28.01.2014.

Zašto su pridevi nepoželjni?

Godinama pokušavam da nađem iole logičan odgovor na pitanje: "Zašto su pridevi nepoželjni u ukrštenim rečima?", i zasad nisam mnogo odmakao od tihog čuđenja. Postoji mogućnost da je neki vajni jezikoslovac sa majstorskim pismom nekada, iz dosade ili iz samo njemu znanih razloga, odlučio da proglasi tu vrstu reči inferiornom, i pošto su takvi majstori i stručnjaci na našim prostorima oduvek bili najveći autoriteti (počev od jednog bravara), možebiti da su ostali autori, pazeći da ne ispadnu glupi u umnom enigmatskom društvu, ćutke prihvatili to suludo pravilo, koje se, evo, po inerciji poštuje do današnjeg dana.

Znamo da je tzv. urednik čovek (ponekad: nečovek) koji po visokoj službenoj dužnosti, prema svojim moralnim imperativima i ideološkim ubeđenjima kreira politiku jednog enigmatskog lista. Od nekog takvog političara i ideologa je, siguran sam, potekla i bezmalo genijalna ideja, prema kojoj pridevi kvare božanski, edukativno-umetnički sklad ukrštenih reči, a s vremena na vreme pojedini  genijalci istupaju i sa tvrdnjom da su glagoli takođe manje vredna klasa, osim, naravno, glagolskih imenica, koje se završavaju jednim patriotskim, jotovanim slogom, a samim tim valjda veličaju naš presveti jezik... No, o glagolima ću govoriti nekom drugom prilikom, a sada bih pokušao da pretresem status nesrećnih prideva u našoj enigmatici.

Autori (i ostali tvorci) se grubo mogu podeliti u 3 grupe: 

1) Oni koji tretiraju prideve potpuno ravnopravno, te se ne ograničavaju na kratke reči i ne favorizuju određeni rod. Mislim da takvi ljudi imaju pristojnu literarnu širinu tj. tvrdim da su u 2. razredu osnovne škole, za razliku od predstavnika treće grupe, naučili da nabroje 10 vrsta reči, ali i shvatili da su sve te vrste skoro jednako važne za život i rast bilo kog, pa i našeg, jezika. Drugim rečima, ako iz enigamatike izbacite čitavu klasu reči - ogrešili ste se o jezik, ugrozili njegovo bogatstvo i onemogućili klijentu da uživa u kompletnom fondu. To je isto kao da nekome, sa pozicije moći,  propisujete dijetu koja uključuje sve vitamine, sem vitamina B. Možda bi nekim čudom preživeo, ali bi se to i te kako odrazilo na njegov metabolizam, kao što se i odsustvo prideva verovatno odražava na vokabular rešavača.

2) Drugu grupu čine oni koji ne odbacuju prideve, ali navijaju za srednji rod. To je, verujem, takođe izmišljotina nekog kvaziintelektualca, koji smatra da su sve rečnike pisali duduci i muški šovinisti, pa su - gle čuda - pridevske odrednice uvek u muškom rodu! Naravno, često se navodi i jedno izvanredno mudro opravdanje: srednji rod prelama reč, pa na taj način izbegavamo monotoniju. Iskreno, meni je taj argument u najmanju ruku smešan, ali ne mogu da tvrdim da Akademija nauka jednoga dana neće zvaničnim saopštenjem podržati sve enigmatske leksikografe - amatere, koji se decenijama vatreno zalažu za nesuvislo čišćenje žita od kukolja. U svakom slučaju, to vam je kao dijeta u kojoj dobijate samo vitamin B1. Možda ćete umreti od gušenja ili kojekakve pošasti, ali ste se zaštitili od beriberija, baš kao što i vaš rešavač neće znati da li treba reći MASTAN ili MASAN, ROBUSTAN ili ROBUSAN, IZVESTAN ili IZVESAN itd.

