Klonuće duhom

Zamisao je bila dobra: Veljko Žižić, Srbin koji živi u Londonu i uređuje sajt "Mala biblioteka", organizovao je takmičenje za najbolju novu srpsku reč. Pristiglo je oko 500 tvorevina, a Žižić je objasnio da je cilj takmičenja bio  razmišljanje o tome kako se nasrtljive tuđice mogu zameniti rečima koje su zvučno i korenito naše".  Neimenovani, desetočlani ocenjivački odbor, "sačinjen od pisaca, naučnika i umetnika" izabrao je 32 najupečatljivija predloga koji su bili ponuđeni na sajtu, te su svi posetioci mogli da glasaju od 2. do 15. oktobra (za ljubitelje korenitog srpskog jezika: od 2. do 15. šumopada). 

Nešto je, ipak, krenulo po zlu: od 32 reči koje su, voljom stručnjaka, ušče u najuži izbor, veliki broj zvuči izveštačeno, rogobatno ili neozbiljno, a ako je nešto na tom spisku bilo smisleno i neodoljivo, to su duhoviti predlozi koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Evo spiska: zascenak, beznemož, opazica, zasutravanje, uzrenje, hladovinanje/hladovinarenje, samosnaći (se), umosklop, saplačnik, neželjak, zascenje, duhoklonuće, beztebnost, letež, obesuštiniti, zrčak, prikuma, uticajac, smućak, susramlje, otkazniti, svid/sviđ, večnutak, premisliti, svidić/nesvidić, podatika, sebić, rakotvoran, prohujak, prikačica, raskovničar i  lasnolomna.

Da li su preostale "nove reči" bile još nategnutije, pa su se stručni ocenjivači namučili da pronađu 32 iole pristojna predloga ili je stvar zakazala već kod samog žirija, teško je naslutiti, ali se iz priloženog može izvesti vrlo pouzdan zaključak da mnogi predlagači nisu odgovorili ni najosnovnijim uslovima takmičenja: prevodili su reči koje odavno imaju domaće parnjake i klepali kovanice od nesrpskih reči. Verujem da su pojedini učesnici to činili iz puke zabave, takoreći iz sprdnje, doživljavajući takmičenje kao igrariju bez ikakve težine (uostalom, mala i velika deca na dnevnom nivou izmisle po 20 reči, pa ih niko ne uzima za ozbiljno). 

Tako na listi odabranih predloga imamo nizove slova: zascenak i zascenje, kao moguće zamene za backstage, tj. za anglicizam bekstejdž. Scena je latinska reč, valjda su ocenjivači čuli za taj jezik, pa zamenjivanje tuđice izvedenicom od srpskog predloga  i druge tuđice nema gotovo nikakvog smisla (logičnije je: ZAPOZORJE). U najužem izboru bio je i predlog podatika (sa derivatima: podatičar i podatički), kao zamena za eng. data science. Osmišljeni model je zanimljiv (podatak + grčki sufiks -tika), ali je neosporno neozbiljan. 

Za selfi (eng. selfie) pristigle su dve zamene: sebić i zrčak. Članovima žirija niko nije javio da je sebić poodavno izmišljen u Hrvatskoj, a da koren predloga zrčak nije deo savremenog srpskog jezika. Naime, koren zrčka je zrcalo (sam pronalazač je to naveo), a pravo je čudo što strastveni hrvatski novogovornici to još nisu skeljali. Zbog čega se takva besmislica našla u užem izboru, pitanje je za te "stručne pisce, naučnike i umetnike", a takmičari su tu nedužni: svako je mogao da lupi glupost kakva mu padne na pamet, to je em besplatno, em zakonom dozvoljeno.

Teško je razumeti i po kojoj su logici odabrane nepotrebne reči: zasutravanje ("prokrastinacija"), uzrenje ("introspekcija"), samosnaći se ("improvizovati"), saplačnik ("onaj ko iz saosećanja plače sa nekim"), prikačica ("attachment"), "lasnolomna" ("bolešljiva, ranjiva"). "Zasutravanje" se u našem selu već vekovima zove odlaganje, instrospekcija je NUTRENJE (u psihologiji: samoposmatranje), "samosnaći se" je pleonazam (nekada se koristilo: SPOMOĆI SE, što je svakako lepša zamena za "improvizovati"), "saplačnik" je još u 19. veku bio PLAČIDRUG, "prikačica" je više od 20 godina PRIVITAK, a "lasnolomnost" (inače, pridev je naveden u ženskom rodu) je, prosto, lomnost (otkud "lasno", a ne "lako" u kovanici, posebna je misterija). Ima i reči koje su toliko budalaste da ne iziskuju ni komentar, da ne kažem opazicu: hladovinanje/hladovinarenje ("ležanje u hladovini", od pamtiveka poznato kao HLADOVANJE), prikuma ("kumova devojka"; ali, zašto stati na kumici, može i pripobratima, pribrata, priujka itd.), opazica ("misao, komentar", u narodu: OPASKA) i premisliti ("overthink"; u starom srpskom, verovali ili ne, to je: premisliti). 

Da vidimo i rezultate glasanja: i po volji žirija, i po glasovima publike (koju je činilo oko 3000 duša), za najbolju novu srpsku reč izabrana je kovanica Dragane Albijanić DUHOKLONUĆE, kao zamena za depresiju. Naizgled, reč je o uspešnom neologizmu koji je jasan, sažet, čak lirski milozvučan i uz sve to, po strukturi sličan starim kovanicama, no nekoliko tačaka nas tu ipak deli od oduševljenja: 1) ukoliko se, zabave radi, na časak složimo da je smisleno prevesti naziv bolesti, dakle medicinski termin, ostaje pitanje zašto bismo prevodili nešto što odavno ima paralelu u književnom i razgovornom jeziku; tačnije, paralele: MALODUŠNOST, UTUČENOST, POKUNJENOST, POTIŠTENOST; 2) kovanica je, zapravo, nastala prostim sažimanjem jezgrovitog opisa depresije: "klonulost duhom"; dakle, tu nije bilo nikakvog promišljanja i potrage za suštinom, a ako u tome i postoji tračak visprenosti, jedva je prisutan; to je otprilike kao kad bismo kolokacije "štetnost duvana" ili "nosivost kamiona" prepevali u "duvanoštetnost" i "kamiononosivost"; 3) depresija je, pre svega, kao pojava, a onda i kao pojam deo naše svakodnevice, gotovo kao glavobolja; ona je prirodan i logičan odgovor na do sumanutosti poremećen sistem u kome živimo i možda je baš zato "duhoklonuće" dobilo najveći broj glasova; možda iza toga stoji nesvesna (ili svesna, svejedno) potreba da se jedan ružan vid stvarnosti ublaži lepom rečju. 

