Sistem za primer

Kao bivši srpski enigmata, u ovom postu želim da iznesem svoje utiske o saradnji sa hrvatskim enigmatskim časopisom Feniks, i to iz tri razloga: 1) da bih na bazi svog iskustva plastično prikazao kontrast između srpskog enigmatskog gliba i enigmatike u civilizovanom svetu, 2) da bih još jednom podvukao da me je sramota što sam se ikada bavio srpskom enigmatikom i što sam ikada bio član enigmatskog udruženja koje svaki KV majstor može da otkupi sa sve predsedništvom za 5000 (pet hiljada) dinara, i da ga za iste pare radikalno, da ne kažem naprednjački, preuredi i udesi prema privatnim antienigmatskim tj. svinjskim potrebama, i 3) da bih iskreno pohvalio jednu ozbiljnu redakciju koja ozbiljno priprema porodicu ozbiljnih enigmatskih izdanja.

U prethodnim obraćanjima su detaljno opisana moja saradnička iskustva sa srpskim enigmatskim svinjama (i to bez ikakvog preuveličavanja, čak uz eufemizaciju), a treba imati u vidu da ja nisam (bio) jedini srpski enigmata koji je iz tog obora izašao smrdeći na svinjsko gnojivo, ali na dve noge. Ja sam (bio) samo jedan od srpskih autora koji nije mogao i hteo da postane svinja. A, vidite... ako bi se neko objektivan i nepotkupljiv (ako takav postoji) malo pozabavio srpskom enigmatikom otkad ona postoji, pa ako bi morao da izabere deset autora koji su dali najveći doprinos enigmatskom stvaralaštvu na srpskom jeziku, on bi bez sumnje morao bar na deseto mesto da stavi Mladena Markovića. Ja, doduše, nisam pisao mudre enigmatske knjige, niti sam bilo kome lizao, da prostite (a, kao što već znate, i ne morate), dupe da bih dobio lizalicu, ali sam potpisao nekoliko enigmatskih radova kakvih ranije nije bilo ni u jednom enigmatskom sistemu na svetu.

Možda ja generalno i nisam vrhunski enigmata, o tome se može diskutovati, ali je činjenica da sa 5-6 godina enigmatskog - uslovno rečeno - staža iza sebe imam dela kakva 95 % srpskih enigmata nikada neće imati, makar poživeli kao sekvoje. Time, da se razumemo, ne veličam sebe, a nema ni potrebe isticati se delima jer praksa svakodnevno pokazuje da su vanenigmatski momenti mnogo važniji u srpskom enigmatskom sistemu. Uz to, nikada nisam očekivao poseban tretman. Ni od koga. Samo sam hteo da se bavim enigmatikom na logičan način i da se u tom sistemu ne osećam kao idiot, već kao autor. Smatram da je to minimum koji svaki stvaralac može i treba da očekuje od oblasti kojom se bavi sa dobrim pokrićem: dobar pesnik od poezije, dobar slikar od slikarstva, dobar književnik od književnosti, pa i dobar enigmata od enigmatike. Dakle, ne moramo se složiti da sam ja vrhunski enigmata, ali ako sam makar dobar - zaslužio sam da mi srpski enigmatski sistem dozvoli da budem autor. No, iako sam naivno i nadobudno verovao da jesam dobar autor, spomenuti sistem to nije potvrdio. I, eto... sada sam van matičnog sistema, iliti nesrpski enigmata koji misli na standardnom srpskom jeziku, govori standardni srpski jezik i stvara na tom jeziku - sve osim enigmatike.

Enigmati su, verujte mi ako možete (obraćam se srpskim enigmatama), u civilizovanom svetu i dalje prevashodno autori. Njihovi nacionalni enigmatski sistemi ih podržavaju, daju im šanse, neguju i visoko vrednuju njihovo stvaralaštvo. Pitam se da li igde na svetu npr. Čolaković, eklatantni predstavnik oveće grupe polupismenih srpskih enigmata sa osmoletkom i srednjoškolskim kursom o kukičenju, predenju vune ili tesanju hrasta, koji za 30 godina enigmatske karijere nije napravio ni jedan jedini rad po kom bi mu neko zapamtio ime, ali je zato već asociranom metodom lizanja dupeta popunio sve svoje intelektualne i kreativne šupljine, i objavio milion gotovo besmislenih štanc-ukrštenica kojima je obesmislio kompletnu višedecenijsku enigmatsku tradiciju, dakle da li bi u bilo kom enigmatskom sistemu na planeti Zemlji jedan takav profil mogao da bude istaknutiji, važniji i hiljadu puta vidljiviji od npr. Dinka Kneževića?! Zdravorazumski odgovor je: to nije logično i nije realno, te teoretski nije ni moguće. Tačnije: kada ne bih poznavao srpsku enigmatsku realnost, i dalje bih na srpskom jeziku mogao da klepam silogizme čije bi konkluzije nedvosmisleno govorile protiv te teze. 

