25.04.2015.

Jedna Kristine

O tome koliko je naš transkripcioni sistem nesavršen najbolje govore višedecenijske ili čak viševekovne dileme koje lingvisti ne prepoznaju, i ne pada im na pamet da ih jednom zauvek otklone. Na primer, u Pravopisu, u odeljku o transkripciji nemačkih imena, umesto rešenja problema koji se tiče prenošenja početnog predvokalskog S, autor nudi sledeće: "Mi ne možemo predložiti odgovor na to pitanje." A, izvinite, ko može? Možda bi trebalo da se obratimo udruženju geografa? Nemačkoj ambasadi? Premijeru? U nastavku čitalac najpre biva obavešten o onome što već zna: "Početno predvokalsko s češće prenosimo kao S nego kao Z: Salcburg, Sarbriken, Sar, Semering, Simens, Singer", a onda dobija konačnu potvrdu da traži odgovor na pogrešnom mestu: "Te usvojene oblike svakako treba poštovati, ma kako se formulisala norma, a pitanje je treba li je formulisati suprotno stvorenom običaju."

Transkripcija, kao što znamo, u načelu služi našem čoveku da sazna kako se neki stranac (ili nešto tuđe) zove, pa da onda to saznanje izrazi slovima svoje azbuke (mada, možda ste primetili da neka naša ultramoderna TV lica imena belosvetskih persona izgovaraju u originalu, valjda pokušavajući da zvuče pametno). Nesloveni najčešće umeju da napišu slavno strano ime, ali ne znaju da ga pročitaju ni približno tačno, a mi, zahvaljujući rupama u Pravopisu, često dolazimo u situaciju da ne znamo ni da napišemo, ni da pročitamo, ni da transkribujemo - iako smo iz ovog ili onog razloga prinuđeni da koristimo te pojmove.

Ovde želim da skrenem pažnju na nemačka ženska imena koja se završavaju slovom E, budući da pravilo ili bar uputstvo za prenošenje nikada nije formulisano (ne spominje se ni u Klajnovom Rečniku jezičkih nedoumica). Mnoge Nemice koje se tako zovu su odavno stekle slavu na našim prostorima, neke od njih su evergrin zvezde srpske enigmatike, a i dalje nemamo pojma da li ih zovemo kako treba. Zapravo, ako se ne zna kako treba (a ne zna se), onda se ne može znati ni kako ne treba, pa zato odmah valja primetiti da smo u pravu kako god transkribovali, na primer, Christine Errath (rođ. 1958).

Kristine Erat
Čuvena nemačka klizačica nosi prezime koje zahvaljujući našem transkripcionom sistemu predstavlja jedan od najfrekventnijih četvoroslova u srpskim ukrštenicama: ERAT. No, kako se ona zove? Iz navedenih podataka se može zaključiti da jednoznačan odgovor ne postoji, i to je sasvim ispravan zaključak, ali možemo da razmotrimo mogućnosti za transkripciju nemačkih imena tog tipa (dakle: ženskih, višesložnih, sa završnim E). Postoje tri opcije: zadržavanje završnog vokala, ignorisanje i adaptacija. Treba znati da Nemci to slovo ne izgovaraju kao (naše) E, već muklo i kratko (nalik onom glasu koji proizvode učenici prilikom odgovaranja, ili loši govornici u pauzama između reči, ili svako od nas kada glasno pokušava nečega da se seti), što će reći da KRISTIN ipak zvuči bliže originalu od varijante KRISTINE.

Međutim, na nemačkom govornom području se može sresti i Christin, a to znači da bismo ignorisanjem završnog vokala prekrstili klizačicu Erat (otprilike, kao kad bi neki stranac izjednačio naša imena Mateja i Matej). I adaptacija bi nas odvela u isti greh, jer je Christina treći legitimni oblik istog imena kod Germana, te je KRISTINA, recimo, adekvatna transkripcija imena austrijske pevačice Štirmer (Christina Stürmer, rođ. 1982). I tako se vraćamo na prvu opciju: izgleda da je KRISTINE ipak najprihvatljivija transkripcija imena Christine.

Marlen Ditrih
Šta ćemo sa drugim sličnim imenima? Eto, nemačka atletičarka, skakačica uvis Ariane Friedrich (rođ. 1984)  je kod nas poznata kao ARIJANA Fridrih, nemačka glumica koja uspešno gradi holivudsku karijeru Diane Kruger (rođ. 1976) se kod nas zove DIJANA Kriger (iako je u Americi DAJAN), austrijska teniserka Sybille Bammer (rođ. 1980) je u našim medijima SIBILA Bamer... Prva dvostruka oskarovka Luise Rainer (1910 - 2014), koja je prošle godine spomenuta na blogu kao najstarija živa glumica na svetu (a, kao što vidite, više nije) kod nas se poslovično spominje kao LUIZA ili LUIZ (prema američkom izgovoru), ali nikada kao LUIZE Rajner. Treba li da uprem prstom i u slavnu Marlene Dietrich (1901 - 1992), čije je ime pre rata adaptirano u MARLENA, a kasnije poengleženo  - iako se ona sve vreme zvala MARLENE Ditrih?!

Ukratko, izgleda da višesložna ženska imena sa završnim E teško ulaze u naš jezik, pa spontano biramo adaptaciju i ignorisanje kao transkripcione principe, i zato nije čudno što ni neke vrlo sveže osobe u našoj štampi bivaju prekrštene: nemačka teniserka Sabine Lisicki (rođ. 1989) se često spominje kao SABINA Lisicki. No, ako se za savet obratite našoj Vikipediji, naići ćete na vrlo neobičan podatak: ime joj je transkribovano kao ZABINE (a prezime kao Liziki, prema nemačkom izgovoru, mada je ona poljskog porekla i deda joj se prezivao Lisicki). Jeste, kao što smo videli u prvom pasusu, naš Pravopis je ostavio dovoljno prostora sluhistima, ali ako Sigmund nije Zigmund, ako Sarah nije Zara i ako Sybille nije Zibile - zašto bismo se suprotstavljali tradiciji i praksi?! Istina, to ne bi bio ni prvi, ni jedini primer, ali po mom laičkom mišljenju imitiranje originalnog izgovora ovde vodi deformaciji, jer Sabine više liči na ime od Zabine (to zvuči kao nekakav crnogorski toponim).

Sestre Kesler (Alis & Elen)
Na kraju, valja reći da nam transkripcija kratkih tj. dvosložnih nemačkih ženskih imena sa završnim E bolje ide od ruke: glumica Elke Sommer (rođ. 1940) je oduvek i zauvek ELKE Zomer, a bivša teniserka Anke Huber (rođ. 1974) nije postala Anka, već veselo skakuće iz ukrštenice u ukrštenicu pod izvornim imenom ANKE Huber. I još nešto: postoje nemačka ženska imena kod kojih je završno E prisutno samo u grafiji: na primer, nekada popularna pevačica Alice Kessler (rođ. 1936) nije Alise već ALIS Kesler, a pobednica Pesme Evrovizije '82 Nicole (rođ. 1964) se i u svojoj domovini zove NIKOL.

Нема коментара: