"Enigma" još nije umrla, a ka' će ne znamo

Ponekad imam utisak da me neko u "Enigmi" ozbiljno mrzi. Da budem precizan: taj utisak postaje neodoljiv skoro svakog prvog u mesecu kada se susretnem sa modifikovanim verzijama svojih sastava, koje sam pri tom i zaboravio - jer su poslati u neodređenom aoristu. Na nesreću, čak i kad zaboravim šta sam napravio i poslao, ostaje mi snažno ubeđenje da sam i pre 2, 3, 4 godine ja bio ja, tj. da sam i tada koristio isti kantar i istu računaljku kao i danas. Iako naivno verujem da taj kantar i ta računaljka mere vrlo tačno, u pomenutoj redakciji se sadržaj mojih radova neretko premerava nekim drugim - zašto kriti - zarđalim i nefunkcionalnim instrumentima, pa se ispravni podaci zamenjuju pogrešnima i štampaju pod mojim imenom.

Moram nešto da objasnim: nekada sam verovao da je "Enigma" sama po sebi vredna poštovanja. To je, dakle, list sa impozantnom tradicijom koji je iznedrio generacije i generacije enigmatskih autora, i koji je opstao, uprkos preprekama i teškoćama. Zaista mi je bila čast da u jednom periodu i ja budem (sa)radnik najstarijeg enigmatskog časopisa na Balkanu, i da koliko mogu pomognem jednom teško bolesnom pacijentu. Taj pacijent je, razume se, sama "Enigma", a glavni lekar je bio Milan Šaban. Objektivno, moje učešće je bilo tek simbolično, a entuzijazmom me je snabdevala činjenica da sam u prilici da sarađujem sa poslednjom živom legendom srpske enigmatike. 

Kao što znamo, Milan Šaban nas je napustio. Taj podatak, pored podrazumevajuće tragičnosti, sadrži i potrebu za preispitivanjem odnosa prema njegovom pacijentu. Naime, pošto sam ja iz ličnog zadovoljstva asistirao glavnom lekaru, i pošto je taj lekar ispustio dušu pre polumrtvog bolesnika, važan izvor mog zadovoljstva je nestao. Izvesnu satisfakciju bih mogao da pronađem u samom činu pomaganja preživelom - da taj preživeli nije tako neprijatan i nezahvalan. Da se vratim na početak svoje besede: danas mi se opet čini da me "Enigma" mrzi, a više nisam u stanju da ublažim taj utisak usredsređivanjem na viši cilj. Viši cilj je umro.

Najkraće rečeno, meni je sada potpuno svejedno da li će taj časopis nastaviti da izlazi ili neće. Ni u jednom slučaju ne bih bio na dobitku, a ne znam da li postoji mogućnost da nešto izgubim. Nije najveći problem u tome što nikada nisam dobio nijedan honorar, jer - ruku na srce - verujem da je reč o iznosima koji mogu samo da uvrede čoveka, već se radi o opštem nepoštovanju truda i vernosti volontera. Nekoliko puta sam apelovao da se obrati pažnja na tipfelere, jer je to najmanje što neko ko je plaćen za svoj rad može da učini onome ko mu zdušno pomaže da zaradi platu, a ko pristaje na ulogu budale. Međutim, sve je ostalo na tihim, možda i kurtoaznim obećanjima. 

Pokušao sam da ignorišem greške u svojim ukrštenicama. Kad sam bio mnogo pogođen - pisao sam na blogu o tome (belina 11 x 6), onda sam opet ignorisao, pa opet pisao (slučaj PIE) itd. Recimo, prećutao sam da je u junskom broju upropašćena jedna prilično ambiciozna skandinavka, pa ste u njoj mogli da otkrijete neologizam TEAD, opisan kao "Teodora odmila". Pretpostavljam da je Tošić hteo da ispravi ispravan oblik GEJBL, te je lančano promenio ceo ćošak, a onda mu je možda zazvonio telefon i kasnije je zaboravio da dovrši... Kako god, verujem da je taj sastav do redakcije doputovao osakaćen, ali mnoge su osakatili i "slovoslagači" - zato što ne vide, nemaju vremena, ne znaju šta rade, ne znaju gde udaraju ili su prosto nezadovoljni platama (to je ključni argument koji saradnik-volonter može da dobije od glavnog urednika). Da podvučem: em sam pristao da budem budala, em trpim da me, jelte, pametni prave još većom budalom. Ne mogu više.

