužio da se prema meni ponašaju kao prema levom smetalu. Recimo, u februaru je objavljeno svega 6 (šest) mojih radova - jer nisam poslao nove, a starih, navodno, nije bilo na lageru. Bilo je, i to dosta (šta ću, vodim evidenciju, stalo mi je da mi trud ne bude uzaludan; znate, sve što pošaljem prethodno moram sam da osmislim i sastavim: otac mi je umro, pa ne mogu da ga zadužim da sastavlja umesto mene, a nisam ni u mirovini). Takođe, navikao sam da me - kad god izlaze tri mesečna izdanja - iz trećeg izbace, valjda da mi masni honorar ne premaši vrednost uloženog rada (a možda i da ne bih otišao na put oko sveta sa tim ogromnim parama, jer bi me tako izgubili na neko vreme). Da se razumemo: kada redakcija poštuje stalnog i korisnog saradnika - a taj saradnik još nije umro - može da mu se obrati i da zatraži novu saradnju (ili da stavi primedbe na staru, pa da ga zamoli da popravi). Nažalost, poslednjih meseci imam utisak da neki od Feniksovih urednika - koji zasigurno imaju svoje favorite i ortake - iz poznatih i nepoznatog razloga koriste svaku priliku da me marginalizuju kao saradnika. 

Nastaviće se...

Sa 10 prstiju, za 10 godina (4)

2014. godine sam radio bolje nego ikada. Ne znam baš tačno zbog čega sam tada bio na vrhuncu stvaralačke moći, ali znam da sam sa neopisivom lakoćom sastavljao vrlo komplikovane stvari i nalazio neprocenjivo zadovoljstvo u otkrivanju novih predela kombinatorike. Nažalost, bio sam mnogo aktivniji na blogovima nego u drugim medijima, pa sam te godine u štampi objavio vrlo mali broj radova. Na još veću žalost, naredne 2015. moja produkcija za široku rešavačku publiku je sasvim zamrla, premda sam još uvek bio neobično produktivan.

Slučaj "Alo razbibriga" je detaljno, feljtonizirano obrađen na ovom blogu i poznato je da sam u jednom dugom periodu, kada nisam sarađivao ni sa jednim ozbiljnim enigmatskim novinama (Enigmu ne računam u ozbiljne), tamo ostavljao najbolji enigmatski deo sebe.  Zapravo, verujem da su duplerice koje sam pravio za jeftini podlistak tabloida najskuplji radovi koje sam u životu proizveo za novine, iako se to najčešće nije videlo golim okom. Zadaci koje sam dobijao od urednika mogli su da se izvrše na hiljadu načina, a bar 998 kolega bi biralo najlakši i najkraći put: tja, pa to je bila samo tezga, bilo je važno da sastavi budu korektni i da ih isporučimo u predviđenom roku. 

Ali... za mene to nije bila tezga. Honorar je bio prilično destimulativan, gotovo smešan, i s obzirom na to da je podlistak sadržao svega desetak enigmatskih strana, svi iz ekipe smo imali po 4 porudžbine mesečno, što će reći: u najboljem slučaju sam radio po 2 duplerice i pazario... ne znam, 40 evra. Ni pijačni prodavci tikvica ne bi radili po 4 dana za tu mizernu sumu, a to može značiti samo jedno: da sam ono što smatram najboljim u svom opusu napravio iz čistog ludačkog entuzijazma. Vidite ovako: dobijem 5 tematskih pojmova, vrlo dugih i džombastih, i umesto da ih izanaliziram i poslažem tako da sebi uštedim vreme i trud - ja ih poređam najnelogičnije moguće, rukovodeći se nekakvom vizuelnom estetikom. Npr. poređam vodoravno 3 pojma sa razmakom od 2 polja, i na početku izgleda kao da se uspravno ne može izvući ni jedna jedina pristojna reč... a ipak, nekako iz toga porodim četvrtastu belinu i sve uspravne reči budu jednostavne i poznate. Kako su to uvek bili dugački pojmovi (imena i prezimena, naslovi filmova, serija itd.), satima se mučim da sve krake van centralne kombinacije ispreplićem i povežem tako da nigde nema arhipelaga crnih polja, nema zatvorenih pasaža, suvišnih dvoslova i sl. (a uz sve to, imam još 2 dugačka tematska pojma koje moram da uglavim u mrežu sa fiksnim izrezima za fotografije). Takođe, često sam glavni tematski pojam pozicionirao ukoso, pa kroz celu mrežu po dijagonali ide npr. odbojkašice Srbije, u sredini je belina 6 x 6 ili 6 x 7, ređe veća, a njih 4 su smeštene u mrežu tako da se čini da je svaka legla na svoje mesto. I još treba reći da su tematski pojmovi bili nepromenljivi, radiš sa onim što dobiješ, čak i kad je na ivici verovatnog da sve to može da stane u jednu mrežu. 

Svih 90 i kusur ukrštenica koje sam po porudžbini napravio za malu "Alo razbibrigu" odradio sam kao da ću dobiti 100, a ne 10 evra po radu (ili manje, za sitnije zagonetke). Prosto, to je bilo jedino mesto gde sam mogao kontinuirano i neometano da se izražavam kao enigmata, a da se ne osećam ugroženo ili degradirano od matoidnog ili neuračunljivog urednika. Ali... to ne znači da sam bio spreman da po svaku cenu učestvujem u produkciji: kada su posao preuzeli udruženi hohštapleri (na više nego skandalozan način, valjda se svi toga sećaju), ja sam bez ikakvog razmišljanja odbio da "nasledim" Živanića, iako su me odmah nakon puča pitali da li hoću da uređujem novu "Alo razbibrigu". To je valjda značilo da treba da se priključim bagri i da se ponašam kao da me boli uvo za otimačine, nepravde i ljage  koje se nanose ne samo Živaniću nego i celom enigmatskom društvu. Bilo je takvih... u stvari, većina je takva: neki su izigravali neobaveštenost, neki su se krili iza tvrde sive kore, neki su za 300 dinara u slast lizali guzicu vepru... a jedan mali postotak je zaista (bio) mentalno defektan i jedino su ti dementni primerci ljudskog roda među enigmatama imali opravdanje za ignorisanje javnog masakriranja nedužnog čoveka. Naravno, bilo je i onih koji su se borili protiv nečuvenog čina šačice najgorih među nama, ali hrabrih je vazdan, pa i tada, bilo tek za pomen.

