Stari bludnik iz Areca

Pjetro Aretino

Bilo je slavnijih, značajnijih, čitanijih, citiranijih - ali se u Italiji verovatno nikada nije rodio enigmatski popularniji književnik od jednog razvratnog pamfletiste, kome je kolega Ariosto nadenuo nadimak "bič vladara". Usled literarnog interesovanja za dvorsku izopačenost, bordele i kurtizane, postao je rodonačelnik pornografske književnosti, a poznat je i po satiričnoj poeziji i komedijama. PJETRO ARETINO (Pietro Aretino, 1492 - 1556) je jedan je od najoriginalnijih renesansnih književnika, a njegova najvrednija dela (i u enigmatskom, i u svakom drugom smislu) su: Bludni soneti, Mudrovanja i Talanta.

Aretino, u stvari, u slobodnom prevodu znači: čovek iz Areca (Arečanin?). Grad Areco (Arezzo) se u latinsko doba zvao Arrētium (čitaj: Arecijum), pa pošto su Italijani u toj epohi postajali poznati po mestu rođenja (da li uopšte neko zna kako se prezivao Leonardo da Vinči?!), i Pjetro je podelio sudbinu sa svojim savremenicima. Međutim, poslužio se italijanizovanim etnikom, valjda da bi se razlikovao od slavnog sugrađanina, muzičkog teoretičara i pedagoga po imenu GVIDO ARETINSKI (lat. Guido Aretinus ili ital. Guido d'Arezzo, 991 - 1050). Uzgred, poznato je i ARETINSKO POSUĐE iz antičkog perioda, izrađivano od crvene gline i ukrašavano reljefima.

Anete fon Aretin

Da li bismo mogli da skratimo frekventni sedmoslov, odnosno da pronađemo nešto iole važno što se zove ARETIN? Naravno, ako izuzmemo prisvojni pridev (osim u sintagmi Aretin džez/Aretha's jazz, što je naziv muzičkog albuma pevačice Frenklin), Aretin je prezime jedne poznate baronske familije iz Bavarske. Istina, niko iz te loze nije postao velika planetarna zvezda, ali su se mnogi istakli u svojim oblastima, pa u slučaju nužde ovaj šestoslov možemo opisati npr. kao: "prva bavarska TV voditeljka, Anete fon" (Annette von Aretin, 1920 - 2006). Kad smo već kod skraćivanja, petoslov ARETI se može opisati kao "naselje na Elidi" (izv. Αρετή) ili kao "ime bivše grčke bacačice diska Abaci" (eng. Areti Abatzi), dok se za četvoroslov ARET obraćamo grčkoj mitologiji: to je ime trojanskog kraljevića, Prijamovog sina, a kao sugestija se može koristiti i originalni oblik ARETOS (izv.  Ἄρητος).

Zahvaljujući nametljivosti lanca ARETIN, STARETINAR je jedan od najučestalijih pojmova svih vremena u našim ukrštenim rečima (sa derivatima: staretinarka, staretinarnica, staretinarstvo). Razume se, STARETINA je enigmatski najpopularnija bosanska planina, verovatno i balkanska, a možebiti i evropska. Tu su i augmentativi BARETINA i PARETINA (bolje: paretine), u RMS - u srećemo i KARETINE (od kare), a jareće meso je, dabome, JARETINA (u rečniku SANU nalazimo i pojam JARETINKA, što je pokrajinski naziv za žensko jare).

Enigma po mojoj meri

"Enigma" 1988/89.

"Enigma" 1990/92.

 Da sam neka vlast, smesta bih naredio da "Enigma" promeni format i postane duplo veća, da čovek može ljudski da je raširi i doručkuje na njoj, ili da uvije kilo sitnih kolača, ili da zaštiti gornji deo ormana od prašine... Da, osamdesetih i početkom devedesetih je bila velika - ali ne samo po dimenzijama, već i po sadržaju, po izboru tema, po kvalitetu radova. Dobio sam od mog starog darodavca Radakovića nekoliko brojeva iz tog perioda, i moram da kažem da sam napokon pronašao svoju epohu! Ovo je, zapravo, moj prvi susret sa tim davno napuštenim formatom, sa ogromnim likovima i prvoklasnim sastavima kakvih u prethodnim decenijama nije bilo u ovom listu, i mislim da je reč o ljubavi na prvi pogled.