Ne smeta mi što je u poslednjem broju "Enigme" neko ko je očigledno svoj jezik učio na ulici ili u večernjoj školi velikodušno korigovao moje propuste, pa sad umesto NADESNO piše "na desno", umesto NAGORE - "na gore" itd; ne smeta mi ni što ti vredni i bedno plaćeni daktilografi (ili ne znam šta su) godinama ne mogu da ukapiraju da se ime ličnosti ne opisuje sa zarezom; uopšte mi ne ide na živce što se od enigmata zahteva da štampaju plodove svog uzaludnog rada, da ih pakuju u koverte, pa da ih - baš kao pre 50 godina - svečano šalju renomiranom preduzeću, a čak mi je i simpatično što se insistira na zasebnim opisima, jer se time od diskriminacije spašavaju oni koji u drugoj deceniji XXI veka koriste pisaću mašinu i plaše se kompjutera. Znači, meni je sve to OK, ali mi jedna nevažna sitnica i te kako smeta.

Elem, ja ne izvlačim svoje sastave iz šešira, ne dobijam ih umesto kusura i ne kupujem ih na buvljaku, pa kad ih napravim - obično ih i potpišem. Ako ima neupućenih, potpis znači: to je moje delo. E, sad... kad ih tako potpisane dam u humanitarne svrhe tj. kad se odreknem honorara u korist ko zna čije i kakve dece, očekujem da mi se bar ne osporava autorstvo, jer hoću da se zna da sam baš ja toj deci kupio dva tanjira supe i krilca na žaru. Iako moj rad, kad ga ustupim npr. "Enigmi", više nije samo moj, tim činom ne ukidam svoja autorska prava, i bez obzira na to što od njega korist imaju samo neki drugi - poslednje što može da mi se oduzme u toj idiotskoj situaciji je potpis. Evo, i to se desilo: ispod mog sastava na strani 55 potpisan je drugi autor.

Možda to neko smatra trivijalnim i nalazi da je moja reakcija preterana, ali ja sam, eto, ograničen, a moja granica je napokon probijena. Ne očekujem da to baš svako razume, i nemam nameru da objašnjavam da se (valjda igrom slučaja) ne radi o jeftinom sastavu od 10 minuta, pa samo mogu da primetim kako je moj rad u toj redakciji do te mere obezvređen da osionog pacijenta sa početka priče uopšte ne zanima ni ko mu je obezbedio onu supu i ona krilca. Pošto je to jedini preostali nivo na kojem "Enigmin" saradnik-volonter može da bude oštećen, smatram da bi moje dalje učestvovanje u toj sumnjivoj humanitarnoj akciji bilo besmisleno.

Tihi magovi sa celuloidne trake

Svetislav/Ivan Petrović

Da je naš prvi filmski superstar imao više smisla za enigmatiku, pa da je, recimo, odabrao pseudonim Peter Svet, Ita Rina danas verovatno ne bi bila bez adekvatnog muškog društva u ukrštenicama, a svaki naš rešavač bi znao da smo pre Drugog svetskog rata imali jednu veliku evropsku mušku zvezdu. Novosađanin SVETISLAV PETROVIĆ (1894 - 1962) je, prema legendi, u Nemačkoj i Francuskoj smatran najlepšim živim čovekom Evrope, zvali su ga evropski Valentino, i za razliku od npr. američkog glumca DŽONA GILBERTA (John Gilbert, 1897 - 1936) koji je sa pojavom zvučnog filma postao predmet planetarne sprdnje zbog piskavog glasića, naš Petrović je multiplicirao svoju slavu čim je progovorio na filmu. U Evropi i Americi se zvao IVAN PETROVIĆ, a kod nas je posle rata takoreći izbrisan sa liste poznatih jer je okupaciju proveo u Berlinu, radeći svoj posao. Patriotski orijentisana Ita se, na nagovor Ive Andrića, 1939. godine vratila u Beograd, odmah pošto je završila film "Centrala Rio" u kojem je glumio i Petrović, a interesantno je da je dve godine ranije igrala njegovu usvojenu ćerku u jugoslovensko-nemačkoj koprodukciji "Princeza korala" ili "Na plavom Jadranu". Ivan Petrović se, dakle, nije proslavio u ukrštenim rečima, mada bi neki naslovi njegovih filmova mogli biti upotrebljivi: KENIGSMARK, ALAHOV VRT, TRI STRASTI, LATINSKI KVART itd.

