25.10.2016.

Bururet u glavi

Kada bismo sreli sestre bliznakinje Ukrštenicu i Križaljku, i sa njima obavili paralelni intervju na književne teme, bez sumnje bi nam dale iste i sasvim očekivane odgovore: njihov omiljeni književnik je Aretino, veoma im pašu Aragon i Loti, od romana ludo vole NanuAraratAnu KarenjinuRat i mir i Lolitu; kad je reč o dramama, glasaju za Noru i Na dnu, možda i za Koštanu i Tašanu, a pošto su zaljubljene u Krležu, ne bi propustile da spomenu i njegov trijasAretejU logoru, Leda. Najdraže pripovetke su im RogaTenaPovaretaAnikina vremenaStari dani, a kad je reč o satiri, satiru se od Stradije. U kategoriji zbirke njihovi favoriti su Mir i nemirNa Tari i Tata, ti si lud, što se tiče poezije, godi im Lirika Itake, a ako bi trebalo da se odluče za samo jednu pesmu, uglas bi izrecitovale EMINU.

Zaista,  naslov  čuvene pesme Alekse Šantića (1868 – 1924) jeste jedan od najfrekventnijih petoslova u našoj enigmatici, a pri tom, taj opis je toliko postojan da mu nijedna živa i aktuelna Emina nije mogla nauditi.  A bilo ih je, i još uvek ih ima: svojevremeno je bila popularna pevačica sevdaha Emina Zečaj, znalo se i za sarajevsku balerinu Eminu Kamberović, pre petnaestak godina se proslavila novopazarska pevačica lakih nota Emina Jahović (udata Sandal), a u novije vreme enigmatsku pažnju, ponajviše zbog prezimena, privlači novosadska glumica Emina Elor. Pa ipak, u enigmatskim listovima se i dalje redovno sreće „Šantićeva pesma“.

Kao što je Dante imao Beatriče Portinari, Petrarka Lauru de Noves, Jesenjin Izadoru Dankan, Vraz Ljubicu KantiliPerešeren Juliju Primicovu, Kostić Lenku DunđerskiRadičević Vilhelminu Karadžić (...), tako je i Aleksa Šantić  svoju najlepšu ljubavnu pesmu spevao nadahnut lepotom jedne stvarne devojke, tačnije: devojčice, svoje sugrađanke, Mostarke Emine Sefić (1886 – 1967). I premda on, za razliku od svojih kolega po lirici i muzama, nije bio dugo i nesrećno zatreskan u imamovu kćer, ti trenuci u kojima ga je, kao tridesetogodišnjaka, obuzimala čežnja za četrnaestogodišnjom curicom koja je naivno zalivala ruže u svom vrtu, bili su sasvim dovoljni za nastanak jedne od najpevanijih sevdalinki XX veka.

U to doba (a i do kraja života), Šantić je patio za Osječankom Ankom Tomlinović, od koje ga je rastavila porodica. Na putu do sreće im se isprečilo njeno siromaštvo, ali i veroispovest, jer su Šantići držali do pravoslavlja. Mala Emina se očigledno u njegovom filmu pojavila samo kao nema epizodistkinja iliti nedostupna lepotica koja skreće misli i budi fantaziju,  iako je bilo jasno da će se sve završiti na tome. Štaviše, njih dvoje se nikada nisu makli od onog selama iz treće strofe.

Kada je "Emina" nastala, brat Pero je izgrdio* Aleksu, i spočitao mu nebrigu o ugledu porodice: „Ti, brate, vazda istu pjesmu, k’o Švabo tra-la-la. Nikad se nećeš dozvati pameti. Prvo ona Šokica, Tomlinovićka, a sad Emina Sefićeva... Imade li ti išta lijepo iz muslimanskog života za opjevat’, nego kako imama Sefića šćer vrcka kroz bašču s ibrikom u ruci?! Od kad je djed Petar, bog da mu duši prosti, sišao u ovu čaršiju, mi smo se, Šantići, s muslimanima lijepo pazili i još pazimo. Pošteni su ljudi, dobre komšije. I stalne mušterije… A ti baš zapeo da nas istjeraš iz ove ljepote! Gdje ćemo mi, Šantići? Na konja, pa nazad u Bogodol, il’ u Trst, na brod, pa u Ameriku? Ne valja nijedno.“ Aleksa se branio: „Ne znam, Pero, šta je tu bruka. I ne znam šta to ima ljepše u životu od čiste ljepote. A čista ljepota je vizija, san… Ne gledaš očima, ne dodiruješ rukom. Samo  je dušom možeš osjetiti, a pjesmom reći.
Himzo Polovina