3) U trećoj grupi su enigmo-nadri-lingvisti, koji priznaju samo troslovne, u krajnjoj nuždi četvoroslovne prideve: PLAV, SUV, TIH itd. Imao sam nadrealnu sreću da besplatno radim za jednog takvog učenjaka, božjeg pomazanika, koji je svoj urednički poziv shvatio kao hrišćansku misiju sa ultimativnim ciljem pročišćenja jezika od istorijskih, geografskih, medicinskih, naučnih, umetničkih i drugih grehova, tj. koji je u Isusovom maniru stavio postan pasulj iznad svih đakonija. Dakle, zabranio je rebra, slaninu, mast, čak je i na soli škrtario, pa je valjda i logično da su od plemenite ruke jednog takvog bogouljudnog isposnika najpre stradali nesrećni pridevi. Za 2, 5 godine sam upotrebio svega 3 komada (LEP, TIH i SNEN), i potpuno sam izgubio naviku da asociram tu vrstu reči pri sastavljanju, baš kao čovek koji je za 2, 5 godine popio 3 šumeće tablete vitamina B, i sad ništa ne vidi u mraku, a  i danju mu se muti. Ovaj kriterijum je, razume se, ne prestrog, ne preteran, ne abnormalan - već sasvim sumanut, i na neki način objašnjava kako je uopšte došlo do prokazivanja prideva: ovaj nadriurednik verovatno nije prvi takav zakonodavac u istoriji enigmatike (mada je, neosporno, najrestriktivniji), pa ako pretpostavimo da je i pre njega bilo sličnih misionara, lako je zaključiti zbog čega stada i dalje idu za ćoravim vođama.

Naposletku, moram da kažem da prideve smatram vrlo vrednom i potrebnom vrstom reči, ali ne zagovaram neumereno korišćenje (pogotovo ako autor odluči da ne diskriminiše rodove, kao što je to nekada radio Patrnogić, ili da pokaže punu kreativnost, te da ih sam izvodi i izmišlja... kao... mnogi). Čini mi se da je nekoliko prideva u jednom radu puna kapa, s tim što mom ukusu ne odgovaraju ekstremno dugačke reči te vrste. Takođe, mislim da se, zarad izbegavanja sadržinskog nesklada, treba držati jednog roda, mada ženski rod, a i množina, deluju pomalo neuko, i u izvesnom smislu rogobatno. Dakle, srednji i muški su (bar meni) sasvim dovoljni. Uz sve to, uvek treba imati na umu da se pridev ne može izvesti iz nesvršenog glagolskog vida, niti se od takvog prideva može izvesti imenica. Takva sloboda se sreće u radovima pojedinih autora, što je, mislim, jednako štetno po rešavača kao i potpuno proterivanje ispravnih prideva.

16 коментара:

Анониман је рекао...

Apsolutno podržavam.
Više volim bilo kakav pridev, pa čak i viševišeslovni, nego razne -ACIJE, -ICIJE ili bilo kakve latinizme poznate i nepoznate. Pa bolje je u ukrštenicu uvrstiti poznatu reč, posebno za "jakom" suglasničkom grupom, nego kopati po Vujakliji.
I otkud sve to? Otkud zabrane razne vrste, množine, pridevi... Ko je uopšte bio odgovoran i kompetentan da uspostavi standarde naše enigmatike?

PS. Blog ti je odličan. Samo tako nastavi.

Goran Topličević

Анониман је рекао...

Kao i u svakoj drugoj kreativnoj djelatnosti rijech je o ukusima, ukupnosti dojma o kreaciji. Mozda je bilo i logike da je rad bolji sto su strozija pravila koja slijedi, mozda pridjevi u svim rodovima (plus mnozina) zaista ne zvuche tako lijepo kao imenice, prilozi … sve je stvar ukusa i dogovora. Urednici su u poziciji da slijede ustaljena pravila ili kreiraju svoja i na njima je da nadju svoju mjeru. Nista nije oktroirano, razgovaralo se o tome… no urednik, na kraju, mora odluchiti. Jednako je i sa problematicnim sintagmama, rjeshivoscu i sl. Urednik koji opstaje na ljudskom i izdavackom trzistu ochito zna posao. Ako trzista nema to je neka druga pricha.

