23.05.2018.

Pop skandi

Ove godine Čvor, enigmatsko udruženje iz Bjelovara, obeležava pola veka od osnivanja. Iako se poslednjih decenija izdavačko preduzeće pod tim imenom ne bavi enigmatikom, enigmati sa naših prostora stariji od 50 godina rado slave taj jubilej jer ih za Čvor vezuju lepe uspomene. Na drugim blogovima se često citiraju stranice iz nekada popularnih bjelovarskih listova, ali je časopis koji sam ja slučajno pronašao na internetu po svoj prilici zaboravljen: specijalno izdanje Skandi Čvora na 14 strana, pod nazivom Pop Skandi. Prvi broj je izašao 15. marta 1984. godine, a autori skandinavki koje vidite su Pero Galogaža, Darko Kaciga i Tomislav Pejić.  





18.05.2018.

Iks

Pre ravno 20 godina, kada se moje interesovanje za enigmatiku tek razbuktalo, često sam (možda čak i redovno) uzimao IKS, enigmatski dvonedeljnik na formatu A5, čiji je vlasnik i glodur bio Jovan Pokrajac, u enigmatskom društvu čuven samo po zlu. 

Pamtim i kako sam otkrio taj časopis: neki rođaci iz Beograda su preko leta dolazili u selo moga oca, i pošto sam i ja katkad išao kod dede, jednom smo se sreli. Na njihovoj verandi sam video hrpu uvezanih novina, a na samom vrhu su bili enigmatski časopisi koji me tada nisu posebno zanimali (recimo da je to bila 1997. godina). Pitao sam da li mogu da pogledam čega sve tu ima, a oni su mi rekli da mogu i da ponesem ono što mi se dopada. I tako sam, između ostalog, izabrao jedan Iks - ali ne zbog enigmatike, već zbog teksta o izračunavanju bioritma (mislim da je na naslovnici bila Dragana Jugović Del Monako).


Dve stvari su mi se tu iz cuga dopale: format (jer sam oduvek bio slab na džepne časopise) i grafički izgled, a pažnju mi je privukla i jedna skandinavka bez slike sa molerskom belinom 10 x 6. Ništa  o tome nisam znao, samo sam primetio da je to nesvakidašnji enigmatski rad (nisam sasvim siguran ko je bio autor, možda Miodrag Krstić). Kasnije sam utvrdio da i oni koji se ne bave enigmatikom nepogrešivo opažaju beline, ali procene variraju, valjda u zavisnosti od inteligencije (tako vas neko, kad mu pokažete ukrštenicu sa belinom, može pitati: "dobro, i šta s tim?", "zašto nema crnih polja?" ili prosto može konstatovati da je to "sigurno teško napraviti"). 

I ništa... time sam se zabavljao tog popodneva, a već sutra me pustilo. Tek sam nekih godinu dana kasnije na kiosku obratio pažnju na Iks - i to opet ne zbog enigmatike, već zato što je to bilo vreme medijskog uspona Maje Marković, jedne pop pevačice iz Loznice koju sam mnogo ranije "snimio". Naime, kao tinejdžerka je pevala na festivalima i osvajala nagrade, pa sam verovao da na svetu nema boljeg ženskog vokala, a onda se udružila sa malim, kočopernim Čedom Čvorkom i stavila svoj glas u službu dens-grupe "Luna". Kupio sam taj broj nadajući se nekakvom intervjuu (valjda me zanimalo šta je nagnalo jednu figuru koja je mnogo više obećavala da se spusti na taj nivo), no unutra sam našao samo enigmatiku i nekoliko naivnih tekstova o demonima, đavolima, misterijama i sličnim glupostima (Iks je, zapravo, bio strogo enigmatski časopis, a te paranoidne pričice iz zone sumraka su imale začinsku funkciju, i garant su bile namenjene domaćicama koje gledaju u šolju i obilaze gatare). 


Sve sam to lepo izrešavao, pa sam kupio naredni broj, pa još jedan... i tako dok mi nije dosadilo. U brojevima koje sam sačuvao nema radova koji zaslužuju citiranje, sve je tu obično i prosečno, ali možebiti da je katkad serviran i nešto skuplji sadržaj. Saradnici su već u to vreme (dakle, pre 100. broja) jedan po jedan počeli da odustaju zbog neisplaćenog honorara, a oni koji su poslovično bili najuporniji nisu nudili ništa vredno pažnje tj. radili su za Iks isto kao i za ostalih 200 enigmatskih časopisa koji su tada izlazili: tezgaroški (Mihailo Reljić, Vojislav Skoko, Jan Bažik, Saša Čolaković, Milinko Pučijašević itd). U poslednjoj fazi, pre nego što sam prestao da kupujem te novine, najradije sam rešavao osmosmernu ukrštenicu Kaice Đorđevića (izlazila je periodično) i sastave Miodraga Kijanovića. Sve ostalo je bilo namenjeno rešavačima bez kriterijuma.

Do koje je godine Iks izlazio, nije mi poznato, samo znam da su u jednom periodu preštampavani stari radovi, a viđao sam i ukoričene trobroje. Osnivač i urednik se kasnije posvetio trgovini jeftinom (i izrazito nekvalitetnom) softverskom enigmatikom. 

28.04.2018.

Smiješano najlakše se pije

Objavljeni su rezultati Memorijala Pavić-Kraker, raspisanog povodom 600. broja Feniksa. Učestvovalo je pedesetak enigmata iz regiona, sa 88 ispravnih križaljki (i jednakim brojem rebusa). Pobednički par križaljka + rebus delo je Nebojše Dragomirovića, koji je od petorice Feniksovih urednika sakupio 132 poena (70 + 62). Na drugom mestu je tandem Mladen Marković & Dejan Minić sa 129 poena (64 + 65), a na trećem nedavno preminuli Zlatko Delić sa 128 poena (64 + 64).

Svi zainteresovani su zacelo već videli pobednički rad, no valja ga i ovde citirati.

Meni je, kao kolegi, drago što je Dragomirović (na ovom blogu jednom ili više puta označen kao večiti drugi) konačno pobrao lovorike, dok kao autor i zagovornik borbe za kvalitet baš i nisam oduševljen njegovim rutinskim sastavom sa hrpom amaterskih detalja. S obzirom na to da on inače kombinuje ekstremno poznato sa ekstremno poznatim, kad je reč o rešivosti (ili poetski rečeno: pitkosti), križaljka je zasigurno stopostotno odgovorila očekivanjima uredničkog žirija. Međutim, nameće se pitanje da li su očekivali išta osim toga, jer je malo verovatno da nijedan od preostalih 87 radova nije bio zanatski savršeniji.