I sada na red dolazi Feniks: onomad smo se zajedno borili za kvalitet tog lista, a zapravo to nije bilo potrebno: Feniks već ima kvalitet. I to kvalitet kakav u srpskom enigmatskom sistemu ne bi bio postignut ni kad bi svi srpski Čolakovići, Jankovići i ostale svinje udružile sve što imaju - jer to što oni tj. one imaju (nemoral, neukost, ograničenost i štanc-programe, dabome) u zbiru daje jednu veliku nulu. Istaknuti enigmata u srpskom enigmatskom sistemu je, dakle, obična nula od autora i svinja od čoveka, s tim što tu postoji i recipročna zakonitost: što je veća nula - to je veća svinja, a što je veća svinja - to je veća nula. Pošto su te udružene nule tj. svinje pretvorile srpski enigmatski sistem u privatni obor sa dva spojena korita, kvalitet je, razume se, spušten na nivo njihovih govana, a enigmatski autor u toj priči ima samo jednu moguću ulogu: da hrani te svinje. E, vidite, u Feniksu nema svinja, tamo se nule ne sabiraju, niti množe već se i dalje računaju kao ništa, a govna se eliminišu - a ne prodaju za 300 dinara. Dakle, tamo nema titula i funkcija kao u srpskoj enigmatici, poput g. urednik Svinja ili g. predsednik Svinja, već postoji logična enigmatska hijerarhija i jedna ozbiljno dobra organizacija. Zato je u hrvatskom enigmatskom sistemu autor i dalje g. Enigmat(a). 

Ako niko nema ništa protiv, ja bih sada malo bio hrvatski enigmat(a). Iako stvarno nisam od onih kojima patka tuđeg tatka uvek izgleda bolje, činjenično je stanje da je Feniks jedan vanredno kvalitetan enigmatski list. Takvi u Srbiji ne postoje bar 25  godina, a s obzirom na predočeno stanje i tendencije - neće ih biti ni narednih 250. Nakon toga, kada izumru svi Jankovići, Čolakovići i njima slična govna, možda i bude nekih promena... ali ja nažalost neću živeti 300 godina da bih to dočekao. Stoga sam odlučio da u kućnoj režiji studiram hrvatski jezik (ili jezički standard, svejedno), i možda od mene jednoga dana postane i vrhunski hrvatski enigmata. Zasad sam, mislim, samo dovoljan - premda se u Feniksu prema meni ponašaju kao da sam dobar tj. omogućavaju su mi da se osećam kao saradnik po definiciji! Podsećam da se u srpskom enigmatskom sistemu skoro nikada nisam tako osećao, a - kao što rekoh - nikad ništa drugo od enigmatike nisam ni očekivao. Drugim rečima, kao srpski enigmata nikada nisam bio u prilici da budem poštovani saradnik (osim u Alo razbibrizi dok je svinje nisu razbucale), iako sam bio dobar, vrlo dobar, odličan, katkad bravurozan - a kao hrvatski enigmata dobijam i više od onoga što realno zaslužujem. To je za mene velika čast. I velika odgovornost. I radost.

Još uvek mi izgleda pomalo nestvarno kada pronađem svoje ukrštenice među radovima ozbiljnih ljudi, izvanrednih enigmata, i to u novinama koje su uredili i priredili vrhunski profesionalci. Časna reč, valjda sam navikao da delim korice i susedne stranice sa Tanasijem (sinonim za šundaća), a da mi urednik bude onaj dunster sa praznom flašom ili onaj mentol sa posnim pasuljem, pa se borim s nevericom kad vidim da u Feniksu zapravo sve valja. I onda spontano zaključim da i to što ja radim verovatno valja čim je tu (dok iz sklopa srpskih enigmatskih izdanja čovek može samo da zaključi da je urednik lice bez mature, degenerik, dupelizac ili nešto slično; npr. ako jedan srpski kvaziurednik popuni 16 strana sramnim i skaradnim radovima izvesnog Tanasija, a npr. Novo Zekić dobije 2, to implicira da se u tim novinama ono što izrazito ne valja 8 puta više ceni od onoga što izrazito valja, pa kad u narednom broju Tanasije dobije 18 strana, a npr. Rešad Besničanin 4, mene je u Rešadovo ime sramota što je udostojio pijanduru saradnje).

I još nešto: verovali ili ne (opet se obraćam srpskim enigmatama), u hrvatskom enigmatskom sistemu saradnicima ne naplaćuju saradnju! Dakle, tamo autor ne mora nikome da plati da mu objavi rad kao što sam ja plaćao Enigmi (vremenom i novcem) ili Politikinim izdanjima (vremenom, uzaludnim trudom, jalovim strpljenjem) ili nekim anonimnim lozničkim novinama (vremenom, proigranim poverenjem, neosnovanom solidarnošću) itd. Feniks, verovali ili ne, nagrađuje autore (honorarima, poštovanjem, tolerancijom), baš onako kako se to radi već 100 godina u svim civilizovanim enigmatskim sistemima.