Da li su rjeshavachi nesto izgubili sa “protjerivanjem” pridjeva? Da li je izbjegavanje zenskog roda izraz muskog shovinizma? Ako je tako zao mi je, ali se bojim da nechijem vokabularu ni samosvijesti nashe krizaljke/ukrstenice, sa ili bez pridjeva, ionako ne mogu pomoci.
Pravi gubitak je prisutan ako smo pridjeve zamijenili nerjeshivim pojmovima (koa sto Goran napisa).

Nisam za iskljucivost, kao i za svaki drugi kriterij (osim ispravnosti, naravno) i ovdje treba gledati svaki rad za sebe. Pridjevi u srednjem rodu mi zvuche najbolje. Ako ukus maknemo u stranu pitanje “zasto je zenski rod manje prihvatljiv” je zaista legitimno. Moj odgovor bi bio “zato sto smo tako prihvatili, dogovorili se”, no nista nije “zapisano u kamenu”, moze se promijeniti i mijenjao sam mnogo puta, procjenjujuci svaki rad (izuzetna kombinacija…) i druge okolnosti (neiskusan autor …). Ono sto nikad nisam prihvatao su trpni pridjevi. Jednako je legitimno i pitanje “zasto maknuti ukus kao faktor”, i zaista, ako urednik po svom ukusu (zeleci svom izdanju sve najbolje) odluchuje o naslovnici, vrstama radova i bezbrojnim drugim detaljima zasto ne bi i o pridjevima. Ako se ne slazem trazicu nachin da izrazim svoj stav, argumentima osporim praksu i, eventualno, kupovati ili suradjivati u drugom izdanju. Ovakve diskusije smatram zanimljivim, a mozda bi bilo korisno testirati autore i rjeshavache ponudivshi im listu rijechi (svih vrsta i opcija) da ih poredaju po dopadljivosti, odnosno pozeljnosti u krizaljkama.

Lako se sloziti sa posljednjim Mladenovim pasusom (umjerenost uvrstavanja pridjeva, izbjegavanje ekstremno dugih pridjeva, pozeljnost srednjeg i muskog roda…). Nista novog – slazemo se (pokushah samo o enigmatici).

Hajro

Mel Mandraković је рекао...

Hvala, Gorane.

Hajro, i dalje nemamo odgovor na pitanje: "zašto?". Objasnili ste da urednik ima pravo da se rukovodi svojim ukusom, što smo svi i ranije znali, i rekli ste da smo se, navodno, dogovorili da bojkotujemo prideve... a to nije tačno. Nismo se dogovorili. Dogovorili su se neki drugi ljudi, neki treći su to blanko prihvatili, četvrti su to uzeli "zdravo za gotovo", i sad neki peti misle da je to bogom dano (a mi, šesti, nalazimo da nije baš tako).
Ukus je lična stvar, a jezik kolektivna, pa pošto nijedno kolektivno pravilo ne može biti bazirano na golom ukusu pojedinca, smatram da čak i enigmatiku treba osloboditi besmislenih zabrana (a onda dozvoliti pojedincima da se rukovode svojim ukusom, na svoju korist ili štetu). Ako kažemo: "pridevi su nepoželjni zato što je urednik tako odlučio", to je isto kao da tvrdimo da smokva ne uspeva na Grenlandu zato što Eskimi ne vole smokve. Dakle, ne može tako... barem su meni potrebni argumenti.

Анониман је рекао...

