Svojoj podugačkoj listi vrtoglavo belih kombinacija dodajem novu molersku belinu 14 x 6, jedan hobistički sastav nastao iz želje da proverim jesam li zarđao ili godine ipak rade za mene.
Rezultatom nisam razočaran. Kao najveću vrlinu ukrštenice ističem laku rešivost (takoreći, sama se rešava), što je u suštini i najbitnije kod radova sa velikim brojem naslaganih dugačkih pojmova. Hipotetički rešavač (a možda će biti i realnih) pri susretu sa belom grdosijom može paralisano buljiti u praznu mrežu ukoliko ne uspe na keca da joj priđe i nekako je otvori. Zato je u ovom slučaju posebna pažnja posvećena poziciji same glavne kombinacije, što znači da - ukoliko se odgonetanje odvija odozgo naniže - rešavač gotovo neosetno prelazi sa kratkih i jednostavnih pojmova na duže i složenije. 4-5 jednoslova oko beline su, u tom smislu, više pomoćna sredstva za ulaz u belinu nego nedostaci kombinacije. Takođe, svih šest 14-oslovnih pojmova zasigurno postoje u jezičkom fondu svakog govornika srpskog i srodnih jezika, tako da naročito enigmatsko predznanje nije ni potrebno za rekonstruisanje.
Što se sadržaja u drugom smeru tiče, tu bi već ponešto moglo i da se otkrije. Recimo, otkrivamo zanimljiv razgovorni uzvik iz naslova posta, koji je spontano zamenio ranije nezaobilaznog batu, a eto prilike i da se upoznamo sa jednom mladom violinistkinjom koja se nekim čudom provukla kroz belinu. Najpre sam planirao da u izrezu bude bokserski svetski šampion iz kombinacije, ali sam onda rešio da dam prednost umetnosti, tim pre što je i sam rad neka vrsta enigmatske umetnine.
Uzgred, ovim postom zatvaram sezonu i najavljujem pauzu do jeseni.
Pre nekoliko godina, možda 4, bio sam prisutan dok su neki ljudi telefonom naručivali ketering za slavu svog preduzeća. Gospođa koja je razgovarala sa menadžerom je ponavljala ono što čuje kako bi njen suprug odobrio ili odbacio predlog. U nekom trenutku, pitala ga je: "Je l' hoćemo kanapee s tunom (i možda s krastavcima, maslinama, limunom... svejedno)?", a meni se upalila lampica!
Da je rekla "s tunjevinom" to se verovatno ne bi desilo.
Elem, 2014. godine, kad sam radio molersku belinu 14 x 6 (koja je objavljena u prvom almanahu) najviše me namučio uspravni niz APESTU. I to je tako stajalo danima, a ja sam se povremeno vraćao i pokušavao da pronađem pristojno rešenje. Na kraju sam otkrio neku slovačku atletičarku koja se zove NADA PESTUNOVA. Bez obzira na to što je reč o sportistkinji koja je u disciplini štafeta 4 x 400 metara osvojila zlato na nacionalnom prvenstvu (1998), nevoljno sam je uključio u svoju belu konstrukciju (jer je za nas objektivno anonimna, a njeno ime + prezime ima čak 13 slova, što je mnogo za potpuno nepoznat pojam).
Kombinacija s tim pojmom je, istina, bila lako rešiva, no meni je izgleda u malom mozgu ipak ostao utisak diskrepance i nedovršenosti. I u jednom tranzitivnom stanju svesti, baš onako kako je to svojevremeno opisao Viljem Džejms, aktivnu prazninu je iznenada popunio niz slova KANAPE S TUNOM. Istog trena sam shvatio da je to pojam za kojim sam nekad tragao, a nisam bio ni svestan da to pamtim. Eto, 6-7 godina kasnije sasvim spontano sam došao do drugog, boljeg rešenja, i to u trenutku i na mestu gde sam se tome najmanje nadao.