Lon Čejni

Pametno skrativši svoje ime LEONIDAS, jedan od najpoznatijih američkih glumaca iz epohe nemog filma obezbedio je sebi neprolaznu enigmatsku slavu: LON ČEJNI (Lon Chaney, 1883 - 1930). Zapamćen je po ulogama u tihim hororima "Fantom iz opere" i "Grbavac iz Notr Dama", a svoj glumački talenat je brusio od rođenja, učeći iz nužde pantomimu - jer su mu i otac i majka bili gluvi. Njegov sin KREJTON TAL (Chreighton Tull, 1906 - 1973) je tridesetih godina preuzeo ime pokojnog oca, pa je izgradio karijeru kao LON ČEJNI DŽUNIOR (Lon Chaney, Jr.).

Oliver Hardi

Uhranjeni američki komičar, član megapopularnog komičarskog tandema, jedan je od najčešćih filmskih posetilaca ukrštenih reči. Njegovo ime je OLIVER HARDI (Oliver Hardy, 1892 - 1957), a večnu enigmatsku slavu mu je doneo nadimak OLIO. Možda niste znali da su ovog šaljivdžiju u Americi zvali OLI (Ollie), dok je njegov usukani kompanjon iz Engleske poznat kao STEN LOREL (Stanley Stan Laurel, 1890 - 1965), i da smo pre 90 godina umeli da transkribujemo, njih dvojica bi se danas verovatno često viđali zajedno u ukrštenicama kao STEN I OLI. Međutim, mi smo prepisali modifikovane verzije njihovih nadimaka od Italijana, te su za vjek i vjekova ostali STANLIO I OLIO. 

Ramon Novaro

Nemušta enigmatska zvezda je i RAMON NOVARO (Ramon Novarro, 1899 - 1968), Meksikanac u Holivudu, svojevremeno promovisan kao Valentinov rival, a kasnije zamenik. Zapamćen je kao prvi filmski Ben Hur, na ekranu je zavodio najveće dive svog vremena, poput Alis Teri, Grete Garbo i Džoan Kraford, a voleo je i da peva, pa je jedva dočekao tonski film i odmah se oprobao u mjuziklu "La Seviljana". Ipak, MGM nije bio oduševljen njegovim glasom, i krajem tridesetih je postao epizodista, a posle rata se tek sporadično pojavljivao na velikom platnu. Život je izgubio na skandalozan način, pošto su ga dva iznajmljena ljubavnika na smrt pretukla  tražeći novac (pronašli su svega 20 dolara!).

Rudolf Valentino

Spomenuti RUDOLF VALENTINO (Rudolph Valentino, 1895 - 1926) je, kao ikona pop kulture i prva filmska zvezda zbog koje se doslovno padalo u nesvest, nezaobilazan i u ukrštenicama. Iako nije jedini poznati Valentino (npr. tako se zove i italijanski modni kreator Garavani), uz taj devetoslovni pojam najčešće asociramo njegov lik. Nije imao priliku da zaigra u ton-filmu, jer je odmah posle premijere nemog spektakla "Šeikov sin" umro od posledica pucanja čira na želucu, a kakve su bile razmere njegove popularnosti najbolje ilustruje podatak da su dve očajne obožavateljke na njegovom grobu izvršile samoubistvo. Njegov lik je kasnije na filmskoj traci oživeo Entoni Dekster, zatim Franko Nero, pa Rudolf Nurejev.

Gari Kuper

GARI KUPER (Gary Cooper, 1901 - 1961), legenda vesterna i dvostruki dobitnik Oskara za glavnu ulogu, igrao je u bezbroj nemih filova - kao statista! Prvu značajnu ulogu je odigrao u nemoj ratnoj epopeji "Krila", prvom filmu koji je nagrađen Oskarom (zapravo, ta nagrada 1929. godine još uvek nije nosila današnje ime), a koji je zapamćen i po ogoljenim mlečnim žlezdama Klare Bou. Zanimljivo je da je Kuper sa gađenjem odbio ulogu Reta Batlera u filmu "Prohujalo sa vihorom", smatrajući ga fijaskom, pa je javno izrazio zadovoljstvo što će se obrukati Klark Ge(j)bl, a ne on!

