Bururet u glavi

Kada bismo sreli sestre bliznakinje Ukrštenicu i Križaljku, i sa njima obavili paralelni intervju na književne teme, bez sumnje bi nam dale iste i sasvim očekivane odgovore: njihov omiljeni književnik je Aretino, veoma im pašu Aragon i Loti, od romana ludo vole Nanu, Ararat, Anu Karenjinu, Rat i mir i Lolitu; kad je reč o dramama, glasaju za Noru i Na dnu, možda i za Koštanu i Tašanu, a pošto su zaljubljene u Krležu, ne bi propustile da spomenu i njegov trijas: Aretej, U logoru, Leda. Najdraže pripovetke su im Roga, Tena, Povareta, Anikina vremena, Stari dani, a kad je reč o satiri, satiru se od Stradije. U kategoriji zbirke njihovi favoriti su Mir i nemir, Na Tari i Tata, ti si lud, što se tiče poezije, godi im Lirika Itake, a ako bi trebalo da se odluče za samo jednu pesmu, uglas bi izrecitovale EMINU.

Zaista,  naslov  čuvene pesme Alekse Šantića (1868 – 1924) jeste jedan od najfrekventnijih petoslova u našoj enigmatici, a pri tom, taj opis je toliko postojan da mu nijedna živa i aktuelna Emina nije mogla nauditi.  A bilo ih je, i još uvek ih ima: svojevremeno je bila popularna pevačica sevdaha Emina Zečaj, znalo se i za sarajevsku balerinu Eminu Kamberović, pre petnaestak godina se proslavila novopazarska pevačica lakih nota Emina Jahović (udata Sandal), a u novije vreme enigmatsku pažnju, ponajviše zbog prezimena, privlači novosadska glumica Emina Elor. Pa ipak, u enigmatskim listovima se i dalje redovno sreće „Šantićeva pesma“.

Kao što je Dante imao Beatriče Portinari, Petrarka Lauru de Noves, Jesenjin Izadoru Dankan, Vraz Ljubicu Kantili, Perešeren Juliju Primicovu, Kostić Lenku Dunđerski, Radičević Vilhelminu Karadžić (...), tako je i Aleksa Šantić  svoju najlepšu ljubavnu pesmu spevao nadahnut lepotom jedne stvarne devojke, tačnije: devojčice, svoje sugrađanke, Mostarke Emine Sefić (1886 – 1967). I premda on, za razliku od svojih kolega po lirici i muzama, nije bio dugo i nesrećno zatreskan u imamovu kćer, ti trenuci u kojima ga je, kao tridesetogodišnjaka, obuzimala čežnja za četrnaestogodišnjom curicom koja je naivno zalivala ruže u svom vrtu, bili su sasvim dovoljni za nastanak jedne od najpevanijih sevdalinki XX veka.

U to doba (a i do kraja života), Šantić je patio za Osječankom Ankom Tomlinović, od koje ga je rastavila porodica. Na putu do sreće im se isprečilo njeno siromaštvo, ali i veroispovest, jer su Šantići držali do pravoslavlja. Mala Emina se očigledno u njegovom filmu pojavila samo kao nema epizodistkinja iliti nedostupna lepotica koja skreće misli i budi fantaziju,  iako je bilo jasno da će se sve završiti na tome. Štaviše, njih dvoje se nikada nisu makli od onog selama iz treće strofe.

Kada je "Emina" nastala, brat Pero je izgrdio* Aleksu, i spočitao mu nebrigu o ugledu porodice: „Ti, brate, vazda istu pjesmu, k’o Švabo tra-la-la. Nikad se nećeš dozvati pameti. Prvo ona Šokica, Tomlinovićka, a sad Emina Sefićeva... Imade li ti išta lijepo iz muslimanskog života za opjevat’, nego kako imama Sefića šćer vrcka kroz bašču s ibrikom u ruci?! Od kad je djed Petar, bog da mu duši prosti, sišao u ovu čaršiju, mi smo se, Šantići, s muslimanima lijepo pazili i još pazimo. Pošteni su ljudi, dobre komšije. I stalne mušterije… A ti baš zapeo da nas istjeraš iz ove ljepote! Gdje ćemo mi, Šantići? Na konja, pa nazad u Bogodol, il’ u Trst, na brod, pa u Ameriku? Ne valja nijedno.“ Aleksa se branio: „Ne znam, Pero, šta je tu bruka. I ne znam šta to ima ljepše u životu od čiste ljepote. A čista ljepota je vizija, san… Ne gledaš očima, ne dodiruješ rukom. Samo  je dušom možeš osjetiti, a pjesmom reći.“

Himzo Polovina

Pesma je stoga objavljena tek 1902. godine u beogradskom časopisu Kolo, pošto se Emina već udala i odselila iz zavičaja. Aleksa je bio predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, pa je njegov hor iste godine u Mostaru  premijerno izveo „Eminu“ u verziji koju je komponovao sam pesnik. I pre nego što je napravljen prvi zvučni zapis, pesma je postala balkanski kafanski hit (kasnije unapređena u sevdalinku), a kao prva poznata izvođačica se često navodi Sofka Nikolić, međuratna beogradska folk-zvezda. Poznata je po tome što je krajem dvadesetih bila najtiražnija evropska interpretatorka posle Karuza (!), a kao šesnaestogodišnjakinja je imala čast da u mostarskoj kafani „Lira“ „Eminu“ peva iznemoglom pesniku na uvce. U posleratnom periodu, pesmu je (sa novom melodijom) repopularizovao Himzo Polovina, a onda i Ibrica Jusić.

Emina Sefić 

Emina Sefić je, inače, 1902. postala gospođa Koluder i posvetila se materinstvu (imala je četrnaestoro dece). Sin Besim je u jednom intervjuu* 1990. godine objasnio da ne postoje njene fotografije iz rane mladosti, ali da je sačuvan portret nekog slikara Keslera, izrađen po narudžbini gradskog baštovana pre Drugog svetskog rata, kao poklon njegovoj ženi koja je obožavala Šantićevu sevdalinku (vidi desno).

Usput, nije naodmet spomenuti još neke Šantićeve naslove koji su vrlo zgodni za enigmatsku upotrebu: 
AKO HOĆEŠ, BEGOVIMA, BRAĆI, CRNKU, GORI, GOSPOĐICI, IMADE VAS MNOGO, LELJOV DAR, MATI MATI, MLADI MORNAR, MOJ OTAC, MOJA NOĆI, MOJA SOBA, MOJI OČEVI, MOJI PUTEVI, MORU, MUZI, NA DUNAVU, NA IZVORU (LEPTIRIĆI MALI), NA OBALI, NA PO PUTA (MI SMO NA PO PUTA), NA POSAO, NA POTOKU, NA PRIPECI, NA RAD, NA STRAŽILOVU, NA ŽALU, NAŠ STARI DOME, NE ZASTANI, O BORE STARI, POVRATAK IZ RAJA, POD JABUKAMA, POZNI ČASOVI, PRED KOLIBAMA, PRITAJI SUZE, PROLAZE DANI, RUŽI, SNIVAO SAM, ŠTO TE NEMA (pevala Jadranka Stojaković), U GAJU, U SNOVIMA, ZABORAVIMO.

*korišćeni podaci iz teksta Milenka Miše Marića

Skandi - Muze pesnika - Fehim Kujundžić (1988)