Još tada sam hteo da napravim rimejk sa tim kanapeom, ali odložio sam za sutra, pa za prekosutra... i to je tek sada došlo na red. Naravno, usput sam izmenio još neke pojmove i pokušao da napravim profesionalnije izlaze iz glavne kombinacije, a suštinski, to je i dalje isti rad u novoj verziji. Kanapei se, inače, kao popularno predjelo po pravilu javljaju u množini, no sasvim je opravdano koristiti jedninu jer se, dabome, jedu na komad (nisam bio prisutan, ali garantujem da je gospođa s početka priče svakom svom gostu nudila te male sendviče na sledeći način: "Probaj, molim te, jedan kanape s tunom").
Ideja, tačnije namera je stara skoro dve godine, ali nisam stigao da je realizujem na vreme. Naime, povodom desetogodišnjice bloga Enigmagika (2023) planirao sam da pripremim jedan almanah sa odabranim ukrštenicama (peti po redu, ako računamo samo format A4).
Najzad je došao i taj trenutak. Postovi koje ste tokom prethodnog (i ovog) meseca mogli da čitate na ovom blogu, zapravo su priče koje su inspirisale sadržaj nove Mandrakove Enigmagike. Oni koji su redovno pratili objave, u almanahu neće pronaći mnogo friškog materijala, no ima i toga: pojedini sastavi su malo izmenjeni, usavršeni i/li priređeni na drugačiji način. S obzirom na to da sam u međuvremenu sklopio mini almanah posvećen našim evrovizijskim predstavnicima od 2007. do danas, a i s obzirom na neuspeh, iz prvobitnog koncepta sam isključio skandinavku sa ovogodišnjim predstavnikom Srbije na ESC. Umesto te, napravio sam skandi koja je našla mesto na zadnjoj strani almanaha sa naslovom "Nisam ja, majke mi". Naime, hteo sam da ispričam kako me babe godinama zaustavljaju ispred Srpskog narodnog pozorišta, ubeđene da sam gumac koga relativno često viđaju na daskama te ustanove... I tek što sam se navikao na tu neobičnu pojavu, pojavio se još jedan glumac s kojim me identifikuju na svim mogućim mestima. Sva sreća, pa nijedan od njih dvojice nije bogzna kako popularan, inače bih morao svakodnevno da delim autograme i da se slikam sa obožavateljkama koje ne žele da poveruju da ja nisam taj. Od detaljne priče sam odustao (mislim da to ipak nije za ovaj blog), ali sam ukrstio svoje dvojnike i to je, uz skandinavku sa naslovne strane (koja je prevashodno dekorativna), jedina premijera u almanahu.
Takođe, ukrštenica sa dvojnicima je jedina (od 15) sa belinom 7 x 7 (takvih kombinacija mi je stvarno preko glave). Almanah iz 2014. je, poređenja radi, bio mnogo belji, a možda i bolji jer su moj entuzijastični enigmatski izraz iz tog vremena i već bajati (i osujećeni) zanat iz vremena sadašnjeg ionako dve potpuno različite stvari. Po mom dubokom uverenju, najbolje sam sastavljao upravo te 2014. godine, a kasnije sam iz godine u godinu postajao sve indiferentniji prema (svojim i tuđim) enigmatskim kreacijama. Istina, još uvek nisam sasvim indiferentan, ima perioda kad rado i mnogo sastavljam, ali impuls za istraživanjem i osvajanjem se ugasio. Zato u novom almanahu nema velikih senzacija.
Mandrakovu ENIGMAGIKU (br. 5) možete prelistati i preuzeti u pdf formatu OVDE.
Serija "Srećni ljudi" prepuna je živopisnih heroja i antiheroja, počev od udarnog seniorskog dvojca koji čine Aranđel i Ristana-Riska Golubović (Bata Živojinović i Radmila Savićević), preko komšije Mihajla Ostojića Godzile (Nikola Simić), do snahinog oca Tiosava Marjanovića Garca (Žika Milenković) u trećoj sezoni. Takođe, mnogi glumci koji su u taj projekat ušli sa etiketom "genijalci", ne samo da su ispunili, već su i premašili očekivanja reditelja i publike (a scenarista Siniša Pavić i reditelj Aleksandar Đorđević su glumcima davali slobodu u građenju likova, kao što su svojevremeno Novak Novak i Dejan Ćorković u "Pozorištu u kući" dozvoljavali Guti Dobričaninu da sam smišlja replike Vase S. Tajčića i da mu "iz sebe" dodaje sve osobine koje smatra potrebnim). Normu su zasigurno premašili: Ivan Bekjarev kao Boško Despotović, Seka Sablić kao Marijana Kolaković, Danilo Lazović kao Šćepan Šćekić, Zoran Rankić kao Žarko Popara, Svetlana Bojković kao Antonija Miloradović, Đuza Stojiljković kao Marinko Bidžić, lažni grof Tintoreto... i mnogi drugi.
Ima glumaca koji i od lošeg teksta mogu da naprave dobru ulogu, mada su Paviću takvi bili nepotrebni: njegovo personalizovano pismo išlo je naruku i neiskusnim tumačima, samo je bilo bitno da imaju nešto malo talenta. Zato na njegovoj podugačkoj listi autentičnih, ludih i nezaboravnih karaktera, ima bar desetak TV junaka koje su oživeli i oblikovali ne naročito popularni, ali i neki dotle nepoznati glumci. Tako je za široki auditorijum anonimna Katarina Vićentijević odlično dočarala Zagorku Patrnožić Zazu, Dragan Mićalović ljubavnika Cane Fontane Kucu, a mali Janko Milivojević (Nebojša-Neca Golubović) je sa samo šest godina demonstrirao uživljenost kakvu mnogi profesionalni glumci ne dosegnu tokom čitave karijere.
Kojoj kategoriji glumaca je pre "Srećnih ljudi" pripadao Dušan Golumbovski (1941-2016) nije lako odrediti, zato što je te 1993. godine popularnost koju je imao šezdesetih već bila pluskvamperfekat. Istina, bolje je prošao od Milutina Mikija Mićovića koji je karijeru počeo kao filmska i TV zvezda, a u zrelim godinama je statirao ili igrao sitne i sporedne uloge bez imena (sličnu sudbinu imali su i: Dušan Bulajić, Tamara Miletić, Mirjana Nikolić, čak i Stanislava Pešić). Golumbovski je konstantno bio prisutan na ekranu, ali je još od "Vrtloga" i "Roja" vazda bio u nekom drugom, trećem planu, i uloga sudije u "Boljem životu" je zapravo najveća TV uloga koju je tumačio pre Ozrena Slodatovića. A taj sudija je neutralan tip, ne izaziva nikakve emocije kod gledalaca (mada se redovno pojavljivao u seriji, ukupno 12 puta), pa ni Golumbovski tokom emitovanja "Boljeg života" nije mogao biti u fokusu.
Svi naši glumci vole da budu u fokusu i svi oni celog života čekaju ulogu koja će im doneti masovnu popularnost... makar stradali zbog nje. Ako ta uloga dođe prerano, zaista ih može osakatiti. Na primer, Jovan Janićijević je bio jedan od najboljih studenata Akademije od njenog osnivanja, mogao je da igra sve, od pisara Viće do Hamleta, čak mu se i Holivud smeškao, a eto, svi ga znamo kao Burduša (i većinski verujemo da je bio Rom). U slučaju Dušana Golumbovskog, velika i upečatljiva TV uloga je stigla tačno na vreme i toliko je zavoleo tog svog Ozrena da je pristao da ga igra i u "Beloj lađi" nakon penzionisanja, dok je sve ostale angažmane odbijao.