Naime, ako prebrojimo sve te jednoslove, dvoslove i troslovne skraćenice oko centralne kombinacije, dolazimo do zaključka da je belina sa rebusom i tematskim pojmom napravila toliku štetu da bi opravdanje moglo da se pronađe samo u fantastičnom sadržaju. A fantastičnog sadržaja nema: obična, svakidašnja belina 7 x 7, sa čak 5 množina i 2 glagola, strukturalno uprošćena, tj. predvidljivo prilagođena tematskim pojmovima, moglo bi se reći i otrcana. Zato je zaista teško opravdati npr. ovaj skaradni ćorsokak sa užetom ili nabacane froncle ispod slike.

Ipak, šire posmatrano, križaljka nije dozlaboga rđava. Dobra je isto onoliko koliko je dobra bilo koja druga Dragomirevićeva kreacija, i nedostaje joj sve što generalno nedostaje njegovim uracima: prefinjenost. Da li nema dovoljno vremena ili nerava, teško je reći, tek uz svaku laganu, ukusnu belinu 7 x 7 on obavezno ponudi i porciju usitnjenog, nejestivog otpada. I to se, što rekao Njegoš, smiješano lako može popiti, ali ne baš uvek. Kad autor sastavlja za neku posebnu, svečanu priliku, valjalo bi da se malo odlepi od svog svakodnevnog šablona. Pogotovo ako taj autor uživa veliko poverenje i naklonost. 

Ako pogledamo tabelu sa rezultatima za križaljke bez rebusa (do 22. mesta), zapazićemo da je pobednički rad prilično odskočio od konkurencije, te se može pretpostaviti da je u tih 4 poena (za koliko prvoplasirani beži drugoplasiranom), sublimiran upravo onaj kvalitet koji nedostaje svim ostalim radovima. Jer, pazite: to nije razlika od 0, 2 poena, već nešto, jelte, osetno, opipljivo, golim okom vidljivo. I sad... nečije golo oko bi moglo da opazi kako neko ko se ič nije trudio da spasi svoju kombinaciju od onog usitnjenog otpada ima npr. 12 poena više od njega koji  je dao sve od sebe da izbegne dvoslove. Ili, neko ko se mučio da uglavi kakvo nezgodno slovo, da izvede neku strukturalnu vratolomiju, da unese malo svežine u svoju glavnu kombinaciju (...) može primetiti da u pobedničkom radu toga nema ni u tragovima, a da je nagrađen sa 15 poena više. I tako bismo svi mi sa golim očima od sutra mogli da počnemo da pravimo iste ovakve beline sa vratarkama i intrigama, da šaljemo na konkurse isključivo diletantske radove sa po 6 množina, 2-3 infinitiva, 5-6 dvoslova, troslova i URV - ova (jer to se, izgleda, najviše ceni), da za novine sastavljamo još nonšalantnije (ako nonšalantnije uopšte i može)... a to ne bi bilo dobro. Ne bi, zaista.

Zato bih zamolio pobednika da se naredni put malo potrudi (recimo, da odvoji 3 sata umesto 2), pa kad iz ovog ili onog razloga pobedi, da to ima više smisla. Pored toga što svi mi znamo (ili bar verujemo) da on zaslužuje zlato, ne bi bilo loše da nam to jednom i pokaže.  :)


22.04.2018.

Neveni

Počev od majskog broja, časopis za mlađe osnovce Mali Neven donosi Mandrakovu enigmatiku na nekoliko strana. Takođe, čast mi je da vas obavestim da će od narednog meseca u listu Neven, koji je namenjen starijim osnovcima (i koji je osnovao Čika Jova Zmaj, a obnovio ga Mika Antić) biti mnogo enigmatskih priloga!

Toplo preporučujem oba časopisa u ime urednica, izuzetno posvećenih i profesionalnih dama, Ivane Đukić i Jelene Dopuđ.

Za letnje brojeve tj. trobroje Malog Nevena i Nevena su, pored mene, zagonetali: Dejan Minić, Dragiša Cetić i Nedjeljko Nedić, a verujem da će lista entuzijasta uskoro biti proširena. Ako želite da svoj enigmatski CV obogatite pojavljivanjem u legendarnim dečjim novinama, pošaljite svoje priloge (orijentišite se prema sadržaju koji je prošle godine plasiran na blogu Enigmatika za decu OVDE). 

Mali Neven
Neven

17.04.2018.

Gvozdeni Ivo

Ivo Ratej
Kako biste odgovorili na pitanje: koji je (slovenački) hokejaš najveća enigmatska zvezda? Ivo Ban, Ice Rihar, Gorazd Hiti, Rudi Hiti, možda Tomaž Vnuk, Anže Kopitar, Rok Tičar?! Ipak ne. Statistički posmatrano, najslavniji je Ivo Rataj.

Bio je član jugoslovenske reprezentacije i tri puta nastupao na Olimpijskim igrama (1964, 1968 i 1972), a naročito je bio popularan u Zagrebu, gde se šezdesetih preselio iz Celja i igrao za KHL Medveščak (kasnije je za ovaj klub nastupao i čuveni Rus bez kojeg je teško zamisliti ukrštenice i križaljke, Vjačeslav Anisin). Niskog je rasta (svega 170 cm), ali su ga zbog  neobične snage zvali Gvozdenko.
Ivo Ratej - Bibi

Ivo je 1974. dobio sina i dao mu svoje ime, te je dvadesetak godina kasnije za KHL Medveščak igrao još jedan takav, sa sufiksom mlađi (poznatiji kao Bibi). Danas je hokejaški trener, i svako ko je iole zainteresovan za hokej zna kako se preziva. Ali, enigmate to uglavnom ne znaju.

Naime, iako se Ivo stariji zaista proslavio kao Rataj (o čemu svedoči jugoslovenslka štampa iz onog vremena), njegovo prezime je RATEJ. To znači da niz IVO RATAJ koji se sreće u svakom trećem kvadratu 8 x 8 (i silnim belinama) jednostavno ne postoji, niti uz zgodan petoslov Rataj (prisutan u svakoj petoj ukrštenici i križaljci) prianja opis "hokejaš, Ivo". 

Zato je krajnje vreme da vratimo identitet ocu i sinu, i dozvolimo im da se u enigmatici zovu kao i u ličnim kartama: IVO RATEJ. RATAJ ubuduće valja opisivati drugačije, a u ponudi su dve fine opcije: Marcej RATAJ (polj. Marciej Rataj), poljski državnik koji je u dva navrata vršio dužnost predsednika (1922 i 1926), i Mojca RATAJ, bosanskohercegovačka olimpijska skijašica slovenačkog porekla. 

14.04.2018.

9 x 9, prvi put

Prva ukrštenica sa belinom 9 x 9 publikovana je 1986. godine u Eureci, u separatu koji je ispred ED Zagonetka uređivao Boško Petrović. Njen autor je pok. Miodrag Tošić

S obzirom na vreme (a i mesto) objavljivanja, čini se da je to bila sasvim očekivana enigmatska senzacija. Nekoliko godina ranije je, kao što smo videli, zavladala epidemija glagolskog belinašenja, i bilo je pitanje dana kada će neko uspeti da prevaziđe nivo 8 x 8.  Takođe, moglo se pretpostaviti da će poduhvat biti sproveden na stari, oproban i zgodan način (dakle, bar 9/18 infinitiva, dole desno ti se), a ono što je Tošić ponudio kao novinu u ovom žanru jeste doza pesničke slobode. Tako su se tu našla dva diskutabilna, neknjiževna i sumnjiva glagola: KAMATIRATI i KOVERIRATI, no to je bio samo početak. Narednih godina je dozu postepeno povećavao, i svojim ležernim odnosom prema autorskim konvencijama, počeo da neguje neku vrstu belinaškog larpurlartizma. Do kraja života je objavio još nekoliko belina 9 x 9 (i jednu 10 x 9), no sve su bile manje ili više nakaradne, iliti: obesmišljene pojmovima preko razumske ivice prihvatljivosti: KATIRAVATI, NAMAZI ZA PALAČINKE, OTARISATI, OVEKIVATI SE, PRIVINUTI VATINU, STASITE NARAVI, SVRSTAVATI PO VELIČINI, TIMAROVATI SE, UPITOVATI SE, VISKAKIVATI... Stoga, iako ne baš sjajna, prva belina 9 x 9 je bila Tošićeva najozbiljnija kombinacija tog tipa. 

Deset godina kasnije, u ovoj zahtevnoj formi se oprobao i Mladen Spasojević. Nažalost, od tri njegove beline 9 x 9 koje su citirane u Leksikonu srpskih enigmata, nijedna to nije zaslužila kvalitetom: to su samo tri pokušaja da replicira Tošiću, pri čemu je, razume se, korišćen isti algoritam. Evo jedne od njih:

Ako ostavimo po strani dominaciju povratnih glagola, gusenice crnih polja i podrazumevajuće strukturalno siromaštvo, ostaje kao nezanemarljiva manjkavost trostruko ponavljanje: PRESTRAVITI SE - PRESTRAVE - STRAVARUŠA. No, budući da se u ostalim pokušajima sreću pojmovi: ISPITIVATI RASPOLOŽENJE, DODAVATI MIRISE, NAJAVITI MITING, NASTRANOVI, VADITI MESEČNU KARTU, može se reći da je ova stravična kombinacija ipak Spasojevićev najveći uspeh.

Prvu bezmalo besprekornu belinu, tačnije bjelinu 9 x 9, sastavio je 2011. godine Duško Laštro. Objavljena je u SuperFeniksu br. 66.


Očigledno je rađena po Aurelovom modelu, ali je autor napravio mudar korak napred. Nema se tu bogzna šta zameriti: uspešno su izbegnute sve zamke u koje su njegovi prethodnici upadali, i valja reći da do današnjeg dana nije rođena b(j)elina 9 x 9 sa manjim brojem glagola (svega 1). 

Naredne godine su se, udruženi, na ovaj vrh popeli i zaboli zastavicu Jadran Goloigra i Vojin Krsmanović (SuperFeniks br. 70). Ali... ako njihov rezultat posmatramo u odnosu na sve što je dotle stvoreno, a naročito u odnosu na Laštrov uradak, dolazimo do zaključka da su oni, zapravo, replicirali Spasojeviću (preciznije: reciklirali su jedan njegov pokušaj sa PRASTRINOM). 


Dakle, ova b(j)elina je zastareli model, i osim što je pojmovno više korektna nego nekorektna, nema kvaliteta koji bi opravdali njeno pojavljivanje u enigmatskoj štampi celih 26 godina nakon pronalaženja. Em je strukturalno uprošćena do bljutavosti, em je zakićena lancem od 8 crnih polja, em je mahom sastavljena od glagola, em među tim glagolima ima onih koji se ne trpe (NATICATI SE - UTICATI SE), em sadrži čak 4 pojma sa istim prefiksom (PRESTRAŠITI SE - PREMAŠIVATI - PREOKRENUT - PREBATINATI SE). 

U avgustu 2014. godine, u Testu br. 13, u rubrici Biseri enigmatike, objavljena je verzija moje ukrštenice sa belinom 9 x 9 (prototip je prethodno prikazan na blogu, vidi OVDE i OVDE), Nedjeljko Nedić je u Kvizorami br. 1337 (18. XI 2017) predstavio svoj doprinos ovoj disciplini, a Žarko Đokić je u istom listu (br. 1341, 16. XII 2017) lansirao sastav sa belinom 10 x 9. Nijedna od te tri kombinacije nije po JUS - u: prve dve sadrže konstrukcije i bar po jedan nereprezentativan pojam, dok treća negira standarde i prekida kontakt sa sastavljačkom tradicijom, te je prepuna mogućih i verovatnih, ali enigmatski bezvrednih nizova slova. 

I konačno: u aktuelnom broju Feniksa (607) objavljena je Maksi talijanka sa bjelinom 9 x 9 koja je nedavno premijerno prezentovana na ovom blogu. Nije zgoreg podsetiti da je za njeno izrastanje iz 9 x 8 ponajviše kriv Tonči Milat, koji je sitnom sugestijom proizveo krupnu promenu. 


12.04.2018.

Na kraju, i to treba reći

Blog Enigmagika se bavi ukrštenim rečima, to mu je osnovna funkcija od prvog dana, što znači da je posvećen autorima. I koliko god se ja, kao konferansje, trudio da ne budem suviše pristrasan, istina je da moje privatne ili vanenigmatske simpatije i antipatije ponekad uzimaju maha. Tako je došlo do toga da neka imena, tačnije: neka značajna enigmatska imena, postanu non grata na ovom blogu. A to nije pravedno, i sada je valjda trenutak da to priznam. Zaista je besmisleno baviti se najvišim autorskim dometima, a zauvek izostavljati ili negirati Zlatka Delića. Pokojnog Delića. 

Nisam ga poznavao. Do pre nekoliko godina mi nisu bile poznate ni njegove autorske osobenosti, i tek što sam obratio pažnju na njegov rad, tačnije: tek što sam uvideo o kakvom je enigmatskom profilu reč, zavadili smo se. Sada ne znam baš tačno zbog čega, no izvesno je da se nismo slagali i da tu nije bilo pomoći. I ne bih voleo da posle svega ostanu samo te uvrede koje smo godinama javno razmenjivali (stvarno nisam sklon ponašanju u duhu floskule "o pokojniku sve najlepše"; oni koji su pratili blog znaju da sam čak i o Šabanu, kojeg sam smatrao prijateljem, nakon njegovog odlaska pisao realno, bez ulepšavanja; ali, prosto... ovaj slučaj je specifičan jer od borbe nikad nije ostalo lufta za nešto drugo). 