Elem, sredinom 2015. više ništa (ili skoro ništa) nisam radio. Sa "Alo razbibrigom" smo izgubili i dnevnu skandinavku, i još uvek mi je žao što cirka 50 poručenih komada koje sam unapred poslao nije otišlo u štampu (određeni broj je prikazan na blogu pod naslovom "PreostALO", ovde, ovde i ovde). Mnogi od tih radova su bukvalno bili kao za izložbu, da baš ne kažem: za antologiju, i bez obzira na to što su kvalitetom nadilazili nivo petparačkih, žutih novina, nije mi bilo pravo što se nisu našli na planiranim stranama (uostalom, ne bi ih ni bilo da nisu poručeni). No, budući da je jedan mentalno oboleli i ekstremno povodljivi delegat  okupacione ESS klike uspeo trostruko da obori cenu, bilo je najlogičnije (i najdostojanstvenije) da se povučemo. Ja nikada nisam prodavao svoje radove budzašto i đuture, naročito ne radove ovog formata i kvaliteta.

Nisam prodavao enigmatiku budzašto, ali sam te godine pokušao da pomognem sirotom Periću da zaradi za... ne znam... krevet. No, ubrzo se ispostavilo da siroti Perić nije baš u vinklu i da nije  slučajno propao, premda je bez sumnje jedan od boljih enigmata. To mi se, moram reći, gotovo nikada nije dešavalo: neko prvo traži pomoć, pa je dobije (a ja kad poklanjam ne škrtarim), pa počne da vas maltretira zato što ste mu pomogli. Ne znam kako bih drugačije opisao faze kroz koje smo prošli, ali ne bih se tu mnogo zadržavao jer se, na sreću, sve brzo završilo. Stvar je okončana tako što sam mu zabranio da dalje objavljuje ono što je dobio na poklon (i to je kuriozitet: ne pamtim da sam u životu još neki put tražio da mi se poklonjeno vrati nazad). 

Uzgred, ako neko ima utisak da svih ovih godina bez pauze pišem o honorarima i njihovom odsustvu, u pravu je. Šta ću, kamo sreće da ne moram stalno da se vraćam na tu temu. No, treba znati da sam uvek bio gotov da pomognem onome kome stvarno treba pomoći. To što je naše enigmatsko društvo duboko poremećeno i bezmalo dehumanizovano, to nije problem koji ja mogu da rešim. Ja samo mogu da garantujem da bih bio prvi kad bi neko pokrenuo akciju "radimo besplatno u korist kolege siromaha, pogorelca ili teškog bolesnika" (zašto se niko nikad nije setio da kaže: hajde da se svi odreknemo honorara ili dela honorara iz tih i tih novina da bismo pomogli npr. Rakoviću?) A na drugoj strani, zaista je sumanuto raditi besplatno za kompanije i redakcije; recimo, uopšte ne razumem zašto ljudi besplatno šalju svoje radove "Kvizorami"?! Tamo ima enigmata koji su plaćeni za taj posao, a niti su invalidi, niti su beskućnici da bi neko, odmenivši ih, učinio dobro delo. 

Feniks 529 (april 2015)/Kvizorama 1206 (sep 2015); Mladen Marković

Bilans: 2015. sam povremeno pravio enigmatiku za neki prekookeanski list, za jedne lokalne i jedne đačke novine, a eksperimentalno sam objavio i nekoliko radova u "Feniksu" (tek smo krajem te godine uspostavili pravu saradnju). Poslednji broj naše "Alo razbibrige" (92) objavljen je u oktobru, a u dnevnom izdanju je dotle izašlo svega 10 mojih skandinavki. Pravio sam nešto i za "Pobjedu". U "Enigmi" je objavljeno dvadesetak mojih ukrštenica, pre nego što smo se razišli. Ono što je Perić publikovao u "Marbu" ne bih brojao. Prvi put sam imao pobedničku ukrštenicu na "Danima ludaje"(godinu dana ranije, pobedio sam na "Memorijalu Vojislava Gložanskog", ranije i na konkursu povodom veka ukrštenice), i kao trofejni enigmata - bio sam na korak od napuštanja enigmatike. Ali... uradio sam i jednu pametnu stvar: te godine sam ozbiljnije počeo da se bavim enigmatikom za decu, ne sluteći da ću svoje najveće enigmatske uspehe kasnije zabeležiti kao dečji enigmata. 

P.S. Kada budem u prilici, skeniraću nekoliko svojih radova iz "Alo razbibrige" i objaviti ih u zasebnom postu. 

Nastaviće se...

Sa 10 prstiju, za 10 godina (3)

S obzirom na to da u ovoj seriji tekstova pravim retrospektivu svoje desetogodišnje enigmatske epopeje, izvesno je da ću pisati o stvarima koje su čitaocima bloga već poznate. Možda je vizura iz koje govorim o istim događajima malo promenjena, možda ću se u hodu setiti nekog novog detalja, ali svakako nemam nameru da od sitnih, prolaznih i krajnje nebitnih enigmatskih epizoda pravim priče iz Nepričave. Dakle, želim da se povodom jubileja osvrnem samo na značajnije saradnje (i značajnije ličnosti, bilo da je reč o pozitivcima ili antagonistima), tj. na enigmatske angažmane koji su za mene kao enigmatu bili neobično važni. Ne bih se zadržavao na saradnjama koje su bile kratke, izrazito neprijatne, promašene i sl, niti bih raspredao o sastavljanju ukrštenica za raznorazne dnevne, lokalne, seoske i kojekakve beznačajne novine. 

To bi značilo da ću opet govoriti o Enigmi, premda sam napisao mnogo više teksta nego što taj enigmatski brend objektivno zaslužuje. Da se razumemo: Enigma niti jeste, niti je ikada bila kvalitetan enigmatski časopis. Njene vrednosti su tradicija i kontinuitet, a bezmalo sve ostalo je vazda bilo na vrlo niskom nivou, pa i enigmatika. O onome malom što je kroz istoriju u njoj bilo dobro i o onima koji su joj u pojedinim periodima osvetlavali obraz, pisao sam mnogo puta i nema razloga da to prežvakavam na ovom mestu. 

