Pananagramna ukrštenica je, kao autorski zadatak, jedna vrlo pipava stvar i da bi se uspešno realizovala, čovek treba baš da se potrudi. Takođe, mora da isključi pojam o vremenu, tek da ga ne bi deprimirala činjenica da je za sklapanje i obrojčavanje potreban ceo dan. Bar jedan dan.
U životu sam napravio svega desetak. Poslednju sam sklopio za Feniks pre više od dve godine, ali nije objavljena. Ne znam tačno zašto, verovatno joj je neko našao neoprostivu manu. Mala digresija: kad sam nedavno pisao o Milki Stojanović, rekoh da nikad nije dobila lošu kritiku za izvođenje; a verovali ili ne, u doba kada je bila na vrhuncu pevačke moći, najoštrije kritike dobijala je u Splitu (Beograd isključujem, podrazumeva se da je kod kuće kuđena na pasja kola, takav nam je mentalitet, mi kudimo iz divljenja). I gle čuda, opet probajte da verujete, isti ti splitski kritičari koji su je propuštali kroz gusto sito, o hrvatskim trećerazrednim opernim pjevačicama, koje danas više niko ne pamti ni po glasu, ni po liku, pisali su hvalospeve na kojima bi im pozavidela i Mirela Freni.
I tako... ni u jednom SuperFeniksu nije bilo mesta za moju pananagramnu skandinavku. Ima hvalospevima ovenčanih autora, da ih baš ne navodim po imenu, koji dobijaju po deset strana za svoje veličanstvene radove, a ima i nas slabijih kojima su i dve puna kapa. Istina, da je neko od tih opevanih poslao stvar u koju je očigledno uloženo toliko truda, to bi odmah išlo u štampu, našlo bi se mesta, ako treba izmislili bi rubriku. Za mene je, pak, program vazda bio isti: kad dođe na red, ako ikad dođe, a možda i ne dođe.
Elem, iskopao sam sastav iz parloga, opisao ga i pripremio za korišćenje. Možda će neko hteti i da reši.
Нема коментара:
Постави коментар