Nigdje nisam napisao da je dogovoreno da BOJKOTIRAMO pridjeve, rekao sam da nije oktroirano, da se razgovaralo i da je, eto, prihvaceno da su najpozeljniji oblici u srednjem rodu itd… Kad kazem “dogovorili se” ne mislim ni na kakvu potpisanu deklaraciju, sporazum i sl, rijech je o kolegijalnoj i neformalnoj razmjeni misljenja kad je bilo razloga i prilike za to. Na zalost, ne postoje zapisnici, pa ne mogu reci koji su to “neki drugi ljudi” koji su odgovorni za “ludilo sa pridjevima”. Neki drugi su se mozda dogovorili da su pridjevi super pozeljni, chak i trpni, i to je sasvim u redu, njihov izbor, ukus… Dakle, nema zabrana, nema razloga za krupne rijechi, svi se mozemo opustiti ovdje, nije bogom dano i svi imamo slobodu da kao autori, urednici, izdavachi… radimo kako izaberemo. Ako mene izdavach unajmi da uredjujem izdanje (ili, josh bolje, ako sam izdavac i urednik) i ja to radim u skladu sa svojim ukusima, kriterijima… to nimalo ne obavezuje druge da me slijede. Ako neki prihvate to (ili sam ja prihvatio od njih i drugih) i ako tu postoji nekakva suglasnost, pitanje je sta je tu negativno, kakve argumente ti trazish. Kakve argumente ti mozesh dati za dizajn tvog bloga, nachin na koji si ga koncipirao…? Sta bi trebalo, dekretom narediti urednicima da moraju pustati i pridjeve, tebi da morash imati neku boju u dizajnu bloga…? Chak i ako placam tog urednika nemam pravo na to. Urednici ne mijenjaju i ne osiromashuju jezik, tek pokushavaju naci najbolji balans ispravnosti, rjeshivosti, enigmatskog kvaliteta, zanimljivosti… kao i svaki drugi profesionalac koji priprema neki proizvod za trziste. Rade najbolje sto znaju kao i ti sa svojim blogom i ja sa svojim komentarom.

Pridjevi sasvim lijepo uspijevaju u nashem jeziku, mnogo bolje nego smokve na Grenlandu, no hocu li ih prodavati u svojoj prodavnici, kupovati u nekoj drugoj, nuditi mojim gostima… stvar je mog izbora i ukusa. Vazno je da su tu, da imamo izbor, nisu zabranjeno voce.

Hajro

Mel Mandraković је рекао...

Pod bojkotom u ovom slučaju podrazumevam uzdržavanje od nečega (prideva) sa nekim ciljem (koji mi je još uvek nepoznat).

Napisali ste da bi Vaš odgovor na pitanje: "zašto je ž. rod manje prihvatljiv?" (tj. zašto treba bojkotovati ženski rod) "zato što smo tako prihvatili, dogovorili se". Čak i da smo se dogovorili (a nismo), i dalje je nejasno ZAŠTO?! Dakle, mene zanima neki logičan, argumentovan odgovor, jer to nije pitanje tipa: "zašto je pozadina bloga crvena", "zašto baš font 16?", "zašto Georgia?" itd. Ako neko ne uviđa suštinsku razliku između prvog i ostalih pitanja - ja tu ništa ne mogu, ali i dalje smatram da je nenormalno ako jedan urednik na crnu listu stavi sasvim normalne prideve, kao što su DOBAR, ISKREN, POŠTEN, HRABAR itd. To se ne može objasniti ni ukusom, ni prećutnim dogovorom, ni zahtevima tržišta, ni dedinim brkovima... Prosto, besmisleno je.

Ok, trpni pridevi jesu diskutabilni (ja ih ne koristim, nikada nisam, niti ću), ali je činjenica da su oni važan deo jezika (istina je da enigmatika nema bogzna kakvu edukativnu moć, ali bi možda nekome bilo od koristi da sazna da li je ispravnije reći KORIŠĆEN ili KORIŠTEN). Ženski rod prideva (kao i množina svih rodova) je takođe tema za diskusiju, i mada ni to nikada nisam koristio, nalazim da se takve reči neopravdano ignorišu (da li je to ukus tržišta?). Ono na šta sam želeo da skrenem pažnju ovim postom jeste neosnovano omalovažavanje prideva uopšte, ali smo se, kao i uvek, izgubili u priči o svemoćnim urednicima "od ukusa" i neukim sastavljačima bez prava glasa.

Радоја Рацановић је рекао...



Ја дефинитивно не припадам првој групи аутора, како их је Младен класификовао, свакако не зато што се у моје вријеме у 2. разреду основне школе још учило писање слова, а (детаљно) о врстама ријечи тек код наставника српског језика у 5. разреду. То свакако није негативно утицало на моје солидно познавање граматике и правописа. Хоћу рећи да на мој однос према појединим врстама ријечи и њиховој употреби у укрштеницама није могло утицати знање усвојено или не током школовања.