Da li je četvorogodišnja saradnja sa ovim listom bila značajna za mene? Jeste, ali ne zato što mi je donela afirmaciju ili napredak, već zato što sam sebi odužio jedan stari dug. Naime, redakciji sam se prvi put javio kada sam imao 16 godina i pošto mi niko nije odgovorio, odustao sam (inače, ja nikoga ne vučem za rukav, to je stvar dostojanstva; jednom pitam, pa ako ne može - ćao, idem dalje). Onda sam im se javio 10 godina kasnije, kad sam bio na novom enigmatskom početku, pustili su 3-4 skandinavke i opet mi se niko nije javio. Ako sam sa 16 i otpremio radove koji nisu bili dovoljno kvalitetni (a jamčim da su bili kvalitetniji od 80 % njihove tadašnje produkcije), potpuno je nemoguće da sam sa 26 imao toliko loše rezultate da nisam zaslužio ni odgovor. Tako se moje interesovanje za Enigmu opet ugasilo početkom 2011. A onda me posle x meseci stari Milan Šaban iznenada pozvao, tobož oduševljen mojim enigmatskim izrazom. 

Gornji pasus je bitan zato što daje vrlo precizan odgovor na pitanje: zašto u srpskoj enigmatici nema mlađih od 35-40 godina? Nema ih zato što su godinama rasterivani staračkim štapovima. Ti mladi ljudi (kojih je bilo!) nisu imali gde da se pokažu i dokažu jer su oni koji su mogli (čak bih rekao: koji su bili dužni) da im požele dobrodošlicu bili potpuno nezaintersovani za njih. U stvari, "nezainteresovani" je preblaga reč: bili su neprijateljski nastrojeni prema svakom novom licu (jer bedni i beznadežno sitni, a samoživi i smešno alavi ljudi, kakvi su srpski enigmati u većini slučajeva, u svakom vide pretnju, konkurenciju i gladna usta više). Takav je bio i Milan Šaban, dok ga Miodrag Tošić nije ubedio da ću im ja podići nivo i osvežiti sadržaj (inače, Enigma je u tom trenutku bio na najnižim granama jer niko živ nije hteo da sarađuje sa bankrot preduzećem). 

Elem, pristao sam na saradnju ne znajući u šta se upuštam, a moj glavni motiv je bio da u tim nemogućim uslovima uđem u sve novine u koje se može ući. Ne bih sad o honorarima koji su bili više nego uvredljivi (a najčešće su izostajali), ali moram da kažem da je Šaban moje prihvatanje obaveze shvatio vrlo bukvalno: iako nisam obećao da ću radove slati redovno, niti da ću otpremati veće količine, uskoro je počeo da naručuje i da me požuruje ukoliko mu pošiljka ne stigne u očekivanom roku. Pošiljke sam, naravno, ekspedovao brzom poštom (treba li da podsetim da sam sve štampao u 2 primerka i popunjavao rukom?!), a sve to ne bi bilo tako  stresno da u to vreme nisam imao mnogo važnija posla: morao sam da zaradim za hleb tj. mnogo mi je bilo bitnije da radim nešto za šta ću dobiti lovu, nego da po 7-8 dana sastavljam, opisujem, štampam, popunjavam i pakujem koverte za Enigmu, uz potpunu svest o tome da će mi honorar jedva premašiti troškove slanja. 

To je trajalo sve do Šabanove smrti. U međuvremenu smo se sprijateljili jer smo se vrlo često čuli, pa iako sam priželjkivao da se ta saradnja okonča, bilo mi je neprijatno da ga odbijem kad se javi. Možda sam poslednjih meseci slao ređe nego pre, ali kad god me je podsetio tj. kad god je tražio, dobio je novi kontingent. Poslednji paket nisam stigao da mu pošaljem jer je preminuo dok sam opisivanje privodio kraju, i budući da je za novog urednika imenovan Tošić, smatrao sam da su se stekli uslovi za konačni prelazak na elektronsku saradnju. 

No, ne lezi vraže: ne samo da je Tošić bio jednako elektronski nepismen, nego mu nije odgovaralo ni da pripremljene radove pošaljem redakciji, te da mu ih odštampaju i predaju. Nikad neću zaboraviti urnebesno-apsurdnu izjavu: "Nemoj njima, nemaju papir!" No, ubrzo smo našli nekakvo rešenje (valjda sam slao njegovom sinu na mejl, skoro da se i ne sećam), ali to nije dugo trajalo jer smo se nekoliko meseci kasnije zavadili. A zavadili smo - za one koji se ne sećaju - zbog Tošićevog nekolegijalnog gesta u jednoj televizijskoj emisiji. Naime, pažnju nekih novinara je privukla skandinavka sa jednom popularnom prostitutkom u dnevnom tabloidu Alo. Napravili su prilog o tome, otišavši kod Tošića da čuju reč stručnjaka, a on se sablažnjavao, krstio i ograđivao od takvih fenomena, implicitno spočitavajući autoru što je ispoštovao zahtev urednika. Autor sam bio ja (priča je, zapravo, mnogo kompleksnija jer je i sam Tošić sarađivao sa tim novinama i radio po narudžbini istog tog urednika, ali sve o tome je već rečeno tada kada je bilo aktuelno). 

Takođe, nije mi se svidelo Tošićevo uređivanje. Iako sam ga na početku podržavao, vreme je brzo pokazalo da je potpuno nesposoban za tu ulogu. Mislim da je bio najgori urednik Enigme u istoriji tog lista. Niti je imao kriterijume, niti je umeo da koncipira broj, niti da odabere radove, niti da ih rediguje... Povrh svega, favorizovao je totalne diletante, poput izvesnog Tanasija Savića (te je taj Savić imao veći broj radova po broju od npr. Besničanina). Enigma je za njegovog kratkog vakta postala zbirka najogavnijeg enigmatskog šunda (u pravom smislu te reči: ne samo da su njegove ukrštenice bile prepune neispravnih, često i izmišljenih pojmova, već je i saradnike vrednovao po sličnosti sa sobom). Jeftini otpad koji je samostalno proizvodio Milan Šaban bio je vrhunska enigmatika u odnosu na Tošićevu manufakturu "buvlja pijaca". Kako god, meni tu više nije bilo mesto (tim pre što urednik nije bio u stanju da uvaži ni jedan jedini dobronameran savet), i s velikim zadovoljstvom sam napustio tu olupinu od novina. Vajdu od njih ionako nikad nisam imao. 