Na drugom mestu je, voljom publike, kalk Marte Mladenović BEZTEBNOST ili prevedenica turskog sensizlik. Konotacija pojma je: emotivna praznina koju neko oseća u odsustvu jedne, sasvim određene osobe. Moram priznati da je beztebnost (bez jednačenja po zvučnosti, šta će nam to?!) dala vrlo bizarnu dimenziju takmičenju, a sličan utisak ostavlja i drugoplasirana novokovanica Maše Antonijević po izboru žirija: PROHUJAK (zamena za "flashback" ili anglicizam flešbek). Zvuči poetski, no sadržaj pojma koji je u engleskom tako precizno obuhvaćen rečima "blesak" i "unazad", neologizmom nije pokriven ni polovično. "Prohujak" je, očigledno, stopljeni "prohujali trenutak" i kao takav, više odgovara pojmu "sećanje". 

Na trećem mestu je, po oceni stručnjaka već spomenuta "prikačica" Miloša Mićevića (znate kako kaže današnja omladina: spavaš li mirno, privitku?!), dok su posetioci sajta "Mala biblioteka" izabrali BEZNEMOŽ  Vuka Mašića, kao zamenu za "must have", englesku kolokaciju koja se poslednjih godina zapatila među omladinom i snobovima sa značenjem "neophodna stvar". Zanimljivo je da su u žirijev top 10 ušle i već prokomentarisane reči "uzrenje", "premisliti", "opazica" i "lasnolomna". Pored njih, stručnjaci su visoko ocenili i "smućak" (eng. smoothie, već ustaljeno: smuti), "susramlje" (za eng. cringe, među mladima uvreženo kao krindž ili transfer blama) i "otkazniti" (prekinuti kaznu; uzgred, tražim pomilovanje za pronalazača koji ima samo 11 godina, iako je izum na nivou petogodišnjaka).

Ukratko, takmičenjem za najbolju novu srpsku reč, ljubitelji srpskog jezika sa interneta skrenuli su pažnju na stanje u kome se naš jezik nalazi u ovom trenutku. To je, jelte, stanje duhoklonuća. I bez obzira na to što se radi o jednom amaterskom poduhvatu, takmičenje je imalo izvanrednu medijsku podršku, te su danas gotovo svi korisnici društvenih mreža čuli (češće: načuli) za nove izmišljotine. Odjeci se čuju širom interneta, u analizu su se uključile i televizije, a glasina koja se proširila metodom gluvih telefona (ili treba reći: načinom gluvih dalekoglasa?) jeste da je spisak potekao iz zvaničnih izvora, da iza svega stoji Matica srpska i da ćemo, hteli-ne hteli, ubuduće svakodnevno morati da slušamo i čitamo te reči, koliko god nam se ne dopadale. Na sreću, nije tako. 

Zbogom, velika Nado

Nada Knežević

Napustila nas je Nada Knežević, pionirka beogradske zabavne muzike, pevačica internacionalnog renomea i najistaknutija interpretatorka džeza u SFRJ. 

Imao sam priliku da upoznam Nadu i da sa njom obavim na desetine razgovora. Njen ilustrovani životopis će, nadam se, jednom biti dostupan širokoj publici u knjizi "Velika Nada" na kojoj sam radio tokom 2020. i 2021. godine, a koju je Nada pročitala u rukopisu i aminovala objavljivanje. Međutim, knjiga nije objavljena jer je pevačica insistirala da iza izdanja stane Ministarstvo kulture. I kako nadležni kulturni poslenici nisu imali sluha za projekat Društva novinara Vojvodine, tri puta zaredom smo odbijeni, uz medene reči i kurtoazne pohvale. Poštujući Nadinu volju, nismo nudili projekat drugim izdavačima, iako je od početka bilo jasno da bez veza u Ministarstvu nemamo gotovo nikakve šanse.  Šta se tu može, u Srbiji se i deca upisuju u državni vrtić preko veze, a da bi ova i ovakva država stala iza kulturnog poduhvata čiji je jedini cilj podsećanje na značajnu muzičku figuru iz prošlosti, bila bi potrebna crna magija. 

Nada Knežević je bila upravo to: značajna figura iz naše muzičke prošlosti, prerano smeštena u pluskvamperfekat i prerano svrstana u grupu prohujalih s vihorom. Kao što je Olivera Katarina jednom lepo rekla: "Kod nas su zvezde obično gasili", Nada je počela da tone u zaborav još pre više od 40 godina, kada su je mediji tiho proglasili neinteresantnom i neaktuelnom. I dok su njene kolege i muzički saborci iz kasnih pedesetih, kada se jugoslovenska pop scena tek formirala, sa većim ili manjim uspehom uspevali da očuvaju svoje pozicije na estradnoj mapi, ona se povlačila u sve dublji mrak. Đorđe Marjanović je još dugo bio vidljiv, Lola Novaković je delovala sve do kasnih devedesetih, o hrvatskim zvezdama te generacije da ne govorimo (neki od njih su i dan-danas prisutni na sceni), a Nade već sredinom osamdesetih nigde nije bilo. Čak ni njeni nekadašnji bliski saradnici nisu tačno znali šta je s njom, kud je nestala i da li je među živima. 

Ukrštene reči, TV novosti 1976, autor: Ilija Stančul

Publika je, istina, nikada nije otpisala. Štaviše, godinama su je čekali i tražili širom bivše države, pisali televiziji, nadali se njenim živim nastupima... Ali, Nada je - to vam mogu reći iz prve ruke - bila jedna osobenjakinja i do nje je vazda bilo vrlo teško dopreti. S njom je moglo samo onako kako ona hoće ili nikako, a oni koji su iz ovog ili onog razloga pokušavali da uspostave kontakt češće su birali drugu opciju. Bila je izuzetno ponosna na svoje uspehe u džez muzici, na priznanja i nagrade koja je dobijala u svetu, na ugled koju je imala među kolegama i publikom i smatrala je da, kao dokazana umetnica svetskog kalibra, zaslužuje i belosvetski tretman u lokalnim okvirima. Međutim, takav tretman joj niko nije nudio i zato je izabrala ilegalu.

Među živim i zdravim džez muzičarima postoje umetnici (sa svih meridijana) koji su, bez obzira na višedecenijski otklon od mikrofona, iskreni obožavaoci njenog talenta. Ipak, najveći obožavalac koga sam intervjuisao tokom rada na knjizi je njen bivši suprug Ivan Švager, petrovaradinski saksofonista, koji je, bez obzira na njihov narušeni odnos, o njoj govorio kao o boginji sa Olimpa. Nada je, pak, u svom maniru predložila da ga uopšte ne spominjen u knjizi, ističući da je ljubav njenog života glumac Dušan Bulajić (njen prvi suprug), no uspeo sam da je ubedim da otac njenih blizanaca Igora i Staše zaslužuje - ako ne počasno - onda barem posebno mesto u njenoj biografiji. 

karikatura: Mladen Marković

Ako govorimo o kuriozitetima iz njenog života i karijere, ne znam šta bih pre izdvojio. Nikada nije potvrdila da poznaje note, ali je zato najkomplikovanije džez kompozicije pevala matematički precizno (kolege su tvrdile da ne bi umela da peva u falšu ni kada bi je neko puškom naterao!); Učestvovala je u prvoj zabavnoj emisiji eksperimentalnog programa Televizijskog studija Beograd 23. avgusta 1958. godine;  Kao estradna zvezda, etablirala se s međunarodnim hitom "Ciganska noć" Ibera Žiroa ("Les Gitans") i u muzičkim krugovima dobila nadimak "Ciganka" (nekoliko godina kasnije, tražila je od tek ispiljenog Tome Zdravkovića da joj ustupi svoj prvi autorski hit "Ciganka", koji je melodijski bio vrlo sličan "Fatimi" Dragana Tokovića, drugom Nadinom hitu); Diskografski se samostalno poslednji put oglasila 1976. godine i praktično okončala zabavnomuzičku karijeru hit-singlom "Hej, šta je s vama ljudi", a poslednji festival zabavne muzike na kom se pojavila je Beogradsko proleće '83, kada je izvela kompoziciju Olivera Mandića "Boli, boli"; Mladen Mazur, najznačajniji zagrebački džez publicista svoga doba, uvrstio je Nadu u "Ilustriranu enciklopediju džeza", i to kao jedinu vokalnu solistkinju iz SFRJ. 

Tereza Kesovija je svojevremeno izjavila: "Nada je naš najbolji interpretator, a možda i moj kompleks!"; Gabi Novak je jednom zgodom javno ustvrdila da je Nada naša jedina prava džez pevačica; Milivoje Mića Marković je zapisao: "Usuđujem se reći da je priroda - kada je glas u pitanju - bila izdašnija prema Nadi nego prema Eli Ficdžerald"... No, možda bi reči Mladena Mazura ponajbolje mogle da uokvire lik i delo Nade Knežević: "Ona je odavno prerasla granice Jugoslavije i Evrope i nalazi se među 10 vodećih imena u svetu!" 

Na kraju, rekao bih da mi je bila velika čast da sarađujem sa gospođom Knežević i da joj ulepšam poslednje godine života interesovanjem za njen minuli rad. Drago mi je što je učestvovala u nastanku knjige i što je celokupni sadržaj dobio njen blagoslov... osim naslova "Velika Nada". A ja, eto, želim da se knjiga o njoj baš tako zove jer je to priča o jednom velikom talentu koji je budio velike nade.

skandinavka, Astro skandi (neobjavljeno), autor: M. Marković

Gigantska skandinavka

Krajem 2021. i početkom 2022. godine Željko Petrović je na tržište izbacio dva broja sklopivog lista "Gigant skandi", a u broju 2 je objavljena moja gigantska skandinavka. To je, zapravo, najveća ukrštenica koju sam u životu napravio (51 x 34), a sam sam je i opisao, jer sistem za automatsko opisivanje koji je izdavač ponudio nije bio od velike koristi. 

Gigant skandi, 2022, autor: Mladen Marković

Inače, za ovog izdavača, uz koordinaciju Slavka Bovana, radili smo nekoliko meseci. Izašlo je 5 brojeva "Astro skandija", a nekolicina nas je u kraćem periodu pripremala i dnevne skandinavke za istoimeni sajt. Saradnja je, generalno, bila korektna, ali mislim da su očekivanja izdavača bila nerealna, s obzirom na to da su listovi lansirani bez marketinškog miksa. 

Kasnije smo Petrović i ja imali neuspešnu saradnju na izdanju za decu pod nemaštovitim nazivom "Mašta može svašta", ali mislim da se autorka koja je na kraju preuzela moj posao mnogo bolje uklopila u aranžman. Naime, njeni tekstovi su u potpunom skladu sa nivoom samog izdanja i  sa dometom ilustratora. Ja sam tu ipak zalutao jer sam odavno naviknut na saradnju sa vrhunskim profesionalcima i bitno mi je da se zna ko šta radi i ko se za šta pita, a posebno sam osetljiv na skrnavljenje intelektualne svojine (ne znam da li da naglasim da je bitno i da postoji nekakav ugovor u kome sve to piše, a koji ja nisam na vreme tražio jer sam dobar čovek :D). U svakom slučaju, drago mi je što je "Mašta" realizovana bez mene, takav projekat mi sigurno ne bi osvetlao enigmatski CV, a poetsku priču sa zagonetkama koju sam tom prilikom osmislio ("Slonov rođendan") objavljujem kao feljton u "Malom Nevenu". 

Elem, moja gigantska skandinavka je, nažalost, prilično oštećena u pripremi za štampu. Ne znam ko je bio majstor, ali je očigledno koristio mrežu sa starim prelomima, te se isprekidane linije pojavljuju gde im mesto nije (i to više od 10 puta). Takođe, ne shvatam zašto bi iko ko se u enigmatiku razume  izmenio uobičajeni enigmatski pojam "trlo" pridevom "truo", no nećemo se sad zadržavati na sitnicima jer žurim da skrenem pažnju na belinu 8 x 8.

Ne znam koliko sam takvih objavio (samo sam za Feniks napravio preko 20!), a za ovu je kriv Nebojša Dragomirović, koji je u broju 1 započeo sa belinašenjem. Međutim, on je imao mnogo više prostora za razmahivanje jer su mu svi izrezi za slike bili u ćoškovima, a ja sam dobio mrežu sa centralnim izrezom i sa već pozicioniranim tematskim rešenjima. I eto, nekako sam našao kutak i sklopio jednu rutinsku belinu 8 x 8, tek da nastavim niz. 

Prizivanje Oskara

Lepo je kad enigmatikom prizovemo neki prijatan događaj, kad nekome donesemo sreću ili predvidimo štogod teško predvidljivo. S obzirom na to da članovi američke Akademije filmskih umetnosti i nauka zasigurno ne čitaju izdanja Novog lista, osnovano sumnjam da je u ovu priču prste umešala viša sila.

Skandifeniks broj 940, 18. VIII. 2017.

Svih ovih godina sam uoči ili nakon dodele Oskara radio prigodne skandinavke inspirisane tim događajem (neke nisu ni objavljene, ostalo je 8 komada). 2017. (SkandiFeniks br. 940) odabrao sam kvartet muških glumačkih superstarova koji nikada nisu nominovani za Oskara: Antonio Banderas, Brus Vilis, Ričard Gir i Hju Grant. Treba reći da postoji na desetine poznatih i vrlo popularnih glumaca čiji rad Akademija ne uvažava (Martin Šin, Kolin Farel, Vesli Snajps, Donald Saterlend, Stiv Martin...), a ja sam na bazi pukog čuđenja napravio sopstvenu reprezentaciju. Nažalost, nisam mogao da donesem sreću baš svoj četvorici, ali bar je Antonio Banderas 2020. konačno nominovan za (glavnu) ulogu u Almodovarovom filmu "Bol i slava". Oskar je tada ipak pripao Hoakinu Finiksu, te je Havijer Bardem i dalje jedini španski oskarovac (uz Penelope Kruz). Za Banderasa (63) možda još ima nade, ali je Ričard Gir (74) otpisan još 1993. kada je iskoristio pojavljivanje na ceremoniji za osudu kineske okupacije Tibeta i protest protiv kršenja ljudskih prava. 

Skandifeniks broj 942, 1. VIII. 2017.