На формирање мог става, као уосталом и читавих генерација састављача, утицала су упутства сарадницима која су повремено објављивана у енигматским листовима, најчешће у виду одговора почетницима, а највише једна књижица, коју је бјеловарски „Чвор“ обајвио као прву у својој загонетачкој библиотеци „Сибила“ 1970. г. Наслов књижице је „Како саставити добру крижаљку“, а њен аутор Славко ПЕЛЕХ свакако заслужује посебан пост на овом блогу управо због те књижице и утицаја које је она имала на ауторе укрштених ријечи у посљедњих 40 година.

Право да кажем, ја сам мислио да је њен утицај на енигматику у Србији много мањи него у Хрватској и БиХ, што је вјероватно тачно, али из Младеновог писања произалази да је он и у Србији и те како велики.

Прије много година поклонио сам некоме поменуту књижицу, тако да је сада не могу цитирати, али сам сигуран да она даје одговоре на већину Младенових питања. Зато ћу радо препустити детаљнија образложења некоме ко је посједује.

Mel Mandraković је рекао...

Znate kako, Radoja... Ne pripadam ni ja prvoj grupi (što ne znači da se moja učiteljica nije postarala da steknem osnove jezikoslovlja), ali uviđam da se autori koji sasvim slobodno eksploatišu jezik verovatno razlikuju od onih koji su opterećeni silnim zabranama i nepisanim pravilima.

Pomenuo sam Patrnogića, koji je kao urednik sebi davao priličnu slobodu, a ja sam, kao klinac, mnogo više voleo njegove, nego dozlaboga uštogljene i uštirkane sastave nekih drugih autora. Možda je ponekad preterivao (tj. prelazio granice mog ukusa), ali mi je i takvo preterivanje bliže od druge krajnosti.

Već sam pisao da sam samouk i da nisam bio u prilici da dobijem bilo kakva uputstva od bilo koga. Teoretski, čak i da je neko pokušao da me uputi, to ne bi išlo glatko, jer ja nisam ni pop, ni magarac, i ne prihvatam izmišljotine kao činjenice. Meni su potrebni, kao što rekoh, argumenti. Fazone tipa: “zato što tako treba”, "zato što ja tako hoću" ili "zato što je Peleh tako odlučio" ne bih mogao da uvažim.

Jednom mi se, eto, desilo da igram onako kako svira gluv i sumanut stvor, koji je u uredničkom pozivu video mogućnost da postane vlast i pobegne od činjenice da je bezvredan i kao enigmata, i kao čovek, i to iskustvo mi je dovoljno za ceo život (inače, preterujem sa pričom o tome jer ne mogu da se iskajem što sam dozvolio jednoj moralnoj nakazi da me jaše godinama).

Ako jednoga dana budem sarađivao sa nekim urednikom koji npr. smatra SVE prideve nepoželjnim, zamolio bih ga da mi spremi razumno objašnjenje. :)

Анониман је рекао...

Malko sam umoran, za nevjerovat zar ne… ponavljamo se i postaje zamorno, a izgleda i da smo udarili u zid, ne mozemo pomoci drugoj strani da razumije nesto sto je nama tako bistro i jasno.

Na mojoj “aktivnoj” strani – zaista ne znam kako da pokazem da nema pomenutih stvari: besmislenih zabrana, bojkota, cilja, ideologija, crnih lista, svemocnih urednika, neukih sastavljacha bez prava glasa… Ako se ukus urednika ili diskutanta dozivljava tako ja tu zaista ne mogu pomoci. Na mojoj “pasivnoj” strani – ne vidim razliku izmedju ukusom vodjenog biranja rijechi (bez zabrana, naredjivanja, iskljuchivanja…) i ukusom vodjenog biranja boja, fontova. Ovaj prvi slaze svoj mozaik od rijechi, ovaj drugi od boja, grafike…, nema tu ciljeva, misija, poruka…, tek slaganje mozaika od kamencica po slagachevom ukusu.

