26.03.2018.

To je taj Mošo

Čitam u jednim novinama o negativnim reakcijama koje je izazvala strana iz čitanke za IV razred osnovne škole, gde su tabelarno prikazani značajni srpski književnici, slikari i sportisti. Dakle, neko ko je od države ili kakve više sile izabran da piše tu sitnu knjigu, nabrojao  je, po službenoj dužnosti, pozitivne uzore. No, problem je u tome što su mnogi roditelji stekli utisak da je to učinjeno bez valjanog kriterijuma, po babu i po stričevima.

Prema očekivanju, u samom vrhu liste sportista je Vanja Udovičić. Tu se ništa ne može, no dobro je dok deca to ne shvataju i dok se autori udžbenika uzdržavaju od otvorene politizacije sadržaja. Ali, suprotno očekivanjima, na listi književnika se nisu našla mnoga velika i značajna imena. A našao se, barabar sa Andrićem i Radovićem, možda ni kriv, ni dužan, a možda sasvim zasluženo, pesnik za decu i mlade, Mošo Odalović.

Vrlo je neprijatno čitati uvredljive komentare koje su na društvenim mrežama ostavljali internet kritičari, analitičari, filozofi i ostali mudijaši bez lica, po svoj prilici i bez mozga. Da je Mošo lani umro, možda bi neko i našao opravdanje za veličanje njegovog opusa, a živog ga uglavnom nipodaštavaju i bez pardona tvrde da nikada nisu čuli za njega.

Ja, pak, odlično poznajem delo Moše Odalovića, možda zato što pripadam generaciji koja je verovala samo dečjim pesnicima (pod sankcijama, u hiperinflaciji, dok su 300 kilometara zapadnije vršnjaci gladovali i ginuli), a još verovatnije: zato što me je jedan susret naveo na zbližavanje. Naime, kao trinaestogodišnjak sam imao čast da se upoznam sa njim, i nikada ni pre, ni kasnije nisam sreo tako poznatog i priznatog književnika (a sreo sam ih na desetine) koji je bio toliko srdačan prema potencijalnom kolegi tj. prema meni. Bilo je to pre više od 20 godina: Mošo je gostovao u jednoj školi, a mene je, kao mečku Božanu, tamo odvukla nastavnica književnosti i nagovorila da izdeklamujem svoju poemu (zvala se "Zbogom, detinjstvo"). Sada mi oprostite na neskromnosti, možda to  u realnosti i nije bilo tako sirovo i očigledno, ali u mom sećanju: Mošo  je (bio) iskreno oduševljen! A onda me je pozvao u zbornicu da razgovaramo, i tamo je insistirao da budemo egal. Kao da smo obojica pesnici iz čitanke

Iako nisam postao ni pesnik, ni pisac, i uprkos tome što sam odavno izgubio želju da uđem u čitanku, nisam zaboravio da u tom svetu ima izuzetnih ljudi. Kao pozitivan model ponašanja, a onda i kao pesnik koji savršeno razume decu i od srca im daje tačno ono što im treba, mislim da je Mošo Odalović i te kako zavredeo mesto na spisku preporučenih autora za mlađe osnovce. Ja ga ne bih izostavio, makar morao da biram između Ršumovića i njega. 

"Ukrštenica", Mošo Odalović

I još nešto: bez obzira na to što znam da je Mošo jedan od retkih koji je u svojoj poeziji (bar) jednom upotrebio motiv ukrštenice, utvrdio sam da mu nikada nisam posvetio ni jedan jedini sastav! Možda sam ga nekada i negde uzgred spomenuo, ali baš nijednom nisam tematski obradio njegov lik i delo, i pride ostavio izrez za fotografiju. Ne bih rekao ni da su drugi to često činili, a da jeste bilo tako - možda bi danas bilo manje pitanja u stilu: "Ko je taj Mošo i šta traži na listi?" Zato ispravljam šta se ispraviti može. 

Skandi - Moša Odalović - autor: Mladen Marković


3 коментара:

zarptica.53 је рекао...

Lepo! Bravo!
Živela Enigmatika!
Žarko

Nedjeljko Nedić је рекао...

Ime mu je zanimljivo, a nijednu njegovu knjigu nisam nikada pročitao.

Mel Mandraković је рекао...

Zove se Momčilo, Mošo je nadimak.