Ne znam kako bih ovo drugačije mogao da kažem, ali imam  utisak da je bilo potrebno da se rodi i stasa samo jedan autor da bi "Enigma" napokon procvetala. Čekalo se cirka trideset godina na njegovo pojavljivanje, a kada se je priključio ekipi - mala i jeftina enigmatska revija je napokon mogla da postane velika i skupa. On je, naravno, Rešad Besničanin. U tom periodu saradnici su bili i Železnik, Putniković i Zeljković. Tu su i Reljić, Jakšić, Bažik, zatim Spasojević, Vukadinović, Knežević, Prvanov, Živanić, Čolaković, Janković i skoro svi ostali domaći ukršteničari koji su u tom trenutku bili aktivni. Neki su završavali karijeru (recimo, Železnik i Putniković su preminuli '90), neki su bili na početku, a sa nekim imenima se srećem prvi put u životu: Jelica Prešić, Rade Ravić, Željko Petrović, Željko Jandragić, Metodija Manakov itd. Ima ih toliko da mogu da napune telefonski imenik, ali se valjda nisu dugo zadržali u svetu enigmatike, pa mnogi nisu ni spomenuti u LSE - u. Sreće se i dosta pseudonima (Mentor, Magnus, Greko, Kasi), a fascinantno je da su i radovi poluanonimnih autora često bili vrhunskog kvaliteta (uprkos tome što je list izlazio nedeljno!), te u ovih desetak brojeva takoreći nema nijedne ukrštenice koja drastično kvari prosek. . 

Neenigmatski deo je takođe bio daleko bogatiji i atraktivniji nego danas (ako obratite pažnju na sliku iz jučerašnjeg posta, primetićete da je naslovna strana "zakićena" grobljima!), pa je čovek u svakom broju mogao (pre nego što zavije one kolače ili rasprostre listove po šifonjeru) da pročita ilustrovanu priču o nekoj slavnoj i aktuelnoj ličnosti, rubrike "Enigmin reflektor", "Svetla pozornice", "Enigmin teleskop", humoresku, krimi-priču i još mnogo toga, što je odavno ukinuto i zamenjeno šturim, uzgrednim i nadasve besmislenim tekstićima.

Rešad Besničanin, '88

Dragoslav Rosić, '88

Željko Prvanov, '88

Bela pobeda

Siguran sam da se od mene očekuje da pre ili kasnije prežvaćem rezultate konkursa ESS - a "Sto godina moderne ukrštenice", ali ću "sitna crevca" ipak ostaviti za neku drugu priliku. Ono što u ovom trenutku mogu da kažem je da sam vrlo ponosan što je, eto, baš moj rad dobio najveći broj poena, a naročito mi prija pomisao na budućnost, u kojoj će oni koji se budu bavili istorijom enigmatike makar uzgred spominjati i moje ime. Recimo, za nekih sto godina, kada neki uvrnuti ljudi budu proslavljali dvestoti rođendan ukrštenice, neko će garantovano podsetiti javnost da je ne tako davno upokojeni MM (jer ja planiram da "teram" do kraja ovog veka!) bio prvi laureat. Pazite: pobednik tog drugog jubilarnog konkursa i ja nikada nećemo biti baš u istom rangu, jer ću ja u svakom nabrajanju biti ispred njega! Ali, ne samo ispred njega - nego ispred svih ostalih pobednika u ovom milenijumu! Dobro, de, priznajem da će kolega koji bude pobrao lovorike 2913. godine otpočeti novi, milenijumski niz, ali ja sam prvi - pa sam prvi, i jedino apokalipsa to može da poništi. :)