Pesma je stoga objavljena tek 1902. godine u beogradskom časopisu Kolo, pošto se Emina već udala i odselila iz zavičaja. Aleksa je bio predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, pa je njegov hor iste godine u Mostaru  premijerno izveo „Eminu“ u verziji koju je komponovao sam pesnik. I pre nego što je napravljen prvi zvučni zapis, pesma je postala balkanski kafanski hit (kasnije unapređena u sevdalinku), a kao prva poznata izvođačica se često navodi Sofka Nikolić, međuratna beogradska folk-zvezda. Poznata je po tome što je krajem dvadesetih bila najtiražnija evropska interpretatorka posle Karuza (!), a kao šesnaestogodišnjakinja je imala čast da u mostarskoj kafani „Lira“ „Eminu“ peva iznemoglom pesniku na uvce. U posleratnom periodu, pesmu je (sa novom melodijom) repopularizovao Himzo Polovina, a onda i Ibrica Jusić.

Emina Sefić 
Emina Sefić je, inače, 1902. postala gospođa Koluder i posvetila se materinstvu (imala je četrnaestoro dece). Sin Besim je u jednom intervjuu* 1990. godine objasnio da ne postoje njene fotografije iz rane mladosti, ali da je sačuvan portret nekog slikara Keslera, izrađen po narudžbini gradskog baštovana pre Drugog svetskog rata, kao poklon njegovoj ženi koja je obožavala Šantićevu sevdalinku (vidi desno).

Usput, nije naodmet spomenuti još neke Šantićeve naslove koji su vrlo zgodni za enigmatsku upotrebu: 
AKO HOĆEŠ, BEGOVIMA, BRAĆI, CRNKUGORI, GOSPOĐICI, IMADE VAS MNOGO, LELJOV DAR, MATI MATI, MLADI MORNAR, MOJ OTAC, MOJA NOĆI, MOJA SOBA, MOJI OČEVI, MOJI PUTEVI, MORU, MUZI, NA DUNAVU, NA IZVORU (LEPTIRIĆI MALI), NA OBALI, NA PO PUTA (MI SMO NA PO PUTA), NA POSAO, NA POTOKU, NA PRIPECI, NA RAD, NA STRAŽILOVU, NA ŽALU, NAŠ STARI DOME, NE ZASTANI, O BORE STARI, POVRATAK IZ RAJA, POD JABUKAMA, POZNI ČASOVI, PRED KOLIBAMA, PRITAJI SUZE, PROLAZE DANI, RUŽI, SNIVAO SAM, ŠTO TE NEMA (pevala Jadranka Stojaković), U GAJU, U SNOVIMA, ZABORAVIMO.

*korišćeni podaci iz teksta Milenka Miše Marića


Skandi - Muze pesnika - Fehim Kujundžić (1988)

15 коментара:

Zivadin Jovanovic је рекао...

Mladene, ispravi Prešeren u Prešern. Očigledno da ti se potkrala greška.
Poz.

Mel Mandraković је рекао...

Nije, nije. Pisao sam više puta o tome.