Baš u to doba kada smo se sporečkali, možda par dana ranije, nabasao sam na  nekakvu šampionsku Eureku iz 1990. godine. Tu je bilo 115 strana enigmatike i barem 80 ukrštenica. Eureka, uopšteno govoreći,  nije (bila) časopis za rešavače finijeg ukusa, pa su njene glavne zvezde bili Mihailo Reljić i Dušan Kos. Oni su, dakle, najuspešnije proizvodili robu za jednokratnu upotrebu, a pratili su ih: Ljubiša Jakšić, Nikola Malenović, Živa Rackov, Mile Janković, Žarko Pešić, Ljubiša Banović,  Sreten Perić (...) i silna manje poznata imena iz "Vuka Karadžića". Dakle, za te novine se nije radilo udarnički, ali su autori mahom bili iskusni i renomirani, što je garantovalo većinsku zanatsku korektnost. I u toj masi tezgaroških i poluamaterskih ukrštenica,  pronašao sam samo jednu koja vredi. Samo je jednu - od 80 - imalo smisla zapamtiti, iščupati i sačuvati kao primer izuzetnog autorskog uratka. Njen autor je bio Delić.

Ima i drugih časopisa u kojima je ranije i kasnije on jedini objavljivao ukrštenice sa premašenom normom. Video sam brojeve Enigme u kojima je bukvalno sve - osim njegovih sastava - goli šund, pa Iks, Bravo skandi itd. A to nisu moji utisci. To su činjenice. 

Ne znam šta bih još rekao. Mi smo bili neprijatelji, ali nikad nisam poželeo da nestane, da ga nema. Žao mi je što vam sada, od nas dvojice najluđih, ostajem samo ja. Žao mi je i srpske Vikipedije, koju će sada morati da pišu samo neki manje pismeni, žao mi je što će jezičkim nedoumicama morati da se bave samo oni koji za to primaju platu, ma koliko im to bilo mrsko... A najviše mi je žao enigmatike, jer odavno nije pretrpela ovakav gubitak. 

09.04.2018.

Biramo kralja

Često govorimo o velikanima ukrštanja i križanja, ponekad i precenjujemo svoje favorite, sećamo se njihovih čudesnih sastava, žalimo za prohujalim vremenima... ali kralja nemamo. Bilo je pokušaja da se naprave liste najboljih, no uvek su se bazirale na afinitetima i preferencijama pojedinaca, pa s obzirom na to da veliki broj enigmata iz regiona prati enigmatske blogove, prilika je (a i vreme) da napravimo presek ukusa, i glasanjem izabaremo 10 najboljih autora XX veka. 

Što veći broj glasača uzme ućešće, to će uobičajene floskule poput: "jedan od najboljih sastavljača" imati veću težinu. Dakle, kad u budućnosti budemo evocirali sećanja na autore ukrštenih reči i križaljaka iz prošlog veka, veću vrednost će imati citiranje rezultata esnafskog glasanja, nego bilo koji pojedinačni sud (ako se pitate čemu to služi, nemojte ni glasati). Na kraju će na ovom blogu biti upriličen mali sastavljački karneval u čast kralja i 9 prvih pratilaca

Glasajte tako što ćete nagraditi poenima 10 svojih favorita (pri čemu će, razume se, 10 pripasti najomiljenijem, 9 malo manje omiljenom... i tako do 1). To možete učiniti samo u komentarima, potpisani imenom i prezimenom (ili poznatim pseudonimom), a ukoliko želite, možete obrazložiti svoj izbor. Glasanje traje 30 dana, do 09. 05. 2018. 

U konkurenciju ulaze svi (vama) poznati autori ukrštenih reči i križaljaka koji su radove objavljivali u ex YU listovima u XX veku. Nije od značaja jesu li potpisali 5 ili 5 000 sastava, već vaše iskreno uverenje da su kao stvaraoci zaslužili da se nađu u top 10. 

03.04.2018.

Novi miš

Dopade mi šaka novi broj jednog znamenitog enigmatskog lista, pa se sit proveselih proučavajući unapređeni sadržaj. Doskoro je to bilo suvoparno štivo, mahom bez autorskog i stvaralačkog dometa, namenjeno enigmatskim analfabetama, a sad - zahvaljuljujući bujnoj mašti uredničkog trolista - ima od svega po malo, za svačiju dušu i za sve ukuse. 

Urednik zadužen za ukrštene reči, poznati stručnjak g. Milunović, očigledno daje sve od sebe, i toliko je posvećen poverenoj svetoj dužnosti - da mu saradnici takoreći nisu ni potrebni! Od njegovih razigranih kreacija nije ostalo mnogo prostora za tuđe, te su tu i tamo osvanuli neki manje bitni potpisi, i kad čovek prelista tih 80 - ak strana, prosto mora da se zapita: zašto na naslovnoj strani nije Milunovićeva slika?! Uz to, budi se i tužno sećanje na pokojnog Milana Šabana koji je dugo samostalno pripremao više od 50 % jer mu niko ništa nije slao. Da li i Zokiju tako malo šalju, te jadan mora da rmbači kao crnac, ili samo pokušava da nadoknadi to što 20 godina nije poslao tom listu ni jedan jedini rebus, veliko je pitanje. 

On, siroma', da ne grešim dušu, ima izvesne kvalitete: ako ne promaši neko ime ili prezime, ako ne nagomila crna polja po ćoškovima kao potopljene podmornice, ako ne optoči centralnu kombinaciju serijom dvoslova (po 4-5, ne više) i ako uspe da ostavi izrez za sliku veći od 4 x 5, moglo bi se reći da ima potencijala da napravi dobru ukrštenicu. Ali, avaj... uglavnom ne propušta ništa od navedenog, i u stvaralačkom zanosu, drndajući jedan te isti sastavljački model (sa belinicom 6 x 6, 3 tematska pojma i čupavom strukturom), valjda ne stiže nijednu da odradi kako valja. Do kraja. Zato pametno objavi svih svojih 20 pokušaja, da mu trud ne propadne, a autorima koji mogu da ga nose u zubima pusti po jednu "uspešnu". 

Hoće on mestimično i da iskoči iz tog mediokritetskog okvira, ali uzalud... nema štofa za širi repertoar, šta se tu može... Eto, napravio neku tzv. kviz ukrštenicu, namučio se kao sinji kukavac, a rezultat - sačuvaj bože. Pa se zlostavljao s jednim naivnim simetričnim likom, uneredio se dok je nanizao sve te monotone sedmoslove... i opet ništa (mogao je da potpiše g. Savića, niko ne bi primetio razliku). No, ipak, najviše me impresionirala ukrštenica za decu, i moraću da je citiram.


