Vožd iz pluskvamperfekta

2004. godine se navršilo tačno 200 godina od izbijanja Prvog srpskog ustanka. Taj događaj je, kao što znamo, bio prvi veliki nacionalno-istorijski preokret nakon Kosovske bitke i kamen temeljac stvarnog i nestvarnog razvoja Srbije. Ovde i sada se nećemo baviti žitijama vožda Karađorđa, Sečom knezova, bunom na dahije i drugim epizodama ove krvave rodoljubive drame, ali treba primetiti da smo mi koji živimo baš u ovom vremenu na neki način počastvovani mogućnošću da obeležavamo i slavimo vrlo značajne jubileje (dok, na primer, generacija moga dede uglavnom nije bila u prilici da ponosno proslavi ni stotu, ni dvestotu godišnjicu kakvog ustanka, rata, desanta ili nekog sličnog predačkog oružanog podviga).

Istina, niko od nas nije (bio) na bogzna kakvom dobitku samim tim što je učestvovao u školskoj priredbi ili odgledao na TV - u nekakvu prigodnu emisiju sa emfatičnim rečitativom, ali postoje i ljudi kojima je rodoljublje važan i snažan deo ličnosti, i koji su toga dana (ili tih dana) bili istinski ponosni na svoje nacionalne junake. Takvi jubileji patriotama verovatno pomažu da okrepe svoj nekada, negde i nekako usađen patriotizam, jer je poslednjih godina, zapravo decenija, bilo teško negovati uzvišena osećanja, a živeti u tako prizemnojdomaćoj realnosti. Ovo sada smo realni mi, sve što je nekada bilo je prošlo, usput se prekinula nit fantaziranja, mitologiziranja i idealizovanja, i u opštem defetizmu sve brže gubimo smisao za ponošenje; prezent nam je siv, futur bled i neizvestan, a ni perfekat nam nije svetao, i da nisu izmišljena alternativna vremena, ne bismo znali kako da sačuvamo sva ona epska sećanja na velike pobede. Eto, pluskvamperfekat nam je herojski, pa svako kome je to dovoljno za ponos i zadovoljstvo može da se posluži. I to u neograničenim količinama, samo ne bi trebalo da gubi iz vida da će na kraju morati da se vrati u prezent bez heroja.

Elem, kad je neko zaista, što će reći: uprkos svemu, ponosan na svoje srpstvo, i kad je taj neko zaista, što će još jednom reći: uprkos svemu, veliki ljubitelj enigmatskog stvaralaštva, on može iskoristiti jubilej za objedinjavanje svojih ljubavi, tačnije: pronaći u tome sjajan povod za davanje neobičnog i vrednog doprinosa nacionalnoj kulturi. Tako je nastao enigmatsko-istorijski, može se reći i patriotski almanah "Vožd". Ovo enigmatsko izdanje, specijal banjalučkog "Rubikona", posvećeno je dvestogodišnjici Prvog srpskog ustanka, a na 68 strana su detaljno obrađeni svi akteri (od istaknutih do sasvim sporednih), sve okolnosti, zanimljivosti i hronologija ovog istorijskog događaja.

O idejnom tvorcu projekta, Novi Zekiću, bilo je reči u jednom od prethodnih postova. Valja dodati da je njegov stil u ovom kontekstu dobio jednu višu, takoreći duhovnu dimenziju. Budući da i uobičajeno Zekićevo predstavljanje enigmatskoj publici podrazumeva određeni svečani ton, radovi sa njegovim pečatom su bili idealna sredstva za podsećanje na bitne istorijske ličnosti i momente. Pored njega, u realizaciji almanaha su učestvovali i Jadran Goloigra, Ljubiša Jakšić,Mihailo Reljić, Veselin Patrnogić, Miroslav Lazarević i drugi. Direktor izdanja je Mladen Spasojević.

Uzgred, ove godine smo tiho proslavili i dvestogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, ali nije bilo inicijative za obeležavanje tog jednako značajnog (ako ne i značajnijeg) istorijskog događaja na sličan način. Pored toga što je u roku od samo desetak godina srpska enigmatika sasvim okopnela i uvela sa sve entuzijazmom i, da prostite, kulturnim pretenzijama, dovoljno smo demoralisani da nam kolektivno puca prsluk za neko tamo Takovo, Ljubić, Dublje, Miloša Obrenovića i sve ostale trice i kučine iz daleke i  mitske prošlosti. Zato bih ja, makar reda radi, na ovom mestu odao enigmatsku počast i Drugom srpskom ustanku, jest' da je svako prvo ispred drugog, ali nije svako drugo manje vredno od svog prvog, te prilažem skandinavku posvećenu knjazu Milošu (dozvolite mi jednu privatnu digresiju: između Karađorđevića i Obrenovića bez dileme biram ove druge, nekako su mi karakterniji, pa mi baš i nije pravo što je besmrtni vožd dobio naslov,  naslovnicu i gro sadržaja, a čitavo životno delo bandoglavog knjaza pade i ostade na unutrašnjoj korici sa skandinavčicom  9 x 5).