Kada smo prekinuli saradnju, ostalo je na desetine neobjavljenih radova (među njima i serija ukrštenica za decu). Nešto od toga sam kasnije prikazao na blogu, nešto sam preradio i objavio u drugim novinama, nešto sam poklonio kolegama itd. U Enigmi sam, tako, objavio svega 140 ukrštenica (što, realno, nije malo, s obzirom na to da je izlazila samo jednom mesečno, na nevelikom broju strana, a spec. izdanje je odavno ukinuto). Sastavljao sam konceptualno, pa sam tako imao: seriju ukrštenica sa velikim četvrtastim belinama (6 x 9, 6 x 11, 7 x 7, 7 x 8, 7 x 9, 8 x 8), seriju sa molerajima (4 x 17, 4 x 18, 5 x 17, 6 x 12), seriju sa minimalnim brojem crnih polja, seriju sa geometrijski raspoređenim crnim poljima, seriju tematskih ukrštenica, seriju imenarki, seriju ukrštenica sa učaurenim pojmovima i seriju  sa strukturalno komplikovanim belinama. Objavio sam i neke vanserijske radove, poput palindromne ukrštenice, aritmogrifne skandinavke, ukrštenice sa učaurenim Vinovim likom (povodom 100. godišnjice), skandinavke sa 2 povezana bočna moleraja 3 x 17 i skandinavke sa 3 beline 6 x 6 u mreži 11 x 17 (sa sve slikom). 

Prikazujem nekoliko svojih radova iz 2014.

Nastaviće se...

Sa 10 prstiju, za 10 godina (2)

Kada se moja sastavljačka strast povampirila, negde u aprilu 2009. godine, verovao sam da ću pre ili kasnije stići do Hupera. Dobro sam poznavao standarde tog časopisa i bio pod direktnim uticajem Huperovih enigmatskih autora. Huperova enigmatika je mahom bila čitka, pitka i jednostavna, predvidljiva i nadasve funkcionalna. Nije bilo enigmatskog larpurlartizma, ili ga je bilo vrlo malo, a naši najveći paraderi nisu bili na listi saradnika.

Huper tj. Huper Enigmatiku sam redovno pratio do neke 2002. godine, kasnije samo sporadično. Kao student, uzimao sam Enigmu (isključivo zbog radova Rešada Besničanina, o čemu sam više puta pisao), ponekad Marbo i sasvim retko Krsmanovićevu Zagonetku. 2009. godine sam verovatno sastavljao po uzoru na Rešada, ali sam bazično bio najbliži Huperovim autorima iz druge polovine devedesetih. Naravno, zanatski nisam bio na njihovom nivou, no danas nije teško prepoznati Đurđevića, Dopuđu, Vukadinovića, Krajnovića, Patrnogića (...) u tim mojim sastavima, jer sam najduže i najradije rešavao njihove ukrštenice. I to u doba kada se najbrže i najlakše uči. 

Poznavao sam stilove svih autora čija su se imena nametljivo pojavljivala u enigmatskoj štampi i formirao svoju listu preferencija bez ikakvog stručnog znanja, a sastavljao sam ono što sam voleo da rešavam, podražavajući svoje omiljene autore. Danas mislim da sam imao dosta ukusa tj. da sam dobro odabrao uzore. Da sam išao linijom najmanjeg otpora, ugledao bih se na Dušana Nikića, Žarka Pešića, Zorana Zeljkovića, Vojislava Skoka, Sašu Čolakovića, Milenka Pučijaševića i njima slične, a s takvim uzorima sam mogao da postanem samo jedan od hiljadu. I da brzo nestanem.

Nažalost, dok sam se nakanio da se nekome javim i predstavim,  Huper enigmatika je prestala da postoji. Zapravo, mutirala je u jednu ćiriličnu enigmatsku reviju malog dometa koja se zvala samo Eнигматика (i možda se još uvek tako zove). Bio sam prilično zbunjen kada sam otkrio da su urednici u tom listu Dragan Nikolić i Milenko Mijatović, jer su mi, razume se, odranije bili poznati kao autori. Bio sam zaprepašćen kao da sam u informatoru Muzičke akademije pročitao da solfeđo predaje gluvonem čovek, a asistent mu je osoba oštećenog sluha. 

Pa ipak, godinu dana kasnije, kada se ispostavilo da u Srbiji ne postoji drugi enigmatski časopis u kome mladi autor može da objavi neki svoj rad (izuzev Enigme, koja je imala elektronski potpuno nepismenog urednika), na predlog Nikole Pešića, poslao sam mu nekoliko svojih ukrštenica da ih prosledi Draganu Nikoliću. G. Nikolić, opterećen svojim golemim obavezama, a i odveć veliki i značajan da bi se baktao sa provincijskom boranijom, nije odgovorio. Onda je Pešić predložio da se javim Miroslavu Cvetkoviću. Ne znam tačno šta sam mu napisao, ali sećam se da je do njegovog odgovora prošlo oko 4 meseca. Javio se tek kada su svi već znali za mene (predstavljen sam u Vesniku NZ i Glasniku, a počeo sam i da objavljujem u Alo razbibrizi i Enigmi) i preporučio me gore spomenutim teletabisima iz Енигматике (da se to nije desilo tada, desilo bi se mesec-dva kasnije u "Mažestiku", jer je teletabis broj 2 tamo obletao oko mene, sav srećan što su našli novu budalu). 

Sve ono što su pok. Milan Jelenković i pok. Veselin Patrnogić 20 godina gradili, g. Nikolić je uspeo da razori i obesmisli za samo godinu ili dve. Nemam volje da po stoti put pišem o njegovim uredničkim vizijama, imperativima, metodama i uzusima, ali to je zaista nešto što nikada nije viđeno u našoj 80 godina dugoj enigmatskoj tradiciji. Nije viđeno zato što nikada ranije nijedne značajne enigmatske novine nije uređivao enigmata iz poslednjeg reda i  kompletni autsajder: čovek bez zanimanja i bez formalnog obrazovanja, raskrinkani i raspopljeni falsifikator, tip sumnjivog morala i, sledstveno, osoba kritičnog mentalnog statusa. Mnogi viđeni enigmati su svojevoljno prekinuli saradnju sa Енигматиком kada je on preuzeo vođstvo, a mnoge je i oterao. Енигматика је, u trenutku kada sam im se ja pridružio, ličila na Huper Enigmatiku tačno onoliko koliko jedan improvizovani WC, ofarban u boje srpske zastave i podignut na mestu srušenog solitera, može da liči na taj soliter. 