Ispravno je Prešeren, ali nekada davno je u srpske čitanke i antologije ušla okrnjena varijanta, pa danas 9 od 10 govornika srpskog jezika kaže Prešern (isključujući one koji nisu ni čuli za ovog pesnika, tj. većinu, jer je kod nas većina i dalje nepismena, prosto, takav nam je glavni model, tj. politička piramida), čak i neki profesori književnosti .
Na internetu se čovek može uveriti da u Beogradu postoje i škole koje se tako zovu! (to je isto kao kad bi u Sloveniji neka obrazovna ustanova bila krštena "Jovan Dučič", ali kakva nam je zemlja, dobro je da uopšte imamo škole, pa makar se zvale nakaradno i makar ničemu ne služile... a i ne služe, osim za bogaćenje pomenutih, gle paradoksa, nepismenih jahača prosvetne Apokalipse sa vrha one piramide).

Prešeren se menja po padežima bez tog E, pa je tako i došlo do zbrke.

Uzgred, Kujundžićeva skandinavka je ilustrovana slikom Cvijete Zuzorić, muze Torkvata Tasa (slučajno sam ih ispustio pri nabrajanju).

Zivadin Jovanovic је рекао...

Hvala na odgovoru
Iskreno, nisam to znao, a, pitam se da li bi mi neko od urednika priznao za ispravno PREŠEREN, ako uvrstim u rad.
Pozdrav

Mel Mandraković је рекао...

Pitanje ima smisla, a odgovor će verovatno varirati od slučaja do slučaja.

Evo, u Rečniku jezičkih nedoumica na strani 207 lepo piše: ne Prešern!

Ja odavno govorim da svaki srpski urednik, imao gimnaziju ili ne, mora da nabavi Klajnov RJN. Jednom tzv. uredniku (poznatom po tome što kaska za svetom nekih 40 do 60 godina) nekom zgodom htedoh da poklonim svoj primerak (on se plaši kompjutera, a ja češće koristim pdf verziju, i pride sam vrlo velikodušan i bolećiv kad naiđem na ljudsku bedu), ali odbio je, tj. izabrao da ostane nepismen.

A, da... ima i onih koji imaju RJN, ali rade po svom ili veruju da znaju bolje od Klajna. Svoju kratku saradnju sa jednim... kako bih rekao... tipom sumnjivog morala sam zapamtio po Španjolki: Klajn je lepo naveo ono što bi svaki govornik srpskog jezika potvrdio ("Španjolka običnije nego Špankinja"), ali je reč izbačena jer valjda ne zvuči dovoljno srpski.

Nedjeljko Nedić је рекао...

Živadine, Mladen je u pravu. U najnovijoj Hrvatskoj enciklopediji također je PREŠEREN.Mladene, napisao si divan tekst koji proćitah s užitkom. Svaka čast i pozdrav!

Mel Mandraković је рекао...

Heh, Nedjeljko, ja sam u duši novinar (i džez pevač, ali to nema veze s temom :D). Drago mi je ako ti se napis dopao.

Inače, nisam rekao da je "Emina" spevana u prvom licu, ali da je Šantić bio u ulozi muslimana ("al' tako mi dina", "tako mi imana", "ni hodžin mi zapis više pomoć' neće"). Dakle, koristio je svoju fascinaciju, ali pesma nije autobiografska (nastala je tako što je urednik nekog beogradskog časopisa tražio od njega da opeva nešto lepo iz muslimanskog života).

I još jedna stvar: o autoru "Emine" najzanimljivije tekstove, bar u psihijatrijskom smislu, revnosno piše neki Zubanović (predstavlja se kao novinar, a u mom selu se to zove mudžahedin). Neopisivo sam se zabavljao čitajući šizofrenu obradu Šantićevog lika i dela "Velikosrpski "pesnik" i plagijator bošnjačkih narodnih pesama", u kojoj je Aleksa prikazan kao mentalno zaostao, duševno bolestan, pedofil, totalni antitalenat, pesničko ruglo svoga doba itd. Naročito je zanimljiv način na koji šizopisac argumentuje svoje umobolne tvrdnje, i toliko nadahnuto piše da svako ko je na njegovom nivou (a takvima se verovatno i obraća) mora sve da mu poveruje.
Na isti način se bavi i Selimovićem, Andrićem, Dizdarom (zapravo, u rekordnom roku sam postao njegov fan, jer mislim da neko ko ima toliko iščašen um i toliko je posvećen svom ludilu zaslužuje da ga čovek smatra genijalnim).

