29.01.2018.

Pola veka sa Lisicom

Karijeru je zvanično započela 1968. godine, kada je kao pevačica rok benda Zlatni akordi nastupila na subotičkom festivalu Omladina, sa pesmom "Sunce sja za nas". No, zapravo je startovala godinu dana ranije u RTB - u sa bendom O'Hara, te je prve tonske (i video) zapise napravila u Beogradu. Zato je prošle godine na Dan zaljubljenih proslavila pedesetogodišnjicu muzičkog rada (i svoj 67. rođendan) koncertom u Sava centru (a i ovog februara će pod istim sloganom pevati na istom mestu, mada nije baš uobičajeno dva puta zaredom slaviti isti jubilej na isti način). Njeno ime je Josipa Lisac.

Malo koji izvođač se može pohvaliti tako toplim prijemom od strane muzičkih stručnjaka, kritičara i estradnih novinara kao ova jugoslovenska (danas samo hrvatska) muzička diva. Za nju još niko živ nije znao, osim malobrojnih Zagrepčana koji su u nekoj bašti čuli grupu O'Hara, a u muzičkim listovima poput Džuboksa, već su pisani hvalospevi o njenom retkom talentu! Jedina prepreka koju je buduća hit-pevačica morala što pre da savlada ticala se imidža, jer baš i nije izgledala po JUS - u: bila je pozamašna, muškobanjasta, furala je frizuru (svoje) babe iz Hlebina, tako se i odevala, a nosem je - kako to kaže Lane Gutović - mogla da ubode želju kad popije kafu.

Na Opatijskom festivalu 1968. godine, prvi put bez čopora momaka iza sebe, pred publiku je izašla jedna sasvim nova Josipa Lisac, stilizovanija, odevena u duhu egzistencijalizma, sa Šer-frizurom... i sa novim nosem. U alternaciji sa Senkom Veletanlić, pevala je šlager Arsena Dedića "Što me čini sretnom" - i začas napravila pometnju na estradi! Veletanlićka (inače, u to vreme jedna od najrespektabilnijih pevačica zabavne muzike) nakon festivala se požalila da je deset godina čekala takvu numeru, a kad je konačno dobila - niko nije zapazio njenu interpretaciju jer je lovorike pobrala mlada koleginica.

Iako je vremenom postala sinonim za ekscentričnost, ta Josipa sa Opatijskog festivala još uvek nije obećavala nikakvu ekstravaganciju: novinari časopisa Plavi Vjesnik su posetili njen dom, i predstavili čitaocima jednu naizgled sasvim običnu mladu devojku iz radničke porodice, koja sa ocem Josipom (koji voli kad mu kćer peva narodne popijevke na uvce!), majkom Anom i sestrom Mirom ("svi misle da smo blizanke") živi u malom stanu, planira da studira engleski jezik i stalno proverava račun u banci jer još nije dobila prvi honorar. Na posteru je i dalje izgledala kao staramajka iz Hlebina.

No, u rekordnom roku, Josipa je postala nešto nalik zvezdi: privukla je pažnju širokog (i u svakom smislu nazadnog) jugoslovenskog auditorijuma svojim čudnim ponašanjem i skandaloznim izjavama, a kolege i novinari su je često opisivali kao drsku, lajavu i punu sebe. Stoga su o njoj pričali (i zagledali je) i oni kojima je njeno pevanje zvučalo kao njavrkanje mačke, što će reći da već početkom sedamdesetih nije bilo živog čoveka u Jugoslaviji koji nije znao za Lisicu. Tako je vlasnica neobičnog alta tj. kontraalta sa nazalnim distorzijama i šiškama ošišanim do korena (prva bizarna frizura koju je ponela!) postala potencijalni superstar. No... i dalje nije imala hit: vukla se po festivalima i pevala šta su joj svirali, ali šlagerčići sa rok i bluz elementima nisu lako ulazili u uši. Istina, uživala je nepomućeno poštovanje i podršku muzičkih eksperata, i verovatno bi otišla na Evroviziju 1970. godine (sa pesmom "Još te čekam") da po ključu i za prsa nije pobedila izvesna Slovenka Eva Sršen.

Nije pobedila ni na Opatiji '70 sa pesmom "Oluja", ali niko nije ostao ravnodušan: na festivalu lakih nota i uštirkanih pevača, prvi put je viđen nastup a la Dženis Džoplin! Josipa je sa sintetičkom perikom i oslikanom haljinom sa šlicem do pupka vrištala u mikrofon, na zaprepašćenje svih tetaka i strina sa isheklanim kragnicama, i napokon se izmigoljila iz nametnutog kalupa dosadne šlagerašice, približivši se svojoj generaciji. Jer... u duši je bila rokerka i pomodarka koja sanja o Americi.  U to vreme se, kaže legenda, slikala za nekakav omladinski časopis u pozi Kipa slobode, i to sa onom reproduktivnom alatkom u ruci, pa ipak nije postala ultimativni idol mladih.