Druga glumačka zvezda kojoj sam prizvao naklonost Akademije je Džejmi Li Kertis (64). U SkandiFeniksu br. 942 imao sam kao kriterijum i animozitet Akademije prema ženskim glumačkim zvezdama. I tu je ponuda bila povelika (Endi Mekdauel, Rene Ruso, Pam Grir, Demi Mur, Elen Barkin...), a moja selekcija se opet zasnivala na čuđenju: Mia Farou, Meg Rajan, Džejmi Li Kertis i Izabela Roselini. Zapravo, jedino Rajanova ne potiče iz slavne glumačke porodice (ne znam zašto nisam ubacio Dru Barimor umesto nje), a majka Roselinijeve, Ingrid Bergman, osvojila je čak 3 prestižne statue! Elem, ne samo da je Džejmi Li  ove godine najzad nominovana za izvedbu u filmu "Sve u isto vreme" Kvana i Šejnerta, već je odnela i pobedu u kategoriji "najbolja glumica u sporednoj ulozi". 

Letos sam ukrštenicom opevao uspeh Kertisove, i to za Rešadove novine koje nikad neće izaći, pa evo prilike da objavim rad. 

Opatija

Feniks br. 648, 7. 11. 2019. 

Metodološka (ne)ispravnost ukrštenih reči

S obzirom na to da relativno često (i u objavama, i u komentarima) etiketiram određene ukrštenice kao metodološki neispravne, trebalo bi da objasnim šta to tačno znači. Pojam je, inače, preuzet iz nauke i odnosi se na skup metoda koje, u našem slučaju, autori koriste pri izradi ukrštenih reči. 

Pre svega, treba naglasiti da se svaka metodologija temelji na nekoj konkretnoj teoriji. Teorija koju naši autori ukrštenica većinski i decenijama podržavaju bazira se na logički utemeljenim zahtevima ekstrahovanim iz prakse, postepeno modifikovanim u enigmatskoj štampi. Tu oblast stvaralaštva na našim prostorima odlikuje tradicionalnost i kontinuitet, još bolje: kontinuirani razvoj paradigmi koje su nekada i negde aminovale enigmate od autoriteta. U zbiru, to su osnovni postulati naše vladajuće teorije, te ona danas uključuje spontano formulisane standarde za izradu ukrštenih reči, i to one standarde koje esnaf lako prepoznaje u svakom pojedinačnom radu. 

Standardi, bolje rečeno: široko prihvaćeni zahtevi, grubo se mogu podeliti na formalne i sadržinske. Formalni se tiču organizacije mreže, rasporeda i procenta crnih polja, samim tim i prosečne dužine reči, prisustva jednoslova i dvoslova u centralnom delu itd. Sadržinski zahtevi se odnose na same pojmove, na njihovu leksičku i semiotičku vrednost, na učestalost, svežinu, lepotu itd. Neki od navedenih zahteva su arbitrarni i subjektivni, pa se ogrešenje o njih ne može smatrati metodološkim nedostatkom. Takođe, struktura jednog rada, počev od prisustva ili odsustva suglasničkih i samoglasničkih grupa, a onda i procenta imenica, glagola, prideva i drugih vrsta reči, generalno ne predstavlja ni metodološki plus, ni minus, osim ako u sadejstvu sa drugim faktorima ne utiče na upotrebljivost ukrštenice. 

Na primer, TAMANDUA (južnoamerički mravojed) je jedna strukturalno neobična, samim tim i sveža, nefrekventna reč u ukrštenicama, ali je i mimo ukrštenica slabo zastupljena, te mali broj ljudi uopšte zna za nju. Ta egzotična reč, osim zanimljive strukture, sama po sebi ne donosi ništa dobro ukrštenici, niti doprinosi njenom kvalitetu. Na drugoj strani, imenica TEKOVINA sastavljena je od najfrekventnijih slova i ima sasvim monotonu strukturu, ali čini deo svačijeg rečnika i označava nešto bitno u svačijem životu. 

Istina, tamandua može biti ukusan začin ukrštenice, no ako bismo u istoj kombinaciji imali veći broj egzotičnih pojmova, još gore: ako bi se neki od tih pojmova ukrštali sa tamanduom (npr. tarnkapa, apoaster, matrjoške itd), mogli bismo da govorimo o metodološki neispravnom radu. A kontrasta radi, ako bi se tekovina ukrštala sa teletinom, ekipom, kamilicom, okolinom itd. rad bi bio metodoški korektan i savršeno upotrebljiv, bez obzira na strukturalno siromaštvo.

Dakle, kada je reč o sadržini ukrštenice, metodološki je neispravno gomilanje, naročito ukrštanje nepoznatih reči. Uz to, ogrešili smo se o metodologiju ako u mreži imamo iste reči (po najoštrijem kriterijumu, to se odnosi i na dvoslove), istokorenske reči, reči sa istim prefiksima i istim sufiksima. Tu bismo mogli dodati i strukturalne nedostatke u vidu "blokova" istovrsnih reči poput nekoliko glagola ili prideva poređanih jedan uz drugi. Najstroži kriterijumi, kao što znamo, potpuno isključuju prideve, mada ne postoji logičko opravdanje za tu pojavu i stoga nema osnova da se njihovo prisustvo smatra metodološkim nedostatkom (moj sasvim lični stav je da ne treba preterivati sa pridevima i da su pridevi u srednjem i muškom rodu bolje varijante, ali da u jednom radu treba imati samo jedan rod). 

I konačno, kada govorimo o formi, metodološki je neispravna ukrštenica sa izolovanim fragmentima tj. ona u kojoj su pojedini delovi povezani sa ostatkom mreže samo jednim pojmom. Takođe, predugačke gusenice crnih polja cepaju mrežu na froncle, pa čak i onda kada su pocepani delovi povezani većim brojem pojmova (u velikim mrežima), dijagnalni i svi drugi nizovi crnih polja čiji broj prelazi 5-6 mogu se smatrati metodološkim nedostatkom. 

Još jednom: metodološka ispravnost ili neispravnost jedne ukrštenice odnosi se na ispunjenost logički utemeljenih standarda kvaliteta. Postoje standardi koji su manje ili više popularni, ali su subjektivni i ima objektivnih standarda koji za sobom vuku univerzalne argumente. Npr. ako neko tvrdi da je prisustvo prideva mana, a mi pitamo zašto, dobićemo odgovor koji je samo puka parafraza nečijeg ličnog stava. Ali, ako pitamo: zašto je loše imati niz od 8 crnih polja, odgovor će doći iz sfere logike, a ne iz zone enigmatskog dogmatizma: zato što na taj način razbijamo mrežu i ugrožavamo celinu. I sve je to vrlo prosto ako na umu imamo samo jedan zdravorazumski zahtev na kome počiva čitava metodologija: svaki enigmatski rad, pa i ukrštenica, treba da bude koherentna celina, formalno i sadržinski organizovana, izbaždarena i iznijansirana (i, naravno, prilagođena konkretnoj ciljnoj grupi). 

Oživljeni arhetip, model 2023

Svima koji su tokom prethodnih 10 godina pratili ovaj blog, poznato je da povremeno pišem o turbo-folk fenomenima, bilo da su u direktnoj ili tek asocijativnoj vezi sa enigmatikom. Kuoriozum o kome bih rekao par reči je sam po sebi enigma, te je uslov za osvrt bez sumnje ispunjen. No, smisao teksta nije nasilno uključivanje estradne pojave koja je uzdrmala region u enigmatski sistem, već fenomenološka analiza jedne nove masovne histerije. 