Sta bi urednik trebao raditi – za svaku spornu rijech ili drugi detalj organizirati glasanje svih zainteresiranih? Ili mozda pustiti sve sto stigne? Nema potrebe izmisljati toplu vodu, sve je vec izmisljeno, urednik ce odrediti nekakve kriterije, bilo bi lijepo da ih obznani na bilo koji nachin i onda dosljedno primjenjuje (znam da to nije jednostavno kao sto zvuchi, no to je sustina). Sve osim ispravnosti (i ekstremnih primjera) je subjektivno, i rjeshivost, i ljepota kombinacije, vrijednost bjeline, uvrstenih rijechi… Ako mi to ne odgovara mogu biti sam svoj urednik (na internetu, zasto ne) ili se prebaciti na nesto sto se mjeri metrom, stopericom…

Da ne bude zabune, sretan sam da postoje blogovi, diskusije... neslaganja, bockanja… , no svakako bi se valjalo suzdrzati od etiketiranja, chak i ako ih lijepimo neodredjeno nekima (“neki su optereceni zabranama, neki drugi robuju nechemu, treci bukvalno shvataju, cetvrti pretjeruju … plus ideologija, politika…”) to nas moze odvesti na put vracanja lopte, sto je ne samo izvan nashe teme vec i totalno kontraproduktivno. Ne osjecam se ni prozvanim ni pozvanim, tek glasno razmisljam.

Radoja je pomenuo knjigu Slavka Peleha i zaista, bio je to jedan od izvora gdje smo trazili znanje, zanat… Mislim da su na moju generaciju mnogo vishe uticali odgovori urednika i, meni najvaznije, analiziranje radova u izdanjima koja su mi se uchinila najboljim. Poslije su dosli susreti, razgovori… steta sto nismo imali blogove, vjerujem da bi se u diskusiju ukljucili i urednici i vecina autora, rjeshavachi…

Hajro

Mel Mandraković је рекао...

U redu je, Hajro. Ne osporavam da ispravno razmišljate na svaku temu koju sami odaberete, ali pogrešno odgovarate na moja pitanja. Često, ako ne i uvek, zaobilazite suštinu mojih kazivanja, i tako dolazimo u situaciju da Vi i dalje vrlo precizno, razumno, i iznad svega uljudno i tolerantno (za razliku od mene) objašnjavate da Eskimi imaju pravo da ne vole smokve, mada ja nisam ni tvrdio nešto drugo.

Evo, potvrđujem da Eskimi imaju pravo da uopšte ne jedu smokve. Drugim rečima, urednik može da zabrani prideve. To se može objasniti ukusom u nekom konkretnom slučaju, ali ako postane učestalo - očigledno je reč o trendu tj. o modi tj. o imitaciji. Na to sam hteo da ukažem. Ja nisam protiv pravila, i ne zagovaram sastavljačku anarhiju, ali smatram da svaka zabrana koju izriče razuman čovek (pod pretpostavkom da je urednik X razuman) - mora imati razlog. Razlog ne može biti "ukus", tim pre što istu zabranu izriču i urednici Y, Z i D.

Da skratim, hteo sam da pronađem mrvu logike i neki iole smisaon argument, a to, ponavljam, ne može biti ukus, ako stvari posmatramo istorijski. Argument može biti: "zato što je praksa pokazala da rešavači ne vole prideve", "zato što je naučno dokazano da su pridevi štetni po rešavače", ili "zato što je pronalazač ukrštenih reči licencno zabranio prideve". Ja se, evo, izvinjavam što nemam dovoljnu širinu (tj. što sam ograničen tj. glup), i ne mogu da uvidim identitet između uzroka i posledice (nego i dalje, kao svaki prost čovek, smatram da su veze uvek uzročno-posledične, tj. da se posledica ne može objašnjavati posledicom).

Jedina sfera u kojoj sam mogao da pronađem odgovore na svoja pitanja o decenijskom tretmanu prideva jeste ljudska glupost. To je moje legitimno pravo (uostalom, i ja sam glup, pa mi je lakše da prodrem u tu oblast nego pametnima, koji paze da slučajno ne nalepe nekome etiketu). Dakle, moje pitanje je konceptualno (podrazumeva izvestan nivo apstrakcije... koliko mi glupost dozvoljava), i ne glasi: zašto Janko ili Petko ili Hajro ne vole prideve?, već ZAŠTO SE KOD NAS (tj. na našim prostorima) PRIDEVI GENERALNO OMALOVAŽAVAJU?
U te svrhe mogu da pravim klasifikacije, mogu da razmišljam, pretpostavljam, a dao sam sebi slobodu da kao moguće odgovore navedem: bukvalizam, dogmatizam, rigidnost i slične ljudske tendencije, koje sam zapazio. To definitivno nije upereno ni protiv koga konkretno, već je posledica moje logičke obrade tj. moje gluposti.