Sarađivali smo (nemam bolji glagol od "sarađivali", ali to svakako nije bila saradnja po definiciji iz Rečnika Matice srpske) oko 2,5 godine. Dakle, od aprila 2011. do septembra 2013, kada sam zahtevao da se obustavi objavljivanje mojih radova. No, durašni  nazoviurednik je odlučio da iz inata objavi sve što sam dotle poslao, te se moje ime pojavljivalo u tom haosu od novina sve do decembra tj. dok nije istekao ugovor. Ugovor je, eto, njemu poslužio kao alibi za postupanje protiv moje volje, a meni nije služio ničemu: pored toga što sam kao autor i saradnik zlostavljan od prvog do poslednjeg dana, AD Politika mi nikada nije isplatila dug od nekoliko hiljada evra. 

U početku sam se trudio da sastavljam najbolje što umem, tj. da izbegavam sve ono što prezirem u tuđim radovima, da primenjujem ono što sam naučio od Huperovih autora i da u što većoj meri koristim kreaciju i invenciju. Ali, uskoro se ispostavilo da je trud koju ulažem kako mi ukrštenice ne bi ličile na školopocije Milenka Mijatovića ne samo nepotreban - već i štetan po moj integritet. Recimo, namučim se da napravim neku čupavu glavnu kombinaciju, a kad je objave - ne mogu da je prepoznam (oni koji nisu učestvovali u tom hororu, ne mogu ni da pretpostave, a možda ne bi ni poverovali zbog kojih pojmova su uništavane izuzetne kombinacije; ne samo moje, jašta). Eto, sećam se da mi je jedna od prvih belina uništena zbog pojma KARTOMANT, a ubrzo sam shvatio da ubacuju crna polja iz sadizma (ili nekog sličnog razloga), a ne po ključu (dešavalo se da objave isti rad u dve varijante: prvi put izmasakriran, drugi put bez ijedne izmene). 

Raspop je, inače, imao tendenciju da na prosta pitanja daje metafizičke i krajnje nebulozne odgovore, a njegov zamenik se obično sakrivao iza neznanja. Sa njihovim trećim teletabisom, izvesnim Nebojšom Trešićem, tobožnjim enigmatom, nisam komunicirao. I pošto nisam imao od koga da tražim listu zabranjenih pojmova ili bar uputstvo za sastavljanje po njihovoj volji, polako sam odustajao od strukturalno ambicioznih kombinacija i počeo da im šaljem samo dosadne, otrcane sastave. Zaokret sam napravio jednog dana kad sam u svojoj duplerici izbrojao 11 (jedanaest) novih crnih polja, odnosno onog dana kada mi je sastav do te mere unakažen da su od njega ostali samo dronjci. Sa druge strane, kad bih im poslao nešto sa katamaranima, natalitetima i gomilom jednostavnih glagola - šanse da pronađu nešto što im se ne dopada bile su minimalne. 

Za te 2, 5 godine sam, uprkos svemu, uspeo da u Енигматици i mesečnom izdanju pod imenom Разбибрига objavim određeni broj dobrih sastava koje pakleni urednički tandem nije razbucao. Ponekad sam uz kombinacije do kojih mi je naročito stalo prilagao prave, pravcate molbe (iz fazona: molim da rad objavite takav kakav jeste ili da ga uopšte ne objavljujete). Ako treba i nešto lepo da kažem o toj ludoj saradnji, evo: zaista su mi ponekad uvažavali molbe i objavljivali mi ukrštenice ne izmenivši mi nijedan jedini zarez (napomena: ovo "ponekad" doslovno znači: ponekad). 

I da ne zaboravim: sve što sam sastavljao za njih, besplatno sam im i opisivao, iako je za tu rabotu bio plaćen KV netopir iz Klenja. Zapravo, ja sam i za sastavljanje dobijao samo neke intermitentne honorare, najpre relativno često, onda sve ređe, dok nisu ukinuti (a kako bi drugačije članovi redakcije mogli da dobiju 13. platu?) U trećoj godini naše tzv. saradnje honorara uopšte nije bilo, a Raspop i Netopir su se prema meni (možebiti i prema drugima, to već nije moja stvar) ponašali bezobzirnije nego ikada. Objavljivali su mi potpuno ruinirane ukrštenice, toliko oskrnavljene da me je u više navrata bilo sramota što sam potpisan. Svašta sam pokušavao: molio da ne objavljuju ono što im se ne sviđa, tražio da korigujem ono što zahteva korekciju, predlagao da se oni potpisuju kao autori tih masakriranih radova itd. Ništa nije bilo od pomoći (usput, govorimo o vrlo velikom broju radova, jer sam bio najzastupljeniji saradnik, ne računajući njihovog četvrtog teletabisa, koji je imao poseban ugovor i isporučivao im svoje kompilersko đubre u kontejnerima). 

Bilans tzv. saradnje: objavili su sve do poslednjeg sastava koji sam im poslao (oko 500 strana, bez repriza). Otprilike 30 % je objavljeno bez izmena, 30 % sa sitnim intervencijama. 10 % je bilo na ivici skrnavljenja ili preko te ivice. Preostalih 30 % je potpuno devastirano. Mnoge ukrštenice su objavljivane više puta. Honorare sam dobio otprilike za polovinu objavljenih radova. Naravoučenije: nikad više saradnja sa ludacima, nikad više tolerancija prema džukelama, nikad više rad na "dođem ti".

Još nešto: G. Nikolić se nedavno sreo sa mojim saradnicima iz Društva novinara i pošto su ga pitali za mene, rekao im je da smo prekinuli saradnju zato što nisam bio zadovoljan honorarom. To je isto kao kad bi psihotična baba koja je svaki dan tukla mačku pajserom po glavi kazala da joj je ta mačka pobegla iz dvorišta zato što nije bila zadovoljna hranom.  

Evo nekoliko mojih radova iz Енигматике i Разбибриге:

Nastaviće se...

Sa 10 prstiju, za 10 godina (1)

Početkom ove godine navršilo se ravno 10 godina od mog drugog enigmatskog debija. Malo šta je kod mene jednostavno i redovno, pa sam tako - za razliku od većine enigmata - dva puta debitovao u istoj oblasti, da baš ne kažem: dva puta napravio potpuno istu grešku. Prvi put sam bio glup i maloletan, to se lako može razumeti, ali je teško shvatiti zašto sam i celih 10 godina kasnije, kao manje glup i vrlo punoletan, pokušao istu stvar. Na sreću ili na nesreću, tada sam i primećen. 