Nedjeljko Nedić је рекао...

Idiota je ionako previše. A tko tomu Zubanoviću aje prostor za shizofrene budalaštine?

Mel Mandraković је рекао...

Ne znam, i ja se pitam. Štampa knjige, piše za novine, daje intervjue, krivotvori, skrnavi, širi mržnju unazad i unapred... Rekao bi čovek da ga finansira neka džihadistička organizacija, a zapravo, mislim da je ključ u medijskom senzacionalizmu. Njegovo baljezganje je odlična građa za proislamističku bosansku štampu... a to je, zapravo, oblik kulturnog terorizma. I to vrlo opasan oblik (uvek sam se pitao zašto islam, koji je teoretski jedna lepa, može se reći i poetična religija, u praksi često prerasta u ludilo i zverstvo).

Da budem iskren, meni je veoma žao što je tom tipu dozvoljeno da javno skrnavi čak i tako čiste likove iz naše zajedničke prošlosti kao što je Šantić. Selimovića mrzi zato što se deklarisao kao Srbin-musliman, Andrića zato što ga ceo svet zna po romanu o poturčivanju (inače, obojicu proglašava degenericima, a glavni pronalazak mu je da je Ivo napisao, a Meša potpisao "Derviš i smrt" i "Tvrđavu", i to pod Ćosićevom palicom) itd. ali je na prvi pogled vrlo teško shvatiti koji je momenat ključan u mržnji prema sirotom Aleksi. A zapravo, stvar je jednostavna jer svi takvi slučajevi imaju identičnu potku: rascepljeni identitet i psihotična mržnja prema sebi. Vrlo tužno i besmisleno. Naročito u Bosni.

Mel Mandraković је рекао...

Ovo je prva verzija "Emine" iz 1902. godine, štampana u "Kolu", nepodeljena na strofe (ispod one koju svi znamo u zbirkama obično piše 1903, mada je ta finalna verzija sa ibrikom, đulama i bururetom objavljena tek 1908.).

Emina
(iz „Ali-begova sevdaha“)

Sinoć, kad se vratih iz topla amama
Prođoh pokraj bašte Abdula imama,
Kad u bašti, tamo, gdje miriše igda,
Gdje ’no bulbul pjesma ne prestaje nigda,
Gdje šadrvan prska u hladu jasmina,
S kondirom u ruci stojaše Emina.
Ja, kakva je, pusta, tako mi amana,
Stid je ne bi bilo da je kod Sultana!
Ta, kada bi Sultan za Eminu znao,
Bi, valahi, za nju sto robinja dao!
Ta, ljepša je, bolan, od svih Šamskih bula,
A bjelja je, beli, od bijelih đula!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...
Ja joj nazvah selam, al’ moga mi dina,
Nešće ni da čuje lijepa Emina,
No u zlatan kondir uhitila vode
Pa po bašti šeboj zaljevati ode;
Gornjak vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa, zamirisa bašta,
A ja se od derta s dunjalukom prašta’, -
Malo ne posrnuh, tako mi mog dina,
Al’ meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’!...

(1902)

Mel Mandraković је рекао...

"... gdje miriše IGDA..."
(ne spominje se u popularnoj verziji)

Škaljić:
Igda, igde f. (tur.) biljka Elaeagnus angustifolia L., Fam. Eleagnaceae.

Naši nazivi: dafina, obična dafina, evropska maslina, divlja maslina, ruska maslina itd. Koristi se i germanski latinizam oleaster.

Slavko Bovan је рекао...