Šalim se, naravno. Ono što iskreno želim da kažem svim čitaocima bloga je da ne mogu tačno da procenim nivo svog ponosa i zadovoljstva dok ne vidim ostale takmičarske radove. Jasno je da sam se poslužio malim lukavstvom i upotrebio (zlobnici bi rekli: zloupotrebio) to malo umeća što imam, znajući da belina 8 x 8 uvek ima dobre šanse za pobedu. Prosto, tako je bilo na gotovo svim našim konkursima i pre 50, i pre 30, i pre 5 godina, pa sam mogao očekivati visok plasman. Međutim, pretpostavka o visokom vrednovanju velikih četvrtastih belina nije bila nedostupna ni ostalim učesnicima, te je svako mogao da napravi bar jednu takvu. Svako je mogao - da je mogao... ali nije mogao baš svako.:) To znači da i danas, u eri kompjuterske enigmatike, velike beline nisu prevaziđene i još uvek imaju staru funkciju: njima se demonstrira veština kombinovanja. Dakle, "belinaštvo" je još uvek nezamenljiv vid autorstva, i u neraskidivoj je vezi sa enigmatskim takmičenjima.

Potpuno se slažem sa neautorizovanom opaskom da velika belina sama po sebi nije garancija kvaliteta. Da to nije tačno - svako bi mogao da pobedi na svakom konkursu, jer svako može da napravi svakakvu tj. kojekakvu belinu. Nije poenta u samoj belini, već u umeću da se njome nešto važno saopšti. To saopštenje u suštini glasi: "Ja mogu nešto što ne mogu baš svi." Uostalom, naša bogata enigmatska istorija kaže da su takve beline uglavnom pravili oni koji su umeli da ih prave, što navodi na zaključak da su enigmatski autori prilično samokritični. No, pored samokritičnosti, skloni smo i kritici, pa je oduvek bilo mnogo lakše kritikovati nečiju pobedničku kombinaciju - nego napraviti takvu. Oduvek je bilo tako - a sada smo zatajili i čudom se čudim što se OVDE baš niko nije javio da (zaštićen debelom anonimnošću) kaže koju oštru reč o prvoj ukrštenici.

Sumnjam da se baš svima toliko dopala da bi ostali bez teksta. Ja, recimo, smatram da sam mogao da napravim 5 puta bolju, ali istovremeno smatram da sam uspešno demonstrirao ono što sam u tom trenutku želeo da demonstriram. Imao sam cilj koji se nije svodio samo na postizanje beline, već je uključivao bar još 4 jednako važna kriterijuma (jednostavnost, ekonomičnost, rešivost, vizuelna pregnantnost), i realizovao sam svoju ideju prema svojim mogućnostima. Drago mi je što su članovi žirija generalno u tome prepoznali nekakav kvalitet, i kao što sam rekao na blogu TIO, savršeno razumem što je jedan od njih sastavu dodelio skromnih 10 poena. Taj član žirija verovatno nikada u životu nije napravio takvu belinu i verovatno je neće ni napraviti, ali to ne znači da teoretski ne bi mogao. Teoretski, i ja sam mogao postati kapetan bele lađe, a postao sam ovo što jesam, i sad uopšte ne razmišljam o moru i plovidbi, nemam pojma koliko je teško, a koliko lepo upravljati brodom, orijentisati se na pučini, boriti se s talasima...  Jednostavno, jedan član žirija nije razmišljao kao većina, možda zato što nikad nije ni želeo da bude kapetan one lađe, a možda i zato što ima morsku bolest, i to je sasvim u redu. Ne valja kad svi mislimo isto, jer je to najpouzdaniji znak da mislimo pogrešno. Štaviše, voleo bih da je bilo i više različitih mišljenja. 

U nekom narednom postu ću se zadržati na detaljima iz pobedničke ukrštenice, ali kao što rekoh, prethodno moram da vidim i ostale sastave. Nema smisla da svom radu javno nalazim mane van konteksta (a prema sebi sam suroviji nego prema svima ostalima zajedno), i tek kad sagledam opšti nivo kvaliteta, znaću da li sam se za nagradu izborio samo lukavstvom, ili su ipak bile ključne neke druge osobine.