Kod nas se nekada davno zapatila jedna arhetipska slika kojoj ni novi vek, ni novi milenijum nisu mogli ništa: slika Koštane. To je, dakle, idealizovana predstava mlade, ljupke, bezazlene i siromašne Cigančice koja pesmom i igrom pravi ršum, zavodi bogataše i celokupnom pojavom dovodi kafansku publiku u stanje ekstaze. Bora Stanković je naglašavao da Koštana nije bila lepotica, pa ni sam lik nije izgrađen na njenim fizičkim atributima, ali se u našoj nadsvesti vremenom oblikovao i taj zahtev, kao uslov za ovaploćenje i proglašenje nove Koštane.

Naravno, ono što arhetipsku Koštanu u nama čini pravom i nezamenljivom je moć da gane i dirne u dušu golim glasom. To je neka vrsta natprirodnog dara koji nije strogo muzički, a koji pevačicu čini masovnom metom za projekciju najsuptilnijih osećanja. Teorijski i praktično, pevačica može biti muzički genije, ali bez tog dara. I obično je tako. 

Koštana iliti narodnjačka superzvezda ne može, niti je ikada mogla biti solistkinja svetskog kalibra i izraza. Pevačice okrenute svetu obično potiču iz dobrostojećih porodica, pristojno su obrazovane i ne prelaze put od blata do zlata, koji je izuzetno bitan za masovnu identifikaciju. Nova Koštana može biti samo čeljade sa margine, seljančica zakržljala u intelektualnom razvoju, muzički ograničena na domaći izraz, ali sa natprirodnim darom. 

Taj natprirodni dar se u svetu muzičke industrije označava kao komercijalni talenat. I kada preskočimo sve manje ili više uspešne pokušaje iz dvadesetog veka da se Koštana reinkarnira i materijalizuje na estradnoj sceni u što prirodnijem izdanju,  nužno se moramo zadržati na slučaju Svetlane Cece Veličković (kasnije Ražnatović). Kada je imala 18 godina, specijalno za nju je u kontroverznom filmu "Nečista krv" Stojana Stojčeva dopisana uloga Koštane, i to kao garancija uspeha projekta uz njenu finansijsku podršku (uzgred,  Arkanu se često pripisuju sve zasluge za Cecin uspeh, ali zvanični podaci iz PGP - a kažu da je njen album iz 1990. jedan od najprodavanijih u istoriji ove kuće, što je praktično čini poslednjom jugoslovenskom diskografskom zvezdom). Kasnije je povukla ulogu i projekat je propao, ali je zahvaljujući silnoj medijskoj halabuci uspešno oživljena arhetipska slika, koja je tokom narednih godina činila okvir Cecinog lika u medijima. 

I tako, devedesetih smo imali Cecu, seljančicu koja svojim infantilnim altićem dopire do srca narodnih masa (ostale tačke iz njene biografije ovde nisu tema), pa smo malo sačekali da se rodi i odraste jedna njoj slična... i sad imamo novu Koštanu, u stvari: novu Cecu, apgrejdovanu, abartovanu, dekriminalizovanu i blago redizajniranu, model 2023. Zove se Aleksandra Prijović.

Da, svi smo već čuli da je oborila koncertne rekorde u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, videli smo i reportaže, čitali o tome. Baš kao u vreme uzleta Aleksandrine mentorke Lepe Brene, mediji nam nude ozbiljne sociološke analize tog fenomena, svi se utrkuju da daju svoj sud, oni koje je svojim uspesima na određeni način ponizila se javno iščuđavaju, drugi lamentiraju nad neukusom omladine bez sistema vrednosti... a običan narod regiona je, prosto, voli. 

Među analitičarima, najglasniji su oni koji veruju i tvrde da je za golemi uspeh kafanske pevaljke sa osnovnom školom (koju je, inače, završila u Belom Manastiru, valjda su je tamo opismenili da bar ume da prebroji silne milione) krivo agresivno medijsko propagiranje njenog lika i dela tokom poslednjih godina, preciznije: otkad je ušla u porodicu Živojinović. Pa dobro, ali kako onda objasniti to što je u Hrvatskoj takoreći više vole nego u Srbiji? Ako smo mi žrtve brainwashinga posredstvom medija sa nacionalnom frekvencijom, kakve to veze ima sa Hrvatima, ko je njima isprao mozgove, kako i gde su u Hrvatskoj propagirane cajke? A ako porodica Živojinović ima toliki uticaj na javno mnenje, na svaku pojedinačnu svest, na svačiji ukus, pitanje je zašto ne iskoriste tu čarobnu moć za reanimaciju komatozne karijere Lepe Brene koja je sa mikrofona prešla na trgovinu čarapama? Uostalom, možda je Pretty Brenda već umorna od estradnog cirkusa, ali ima Živojinovića koji su ga željni, pa se opet nameće pitanje zašto nisu pokrenuli mašineriju onomad kad je prvenac bračnog para Živojinović Stefan Emerald pokušao da lansira hit i postane pevač?

Sama Aleksandra, doduše, otvoreno pripisuje pola svog uspeha suprugu i kao da od skromnosti ne uspeva da shvati šta se tačno dogodilo. A tu zapravo nema velike filozofije: od svakojakog kiča i šunda, jeftine, prazne, gotovo skaradne elektronske "muzike" koja nam se svakodnevno servira angro, narod je izabrao baš nju. I dok se javnost bavi periferijom slučaja kroz vulgarnu racionalizaciju respektabilnih rezultata, u vazduhu ostaje jedna činjenica koja se svesno izostavlja iz analiza: ljudi vole da je slušaju, a na takvu stvar se ne može uticati nikakvim trikovima. Mediji su samo mogli da je učine vidljivijom, da posreduju i da pokažu prstom na nju, ali ni više, ni manje nego što pokazuju prstom na neke druge kojima to ne pomaže da postanu zvezde. A takvih je na desetine, možda i stotine. 

U suštini, Aleksandra Prijović je jedna izuzetno pozitivna figura, i kao zvezda novokomponovane muzike, i kao sociološki fenomen. Pre svega, odlično peva, takoreći diže narodnjačko fraziranje na nivo umetnosti. Uz to, nema ničeg subverzivnog u njenoj pojavi, sve je tu dozirano, decentno i primereno publici od 7 do 77; ono što je štrčalo je otfikareno (ko je rekao: nos i uši?!), ono što je nedostajalo je nabudženo (da ne bude zabune: ovo se odnosi na usne i sise, ne na maturu), svoje ranije uzore poput Vide Pavlović, Verice Šerifović i drugih romskih pevačica je odložila ad akta, lukavo je napravila zaokret ka modernom folku a la Ceca i nametnula se kao njena jedina prava estradna naslednica. I još jedna stvar: prethodna Koštana zvanično nema romskih gena (mada je internet komentatori u formi uvrede često proglašavaju Cigankom), ali je zato ova nova donela iz Hrvatske jedan romski frtalj (deda po majci joj je bio Rom), tek da se što bolje uklopi u arhetip. 

Simetrični Jakšić

 

U Enigmi br. 1603 (28. april 1987), naleteo sam na jedan vizuelno efektan i očigledno zahtevan simetrični lik (PDR = 5, 85) koji je potpisao Ljubiša Jakšić. 

Likovi poput ovog su (bili) relativno retki u enigmatskoj štampi, a autori koji su im u dugom periodu bili najodaniji su Veljko Dopuđa i Vojin Krsmanović. Pioniri te autorske glavolomke sa stepenasto poređanim devetkama u centralnom delu ukrštenice su, kao što već svi znamo, Simon Racković i Boško Petrović, a sastavljački model koji su oni lansirali krajem pedesetih nikada nije značajno modifikovan.

Naime, tako zahtevni likovi se praktično moraju sastavljati šablonski, uz svesno pojednostavljivanje strukture i besomučnu eksploataciju nizova poput Aristotel, kantarida, restorater i sl. I vremenom se u enigmatskom esnafu iskristalisao nekakav standard koji odobrava strukturalno siromaštvo i insistira na čistom sadržaju. No, sadržinski besprekornih likova ove vrste nije bilo mnogo, ako ih je uopšte bilo. 

U fenomenološkom smislu, Jakšićev rad je više korektan nego nekorektan. No, nažalost, spisak primedbi koje mu se mogu staviti je predugačak za jedan sastav koji je sklopljen s ambicijom da oduševi.  Pre svega, kao i veliki broj sličnih pokušaja, rad je metodološki neispravan. Centralni deo, koji bi po logici stvari morao da bude reprezentativan ili bar prezentniji od čoškova, sadrži istokorenski par postolica i postolarka. Na par sa istim prefiksom (potkovica i potkačiti) bi se nekako i moglo zažmuriti, ali dva derivata iste imenice u istoj kombinaciji su minus koji nužno spušta sastav na nivo neuspelog eksperimenta. Najpozitivniji utisak u kaskadi ostavlja lepo uglavljeno F (inače, jedino nefrekventno slovo u celoj mreži), i to u "krstu" biografija-diskofili, od koga je autor verovatno i započeo sastavljanje. 

Što se gornjeg levog ćoška tiče, realizovan je za 5/10 poena. Takve trouglove je, kao što rekoh, najpraktičnije šablonski popuniti povlačenjem ST grupe ulevo i kada autor ide tom linijom najmanjeg otpora, mogli bismo očekivati da sadržinski sve bude pod konac. No, ovde je i to očekivanje osujećeno pojmovima mlavina i Pakita, te blokom od 4 vezana glagola (uspravno). 

Ipak, najveći fijasko je donji desni ugao, sklopljen kao od bede. Iz iskustva znam da majstorisanje na zahtevnim likovima zamara i zato se tu poseže za jednim otrcanim klišeom: uz ivice prezimena, onda po jedan infinitiv, pa se tu uklopi barem jedan - ativ, ako ne i dva... i ostaje nam da se pozabavimo kraćim rečima. U ovom slučaju, autor je valjda jedva dočekao da stigne to te tačke i da kako-tako popuni preostali prostor (a time je upotpunio i kolekciju prideva u svim mogućim rodovima). 

Tako je Novo držao slovo (48): Zašto prečke, a ne crna polja?

Kad počnete ovakav rad, sa zadatim pojmovima posloženim na određeni način i uz to želite da postignete željenu bjelinu, velika je vjerovatnoća da će vam uz "tekuće probleme" u toku rada i Marfi pridodati svoj skromni doprinos. U ovom slučaju je to osmi uspravni pojam u bjelini "spasioci". Jednina nije moguća jer bi se pravopis pobunio, a bilo je moguće izvući neku sintagmu, ali od te duhovitosti sam odustao u korist poštovanja staračkih godina. Za svaki slučaj, da pomenem izraz koji mi je pao na pamet, a zahvaljujući kojem bih mogao staviti crna polja. "Spasioci firmi" nije išlo jer to nema ni u teoriji, ni u praksi, ali "gasioci firmi"... e, to je već moglo da prođe. Možda ga i nema u teoriji, ali u praksi ima "potvrda" koliko hoćete.

Novo (2015, blog TIO)

Pananagramna skandinavka

Pananagramna ukrštenica je, kao autorski zadatak, jedna vrlo pipava stvar i da bi se uspešno realizovala, čovek treba baš da se potrudi. Takođe, mora da isključi pojam o vremenu, tek da ga ne bi deprimirala činjenica da je za sklapanje i obrojčavanje potreban ceo dan. Bar jedan dan. 

U životu sam napravio svega desetak. Poslednju sam sklopio za Feniks pre više od dve godine, ali nije objavljena. Ne znam tačno zašto, verovatno joj je neko našao neoprostivu manu. Mala digresija: kad sam nedavno pisao o Milki Stojanović, rekoh da nikad nije dobila lošu kritiku za izvođenje; a verovali ili ne, u doba kada je bila na vrhuncu pevačke moći, najoštrije kritike dobijala je u Splitu (Beograd isključujem, podrazumeva se da je kod kuće kuđena na pasja kola, takav nam je mentalitet, mi kudimo iz divljenja). I gle čuda, opet probajte da verujete, isti ti splitski kritičari koji su je propuštali kroz gusto sito, o hrvatskim trećerazrednim opernim pjevačicama, koje danas više niko ne pamti ni po glasu, ni po liku, pisali su hvalospeve na kojima bi im pozavidela i Mirela Freni. 

I tako... ni u jednom SuperFeniksu nije bilo mesta za moju pananagramnu skandinavku. Ima hvalospevima ovenčanih autora, da ih baš ne navodim po imenu,  koji dobijaju po deset strana za svoje veličanstvene radove, a ima i nas slabijih kojima su i dve puna kapa. Istina, da je neko od tih opevanih poslao stvar u koju je očigledno uloženo toliko truda, to bi odmah išlo u štampu, našlo bi se mesta, ako treba izmislili bi rubriku. Za mene je, pak,  program vazda bio isti: kad dođe na red, ako ikad dođe, a možda i ne dođe.  

Elem, iskopao sam sastav iz parloga, opisao ga i pripremio za korišćenje. Možda će neko hteti i da reši. 

Tako je slovo držao Novo (47): Poštovanima s ljubavlju (7)

Evo još jednog meni dragog mog rada jer je osoba iz ukrštenice rijetko gostovala u našoj enigmatici, a brat-bratu, zaslužila je.

Novo (2018)

Pogled u prošlost: Sećanje na Simona

piše: Milan Šaban

Enigma br. 1640

12. januar 1988.