Lepa zamisao, to se mora priznati, no to je kao kad bih ja pokušao da napravim kinder-jaje. Znam od čega se pravi, poznate su mi sve sirovine, mogu i da ih nabavim (čokoladu, plastiku, foliju, igračku), ali ne mogu da ih slijem u celinu. To što bih ja proizveo uz pomoć štapa i kanapa nijednom detetu ne bi pričinilo zadovoljstvo. E, tako je i Zoki napravio ukrštenicu koje se ni u jednoj tački ne dodiruje sa dečjim interesovanjima. I odrastao rešavač bi je s teškom mukom rekonstruisao, a kamoli klinac (kao humanista, nosim se mišlju da mu pošaljem svoje radove za najmlađe, da se više ne glupira).

Sve u svemu, iako se posle Tošićevog odlaska gora malo zatresla, opet se rodio jedan običan, mali miš. 

02.04.2018.

Temeljna ko Barsa

Monserat Kabalje
Pita jedan kolega da li je Monserat ili Montserat Kabalje?! Na nekom blogu je, kaže, pročitao da je ova druga varijanta ispravna, pa se začudio (ne znam da li je to plasirano na enigmatskom ili kakvom drugom panou, ali samim tim što neko ima dilemu, valja rasvetliti slučaj).

Katalonski sopran, gospođa Kabalje (šp. Montserrat Caballe), da se razumemo, jedna je od najpoznatijih i najcenjenijih operskih diva svih vremena. U zrelim godinama je čak postala ikona popularne kulture, i to zahvaljujući duetu sa Fredijem Merkjurijem i pesmi o njenoj rodnoj Barseloni ("Barcelona"). U Beogradu je nastupala više puta, izuzetno je naklonjena našem narodu, i bilo bi nedopustivo da ne znamo kako se zove.

U enigmatskim novinama starijim od 40 godina se, istina, može pronaći transliteracija Montserat. U to vreme su je, avaj, tako zvali u našim medijima (čak je i prezime prenošeno sa deformitetima: Kabale ili Kabalije), no vremenom se ukorenila transkripcija Monserat Kabalje. Nisam evidentirao da se od početka devedesetih do danas bilo gde i bilo kome potkralo T (osim na engleskom govornom području, gde i danas čitaju kako piše). 

I ime, i prezime se (u transkripciji) veoma često sreću u našoj enigmatici. Lično sam ih koristio mnogo puta, a kada je 2011. godine gostovala u Areni, opevao sam taj kulturni događaj u jednim novinama. Štaviše, kasnije sam objavio i anagram TEMELJNA KO "BARSA"

Dakle, ne zove se Montserat. Zašto se to T ne čita ne znam, a objašnjenje po svoj prilici i ne postoji jer se imena iz katalonskog jezika prenose po sluhu. Ako neko baš želi da čuje kako to Katalonci izgovaraju, izvol'te (OVDE).

01.04.2018.

Sveska iz enigmatike

Prva ekskluzivna ukrštenica koju sam napravio, tačnije: prva na koju sam bio toliko ponosan da sam morao da je zapamtim, nastala je na jednom času matematike krajem 2001. godine. Svevišnji mi nije podario talenat za diferencijale i parcijalne izvode, a kako ne bih izgubio volju za životom na tim časovima, morao sam da napravim stabilno utočište. I tako sam, dok su drugi razvijali vijuge datim funkcijama, u ogromnoj A4 svesci za matematiku uglavnom sastavljao ukrštenice, od kraja prema sredini. S vremena na vreme bih, naravno, podigao glavu i klimnuo, praveći se da pratim nastavu, a zapravo, vrlo retko sam hvatao beleške. Viša matematika me je interesovala koliko i ekonomija Zanzibara (i do današnjeg dana nisam shvatio čemu to služi i kome treba), a u trećoj godini sam već počeo da je doživljavam kao moru i robiju, ali već sam bio u kolu i nisam mogao napolje. Logično, posle nekog vremena, moje enigmatske kombinacije su pregazile sredinu sveske. I krenule dalje.

Na kraju godine, imao sam svega 11 listova iliti 22 strane sa beleškama, a već na dnu te 22. strane bile su silne izukrštane reči. Sve ostalo (malo manje od 80 listova, što će reći: više od 150 strana) bilo je ispunjeno nabacanim kombinacijama, nezavršenim i završenim ukrštenicama, anagramima, rebusima, kvadratima, ispunjaljkama... i ko zna čime još. Kreativni haos se povremeno stišavao, te sam (logaritamskim!) lenjirom crtao mreže i imitatom nalivpera opisivao najuspelije skandinavke. Jedna od njih je ova koju danas premijerno objavljujem.

To je, dakle, tematska belina 7 x 7 sa učaurenim pojmom. Nažalost, ne mogu da prezentujem original jer je ta strana bila iščupana zbog kopiranja, i vremenom je skoro sasvim urnisana, ali sam je pronašao u drugoj svesci, gde su začuđujuće uredno nanizana rešenja ukrštenica tj. gotovi radovi (9 po strani). Iako sam sklon naricaljkama tipa žalibože izgubljenog vremena, sada, posle 17 godina vidim da ti mučni časovi matematike nisu bili sasvim jalovi. Evo, ovaj sastav (istina, prilično naivan i zanatski nesavršen) ide u prilog toj proceni: bez obzira na to što sam  propustio da naučim nešto što svi matematičari znaju, sastavio sam nešto što malo koji enigmata može. Da postanem novi Lajbnic nisam planirao (a i oni koji su upili sva matematička znanja to nisu postali), ali sam zato ispekao enigmatski zanat. I sada, gle ironije, niko živ ne zna za moju profesorku matematike (jednu ženetinu sa precenjenim, bezmalo suludim idejama o vrednosti i značaju te nauke), svi njeni vredni i pametni učenici su beznadežno anonimni (u najboljem slučaju su nekakvi nastavničići bez imena i lica), a ja sam - ha, ha - enigmatska zvezda. :) I slavim 20 godina rada. :)


31.03.2018.

Miljenko, redak original

O mnogo čemu se piše na enigmatskim blogovima: precenjuju se osrednji autori, veličaju i hvale trećerazredni sastavi, gugl-beline se nekritično proglašavaju enigmatskim podvizima, istovremeno se frenetičnim aplauzima nagrađuju kombinacije tipa: parastos-elastika-rastanak-antonimi... i vazda se neko opseća dobrih, starih vremena, kada su križaljke i ukrštenice bile mnogo kvalitetnije, jer su, dabome, sastavljane iz glave, bez lako dostupnih, te ometajućih informacija koje nam elektronsko doba nudi. Jedino ne stižemo da posvetimo pažnju onima koji u vremenu sadašnjem (i u ne baš veselim okolnostima) odbijajući da se ukalupe, uproseče, komercijalizuju ili, pak, da šljaštećim senzacionalizmom privuku pažnju na sebe.