Ozren Soldatović je, inače, milioner iz mafijaških redova, danas bismo rekli: tajkun, što će reći: neka vrsta TV anticipacije nemile stvarnosti koja će nas snaći tek nekih desetak godina nakon završetka serije. Izraz koji mu je Dušan Golumbovski dao uključuje beskrupuloznost u osvajanju, surovost u obračunavanju, ali i nepodnošljivu nesigurnost i potpuno neočekivanu brižnost i nežnost prema okrutnoj maćehi koja ga je u mladosti izbacila iz kuće. To je, dakle, jedan vrlo kompleksan TV lik koji je mogao biti odigran na milion načina, ali je vrlo verovatno da nijedan drugi glumac ne bi uspeo da napravi tako životnu kreaciju od te uloge. Uz to, Golumbovski je negativcu dao senzibilitet koji ga gledalištu čini pristupačnim, čak simpatičnim i umesto distance koju čovek zdravih rezona nužno formira u odnosu na likove iz miljea kome Ozren pripada, na neki način nam je omogućio da ga sažaljevamo, da mu se podsmevamo i da ga razumemo.
U ovom tekstu nema mesta za detalje iz životopisa Dušana Golumbovskog, za njegov neobični pedigre, muzičke sklonosti i alkoholizam, ali želim da iznesem jedan zanimljiv podatak: on je jedini glumac koji je - kao veliki fan ukrštenih reči - specijalno za Enigmu sastavio ukrštenicu (mislim da je nije sam opisao, to je prepustio Milanu Šabanu). Rekao bih da je to bilo 2001. godine na nekom skupu (verovatno povodom pedesetogodišnjice izlaženja Enigme) i po mom sećanju, sastav je bio poprilično naivan, sa gomilom crnih polja, ali sasvim upotrebljiv (format 21 x 15 ili neki sličan). Šaban nije korigovao ni najkritičnije delove jer je očigledno želeo da prikaže i od zaborava sačuva izvornu verziju, kao svojevrsni raritet, a ja se još sećam da je u izrezu bila slika Đine Lolobriđide. Nažalost, nisam sačuvao taj broj.
Časopis Mali Neven (namenjen deci do 10 godina) već nekoliko meseci donosi rubriku Lukino ćoše sa zagonetkama u stihu za najmlađe čitaoce (do 7 godina). Junak enigmatskog feljtona je Luka Klikeraš, šestogodišnji dečak sklon zagonetanju, koji se u svakom broju obraća publici po tri puta, ilustrovanim mozgalicama i instrukcijama u stihu. Pored mene, za Lukino "rođenje" zaslužna je ilustratorka Maša Pavlović, koja nepogrešivo prati moje zamisli i vizuelno ih oblikuje. Dosad smo realizovali 12 zagonetaka, od planiranih 24.
U potrazi za nekom svojom ukrštenicom sa Đuzom Stojiljkovićem, naišao sam na jednu iz 2011 (iz serije radova Glumački parovi). Međutim, nimalo mi se nije dopala i najpre sam pokušao da je popravim, a onda sam odustao i sastavio sasvim novu, a na istom formatu i sa istim tematskim pojmovima. Tematski pojmovi su, dakle, Đuza, njegova koleginica i supruga Olga i legendarna serija u kojoj su igrali.
Imam najmanje dva razloga za ovu besedu: RTS po iksipsiloniti put reprizira originalno "Pozorište u kući" (i nas, fanove te serije, iznova boli petnaestak izgubljenih epizoda jer znamo da ih ni ovoga puta neće emitovati), a narednog meseca se navršava decenija od Đuzinog odlaska. Njegova koleginica iz serije i supruga u stvarnom životu napustila nas je mnogo ranije, još davne 1987. godine, a da li je otišla u legendu ili u zaborav nije baš najizvesnije, s obzirom na to da se na internetu ne može pronaći nijedna njena valjana portretna fotografija. Takođe, na Trgu glumaca u Kruševcu nema njene biste, iako je ispunila četiri uslova za tu počast: Kruševljanka je, izvanredna komičarka (ako između prvog i drugog podatka uopšte ima razlike), nagrađivana umetnica i večna stanarka Aleje zaslužnih građana.
