Ukrštajmo za klince

Kad se umorim od belina, od tematskih ukrštenica, od silnih pisanih i nepisanih pravila, i pokušaja da stvorim nešto nesvakidašnje, najčešće se vratim na početak. Na svoj početak, jer sam i ja nekada bio dete, a bez obzira na to što se od tada mnogo toga promenilo i što današnja deca imaju na raspolaganju mnogo širi raspon sadržaja, jedna stvar još uvek nedostaje tačno onoliko koliko je nedostajala pre 20 ili 30 godina: enigmatika za decu. Da, novi klinci su verovatno manje zainteresovani za enigmatiku od nas, naročito za štampanu, ali samim tim što urednici i izdavači ne pokazuju gotovo nikakvo interesovanje za najmlađe, broj sasvim mladih enigmata i ljubitelja enigmatike je iz godine u godinu sve manji. 

Nekada su kod nas postojali (u nekim zemljama još uvek postoje) enigmatski časopisi namenjeni školskoj deci, a danas još samo "Enigma", valjda reda radi, u rubrici "Dečje strane" uz ostale priloge objavljuje i ukrštenice koje su, navodno, namenjene mališanima. Međutim, njihov sadržaj uglavnom nije saobražen znanju osnovaca, a neretko ni znanju odraslih, iskusnih rešavača, pa se tako, recimo, u poslednjem broju mogu videti sastavi koje nijedno dete sa našeg govornog područja ne može da reši ni uz pomoć Gugla. Ako zamislimo jednog učenika 6. ili 7. razreda koji je na dedinom stolu pronašao "Enigmu", prelistao je i zadržao se na tim stranicama, jedini utisak koji može steći nakon suočavanja sa "glavolomkama za decu" jeste da ukrštene reči nisu za njega. Mogao bi da pomisli da su one generalno namenjene onima koji "sve znaju", koji više čitaju, bolje pamte, skloni su sakupljanju bespotrebnih informacija itd. Iz priloženog jedino ne bi mogao da zaključi ono što je suštinski najvažnije: da ukrštenica postoji da bi ga zabavila i pomogla mu da, posredstvom onoga što sigurno zna nauči nešto novo; nešto što će mu sutra ili narednog meseca poslužiti kao sredstvo za učenje nečeg trećeg, i sve tako dok ne ovlada svim potrebnim "enigmatizmima" i preraste nivo dečje enigmatike.

Naravno, za takvo stanje stvari smo najviše krivi mi, saradnici "Enigme", jer sasvim retko ili čak nikada ne šaljemo radove koji su stvarno namenjeni deci. Poslednjih godina je pokojni urednik Milan Šaban takoreći sam pripremao priloge za te strane, a pošto je ponešto zaostalo, mogu se naći i u novijim brojevima. To su sastavi malog formata, po stilu tipični za njega, opisani kao klasične ukrštenice, ali bez naročite brige o težini upotrebljenih pojmova. Zapravo, Zoran Zeljović je još sredinom sedamdesetih u ovom časopisu pokrenuo rubriku "Enigma za mlade", ukrštene reči su, pored njega, sastavljali Milan Jelenković i Krsta Ivanov, a smisao te rubrike je bilo upoznavanje mladih sa istaknutim i popularnim ličnostima, spomenicima kulture, dostignućima čovečanstva i sl. Sastavi su bili prilično svrsishodni, jednostavni i rešivi, ali se čini da su pre bili namenjeni starijim omladincima nego deci. Šaban je, dakle, koristio taj model, samo malo manje uspešno, a moglo bi se reći i neuspešno, pošto su njegovi radovi nominalno bili namenjeni poletarcima. Takođe, križaljke za najmlađe su godinama izlazile u "Vjesnikovom kvizu", i to uglavnom u formi skandinavke sa ilustracijama, a upotrebljivost im je varirala (verovatno u zavisnosti od autora).

Ukrštenice za decu se, po mom mišljenju, moraju sastavljati izuzetno pažljivo; u stvari, pažljivije nego sve druge. Pod decom podrazumevam učenike viših razreda osnovne škole, odnosno vrlo mlade osobe koje već poseduju određeno opšte znanje i imaju naviku da ga svakodnevno obogaćuju. To njihovo znanje ne treba potcenjivati, ali ni precenjivati, te im uvek valja ponuditi zadatak koji im daje priliku da se osećaju kao da dosta toga znaju, a istovremeno im omogućava da nešto otkriju i razviju želju za daljim otkrivanjem. Na primer, u dečjoj (a i bilo kojoj) ukrštenici je potpuno besmisleno prisustvo pojma NKAI, čak i kada je u drugom smeru sve lako rešivo, jer dete nije saznalo ništa važno, korisno ili zanimljivo - osim da je autor koristio atlas ili neki sličan izvor (opis glasi: mesto u Zimbabveu). Autor takvim pojmovima niti precenjuje, niti potcenjuje dečje znanje, već pokazuje da olako shvata ciljnu grupu, a deci se moramo obraćati strpljivo, ljubazno i ozbiljno - ukoliko želimo pozitivnu povratnu reakciju. 

Ukrštenica koju predstavljam je namenjena osnovcima uzrasta od 9 - 13 godina, i ona ilustruje moje ideje o postepenom razvijanju interesovanja i prevođenju na naredni nivo. Mislim da je klincima primerenija skandinavka od klasične ukrštenice, tema treba da bude što manje ozbiljna, ali je ozbiljnost u sadržaju obavezna. Pojmovi koji su im zasigurno nepoznati, naravno, moraju biti ukršteni sa onima koji su im zasigurno poznati, valja ih i navesti da neke reči izvedu iz opisa, iako ih ranije nisu čuli ili koristili, a  cilj će najpotpunije biti postignut ako su nepoznati pojmovi "enigmatizmi", odnosno reči koje su uobičajene i česte u ukrštenicama za odrasle (i koje će im, jašta, pomoći da postepeno pređu na sledeći nivo). Najbolje je izdvojiti te reči (kao što Vojin Krsmanović uz svoje sastave prilaže najteže pojmove sa širim opisima), i tako povećati šanse da ih mali rešavači zapamte, a bilo bi idealno ako bi one i same po sebi imale vrednost kao prilozi opštoj kulturi.

Dakle, pošto ne postoji enigmatski časopis za decu, i pošto ja nažalost nisam u mogućnosti da ga pokrenem, jedini način da se obratim najmlađima je saradnja sa "Enigmom". Nameravam da napravim seriju skandinavki koje će, zapravo, imati smisao lekcija, i kojima ću malim rešavačima iz broja u broj pomagati da zavole ukrštene reči, uopšte ukrštanje, saznavanje, otkrivanje... Ukoliko postoji još neki entuzijasta, bilo bi lepo da se uključi u akciju i da na svoj način doprinese popularizaciji enigmatike među najmlađima. Nemam redovan kontakt sa Miodragom Tošićem, tako da ne znam tačno šta on misli o tome, ali verujem da će podržati ideju i da će drage volje objaviti ono što budemo poslali.