Miljenko Košutar
Takvih nema mnogo. Nema ih zato što je teško biti originalan u zanatu koji je po definiciji imitativan, ali ponajviše zbog toga što je enigmatika delatnost koja ima sasvim prizemne, komercijalne imperative. Stoga urednici, aktuelni, bivši i budući, često guše kreativnost saradnika, tražeći od njih što više onih  parastosa i elastika, a što manje pojmova koji se nisu izvrteli bar milion puta, i kad bi - daleko bilo - svi bili tako tupi, kruti i ograničeni, zaista ne znam gde bi danas mogli da se vide radovi poput onih koje stvara Miljenko Košutar. Na sreću, postoji Feniks.

Poslednjih godina, otkad se bavim križaljkama, najradije rešavam one koje potpisuje on. Te križaljke, prosto, ne liče na druge, opiru se poznatim modelima i uzusima, a ne liče ni na kreacije koje preferiraju urednici-mediokriteti. Ni formalno, ni sadržinski. Čini se da je čovek našao svoju formulu, stil, žanr, i sastavlja onako kako voli. Dosledno.

Neki kažu: njegove su križaljke preteške, ima u njima svega i svačega, previše noviteta, premalo rastanaka i antonima...  a nekom prilikom je jedan kolega (koji inače nije križaljkaš, ali mu je mozak valjda uspešno ispran dobronamernim lekcijama kretena koji ga okružuju), bez pardona lupio da Košutar ni po čemu ne pripada prvoj ligi. Uz rizik da se svrstam u grupu neukih i nesposobnih za prepoznavanje pravog kvaliteta, tada sam bio, a i sada ću biti slobodan da ustvrdim kako je Košutar jedan od najtalentovanijih hrvatskih autora (no, ne bih se trošio na raspravljanje: to neko ili vidi, ili ne vidi, pomoći nema; svojevremeno sam protraćio silne reči objašnjavajući pojedincima sa nešto tvrđim korteksom da je npr. Ratko Stojković izuzetan autor... džaba).

Probaću da objasnim (uz svest da će samo odbarani shvatiti): mislim da u svakom konkretnom slučaju, dakle, pri sastavljanju svake križaljke, Košutar ima viziju, nekakav cilj sa crtom ispod koje ne želi da sklizne. To je čista pretpostavka, ali sam siguran da je tako, jer da nije - ne bi imao ideje. Lične ideje, inače, ima malo koji autor: većina se rukovodi popularnim idealom, te svesno ili nesvesno eksploatiše ono što je već viđeno, sa željom da taj sklop reči na kraju bude što školskiji, što prostiji i... kako bih rekao... što gluplji. Još ako se tu nađe neki urednik koji besomučno recituje kako je križaljka dobra samo ako je do imbecilnosti rešiva, ne ostaje mnogo mesta za stvaranje. A, eto, Košutar stvara. I možda ni sam ne zna koje će sve instrumente upotrebiti u tom procesu (to krene s vizijom, pa ideje iskrsavaju u hodu), ali je činjenica da se u njegovim radovima češće nego u svim drugim pojavljuju autentični, sveži i interesantni nizovi slova. Njegov lajtmotiv je skupocena i muški odrađena glavna kombinacija, a onda na red dolazi smisao za detalje.

Ukratko, on je kao sastavljač najbliži mom poimanju umetnika u križaljkaštvu. Istina je da su plodovi njegovog rada katkad glavolomke (i neretko mi ostane nekoliko nedokučivih slova), ali još nikada nisam video njegov sastav koji deluje otaljano, nedovršeno ili prazno. Ako neko ne voli (ili ne razume) komplikovane zadatke koje on sebi postavlja i kombinacije koje u svakom pogledu nadilaze nivo prizemnog zanata, onda Miljenko Košutar definitivno ne može zadovoljiti njegove enigmatske prohteve. Ali, kao stvaralac, izvesno je da više poštuje samu enigmatiku od mnogih kolega, nesumnjivih prvoligaša. Samim tim što je izabrao put kojim se ređe ide, sleduje mu i oznaka na ovom blogu.







30.03.2018.

Animirana skandinavka


U trenucima neobične inspiracije i entuzijazma, po uzoru na animirane rebuse Dejana Minića, u avgustu 2016. godine nastala je jedna raritetna ukrštenica i objavljena na blogu TiO. Ovako sam je predstavio: Eto, animacija se može iskoristiti i u skandinavkama, barem na internetu. Postoje mnogi pojmovi čija se konotacija zasniva na pokretu, često ih rabimo i u ukrštenicama, a ranije ih nismo mogli ilustrovati. AKSL je jedan od "enigmatizama" koji se sreću u svakoj trećoj ukrštenici, a nikada u prorezu za sliku. Trostruki aksl sam izabrao da bih, jašta, maksimalno iskoristio ideju (...) No, izvesno je da takve skandinavke nećete često viđati u budućnosti. 

Sa određene vremenske distance, nalazim da je to bio uspešan eksperiment, sa vrlo efektnim i atraktivnim rezultatom (ič mi nije žao što sam izarčio nekoliko sati pokušavajući da što vernije dočaram pokret). Za slučaj da je neko propustio senzaciju, a sa željom da je spasim od zaborava, repriziram je na ovom blogu.

27.03.2018.

Zaboravljen: Milan Jelenković

Piše: Dejan Pataković
Huper br. 225,
9. februar 1999. godine


Tiho, iznenada, otišao je iz svog Hupera mirni, dobri čovek Milan Jelenković (1952 - 1999). U Huperu je od prvog dana. Ama, kakvi od prvog dana: šest meseci pre izlaženja prvog broja, planirali smo kako će izgledati novi list, kako ćemo ga predstaviti, doterivati... Bio je ponosan na te prve brojeve, pogotovo kasnije kada je Huper postao najtiražniji revijalni list u zemlji, a naša enigmatika priznata kao najbolja. Mnogi su kasnije pokušavali da prave slične novine, rađale su se kopije... ali, on se nije uzbuđivao. Samo  bi kratko rekao: "Neka ih, ne zaboravite da je samo jedan Mercedes."

Bio je veliki profesionalac, zaljubljenik u fudbal i, naravno, enigmatiku. Nikada nije imao slobodan dan, nije išao na godišnji odmor, uvek okružen svojim skandinavkama, osmosmerkama, anagramima, rebusima... I ovaj broj koji je pred vama kompletno je završio svog poslednjeg radnog i životnog dana. Ogromno znanje Milana Jelenkovića, njegov trud, energija, volja i emocije utkani su u svih 225 brojeva Hupera, koliko je dosad izašlo u tiražu od blizu 20 000 000 primeraka. 

Njegov duh će večno ostati u Huperu. Naš zadatak je da njegove ideje i dalje poštujemo i sledimo, i da se trudimo da enigmatika i dalje bude na visokom nivou. Znamo da bi on to najviše želeo. 

Enigma br. 1500*, autor: Milan Jelenković

*sken poslao Ž. Jovanović

26.03.2018.

To je taj Mošo

Čitam u jednim novinama o negativnim reakcijama koje je izazvala strana iz čitanke za IV razred osnovne škole, gde su tabelarno prikazani značajni srpski književnici, slikari i sportisti. Dakle, neko ko je od države ili kakve više sile izabran da piše tu sitnu knjigu, nabrojao  je, po službenoj dužnosti, pozitivne uzore. No, problem je u tome što su mnogi roditelji stekli utisak da je to učinjeno bez valjanog kriterijuma, po babu i po stričevima.

Prema očekivanju, u samom vrhu liste sportista je Vanja Udovičić. Tu se ništa ne može, no dobro je dok deca to ne shvataju i dok se autori udžbenika uzdržavaju od otvorene politizacije sadržaja. Ali, suprotno očekivanjima, na listi književnika se nisu našla mnoga velika i značajna imena. A našao se, barabar sa Andrićem i Radovićem, možda ni kriv, ni dužan, a možda sasvim zasluženo, pesnik za decu i mlade, Mošo Odalović.

Vrlo je neprijatno čitati uvredljive komentare koje su na društvenim mrežama ostavljali internet kritičari, analitičari, filozofi i ostali mudijaši bez lica, po svoj prilici i bez mozga. Da je Mošo lani umro, možda bi neko i našao opravdanje za veličanje njegovog opusa, a živog ga uglavnom nipodaštavaju i bez pardona tvrde da nikada nisu čuli za njega.

Ja, pak, odlično poznajem delo Moše Odalovića, možda zato što pripadam generaciji koja je verovala samo dečjim pesnicima (pod sankcijama, u hiperinflaciji, dok su 300 kilometara zapadnije vršnjaci gladovali i ginuli), a još verovatnije: zato što me je jedan susret naveo na zbližavanje. Naime, kao trinaestogodišnjak sam imao čast da se upoznam sa njim, i nikada ni pre, ni kasnije nisam sreo tako poznatog i priznatog književnika (a sreo sam ih na desetine) koji je bio toliko srdačan prema potencijalnom kolegi tj. prema meni. Bilo je to pre više od 20 godina: Mošo je gostovao u jednoj školi, a mene je, kao mečku Božanu, tamo odvukla nastavnica književnosti i nagovorila da izdeklamujem svoju poemu (zvala se "Zbogom, detinjstvo"). Sada mi oprostite na neskromnosti, možda to  u realnosti i nije bilo tako sirovo i očigledno, ali u mom sećanju: Mošo  je (bio) iskreno oduševljen! A onda me je pozvao u zbornicu da razgovaramo, i tamo je insistirao da budemo egal. Kao da smo obojica pesnici iz čitanke

Iako nisam postao ni pesnik, ni pisac, i uprkos tome što sam odavno izgubio želju da uđem u čitanku, nisam zaboravio da u tom svetu ima izuzetnih ljudi. Kao pozitivan model ponašanja, a onda i kao pesnik koji savršeno razume decu i od srca im daje tačno ono što im treba, mislim da je Mošo Odalović i te kako zavredeo mesto na spisku preporučenih autora za mlađe osnovce. Ja ga ne bih izostavio, makar morao da biram između Ršumovića i njega. 

"Ukrštenica", Mošo Odalović

I još nešto: bez obzira na to što znam da je Mošo jedan od retkih koji je u svojoj poeziji (bar) jednom upotrebio motiv ukrštenice, utvrdio sam da mu nikada nisam posvetio ni jedan jedini sastav! Možda sam ga nekada i negde uzgred spomenuo, ali baš nijednom nisam tematski obradio njegov lik i delo, i pride ostavio izrez za fotografiju. Ne bih rekao ni da su drugi to često činili, a da jeste bilo tako - možda bi danas bilo manje pitanja u stilu: "Ko je taj Mošo i šta traži na listi?" Zato ispravljam šta se ispraviti može. 

Skandi - Moša Odalović - autor: Mladen Marković


25.03.2018.

Kviz (12): Zvezde ukrštenica

1. U svoje je vreme bila najpoznatija Japanka u svetu filma, i tumačila je glavne uloge u bioskopskim hitovima, poput "Jer vetar ne zna čitati" (sa Dirkom Bogardom, 1958) i "Marko Polo" (sa Rorijem Kalhunom, 1962). No, da nema ukrštenih reči odavno bi pala u zaborav. Iako je rešavačima znana kao "japanska glumica", najveći deo života je provela u Parizu i mahom delovala u francuskoj kinematografiji (ali i italijanskoj, engleskoj, američkoj). Ona je Joko (fr. Yoko) ... (4)

2. Nekada se koristio opis "naša glumica, prvakinja Pokrajinskog NP - a iz Prištine", a igrala je i u poznatim filmovima "Vuk sa Prokletija" (1968), Žeđ (1971) i "Dorotej" (1981). Volela je nadimak Meli, na albanskom se zvala Melihate, a na srpskim špicama je redovno potpisivana kao Melihat. Njeno prezime je... (5)

3. Važi za jednog od najtalentovanijih francuskih glumaca svih vremena, i pamtimo ga po maestralnim rolama u filmovima "Topaz" (1969), "Časovničar iz Sen-Pola" (1974), "Činema Paradizo" (1988), "Poštar" (1994) itd. On je Filip (fr. Philippe) ... (5, fr. 6)

4. Ovaj rumunski književnik, kojem u svetskoj literaturi tepaju Balkanski Gorki (kako ga je nazvao Romen Rolan), nije naročito voleo školu, te je i osnovnu jedva završio, ali je zato strastveno ljubio politiku, i uspeo da se upiše na listu najznamenitijih komunista svog vremena. Njegova dela kod nas nikada nisu bila naročito popularna, ali zato svi naši rešavači znaju da uz ime Panait ide prezime... (7)

5. Sedamdesetih je igrao za Radnički iz Niša, i ostavio tako dubok trag da danas jedan vrtić u Kumanu nosi ime po njemu! Ovaj fudbaler se zvao Milenko, a njegovo prezime u ukrštenicama često alternira sa titanom, i glasi... (5)

6. Nema poznatije ruske glumice od nje: i imenom, i prezimenom je kao stvorena za ukrštene reči. Da li je igrala u nekom kapitalnom filmskom ostvarenju, posle svega nije ni bitno, ali valja reći da se pojavila u ekranizaciji romana "Rat i mir" (1966). Njeno ime je Ija, a prezivala se skoro kao lisičji srt... (7)