I eto, od februara 2011. godine do danas, poletno ili s manje poleta, zagonetam sve u šesnaest. Ne bih sada rekapitulirao svoj trnovit enigmatski put, o tome sam često, mnogo i detaljno pisao, ali hoću da napravim presek i nabrojim šta sam sve radio i koliko sam uradio. 

95 % mog publikovanog opusa čine ukrštenice, skandinavke i križaljke. Ne znam baš tačno koliko ih je objavljeno u štampanim izdanjima, ali je taj broj još sredinom prošle godine bio veći od 2 500. To bi značilo da sam u proseku objavljivao po 250 ± 20 godišnje, a da li je to mnogo ili malo gotovo je nemoguće proceniti, s obzirom na odsustvo bilo kakvog reda i logike u novinsko-izdavačkoj delatnosti. U principu, nisam gubio kontinuitet (a kontinuitet je vrlo bitan faktor kvaliteta), mada je bilo perioda kada sam imao skor jedva veći od nule. Takođe, s obzirom na to da sam vremenom učvrstio princip: objaviti samo onoliko koliko se može naplatiti, po mogućstvu pristojno, smanjio sam skor za bar 1000 radova. 

Kao autor, veoma sam ponosan što se - bez obzira na mizerne ili nepostojeće honorare, a i sve druge nepodopštine  - nikad nisam suzio na format sastavljača malog raspona. Gotovo uvek sam u svoje sastave ulagao mnogo više truda nego što je to neophodno i vazda izbegavao nivo puke funkcionalnosti. Ima na desetine pametnih majstora koji rade isključivo šablonski, a šabloni koje koriste su osmišljeni tako da im štede vreme i energiju. Ja sam, pak, kao predstavnik enigmatskog iracionalizma, šablonizirao čitavu paletu zahtevnih sastavljačkih modela i posle 10 godina još uvek nisam spreman da se pridružim grupi onih koji klepaju smešne i uvek iste ukrštenice, pod parolom: to je moj stil! Ja nemam i ne želim stil. Oduvek sam se trudio da steknem dijapazon, što će reći: razvijao sam se u svim pravcima, oprobavao se u svim mogućim sastavljačkim stilovima, ispitivao granice kombinatorike i tragao za novim izazovima.

Ako postoje oni koji čitaju ovaj tekst, a nisu baš upućeni u moj rad - do mene je. Istina je da retko citiram svoje objavljene radove (za razliku od kolega koji sve što naprave za novine, makar bile trećerazredne, brže-bolje okače na blog, često i reprizno, ma koliko je to što su objavili bezvredno). Poslednjih godina moje nove križaljke često prikazuje Nedjeljko Nedić na blogu DUE, ali ne bih rekao da njegov izbor daje pravu sliku o meni. On uglavnom citira križaljke sa velikim četvrtastim kombinacijama, tzv. belinama, pa sam čak i ja, prateći njegove objave, u nekom trenutku sebe počeo da doživljavam kao belinaša. Takvi radovi su možebiti vizuelno najefektniji, ali me generalno sužavaju kao autora i na neki način degradiraju. 

Držim da ima belinaša koji to rade bolje od mene, ali nemaju nikakav raspon. Ili uopšte ne izlaze iz tog šablona, ili izlaze sa kritičnim rezultatima. Moj adut je moj repertoar. Zato sam malo zaneo kormilo ulevo: u drugu enigmatsku deceniju ušao sam bez insistiranja na senzacijama tog tipa i sveo postotak svojih belih sastava namenjenih tržištu na meru koja je srazmerna vrednosti belina u mom stvaralačkom sistemu. Bilo je i razočaranih, zašto kriti, te me je jedan kolega (koji se deklariše kao obožavatelj mojih belina) ukorio što se od februara manje trudim. A zapravo, često mi je potrebno više vremena da koncipiram i realizujem izblansiranu križaljku ili skandinavku.

Moji belinaški - uslovno rečeno - uspesi su verovatno najmpresivniji kao stavka u enigmatskom CV - u i bilans desetogodišnjeg rada. Kolika je njihova realna vrednost - ne znam. Na stranu sve one beline 6 x 6 i 6 x 7, njih i ne računam u uspehe (a bilo ih je na stotine), objavio sam preko 350 ukrštenica i križaljki sa belinama 7 x 7 (od toga, oko 200 u Feniksovim izdanjima), 20 sa belinama 8 x 8 (16 u Feniksovim izdanjima), nekoliko sa 7 x 8 i 7 x 9 i 2 sa belinama 9 x 9. Objavio sam sijaset različitih moleraja, počev od 17 x 4, 18 x 4, 21 x 4, 24 x 4, onda 11 x 5, 15 x 5, 17 x 5... pa 11 x 6, 12 x 6, 13 x 6, 14 x 6 i, konačno, 15 x 6. Imao sam pregršt belina 7 x 7 sa učaurenim pojmovima dužim od 10 slova, xy belina sa više od 4 tematska pojma, xy belina sa dijagonalnim čaurama, xy imenarki sa belinama (u kojima su praktično svi pojmovi tematski), pa xy teških simetričnih likova itd. Sve su to skorovi koji se mogu izraziti nekakvim brojkama. Ali, ostaje ogroman broj mojih radova koji se ne mogu kvantifikovati, niti jednostavno kategorizovati, a čine gro mog enigmatskog opusa. 

Nastaviće se...

Trilema

Otkad je Enigmagika u hibernaciji, pojedini čitaoci se stidljivo raspituju šta je s Mandrakom (valjda nekima i nedostajem), a kako sam danas neobično glagoljiv, odlučio sam da se javim i prozborim koju reč.

Bilo bi sjajno kad bih mogao da vam saopštim nešto u stilu: enigmatika je prošlost, stavio sam tačku, bilo - ne ponovilo se... No... nije tako. Istina, ove godine nisam učestvovao ni na jednom takmičenju (niti imam nameru da to ubuduće činim), ali to samo znači da sam potrošio sve svoje, ionako nevelike, takmičarske ambicije. Kao autor ukrštenih reči i križaljki, osvojio sam sve zamišljene vrhove, i sada ostavljam prostora drugima da se dokažu... ako im to nešto znači. Ja sam se dokazao... i živi sam dokaz da to ničemu ne služi. 