Navršilo se 15 godina od smrti Simona Rackovića (29. 12. 1972). Ovaj velikan beogradske i jugoslovenske enigmatike ostavio je neizbrisiv trag u poratnom razdoblju razvoja enigmatike. Bio je urednik Enigme i izdanja koja je izdavao Enigmatski klub iz Beograda. Golema erudicija i enciklopedijsko znanje omogućili su mu da se poigrava sastavljajući ukrštene reči najsloženijih konstrukcija. Bio je ključna figura procvata beogradske enigmatike pedesetih i šezdesetih godina. Sledeći njegovo majstorstvo i drugujući s njim, razvila se plejada vrsnih enigmata (Boško Petrović, Veljko Dopuđa, Petar Bizumić, Zoran Zeljković i drugi) koji su izdigli enigmatiku na dotle neviđen nivo. Ostavio je veliki opus, a radovi potpisivani sa "Car Minos" i danas su sinonim najvišeg kvaliteta.

Plagirani Dopuđa

U tekstu "Plagijator iz Sremčice" (OVDE) saznali smo da je gosn Janjić prepisao ukrštenicu Veljka Dopuđe iz Mozaika. Plagijat nismo videli jer nemam broj Enigme u kom je objavljen, ali je zato Ilija Đurković poslao Dopuđin original. Zahvaljujem i objavljujem ukrštenicu koja se lopovu toliko dopala da je poželeo da vidi svoj potpis ispod nje (ako ništa drugo, treba primetiti da je imao ukusa).  

Mozaik br. 82, autor: Veljko Dopuđa, skenirao: Ilija Đurković

Usput, zaključio sam da je ovaj slučaj (i drugi, ako ih je bilo) uticao na moj enigmatski put. Naime, u više navrata sam pisao o paketu koji sam kao tinejdžer otpremio Enigmi tj. Milanu Šabanu (po svoj prilici, to je bilo 2001). Tada nije bilo rubrike Vaša pošta (valjda je privremeno bila ukinuta), ali sam svakako očekivao nekakav odgovor. No, mislim da ga nisam dobio zato što poslao previše profesionalne radove za anonimusa od 17 godina. Ne znam baš tačno šta sam tada sve ponudio, ali siguran sam da je to bilo najbolje što sam u tom trenutku umeo da napravim. Želeo sam da se pojavim tamo i i dan-danas mi je pomalo žao što se to nije dogodilo (pre svega, žao mi je što nisam probao bar još jednom). Tada mi nije padalo na pamet da u tom poslu postoje prepisivači i tek mnogo kasnije, kada sam se u Nišu pridružio enigmatskoj zajednici, susreo sam se oči u oči sa paranojom koja me je, moram i to da kažem, prilično vređala. Sećam se da sam s Pešićem išao na Sajam knjiga i da je izrazio otvorenu sumnju u moje autorstvo. Ne znam jesu li on i njegova ekipa u meni videli mogućeg plagijatora ili ipak programera (ovo drugo se već moglo shvatiti kao kompliment), ali pamtim da su mi danima slali zadatke koji se mogu obaviti samo autorski (nešto od toga je kasnije objavljeno u GEN - u). To je, dakle, bilo testiranje, takoreći profesionalna selekcija, baš kao da sam aplicirao za nekakav ozbiljan posao, a ne za učešće u jednoj nepopularnoj i devalviranoj oblasti stvaralaštva. Rezultat testiranja je onaj laskavi naslov u Vesniku NZ "Veliki enigmatski talenat", koji je stigao sa takvim i tolikim zakašnjenjem da nisam mogao ni da se obradujem (imao sam celih 27 godina i osećao sam se kao imbecil koga u zrelom dobu iz sprdnje proglašavaju čudom od deteta). Bilo kako bilo, danas verujem da sam u periodu od 17. do 27. godine mogao da napravim mnogo toga i što je još važnije, sve sam to mogao da objavim jer se imalo gde objavljivati. A eto, baš sam hteo da se registrujem u Enigmi i, bez obzira što smo mi kasnije sarađivali i bili u dobrim odnosima, nikad nisam baš sasvim oprostio Šabanu što mi je osujetio rane enigmatske ambicije (on se, inače, nije sećao moje prve pošiljke, ali nije odbacivao scenario koji sam gore izložio). 

Lampica za anagrame

Iako se ovaj blog prevashodno bavi ukrštenim i ukrižanim rečima i riječima, s obzirom na to da u poslednje vreme posvećujem neobičnu pažnju anagramima, odlučio sam da napišem koju reč o tome. Gotovo celog života sam u štampi pratio tu enigmatsku vrstu i još kao maloletnik formirao svoju filozofiju anagramiranja. Istina, nisam mnogo objavljivao jer sam uglavnom bio okupiran krupnim zagonetkama (recimo, za 8 godina nisam poslao nijedan anagram Feniksu), ali ima dana kada od svega što inače radim kao enigmata najradije premećem slova. 

Povod za ovaj tekst je utisak da se u našoj enigmatskoj zajednici, tačnije: internet-zajednici, uporno promovišu nerazumni stavovi o anagramiranju. Iz nekog razloga, potkrepljuje se uverenje da je čist anagram vredniji od logogrifnog, tj. od proširenog, krnjeg i anagrama s izmenom, a to dovodi do toga da neki autori radije potpisuju čiste besmislice nego logogrifne premetluke sa smislom. 

Nema spora da je najveći izazov napraviti čist anagram na zadatu temu, ali je potpuno nesuvislo posmatrati taj zahtev kao najvažniji i minimizirati značaj svega ostalog. Prosto, postoje teme koje je praktično nemoguće ispremetati bez prljanja i to se naročito odnosi na kratke nizove s teškim slovima. Autor, u principu, treba da proba da zadatak odradi čisto, ali postoji jedna lampica u mozgu, koja valjda kod mnogih ne radi, a koja zasvetli kada namera da se napravi čist anagram počne da ugrožava sadržaj. I čim zasvetli, javlja se ideja koja nepogrešivo prati konotaciju zadatog pojma. 

Milan Milin

Ta lampica je kod najboljih anagramista, poput Milana Milina i Veselina Patrnogića, radila kao švajcarski sat! Dakle, oni su objavljivali sve vrste logogrifnih anagrama i to su uvek bili dobri premeti, povezani debelim asocijativnim snopom s temom, semantički korektni i efektni, neretko duhoviti, gotovo lucidni (ovo se naročito odnosi na Milina, koga ja inače smatram najboljim anagramistom na srpskom govornom području). 

Neki od Milinovih anagrama iz Huper enigmatike: TI RAŠČLANI (analitičar), NIKAD LOŠ (odlikaš), VERAN I LAJE (avlijaner), NAŠ TIM ISPÔ PRE ROKA (Evropski šampionat), JADNI MASTILJARI (administracija), NEKA KROJI CENU (konkurencija), JE LI TI RASTE RAČUN? (električna struja), TANJA ODELA (letnja moda), BACA JAKU VRELINU (erupcija vulkana), SAD TANKO MEZNUSTE (studentska menza), OSTAJE ČUPAV REGION (jugoistočna Evropa), GLE, KROTI NERADNIKE (generalni direktor), LEČI KAD KIJAMO (čaj od kamilice), KLOPAĆU MESA (ćevap s lukom), ZNAJU DA NISI VELIKA (invalidska penzija), ONI JAK DUBL (Boni i Klajd), ON SRBINU KÔ UZOR (Robinzon Kruso), JELO MI VREDI (Džejmi Oliver), VISOKA MISAO (Isak Asimov), FAKTOR SILE (Fidel Kastro), PROUČAVA LI NOTE? (Lučano Pavaroti), DVOMETRAŠINA JE! (Dejan Tomašević) itd. 