Gledam reprizu serije "Aleksa Šantić" i vrlo me žulja da saznam da li je izvjesni Bovan koji se pominje u drugoj epizodi serije kao dužnik Šantićima, vratio onih 200 nečega (novčanih jedinica). Kad je to izgovoreno, Najbolja od svih žena me samo pogleda ispod oka. Tako mi vraća za moje zadirkivanje: "Je l' ovo ona serija kada si ti bježala ispred kamere?!"
Naime, neke scene (npr. ona kada je mlađani Aleksa ganjao Anku po vrbacima) snimane su na Buni, u rekreacionom centru Bunica. Dok su oni snimali Milijana i ja smo šetali uz rijeku Bunicu (kao, uostalom, još destak kupača i šetača, jer se kupanje privodilo kraju - Ovo se dešava oko 18 sati). U neko doba, prema nama se stušti nekakav pomoćnik pomoćnika, mlatarajući rukama i vičući: "Bježite iz kadra! Upropastili ste scenu!Propade nam hiljadu metara trake". Milijana, se odmah počela "strateški povlačiti", a ja jok (kao ni većina ostalih "domorodaca"). Krenusmo u kontraofanzivu pa i ja podviknuh: "Je l' ti ovo babovina? Đe je oznaka da se nešto snima? Ovo je naša rijeka. Ko si sad pa ti?!"
Dok je ovaj došao do nas (udaljenost 150-200 metara)prestao je da viče i mlatara rukama, te krenu s pomirljivim tonom, jer je vidio da su neprijatelji brojniji, a još su kočoperni jer se moraju pokazati (folirati)pred djevojkama. Reče nam šta se radi u vrbaku (otuda je izvirivao Lečić) te nas zamoli da odemo na drugu obalu preko mosta. Zlatna riječ i gvozdena vrata otvara. Snimanje je nastavljeno, nastavljena je i naša šetnja, ali svaki put kada se prikazuje ova serija, pripomenem prašinu koja se dizala iza bjegunice sa Bunice.

Nedjeljko Nedić је рекао...

Ti bi Slavko trebao vratiti novac Šantićima jer se prezivaš Bovan, zar ne?

Mel Mandraković је рекао...

:D Da si se predstavio reditelju, možda si mogao i ulogu da dobiješ. To bi dalo posebnu težinu i živopisnost seriji: živi Bovan igra prađeda Bovana! (dopisali bi ti dve-tri rečenice na licu mesta, taman si mogao da uđeš u kadar i doneseš tih 200 nečega).
Paf, pa mnogi su glumci slučajno otkriveni, takoreći nađeni na ulici (što neko ne bi bio nađen na reci?!), a čak nisu imali ni pretke u scenariju :D. Zamišljam kako bi bilo lepo da te danas pominjemo kao enigmatu i glumca iz serije "Aleksa Šantić" (a možda bi posle legla još neka rola, to ide lančano kad se čovek istakne).

Slavko Bovan је рекао...

Neotkriveni talenat!
Na toj istoj Bunici, ali 15-tak godina ranije, skoro na istom mjestu (oko 50 metara nizvodno od Šantića) snimane su scene iz filma "Derviš i smrt". Lično posmatrao, ali nisam upadao u kadar:)

Na toj istoj Bunici, ali 20-tak godina ranije, skoro na istom mjestu (100 metara istočno na fudbalskom igralištu) snimana je nekakva dječija dokumentarna emisija gdje smo kao statisti bili nas 5-6 slučajno prisutnih igrača malog fudbala (Mali mi, i fudbal mali). Sjećam se da su nam "naredili" da zurimo zabezeknuto u nebo. U emisiji koju smo kasnije gledali na malim prijemnicima televizijskih aparata zaključih da smo gledali nekakve jedrilice (kojih nije bilo na nebu kada smo gledali uživo). Ako se ikada iskopa taj snimak znajte da sam ja onaj štrkljasti dečkić u mornarskoj majici.

Slavko Bovan је рекао...

Što se tiče duga, taj pomenuti Šćepo Bovan nije u mom direktnom porodičnom stablu. Takvog mi nismo imali :)
Šćepo je vrlo pobočno :)))

Inače, Šantići su imali "vikendicu" u Hodbini (2 km od mjesta gdje žive Bovani). Vikendica je i sada u funkciji, ali vlasnici su sasvim neki drugi ljudi.