Donedavno sam bio u ozbiljnoj trilemi: da li da prekinem saradnju sa Feniksom, da spustim kriterijume i da im otpremam isključivo skromne, da ne kažem jeftine radove kakve potpisuje najmanje 50 % saradnika, ili da nastavim da radim najbolje što umem?! Dakle, to je moja jedina saradnja (ako izuzmemo neke sitne i sporadične angažmane), što će reći: da bi enigmatika za mene objektivno postala prošlost, bilo bi dovoljno samo da Feniksu kažem: arrivederci! Ali... odustao sam od odustajanja. Taman sam  naučio sve što je bilo potrebno i malo preko toga, uhodao se, oslobodio, stekao rutinu... i zar sada da zatarabim radionicu? 

Ne znam da li drugi enigmati imaju poštovaoce (možda je to i uobičajeno, oprostite mi na neupućenosti), a ja ih zacelo imam u popriličnom broju. Na svim meridijanima. Vrlo je prijatno i laskavo znati da se neko raduje križaljkama sa mojim potpisom, da uživa u njima, i da jedva čeka naredni broj da bi video šta sam to novo spremio. Ti ljudi su, naravno, enigmati iliti poznavaoci materije, a stvar utoliko dobija na težini: mene niko nikada u novinama nije reklamirao kao 8. svetsko čudo (tako, recimo, Pauletić predstavlja svoje pulene i njihove epohalne kreacije), niti sam ikada i igde bio u prvom planu (naročito ne u Feniksu). Prosto, pažljivi i probirljivi rešavači sami pronalaze moje ime, i sami otkrivaju šta koliko vredi u tim novinama. To je moja najveća satisfakcija u ovoj priči. 

Neke kolege kažu: tvoje su teme najinteresantnije, kako li ih samo pronalaziš?! Pa, znate kako ih pronalazim: sednem i smislim, nema tu neke filozofije. Trudim se da rešavačima, pored kvalitetnog enigmatskog sadržaja, ponudim i neku zanimljivost iz popularne kulture, iz života, umetnosti itd. Algoritam je sledeći: 1) izbor teme i pronalaženje fotografija (osim kada ovo drugo nije neophodno), 2) obrada teme na što skuplji način (mereno vremenom koje je potrebno za sastavljanje), 3) priprema za slanje koja podrazumeva opisivanje svih pojmova za koje verujem da ih urednici tj. opisivači nemaju u malom prstu. Svojevremeno mi je predočeno da urednici ne vole kada imaju previše posla, i tako sam razvio naviku da im sve sažvaćem i serviram kako se, jadni, ič ne bi mučili za platu koja je 10 puta veća od mog ponižavajućeg honorara, koji pride kasni više od godinu dana. Dakle, ja sve radim onako kako se očekuje od najboljeg, samo sam plaćen kao da sam najgori. 

Kao enigmata sa određenim dijapazonom, bez problema bih mogao da se posvetim tvorbi trećerazrednih sastava. Da vam po ko zna koji put iskreno kažem: kad bih se rukovodio time kako sam i koliko stimulisan i motivisan (hrvatski: stimuliran i motiviran), i ono najgore što bih mogao da sklepam i pošaljem bi bila neka vrsta poklona kompaniji. A to najgore što bih sklepao bi bilo u rangu sa radovima onih koji su nagrađeniji od mene, i moglo bi da se rešava kao i sve ostalo. Golim okom, razlika se ne bi ni primetila. 

Međutim... Ubi me sujeta. Kako sad da menjam algoritam, kako da razočaram svoje rešavače? Ne mogu iz ove kože: budala sam, pa sam budala. I šta ću... preostalo mi je samo da i dalje radim najbolje što znam. Dok se ne opametim, ako se to ikada desi.   

Uspeh meren Guglom

Baveći se enigmatikom na ovaj i ovakav način, čovek može doći u (ne)priliku da se prema njemu ponašaju kao prema javnoj ličnosti. Štaviše, neki vrlo iskreno veruju da enigmata može biti vrlo istaknut, ako ne više, onda bar koliko i bilo koji novinar, pa ukoliko im internet potkrepljuje to uverenje, počinju neobično da ga tretiraju zato što je uspešan ili popularan, i pride atestiran u nekoj apstraktnoj oblasti o kojoj, naravno, vrlo malo znaju. Zabavno, čudno, tragikomično, ali istinito. 

U vreme dominacije elektronskih medija, izguglani podaci o bilo čemu i bilo kome postaju mera prisustva u životu. I ne samo u životu, već i u istorijskoj stvarnosti. Evo plastičnog primera: enigmati listom znaju za Boška Petrovića; neki su mu se decenijama divili iz daljine, neki su imali čast da ga upoznaju, mnoge je inspirisao na stvaranje... i zato ponekad pišemo o njemu. Bez obzira na to što se odavno ne bavi enigmatikom, on se sporadično, kao enigmatski heroj iz daleke prošlosti,  pojavljuje u našim internet pričama (ređe i u delima). No, paradoksalno je to što se o njemu kao hirurgu i anesteziologu svetskog kalibra na internetu ne može pronaći ni šturi članak! Dakle, iako je posvetio život jednoj ozbiljnoj nauci i bio retko uspešan u svom poslu, Boško danas na globalnoj mreži postoji samo kao enigmata. Sve ostalo je arhivirano u nekim drugim fiokama. A njih više niko ne otvara. 

Poenta je da na osnovu podataka sa interneta o mnogim ličnostima dobijamo nepotpune, hiperbolisane, iščašene ili lažne slike: ono što je ozbiljno i bitno često biva ignorisano i sasvim zapostavljeno, a marginalne pojave i dostignuća dospevaju u prvi plan. I budući da eru u kojoj živimo karakteriše opsednutost potrebom za eksponiranjem tj. za isticanjem po svaku cenu, do vidljivosti najlakše stižu najagresivniji egzibicionisti. Prosto, na internetu se najjasnije vide oni koji žele da budu viđeni. 

Meni se, kao enigmati koji svoj blog koristi za ličnu (ali i tuđu) promociju, mnogo puta dogodilo da budem precenjen na račun te internet-vidljivosti. Neću ovde navoditi motive koje istraživači obično imaju, već samo jednu činjenicu: kada neko u pretraživač ukuca moje ime i prezime, pa tome doda enigmatika, rezultati ga, po svoj prilici, navode na pogrešan zaključak. Tu se više ništa ne može, Gugl sugeriše da je Mladen Marković vrlo važan enigmata, takoreći maskota naše enigmatike. Da, da... tako je.