Šarl Boaje

Među najvećim enigmatskim zvezdama iz te epohe nalaze se i Francuzi ŠARL BOAJE (Charles Boyer, 1899 - 1978), SAŠA GITRI (Sacha Guitry, 1885 - 1957) i ŠARL VANEL (Charles Vanel, 1892 - 1989), dok se proslavljeni "Fantomas" RENE NAVAR (René Navarre, 1877 - 1968), bez obzira na potencijal nije izborio za teritoriju. Američki komičar sa kamenom facom BASTER KITON (Buster Keaton, 1895 - 1966) ne zaostaje za svojim evergrin-savremenicima, dok je njegov kolega ČARLI ČAPLIN (Charlie Chaplin, 1889 - 1977) apsolutni superheroj. Od rešavača se najčešće traži njegov nadimak ŠARLO, koji smo nekada davno maznuli od Francuza (fr. Charlot), a pre rata je u našoj ćiriličnoj štampi često spominjan i kao Šarli Šaplin. Ni nemačko-austrijski glumac i prvi oskarovac EMIL JANINGS (Emil Jannings, 1884 - 1950) nije bez enigmatske pažnje, mada je širom sveta postao persona non grata posle učešća u propagandnim nacističkim filmovima.

Ben Terpin

Na listi onih koji su neopravdano zanemareni u našoj enigmatici su: MONTI BLU (Monte Blue), EDI LIONS (Eddie Lyons), BEN LION (Ben Lyon), TALI MARŠAL (Tully Marshall), LU KODI (Lew Cody), BOB STIL (Bob Steele), BEN TERPIN (Ben Turpin), SNAB POLARD (Snub Pollard), ANTONIO MORENO (Antonio Moreno), VOLAS BIRI (Wallace Beery), TIM MEKOJ (Tim McCoy), DŽORDŽ ARLIS (George Arliss), RIČARD ARLEN (Richard Arlen), ROD LA ROK (Rod La Roque), DONALD KRISP (Donald Crisp), HARI KERI (Harry Carey) i mnogi drugi.

Enigmatski darovi starih Grka (5): Osvetnice i pravdoljupke

Ako postoji neko ko ne zna kako se zovu starogrčke boginje osvete, on verovatno u širokom luku zaobilazi ukrštene reči. Da je bar nekoliko puta u životu seo i pokušao da reši bilo kakvu i bilo čiju ukrštenicu, šanse da ne otkrije ERINIJE bile bi minimalne.

Erinije

Za razliku od nekih enigmatski slavnih, ali potpuno sporednih božanstava, ove tri grozomorne dame, koje se u ukrštenicama obično pojavljuju džumle (mada ni jednina nije retkost), u helensko doba nisu bile baš nepoznate. Međutim, malo ko je voleo da ih spominje, pošto su Erinije (grč. Ἐρῑνύες) personifikovale opasnost od suočavanja sa nedelima (i u izvesnom smislu predstavljale projekciju savesti), pa su im bogobojažljivi Grci nadenuli lepše ime, kojim su im se ulizivali i stavljali im do znanja da su tobože svesni njihove plemenite misije: EUMENIDE (grč. Εὐμενίδες). Zamišljali su ih kao žene kojima čovek orah iz ruke ne bi uzeo, mračne i čudovišne, a na slikama su ih, ipak, predstavljali kao lepotice, oblačili ih u devičanske haljine i kitili ih cvećem... O njima su pisali Eshil, Sofokle i Euripid, i mada se nisu slagali oko njihovog porekla, jedno je sigurno: ta mrska demonska bića su se svirepo svetila počiniocima krvnih delikata, i nije im se moglo umaći kad ih spopadne osvetnički bes. 