Imala je neobičnu vokalnu snagu, interesantan muzički izraz, pratila sve zapadnjačke tokove, a nije bila superstar Terezinog formata. Ne može se reći da nije izvodila komercijalnu muziku, jer je pevala sve i svašta (pa i to), ali je ponašanjem više odbijala nego što je privlačila, a muzičkim lutanjem uporno zbunjivala publiku. No, ludo je želela da bude zvezda, i u toj želji joj je nesebično pomogao on:  Karlo Metikoš, nekadašnji roker, u Evropi poznat kao Matt Collins. Bio je njen heroj iz tinejdžerskih dana, a onda joj je postao životni saputnik i stavio sav svoj talenat u službu njene karijere.

Ova Josipa koju svi poznajemo je, na neki način, projekat Karla Metikoša. Počev od prve nagrade publike na Zagrebačkom festivalu '72 ("Dok razmišljam o nama"), preko kultnog albuma "Dnevnik jedne ljubavi" (1973), rok-opere "Gubec-beg" (1975), LP - ja sa džez-obradama (1976), neuspelog pokušaja da osvoji SAD (1979), zaokreta ka komercijalnom popu (1980), i odluke da svoje scenske nastupe pretvori u performanse sa instalacijama, rogovima ili zmijama na glavi - stajao je on. I tako je bilo sve dok ih smrt nije rastavila (1991), a od tada Josipa sama pomera sopstvene granice i dosledno demonstrira umetničku slobodu od kakve su odavno odustali njeni velikosvetski prethodnici, poput Eltona Džona, a koja je u ovom milenijumu postala zaštitni znak Lejdi Gage

Možda Josipa objektivno i nije tako originalna scenska figura kakvom je proglašavaju egzaltirani novinari i njeni poštovaoci, jer se gotovo sve u njenoj karijeri oslanjalo na postojeće modele sa Zapada, ali je vremenom postala svojevrstan hrvatski i regionalni brend, i danas smo svi pomalo ponosni na nju. Čak i kada joj u mašti oduzmemo kosu boje ničega, morbidne šešire ili haljine iz horor filmova, ostaje jedna muzička veličina, koja je sama po sebi dovoljno vredna da joj napadna ekstravagancija nije neophodna da bi doživotno bila poštovana. Ali, Josipa očito kani da doživotno ostane zvezda, i s obzirom na to da je njena karijera njen život, verovatno će - kao svi predani umetnici - i umreti na sceni, upakovana u nekakav šareni najlon, sa satelitskom antenom na temenu, šminkom iz Noći veštica... i sa mikrofonom, naravno. 

Na ovom mestu valja još pobrojati i naslove iz njene diskografije koji su u enigmatskom smislu najatraktivniji: BUDI DOBAR, IDEŠ, I TEČE TEČE VRIJEME, JA BOLUJEM, JANINO LUDILO (iz rok-opere), KALINO MOME (feat. Garo Tavitjan), KAO STRANAC, KAPETANE MOJ, KARTE NA STOL, KRENULE SU LAĐE, LICE MLADOSTI, LJUBAV ŠTO SE GASI, MISTER GAF, MOJA MAGIJA, MREŽE LJUBAVI, NA NA NA NANAIVNI, NE BUDI LUD, NE ŠTEDI ME, NEMA SUNCA, NITKO NIJE KAO TI, OSTAJEŠ MI SAMO TI, OSTAVI TRAG (feat. Tihomir Pop Asanović), PLAČEM, PO PRVI PUT, SAMO ILUZIJA, SANJALA SAM, SLOBODA I MIR (feat. Guido Mineo), SPUSTILA SE KIŠA, TEBI PUTUJEM (feat. Chui), TI SI GENIJE, TI SI KO LED, TI ZNAŠ, TIHA NOĆ, TRAJE NOĆ, TRI KRALJA JAHAHU, TU, U MISLIMA, ZAR NEZVIRA VODA.


2 коментара:

N. Petkovski је рекао...

U Americi su je znali i kao JOSEPHINE FOX (DŽOZEFINA FOKS)

Nedjeljko Nedić је рекао...

Bila je nedavno gošća u HTV-ovoj emisiji "U svom filmu". Nevjerojatna je.