Svi navedeni anagrami su nečisti iliti logogrifni. I šta to znači? Znači da autor nije dozvoljavao da mu forma kvari i guši ideje: on je premetao sadržaj pojmova, a ne puka slova! A to je i osnovna razlika između dobrih i loših anagramista: prvi anagramiraju sadržaj, drugi formu. Naravno, iz ovoga ne bi trebalo izvući zaključak da je logogrifni anagram uvek sadržinski kvalitetniji od čistog. Ne, za kvalitet anagrama je ključan kvalitet autora: njegova kreativnost, pronicljivost, osećaj za reč i smisao za restrukturiranje zadatog slovnog materijala, kao direktna funkcija verbalne inteligencije i kombinatorike. 

Dakle, kao sasvim mladi enigmata, formirao sam stav da je sadržaj anagrama važniji od forme. Na mene su, kao što rekoh, najviše uticali Milin i Patrnogić (i možda još nekoliko autora iz novina koje sam pratio). Zahvaljujući njima, duboko verujem da logogrifna postavka sama po sebi nije feler, već je anagram feleričan ako je nategnut, ako ne zvuči prirodno, ako se ne može izgovoriti kao obična, svakodnevna rečenica, ako zaobilazi temu, ako ne gađa u centar, ako ne daje jasnu asocijaciju. Nikakvu vrednost nema premetaljka koja je čista, a glupa i od nje je veći promašaj samo ona koja je i nečista i glupa. Međutim, otkad postoje blogovi, često se češem po glavi i pitam gde su učili školu blogovski anagramisti, na koga su se ugledali i kako su usvojili ideju da je najbitnije počistiti slova, makar iznedrili totalnu budalaštinu?! Štaviše, ponekad doživljavam transfer blama kad na internetu (a bogme, viđao sam i u novinama) naletim na anagramnu kreaciju koju ne bi razumeo ni Tristan Cara.

Možda ću nekom zgodom obraditi temu "poplava dadaističkih anagrama na internetu", a ovde i sada bih usput rekao još ovo: samo nekoliko puta sam učestvovao na anagramnim takmičenjima, i to više eksperimentalno nego s nekakvim ambicijama. Istina, možda sam nekada davno i hteo da se oprobam na konkursu sa žirijem koji bi činili anagramisti čije procene bi mi nešto značile (nažalost, većina njih je pokojna), ali u uslovima gde su sudije volonteri opšteg smera (ili još gore: gde imamo samo jednog sudiju), ni uspeh, ni neuspeh nema nikakvu težinu. Samim tim što su najmanje 10 puta u poslednjih 10 godina na tim takmičenjima pobeđivale nekakve salate od reči, nadmetanje u toj disciplini je obesmišljeno i spušteno na nivo najjeftinije enigmatske internet-zabave. 

Ovo neka ide sitnijim slovima: jedne godine sam na blogu TIO učestvovao na Memorijalu Đure Kneževića. Zadatak je bio inspirativan (Miroslav Antić: Plavi čuperak i Garavi sokak) i napravio sam anagramnu pesmicu u devetercu: OPISAĆU VRLOGA LIKA: / STARI, A VEČNI PRVAK MIKA. Rad je delio 12. mesto sa anagramom Gordane Šarić (KAKAV PRAVI LIRIČAR, GLASNO PEVA, KITI SAMOĆU) i mislim da nijedan član žirija nije shvatio ozbiljnost moje kombinacije. Da su bolje ocenjeni radovi bili sadržinski i semantički kvalitetniji, ja bih to zaista pozdravio, ali evo koji su anagrami dobili po 10 ili više bodova: SVAKAKO VELIKA POSTIGNUĆA. MA PRAVI LIRIČAR! (vrlo pohvalan opis nekog liričara, i to u dve rečenice; a gde je asocijacija na zadatu temu?!), STVARA U GLAVI I PRAVI PRIČE KAO MOĆAN KLASIK (aha, stvara u glavi; i šta nas briga za priče kad su zadati naslovi pesama?! povrh svega, anagram je u prezentu, a Mika je odavno blaženopočivši), PRAVI SLIKAR I TO KAKAV, A U PESMI VRAGOLANČIĆ (Mika jeste pomalo slikao, ali ovo je kao kad bismo Severinu predstavili na sledeći način: je*e se kao štuka i to profi radi, a u estradnom poslu je zvrk) itd. I tako sam shvatio da nema potrebe da mi internet-bratija ubuduće boduje uratke. 

Palindromna skandi: Amy Camus

 

Skandi Feniks br. 1156, 7. 9. 2021, autor: Mladen Marković

Pogled u prošlost: Plagijator iz Sremčice

 

Piše: Milan Šaban

Enigma br. 1654

19. april 1988.

Rešivši ukrštene reči potpisane imenom i prezimenom Dobrica Janjić u broju 1649 od 15. marta 1988, mnogi iskusni enigmati rekoše: Konačno dobismo jednog vrsnog kolegu!

Doduše, izgledalo je čudno da osoba sa relativno malo objavljenog (i ne bogzna kako kvalitetnog), može sastaviti tako dobru, kvalitetnu ukrštenicu. Ukrštenicu koja bi po svim merilima mogla naći mesto u nekom udžbeniku koji bi se bavio podučavanjem sastavljača ukrštenih reči.

Ali, avaj! Avaj i za nas u redakciji i za sve prave ljubitelje enigmatike! Ta "vaša" ukrštenica je plagijat, i to bezočan plagijat! Raniji plagijatori su, da ne budu otkriveni, "pozajmljivali" samo jedan deo ukrštenice poznatog autora. Oni "vrhunski" plagijatori su bili toliko oprezni da su delove ukrštenih reči više autora spajali u celinu (prošlogodišnji skandal sa mamutskom skandi za Ginisovu knjigu rekorda).

Ipak su i oni na kraju dolijali. A šta vi radite? Vi "hrabro" uzimate kompletnu (podvlačimo: kompletnu) ukrštenicu našeg poznatog enigmate Veljka Dopuđe, objavljenu u "Mozaiku" br. 82 od 8. 1. 1981. godine. Kada to saznasmo i uporedismo, ostadosmo zapanjeni i osramoćeni. A vi? Vi, naravno, ne! A i kako bi?!

U Leksikonu zagonetača uz vaše podatke stoji da vam je enigmatski pseudonim "JaDo". E, jado, jado, šta uradi! I ko zna koliko puta do sada?!

Neka ovo bude kakvo-takvo izvinjene čoveku i enigmati Veljku Dopuđi, a i svim našim čitaocima i saradnicima. Plagijatorima se zna mesto. A ono nije na stranicama našeg lista, niti u enigmatici uopšte.*

*Nažalost, nemam Enigmu br. 1649, niti Mozaik br. 82, da bismo videli plagiranu ukrštenicu. Takođe, ne znam ništa o pomenutom skandalu sa mamutskom skandinavkom.