7. Zvali su ga Raketa, i 26 godina je držao rekord u brzini servisa (iz lakta, levom rukom)! 1979. je dogurao do 4. mesta na ATP listi, ali se njegova zvezda uskoro ugasila. Danas je poznat samo po problemima sa zakonom, i svi su od njega digli ruke - osim nas koji ga i dalje puštamo da se u ukrštenicama takmiči sa restoraterima. On je Rosko (eng. Roscoe)... (5, eng. 6)

8. Aktivno skija i skače od 2002. godine, ali još se nije ni primakao olimpijskoj nagradi. Jedino međunarodno zlato je osvojio na Univerzijadi u Torinu (2007), i to je bilo dovoljno da ekspresno uskoči u naše ukrštene reči. Ovaj ruski ski-skakač se zove Dmitrij, a preziva... (6)

9. Nezvanični je rekorder po broju nastupa pred Titom (preko 100), a ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao pevač koji je 61 put zabavljao predsednike i kraljeve! Proslavio se prepevima grčkih pesama, kasnije je izvodio meksikansku muziku, a u poslednjoj fazi karijere je negovao imidž časnoga đetića, ojha! Čuveni Nikšićanin, prvi jugoslovenski izvođač sa tiražem od preko 100 000 primeraka u zemlji sa samo 120 000 gramofona (EP "Sagapo", 1962), jeste Nikola... (7)

10. Komponovao je evergrin melodije "Malo riječi treba kad se voli" (Gabi Novak) i "Neka to ne bude u proleće" (Ljiljana Petrović), decenijama je dirigovao novosadskom Plesnom orkestru, dobio je pregrš muzičkih nagrada, a najpoznatiji je po "Muzičkom toboganu" ("Pesma leti po svetu, kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč"). On je Jovan... (6)

11. Čak i ukoliko neko nema pojma gde je ta Kambodža, koji joj je glavni grad i kakvo državno uređenje ima, ako drži do opšte ukršteničke kulture, naprosto mora znati za nekadašnjeg kralja Norodoma Sihanuka. A gde je kralj -  tu je i princ, i zato svi disciplinovani rešavači napamet znaju da je Sihanukov mlađi sin (inače, polubrat aktuelnog kralja Sihamonija) princ... (7, eng. 9)

12. O njemu ne znamo skoro ništa osim imena i prezimena. U Muzičkoj enciklopediji JLZ -a  stoji da je rođen u Zagrebu, da je živeo u Švajcarskoj i da se u krugovima evropske avangarde pročuo po svojim apstraktnim baletima. Uz opis: "mađarski kompozitor, Ištvan" (mađ. Istvan) prianja pojam... (5)

13. Najpoznatiji je po živopisnim erotskim slikama, i može se reći da je jedini strip-crtač na svetu koji se proslavio golotinjom, a onda izrastao u jedno od najvećih imena "devete umetnosti". Ime tog maštovitog Italijana je Milo, a prezime... (6)

____________________________________________________________________

Ako tačno odgovorite na svih 13 pitanja, čitajući početna slova odgovora, dobićete ime i prezime engleske pop pevačice egzotičnog porekla, koja je u muzičkom svetu nešto značila samo krajem osamdesetih, kada je privlačila pažnju svojim muškobanjastim altom i hitom "Twist In My Sobriety". Međutim, u ukrštenicama je postala i ostala megazvezda prvog reda, te redovna učesnica u svim mogućim i nemogućim belinaškim paradama (6, 7).

24.03.2018.

Čarobna amiva


Egzotičan pojam AMIVA, iznuđen iliti zadržan iz nužde, prvi put se pojavio u radu sa belinom 13 x 6 i proširenjem 7 x 7 (ovde). To ne bi bilo neobično (jer otkad postoji enigmatika, svi ponekad koriste spasonosne i ne baš reprezentativne reči) - da taj petoslovni niz nije iskrsao i kao jedno od izlaznih rešenja beline 9 x 9! Iako sam ga izbegao i opredelio se za turcizam MIVA, Marko Mihaljević je malo varirao pojmove i poslao baš onu kombinaciju koju sam ja odbacio zbog amive!


Prvi put je bilo slučajno, ali sada taj petoslov stiče izvesnu vrednost: čini se da je to (moja) čarobna reč! Dakle, ona se pojavljuje sama od sebe, kao nusprodukt u mojim najambicioznijim sastavima, i valjalo bi joj posvetiti malo pažnje. Nije mi se baš dopalo kada je opisivač upotrebio gotovo bizarnu definiciju (trgovačko ime nekakvog indijskog leka), no to je navodno učinjeno da reč ne bi ušla u repertoar drugih saradnika. I premda je nikome ne preporučujem, hajde da vidimo šta znači.


Ovo je strana iz knjige The history and evolution of Indian medicine (autor: Kenneth G. Zysk), a evo i prevoda: Jedan od naziva za bol(est) koji se najčešće pojavljuje i u Rg-Vedi i u Atarva-Vedi je AMIVA (ž. rod). Ta reč je povezana sa glagolom amayati, i znači "boleti", "uzrokovati bol", od korena am, što znači "spopasti". Kako R. Emerik zapaža, verovatno izvorno znači: "pasti u božje ruke". U vedskim himnama primećujemo da je (amiva) shvaćena kao nedvosmisleno zlo, a u nekim slučajevima postaje, kako Grasman sugeriše, personifikacija bolesti ili nezdravih stanja. Često se povezuje sa noćnim demonima, raksasima. Takođe, javlja se sa mnoštvom drugih nečastivih sila. Drugi izvori ukazuju da je povezana sa činjenjem telesnih grehova (...) Opisana je kao domaći demon, i u vezi je sa pojmom anira, što znači neuhranjenost. Mi, tako, vidimo da je amiva za drevne Indijce predstavljala ženskog demona koji verovatno napada žrtve spopadajući im tela i dovodeći ih u stanje neuhranjenosti i propadanja. Uz to, kao zla mesožderka, amiva je demon koji napada nerođenu decu izazivajući pobačaj ili mrtvorođenost (...) Kako god, nemoguće je tačno utvrditi bolest koju su pesnici opisali.

U svakom slučaju, amiva jeste opskuran pojam, što će reći: pronađen u dubokom mraku i pride mračnog značenja, ali ne može se reći da je sasvim nebitan. Nije baš adekvatno gradivo za križaljke i druge zagonetke, no katkad nemamo izbora. A u stvari, imao sam još jednu opciju: neka južnoamerička vrsta guštera se zove ameiva ameiva, običnije: džinovska ili zelena ameiva, i budući da je herpetolog Koup (eng. Cope) nekada koristio varijantu amiva, i taj naziv se nalazi na zvaničnoj listi zooloških sinonima (sa oznakom sic, kojom se ukazuje na neuobičajene oblike)

Ameiva ameiva (amiva)