Радоја Рацановић је рекао...


Изненађен сам учешћем врло малог броја колега у овој дискусији. Просто не могу вјеровати да их ова тема не интересује. Разлоге нећу да нагађам, пошто сам посјетилац блога однедавно, али ми се чини да би један од битнијих могао бити избјегавање уласка у вербални дуел са аутором. А њега је изгледа, у случају да имате другачије мишљење, тешко избјећи.

Мислим да је инсистирање на одговору зашто су придјеви непожељни у укрштеним ријечима, као и зашто су (осим овог) уведена и друга ограничења, беспредметно. Једноставно у 100 година постојања ове загонетке морала су бити утврђена одређена правила и норме. Мање је, ако је уопште, битно ко их је установио и којим се разлозима при том руководио. Кључно је питање да ли су та правила још увијек одржива? И о томе можемо, и требали би расправљати. Ако за расправу уопште има заинтересованих?

Анониман је рекао...

Ne vjerujem da je bilo dekreta, propisa i sl, dakle ni autora... pravila su nastala kao rezultanta urednicke prakse, pisanja teoretichara, razgovora i drugih interakcija unutar enigmatske zajednice. Nikad nisu bila jednaka za sva izdanja, nikad (srecom)nisu sprovodjena savrsheno dosljedno. Vjerujem da je i sada tako, svi rade kako zele, urednici, naravno, imaju vishe uticaja...

Zasto nema vishe komentara? Nije to novo pitanje, nije ni specificno samo za ovaj blog, ovu temu, ove diskutante... Tako je od pochetka blogova, objasnjenje je, vjerujem, jednostavno - vecina bira shutnju, prochitaju, imaju misljenje ali, eto, nece ga napisati. Steta. Idemo dalje.

Hajro

Slavko Bovan је рекао...

Radoja, na ovim našim blogovima malo je komentatora iz (najmanje) tri lazloga.
1. Ljudi su lijeni, te čekaju da neko drugi kaže ono što oni misle. Mnogo lagodnije je pustiti da drugi pišu, objavljuju, analiziraju... (kao u ovom slučaju Mladen) ili da svojim opažanjima pridonose kvalitetu teksta (dopunama, sugestijama, neslaganjem...). Malo je spremnih da "zasuču rukave".
2. I najdobronamjernije diskusije obično izazovu izliv bijesa od strane nekoliko kvaritelja tolerantne atmosfere, te se ljudi ustručavaju. Čuvaju živce.
3. Dobar dio posjetilaca blogova još nije potpuno ovladao tehnikom, pa će se na njihov doprinos čekati još neko vrijeme.

Mel Mandraković је рекао...

A, pa ne može ovde baš svako da komentariše. Ovo je blog za enigmatsku elitu. :) Mala šala, da.

Koristim priliku da se složim sa Racanovićem: veoma je verovatno da postoje oni koji se ustručavaju da iznesu svoje mišljenje, jer ne znaju šta će ih snaći od autora. Verovali ili ne - tako stoje stvari na većini svetskih blogova koji nisu komercijalno orijentisani, pa domaćin odgovara komentatorima kad god poželi. Meni je taj pristup blizak, mada ne bih rekao da je baš svako ko misli drugačije osuđen na duel. Na duel je uglavom osuđen Hajro, zato što volim da se dueliram s njim, a to je u izvesnom smislu kompliment: očigledno uvažavam njegovo mišljenje. Čovek koji ima stav, a pri tom je spreman da ga podeli sa drugima, mora biti spreman i da ga brani (to je suština diskusije).
Ovo nije spomenar, i ne bi imalo naročitu vrednost kada bi se javilo 10 njih sa stavovima tipa: "ja volim prideve", "ja ne volim", "meni je ženski rod bljak" itd.

