Konkurs enigmatskih ludista (1)

U okviru tradicionalne kikindske manifestacije "Dani ludaje", Enigmatski klub "Kikinda" je pre nekoliko meseci raspisao konkurs u tri discipline: skandinavka, anagram i rebus. Za pehare i novčane nagrade se borilo 80 enigmata iz regiona, sa 66 skandinavki, 148 anagrama i 220 rebusa. Žiriranje prispelih radova je završeno, i domaćin Slavko Bovan je na svom blogu TIO objavio nezvanične rezultate.

Po oceni u hodu izabranog, no veoma meritornog žirija, zlatni anagram je sastavio Dragiša Cetić, drugoplasirani rad potpisuje Marko Mihaljević, a trećom nagradom se zakitio Zdenko Capan. U disciplini rebus, trijumfovala je duhovita i talična Mirka Šajić, sledi je doktor za rešive rebuse Dejan Minić, a na trećem mestu je Milan Žarkovački. Enigmagika upućuje srdačne čestitke svim laureatima, a pošto su tema bloga ipak ukrštene reči, preostala trećina konkursa zaslužuje malo detaljniju obradu. 

Prvonagrađenu skandinavku je sastavio Mladen Marković, na ovom blogu poznat kao Mel Mandraković, u njegovim rukama je i srebro, dok je bronzana medalja pripala Z. Deliću (poredak OVDE). Internacionalni triling sudija su činili osvedočeni poznavaoci materije: Aladin Mahmutović, Ilija Ozdanovac i Krsta Ivanov. 

Umesto čestitki izražavam zadovoljstvo što je moj enigmatski, da ne kažem samopregorni, rad opet primećen i nagrađen. Deliću, kao i Ivanu Hrgoviću čestitam, tim pre što su neki njihovi radovi bili uspešniji od nekih mojih. Naime, učestovao sam sa 4 sastava, od kojih je jedan podelio peto, odnosno šesto mesto sa radom S. Perića, a drugi se našao na 11. mestu. 

Prvoplasirana skandinavka je osvojila maksimalan broj poena (30). Iz toga se može zaključiti da su članovi žirija nezavisno utvrdili da je taj sastav bolji od svih drugih, i zahvaljujem se na tome, ali moram da podelim sa čitaocima bloga svoj sasvim privatan i ne baš lako shvatljiv utisak: osećam se kao hohštapler. Da objasnim: i u ovom slučaju sam se poslužio čuvenim trikom: sastavio sam belinu 8 x 8, računajući da će, kao i na većini sličnih konkursa, dobro proći. Onda sam napravio još jednu, želeći da pojačam svoje šanse za pobedu, a pride sam priložio i dva stilski i tehnički skromnija sastava. Drugim rečima, kao neko ko je razvio veštinu sklapanja velikih belina, automatski sam eliminisao iz trke učesnike koji tome nisu vični, odnosno većinu, a takođe sam eliminisao i svoje manje ambiciozne sastave. Takoreći, ostavio sam u igri samo "belinaše", i mada nisam video radove konkurenata, iz rezultata zaključujem da niko drugi nije bio dovoljno motivisan ili spreman za sličan poduhvat, što može da znači da niko drugi nije hteo da koristi staru foru. 

Vidite, ja mogu da pravim beline 8 x 8 kad god mi padne na pamet. Mogao bih da pravim i po dve na dan, to je sad već blagodet mog minulog rada, izvežbanosti i strpljenja, ali ja znam da to isto mogu i neki drugi. Na primer, može Novo Zekić koji uopšte nije učestvovao (a tvrdim da sastavlja bolje od mene!), Jadran Goloigra koji takođe ništa nije poslao (i takođe sastavlja bolje od mene!), pa Rešad Besničanin koji je ponovo bio lenj (a, treba li reći, i on zasigurno može bolje od mene!) i još neki, možda se čak može reći: i još mnogi. Uz to, da sam se zadržao na nekom nižem nivou ambicije, verujem da ne bih mogao da pobedim npr. Delića. Ja, dakle, nisam pobedio zato što sam uradio nešto što drugi ne mogu (zadatak nije bio zahtevan, pa je nemoguće izdvojiti jasne kriterijume), i mada je fakat da ponekad uspevam i u tome, u ovom slučaju je pobedila moja namera da pobedim, udružena sa spremnošću da upotrebim džokera, ne znajući da li će i drugi igrači izvući svoje kečeve iz rukava. Ne znam da li me razumete... ali, nije to valjda toliko ni važno.

Učestvovao sam da bih pobedio - i pobedio sam. To je najvažnije. Moj osnovni motiv, zapravo, uopšte nije bila pobeda kao pobeda, merena lovorikama, aplauzima i prestižom. Nekada sam dosta često pobeđivao tamo gde sam se takmičio, ali mislim da sam odavno izgubio takmičarski duh. Uvideo sam da od pobeda generalno imam više štete nego koristi, i ne pamtim kada sam poslednji put želeo da dobijem medalju ili da budem prvi samo da bih bio prvi. Ja imam sasvim dovoljno godina, iskustva i smisla za realnost da bih znao po čemu sam ispred drugih, a po čemu su drugi ispred mene. Kad se ne trudim, pobeđujem tamo gde treba biti vredan i častan (tj. skoro nigde), a drugi me obično pobeđuju u marifetlucima i drugim lopovlucima (tj. skoro svuda). Ne umem da kradem, ne volim poniženja, te ne volim ni da prosim i da vučem za rukave, nikad nemam para, pa kad se ukaže prilika da osvojim nekakvu novčanu nagradu, ja pristajem da se takmičim. Važno je samo da to bude - ne znam kako da izbegnem tu reč, a da ne zvuči idiotski - pošteno.

Kako god, činilo se meni da je moja pobeda hohštapleraj ili ne, mislim da objektivno nikome ništa nisam oteo. Uostalom, ja sam sada enigmata bez ikakvog angažmana, možebiti i bivši enigmata, pa mi je ovo zlato utoliko vrednije. Ako sam u praksi potpuno nepotreban srpskoj enigmatici, možda i štetan po nju, i ukoliko već treba da se rastanemo, neka bar bude u velikom stilu.