Ja sam najviše kriv za svoju internet slavu. Da ne postoji blog Enigmagika, podaci o mom radu ne bi izašli iz uskog enigmatskog kruga. Međutim, da sam čekao da me drugi ističu i hvale, dosad bih garantovano propao (i) kao enigmata. Propao bih i povukao se, jer bih uvideo da tu nema selameta i da je nemoguće pronaći mesto u jednom tako dezorganizovanom sistemu. Ja nisam pecaroš, niti igram domine da mi prođe dan, i hteo sam afirmaciju kao ozbiljan enigmatski autor. Ozbiljan u najtradicionalnijem mogućem smislu, nastavljač dela onih čija su imena u kolektivnom enigmatskom sećanju napisana najkrupnijim slovima. Neko bi rekao da mi je išlo naruku to što su mi starije kolege oduševljeno tapšale, ali sam u praksi kao "veliki talenat" bio interesantan samo onoliko koliko sam mogao da budem iskorišćen (nažalost, nemam talenat za izigravanje konja, pa je odmah, čim su me zajahali, došlo do konflikta). U trenutku kada sam poželeo da se etabliram, već sam bio mator: imao sam punih 26 godina i - ma koliko to nadobudno zvučalo - bilo mi je kasno da se ikome saginjem, nosim skute i trčim po cigare. Sasvim sam dobro znao šta mogu, šta mi pripada i gde mi je mesto u hipotetičkoj hijerarhiji, pa je bilo besmisleno da se od mene očekuje da se ponašam kao skromni maloletnik. A baš se to očekivalo.

Svako ko je ikada sarađivao sa mnom (pogotovo ako je reč o dugoročnoj saradnji koja mobiliše kreativne snage), čak i ukoliko smo se u međuvremenu posvađali oko nečega petog, verovatno i dalje misli da sam ja najtalentovanija osoba koju poznaje. Ja takođe mislim (tačnije: znam) da imam više talenta od većine ljudi, ali vremenom sam oguglao na tu nepravdu. Eto, kad sam imao 26 godina, na zapažanja tipa: "ti si veliki talenat", reagovao sam otprilike kao na kompliment "imaš lepe oči". Iznenadilo bi me kada bi neko primetio da sam nadaren za sport ili politiku - jer zaista nisam, pa se tamo ne trpam, i zato sve te ingracijacije koje sam dobijao kao mladi enigmata, a koje su se svodile na davno utvrđenu činjenicu da sam majstor za verbalne akrobacije, nisam doživljavao kao uspeh. Praktično, ja sam tada (a i sada) u svemu za šta sam nadaren bio samo na nivou detektovanog talenta; ništa nije (bilo) ostvareno kako valja, pa sam valjda stoga postao ravnodušan. 

Šta želim da kažem? Možda, čak verovatno jeste glupo što sam rešio da se posvetim enigmatici kako bih realizovao bar jedan svoj talenat. Ne znam šta mi bi, ali eto... rešio sam. I pošto mi nije krenulo tj. nisam dobio ništa osim aplauza, a gazili su me oni koji su bez sumnje gori od mene, navalio sam da dokazujem celom svetu da boljih sastavljača ukrštenih reči niti je bilo, niti će biti. Da li je to stvarno ili nije, ovde nije ni važno, tek zahvaljujući internetu, postao sam jedan od - uslovno rečeno - najslavnijih enigmata našeg doba. 

I da se vratimo na početak: sada su svakom korisniku interneta dostupni podaci o mojim enigmatskim uspesima. Pobeđivao sam na konkursima, sarađivao sa svim mogućim novinama, priređivao enigmatske senzacije i ekskluzive, katkad i skandale, učestvovao u svim ratovima itd. Realno, nema žive osobe na ex yu prostoru koja je iole zainteresovana za enigmatiku, a koja ne zna za mene - jer čak i ukoliko je neko propustio epizode u kojima sam igrao glavnu ulogu, put ga je pre ili kasnije doveo do mog bloga. Dakle, takvi namernici su ljudi iz branše, i oni znaju pravu vrednost mojih postignuća tj. znaju da u ovom i ovakvom sistemu sve to vredi tek malo više od jedne crvljive šljive. To dalje znači da me niko od njih ne doživljava kao uspešnu javnu ličnost, jer im je jasno da enigmata to po logici stvari ne može biti.

Nesporazumi nastaju kada se o mom enigmatskom radu informišu ljudi koji se ne bave enigmatikom. Gugl ih, kao što gore rekoh, ubeđuje da sam vrlo bitan u toj oblasti. A nisam. Samo sam kao enigmata toliko prisutan na internetu da se od toga ništa drugo ne vidi: tokom prethodnih 8 godina sam radio bezbroj ozbiljnijih stvari, a o tome nema nikakvih podataka. U jednoj retkoj prilici sam kao gost za 2 meseca zaradio više novca nego od enigmatike za sve ove godine (da ne govorim o tome da sam u enigmatiku uložio 100 puta više truda i vremena nego u bilo šta drugo). U praksi, moja internet-slava služi samo da bi mi se povremeno javili pojedinci sa uvredljivim poslovnim ponudama, tipa: "Da li biste pristali da radite skoro besplatno?" (takođe, javljaju se roditelji koji traže pdf sa enigmatikom za decu, slikari koji nude svoje slike sa popustom, šalabajzeri koji ne znaju šta im treba itd.)

Ukratko, zamolio bih sve one koji na bazi izguglanih rezultata zaključuju da sam napravio ozbiljnu enigmatsku karijeru (smešno jeste, ali to je citat) da ne precenjuju moju vidljivost na internetu. Ja sam 20 godina išao u školu da bih imao zanimanje, a enigmatikom se bavim 1) iz ljubavi i 2) za vrlo, vrlo, vrlo sitne pare koje su mi ponekad neophodne za hleb i mleko (da i sam nisam sirotinja, sigurno bih donirao te honorare sirotinji). Sa takvim ograničenjima, nemoguće je postići uspeh po definiciji, tj. nemoguće je živeti od enigmatskog rada. Dakle, ja nisam uspešan enigmata, nisam javna ličnost, nisam popularan i zarađujem kao prosečan Kubanac. Slika koju Gugl šalje o meni je krajnje nerealna, i jedino mogu da se složim s tim da akumulirani elektronski podaci nedvosmisleno potvrđuju moj enigmatski talenat. Ali, već sam objasnio koliko mi to znači.