Olga Stanisavljević, odmila i najčešće Olgica (1930 - 1987), nije bila superzvezda kalibra Seke Sablić, niti je tome težila, ali je ono što se o njoj danas zna i što je preseljeno na virtuelni plan ponižavajuće malo. U doba najvulgarnijeg senzacionalizma otkad svet postoji, o nekadašnjoj vedeti Beogradskog dramskog pozorišta i mlade Televizije Beograd na internetu se zakopitila samo priča o navodnom ljubavnom trouglu u kom je pobedio Đuza, a izgubio Ljuba Tadić. Ne postoji portal koje nije prepisao taj trač sa drugih sličnih portala, a da neka alapača nije otkrila pikanteriju i pustila je u etar, Olga bi jamačno bila i ređe spominjana, i to samo u tekstovima o Đuzi, kao njegova supruga bez imena... ili s imenom koje deli sa Rođinom bračnom drugaricom u seriji "Pozorište u kući", svejedno.
Đuza i Olgica su u Kruševcu stanovali u istoj ulici i išli u istu školu. On je pohađao dramsku, a ona folklornu sekciju. Nakon završene gimnazije, on je upisao Rudarski fakultet (i napustio ga nakon 3 semestra), a ona se zainteresovala za glumu. Dve godine kasnije, sreli su se u Akademskom pozorištu (1948). Atestirala ih je Soja Jovanović u "Gogoljevoj ženidbi" i odmah zatim su primljeni na Pozorišnu akademiju. Prve pozorišne uloge odigrali su zajedno, u nekom Nušićevom vodvilju, tumačeći muža i ženu sa četvoro dece. Tada nisu znali da će se desetak godina kasnije venčati, niti da nikada neće biti roditelji.
U brak su stupili 1962. i ostali zajedno 25 godina, do Olgine smrti. Živeli su u Makenzijevoj ulici na Vračaru, vizavi Čkalje, u dvosobnom stanu koji su dobili od pozorišta. Prethodno su godinama bili podstanari Bate Paskaljevića. Đuza je smatrao da je za uspeh tog braka bilo ključno to što su oboje glumci ("Glumcu je teško da nađe ženu koja odgovara njegovom načinu života"). Ona je, pak, mislila da je ključ njihove bračne sreće u tome što mu dozvoljava da bude glavni u kući i što se ne pravi pametna. Svađali su se samo oko novca jer, po Đuzinom priznanju, Olga nije znala njegovu pravu vrednost i "treba mi tri miliona za kućicu na Rudniku" za nju je bilo kao i "treba mi tri hiljade za haljinu" ("u stanju je da potroši taman onoliko koliko ima"). Vozili su "Audi 100 LS" i Đuza joj je rado prepuštao volan.
Đuza je televizijska zvezda postao kao Dvoprstaš u seriji Nebojše Komadine "Rađanje radnog naroda" (1969). Olga godinu dana kasnije, kao Miloradova strina Lazinica u seriji Dragoslava Lazića "Ljubav na seoski način". Usledili su "Diplomci", serija u kojoj je Đuza (opet) igrao jednu od glavnih uloga, a Olga (opet) efektnu epizodu. Tako je bilo i kasnije u svim drugim zajedničkim projektima, da li zbog toga što su reditelji verovali da ona nije dovoljno atraktivna da bi nosila glavne televizijske role ili prosto zato što njen glumački izraz nije odgovarao njihovim zamislima, tek, i u doba kada je bila najaktuelnija, Olga je delovala iz drugog plana. I onda je došlo na red popularno "Pozorište u kući", a komšinica Rajka se u prvoj sezoni od 28 epizoda pojavila samo tri puta. Međutim, epizoda "Razvod na đački način" ostavila je tako jak utisak na gledaoce da Novak Novak nije imao dilemu: Rajka je morala postati češći gost porodice Petrović. Igrom slučaja, ekipa RTB - a je bila na setu baš tokom snimanja te epizode, kada je tema emisije Znanje-imanje bila "Kako nastaje Pozorište u kući" (u zimu 1972/73).
