09.11.2019.

Trilema

Otkad je Enigmagika u hibernaciji, pojedini čitaoci se stidljivo raspituju šta je s Mandrakom (valjda nekima i nedostajem), a kako sam danas neobično glagoljiv, odlučio sam da se javim i prozborim koju reč.

Bilo bi sjajno kad bih mogao da vam saopštim nešto u stilu: enigmatika je prošlost, stavio sam tačku, bilo - ne ponovilo se... No... nije tako. Istina, ove godine nisam učestvovao ni na jednom takmičenju (niti imam nameru da to ubuduće činim), ali to samo znači da sam potrošio sve svoje, ionako nevelike, takmičarske ambicije. Kao autor ukrštenih reči i križaljki, osvojio sam sve zamišljene vrhove, i sada ostavljam prostora drugima da se dokažu... ako im to nešto znači. Ja sam se dokazao... i živi sam dokaz da to ničemu ne služi. 

Donedavno sam bio u ozbiljnoj trilemi: da li da prekinem saradnju sa Feniksom, da spustim kriterijume i da im otpremam isključivo skromne, da ne kažem jeftine radove kakve potpisuje najmanje 50 % saradnika, ili da nastavim da radim najbolje što umem?! Dakle, to je moja jedina saradnja (ako izuzmemo neke sitne i sporadične angažmane), što će reći: da bi enigmatika za mene objektivno postala prošlost, bilo bi dovoljno samo da Feniksu kažem: arrivederci! Ali... odustao sam od odustajanja. Taman sam  naučio sve što je bilo potrebno i malo preko toga, uhodao se, oslobodio, stekao rutinu... i zar sada da zatarabim radionicu? 

Ne znam da li drugi enigmati imaju poštovaoce (možda je to i uobičajeno, oprostite mi na neupućenosti), a ja ih zacelo imam u popriličnom broju. Na svim meridijanima. Vrlo je prijatno i laskavo znati da se neko raduje križaljkama sa mojim potpisom, da uživa u njima, i da jedva čeka naredni broj da bi video šta sam to novo spremio. Ti ljudi su, naravno, enigmati iliti poznavaoci materije, a stvar utoliko dobija na težini: mene niko nikada u novinama nije reklamirao kao 8. svetsko čudo (tako, recimo, Pauletić predstavlja svoje pulene i njihove epohalne kreacije), niti sam ikada i igde bio u prvom planu (naročito ne u Feniksu). Prosto, pažljivi i probirljivi rešavači sami pronalaze moje ime, i sami otkrivaju šta koliko vredi u tim novinama. To je moja najveća satisfakcija u ovoj priči. 

Neke kolege kažu: tvoje su teme najinteresantnije, kako li ih samo pronalaziš?! Pa, znate kako ih pronalazim: sednem i smislim, nema tu neke filozofije. Trudim se da rešavačima, pored kvalitetnog enigmatskog sadržaja, ponudim i neku zanimljivost iz popularne kulture, iz života, umetnosti itd. Algoritam je sledeći: 1) izbor teme i pronalaženje fotografija (osim kada ovo drugo nije neophodno), 2) obrada teme na što skuplji način (mereno vremenom koje je potrebno za sastavljanje), 3) priprema za slanje koja podrazumeva opisivanje svih pojmova za koje verujem da ih urednici tj. opisivači nemaju u malom prstu. Svojevremeno mi je predočeno da urednici ne vole kada imaju previše posla, i tako sam razvio naviku da im sve sažvaćem i serviram kako se, jadni, ič ne bi mučili za platu koja je 10 puta veća od mog ponižavajućeg honorara, koji pride kasni više od godinu dana. Dakle, ja sve radim onako kako se očekuje od najboljeg, samo sam plaćen kao da sam najgori. 

Kao enigmata sa određenim dijapazonom, bez problema bih mogao da se posvetim tvorbi trećerazrednih sastava. Da vam po ko zna koji put iskreno kažem: kad bih se rukovodio time kako sam i koliko stimulisan i motivisan (hrvatski: stimuliran i motiviran), i ono najgore što bih mogao da sklepam i pošaljem bi bila neka vrsta poklona kompaniji. A to najgore što bih sklepao bi bilo u rangu sa radovima onih koji su nagrađeniji od mene, i moglo bi da se rešava kao i sve ostalo. Golim okom, razlika se ne bi ni primetila. 

Međutim... Ubi me sujeta. Kako sad da menjam algoritam, kako da razočaram svoje rešavače? Ne mogu iz ove kože: budala sam, pa sam budala. I šta ću... preostalo mi je samo da i dalje radim najbolje što znam. Dok se ne opametim, ako se to ikada desi.