Na skupštini Nove zagonetke 2011. godine, između ostalih, upoznao sam jednu simpatičnu i veselu gospođu. Njeno ime je Gordana Vorkapić, i bila je urednica Male Eureke. Ne znam da li taj list još uvek izlazi, ali čini mi se da je tada bio pred gašenjem, te se Gordana dovijala preštampavanjem starih radova. U nekom neobaveznom razgovoru je izrazila nadu da ću nešto poslati (u humanitarne svrhe, razume se), pa sam kasnije, u časovima zimske dokolice i dobre volje, pripremio paket od 10 skandinavki i poslao joj mejl.
Odgovor nisam dobio, i ne znam da li je poklon stigao u prave ruke. Ako jeste, skandinavke su verovatno objavljene 2012. godine, a ako nije - šta mogu, imao sam dobru nameru. Saradnju je ionako bilo nemoguće ostvariti, i unapred sam se pomirio sa tim da će radovi biti objavljeni bez potpisa. Preradio sam ono što sam u tom trenutku imao na lageru, a pokušao sam i da iskoristim priliku za promociju imenarke (uz nadu da ću bar tu biti potpisan).
Kopajući po svojoj arhivi, juče sam naleteo na te radove i zaključio da nisu rđavi. Čak naprotiv. S obzirom na to da su možda objavljeni, a možda i nisu, i uz osvrt na činjenicu da sam se i ovako, i onako uzalud trudio, osvežio sam ih fotografijama i pripremio za prezentovanje na blogu.
Objektivno, nije prošlo mnogo vremena, ali ja sam tokom poslednjih sedam godina toliko sastavljao (i opisivao) da gotovo sve radove iz perioda u kom sam aktivno i nesebično pokušavao da se pokažem i dokažem doživljavam kao da su nastali pre 100 godina (kad sam, jelte, bio zelen i naivan). Danas sam bolji autor u tehničkom smislu (šta bolji? najbolji! :D), ali tada je bilo mnogo više duše i entuzijazma u mojim ukrštenicama. Više mi ništa ne znače aplauzi i pohvale (osim kad su u kešu :P), a takoreći onomad sam želeo da svi vide koliko ja to dobro radim. Više nisam siguran da li volim ili ne volim da ukrštam (često to radim iz navike, ponekad iz praktičnih razloga), a pre samo 7-8 godina sam sastavljao iz čiste ljubavi. Zato se vrlo rado vraćam svojim počecima.
Objektivno, nije prošlo mnogo vremena, ali ja sam tokom poslednjih sedam godina toliko sastavljao (i opisivao) da gotovo sve radove iz perioda u kom sam aktivno i nesebično pokušavao da se pokažem i dokažem doživljavam kao da su nastali pre 100 godina (kad sam, jelte, bio zelen i naivan). Danas sam bolji autor u tehničkom smislu (šta bolji? najbolji! :D), ali tada je bilo mnogo više duše i entuzijazma u mojim ukrštenicama. Više mi ništa ne znače aplauzi i pohvale (osim kad su u kešu :P), a takoreći onomad sam želeo da svi vide koliko ja to dobro radim. Više nisam siguran da li volim ili ne volim da ukrštam (često to radim iz navike, ponekad iz praktičnih razloga), a pre samo 7-8 godina sam sastavljao iz čiste ljubavi. Zato se vrlo rado vraćam svojim počecima.
Нема коментара:
Постави коментар