Topličević je lepo argumentovao svoj stav (nevezano za to da li se je složio sa mnom ili nije), i u tom slučaju nisam osetio potrebu da intervenišem. Intervencije vršim kada neko promaši temu ili kada kritikuje moje stavove, ali i tu mogu da napravim izuzetak: evo, Radoja misli drugačije, a ja, eto, neću da protivrečim. :)

Slavko Bovan је рекао...

Što se mene lično tiče, pokušavam na razne načine da pripomognem (pa i komenarima), ali zbog tačke 2 iz gornjeg komentara, u zadnje vrijeme malo sam "prikočio". Ima 2-3 ljubitelja moga lika i djela koji vrebaju svaku priliku kada se oglasim, da istresu gomilu đubreta.Obično je to istresanje đubreta nevezano za temu o kojoj pričamo, ali šta to vrijedi...(I dalje mislim da nisam ništa skrivio, ali hajde ti to njima kaži!).

Što se pridjeva tiče, svoje mišljenje sam više puta kazao - Bilo kakvo pretjerivanje mi se ne dopada. Dakle, ne dopada mi se ni zabrana pridjeva, ali ni pretjerano korišćenje.

Анониман је рекао...

Razmjena misljenja, pokushavanje da se shvati druga strana, argumentira svoj stav i eventualno (u stvari pozeljno) neslaganje, jeste pravi smisao bloga. Hocemo li to zvati duel nije previshe vazno, no ako duel postane jedini sadrzaj pisanja, ako se ponavljamo vezano za temu, vec samo trazimo nove uglove za "ubod", onda to machevanje nije moj sport. Duel je dio zivota, zasto ne, ali moze i bez svjedoka. Ovdje pokushavam reci stogod smisleno o enigmatskim temama, podrzati blogere, ohrabriti diskutante... Jedno sigurno uspijevam, drago mi je ujutru svratiti na blogove i vidjeti sta ima novo... nije to malo, vjerujte.

Ovo sa pridjevima je relativno jednostavno u poredjenju, recimo, sa sintagmama. Samo da ne krenemo od one "Shutnja je zlato", vishe sam sklon latinskoj "Rekoh i spasih svoju dushu" (kako dobar izgovor za napade skribomanije).

Hajro

Zoran Radisavljevic је рекао...

Što se tiče upotrebe prideva, primećujem da Mladen, a i većina kolega, konstatuje kako bi u ukrštenim rečima valjalo da bude najviše nekoliko prideva. To praktično znači da svi oni takvu vrstu reči manje vrednuju od imenica, jer ako ih cene podjednako, zašto onda ne bi moglo da se recimo 70% ukrštenice sastoji od prideva?

Objašnjenje ove manje zastupljenosti prideva moglo bi da bude u tome što rešavanje ukrštenih reči, ispunjaljki i drugih mrežastih zagonetki predstavlja svojevrsni mini-kviz, a kod takvih pitanja uobičajeno je da odgovor bude neki naziv ili imenica. Takve su i mnoge druge zagonetke koje u sebi imaju elemente pitalice, pa na primer u kvalitetnim asocijacijama nije normalno da konačno rešenje bude pridev, nego eventualno bude rešenje kolone.

U našim ukrštenim rečima glagoli se često pojavljuju, iz razloga što se uglavnom završaju na -ATI, -ITI, -ETI, pa su poželjni za konstrukciju. Ako u ukrštenici mogu da se pojavljuju prilozi, predlozi, brojevi, skraćenice, onda nema razloga da se u određenoj meri ne pojavljuju i pridevi. U ukrštenim rečima opravdanje za njihovu upotrebu je ako se time spasava neka lepa belina ili ako svojom strukturom slova doprinose lepšem estetskom utisku. Takvih reči, logično, ne može da bude previše, nego tek poneka, kao što se ni u supu ne stavlja mnogo bibera da se time ne pokvari njen ukus.

Složio bih se još da nema nikakvog racionalnog objašnjenja zašto bi pridev u srednjem rodu morao da bude jedina dozvoljena mogućnost, kad se time sastavljačima umanjuje kombinatorika. Osim toga, pridevi u drugim rodovima prisutni su u raznim sintagmama, pa je nelogično da ne mogu onda i samostalno da se pojave.