Stari jugoslovenski prevodioci su ih nazivali SRĐE ili SRDE, mada, u biti, nisu bile jednako srdljive: ALEKTA ili ALEKTO (grč. Ἀληκτώ) je najgnevnija, jer njeno ime znači "neprestano besna", a zadužena je za kažnjavanje ljudske agresije usmerene ka drugima. Zli jezici su, doduše, govorili da ona sama pravi kavge i porodične drame kako bi imala što više posla, a Vergilije je u "Enejidi" otvoreno optužuje za propast Troje. Zanimljivo je da je i Dostojevski spominje u svojim delima, a najčešće se, ipak, šunja po ukrštenicama, kao najpopularnija članica trija. Njena sestra MEGERA (grč. Μέγαιρα), "ljubomorna osvetnica", najpre navodi nesrećnike na zločine iz ljubomore i zavisti, a onda ih kažnjava zbog toga, dok TISIFONA (grč. Τισιφόνη), koja je po Vergiliju portirka Tartara odevena u krvavu toaletu, progoni ubice, pa je od njene ruke najviše propatio OREST, kada je u želji da osveti oca Agamemnona ubio majku Klitemnestru.

Alastor

Kao otac zlih sestara spominje se bog večitog mraka EREB ili EREBOS (grč.  Έρεβος, lat. Erebus/Scotus), dok im je majka neizvesna: Sofokle tvrdi da je to boginja zemlje GEA ili GEJA (grč. Γαῖα), a Eshil smatra da je takve gnusobe mogla da rodi samo boginja noći NIKTA ili NIKS (grč. Νύξ), čije je alternativno ime na našoj Vikipediji NJUKTA (mada nije baš najjasnije otkud NJ u grčkom jeziku). Zapravo, Erinije su po Hesiodu rođene kada je krv kastriranog boga neba URANA (grč. Οὐρανός) oplodila Geu, a sa njima su na svet došle i prve nimfe, zaštitnice jasenovog drveta MELIJE ili MELIJADE (grč. Μελίαι) i GIGANTI, ratoborni divovi koji su se zdušno zalagali za smenu vlasti na Olimpu. Ipak, za nas je značajniji demon koji je asistirao Erinijama u osvetničkih pohodima, a čije je ime takođe neizbežno u svim enigmatskim izdanjima: ALASTOR (grč. Ἀλάστωρ). Najviše je, izgleda, voleo da se sveti porodicama zločinaca, pa je poznat kao progonitelj Orestove familije ATRIDI ili ATREIDI. 

Nemeza

Katkad se poistovećuje sa Erinijama, a redovno se povezuje sa njima i PENA ili PENE (grč. Ποινή), personifikacija krvne osvete, žensko čudovište koje po savetu boginje kazne PRAKSIDIKE (grč. Πραξιδίκη) sprovodi odmazdu nad ubicama. Pored nje, rešavačima je dobro poznata i NEMEZA, NEMEZIS ili NEMESIDA (grč. Νέμεσις), koja se za razliku od svih spomenutih koleginica, sveti i kažnjava sa merom i po zasluzi, poštujući elementarne pedagoške principe. U stopu je prati boginja stida i skromnosti EDOS (grč. Αἰδώς), i zajedno paze da se neko ne ogreši o boginju božanske pravde po imenu TEMIDA ili TEMIS (grč. Θέμις). Temida je, inače, Zevsova omiljena konkubina, i izrodila mu je 6 kćeri: 3 boginje sudbine - MOJRE (grč. Μοῖραι) i 3 boginje reda i zakona, poznate kao HORE (grč. Ωραι). Hora u grčkoj mitologiji ima mnogo više, jer se tim imenom označavaju zaštitnice sati i godišnjih doba, ali su Temidine kćeri samo boginja mira IRENA (grč. Εἰρήνη), EUNOMIJA (grč. Εὐνομία), čiji je delokrug mir, i DIKA ili DIKE (grč. Δίκη), otelotvorenje zemaljske pravde i jedina sestra koja je imala čast da zajedno sa majkom pomaže Zevsu pri rešavanju moralnih dilema. Njen opozit je Niktina kći ADIKIJA (Ἀδικία.), oličenje nepravde, čije su najbliže saradnice DISNOMIJA (grč. Δυσνομία), boginja bezakonja, i naša stara, po nesreći čuvena, poznanica ATA ili ATE (grč. Άτη). Ponegde se kao sedma ćerka nevenčanog para spominje i ASTREA ili ASTREJA (grč. Ἀστραῖα), boginja pravde okupirana nevinošću, koja se posle razočaranja u ljudski rod voznela na nebesa i nastanila u sazvežđu Devica.