Čeda Mungos (Bata Paskaljević), nastojnik TV solitera u Lapskoj (1)19, šesti je glavni lik "Pozorišta u kući", te se njegova supruga Rajka u seriji spominje mnogo češće nego što se pojavljuje (za razliku od Radmile Savićević koja se javno žalila što je premalo zastupljena u drugoj sezoni, Olga je bila zadovoljna sa svega 10 pojavljivanja tokom 4 sezone). Rajka je priprosta i površna, ali lukavo manipuliše Čedinim emocijama i napušta ga svaki drugi-treći dan, nezadovoljna njegovom visinom i očekivanjem da mu bude verna. Zapravo, ona je histerična nimfomanka koja samo želi da "frapira" tunjavog i sitnog Mungosa i probudi u njemu mužjaka, pa u te svrhe obožava svog bivšeg muža Noleta, prima muške posete kad je sama u stanu, ide u bioskop sa poslovođom, napadno koketira sa Belaninim Savom (...) i divi se svim krupnim muškarcima, poput Parlova. Takođe, žudi za pripadnošću visokom društvu (članove porodice Petrović/Nikolajević doživljava kao pripadnike više klase) i u te svrhe se služi glomaznim rečima stranog porekla koje čestito i ne razume, sa sve uzrečicom "mame mi". Ukratko, komšinica Rajka je jedan urnebesno komičan lik, vrhunski protumačen glumom Olge Stanisavljević.
U jednoj epizodi "Pozorišta u kući" Rajka i Rođa se sreću ispred lifta i skoro je nemoguće ne zapaziti sa kolikom naklonošću i toplinom Đuza razmenjuje replike sa svojom Olgicom (premda je to takoreći izlazilo iz scenarija). To je, zapravo, retka prilika u kojoj su njih dvoje delili kadar i retko svedočanstvo o njihovoj vezanosti.
U poslednjoj, petoj sezoni "Pozorišta u kući" (1984) Rajke nije bilo. Olgica je već bila veoma bolesna i morala je da pauzira. A želela je da se vrati na scenu... i čim joj je bilo malo bolje, zaista se vratila predstavom Zorana Tasića "Bečki tango" u BDP - u. Posle operacije grla, glas je nije ponajbolje služio, ali je rolu Marije, nekadašnje zvezde kabarea koja u starosti radi kao čistačica tumačila s neobičnim nadahnućem i nadala se da će je igrati do penzije (partner joj je bio takođe potcenjeni i zaboravljeni Miodrag Deba Popović). Za tu ulogu nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda. Iste godine je preminula.
Đuza se odmah potom iselio iz zajedničkog stana jer nije mogao da podnese samoću u tom prostoru i tri meseca je proveo kod roditelja u Kruševcu. Tri godine kasnije, navodno na nagovor Ljube Tadića, ponovo se oženio. Iako je bilo zamišljeno da ovo bude priča o njemu, prednost sam dao njegovoj voljenoj supruzi Olgi Stanisavljević, o kojoj se tako malo piše. Verujem da bi i Đuza mnogo radije pročitao tekst o njoj, nego o sebi.
U januaru se navršilo 90 godina od rođenja rokenrol superstara čija se zvezda još nije ugasila, iako se u legendu preselio davne 1977. godine. Reč je o Elvisu, naravno.
Što se prezimena tiče, da budem iskren: ne znam šta nam valja činiti. Iz neobjašnjivog razloga, u naše uši, kolektivnu svest i popularnu kulturu ušao je sa I i kao takav je ikonizovan. Dakle, više od 50 godina bio je Prisli, iako su i u vreme kada je bio aktuelan verovatno postojali neki anglisti ili bar sluhisti koji su ukazivali na pogrešnu transkripciju. Istina, među novinarima ih nije bilo jer se u našoj štampi od početka do kraja, ako kraja ima, dosledno koristio neispravan oblik prezimena.
Mali kuriozitet: Elvis se kao Prisli svojevremeno našao i na albumu Lepe Brene, i to ne na bilo kom - već na najprodavanijem muzičkom izdanju u istoriji PGP - a iz 1984. godine (sa 1 100 000 prodatih primeraka)! U numeri "Moj je lola zvezda rokenrola", za koju je tekst napisao novinar Dejan Pataković, saznajemo da taj lola jadan misli da igra ko Prisli! I uopšte, ta rima misli-Prisli korišćena je i pre i posle u svakojakim prilikama: u filmovima, serijama, šou programima itd.
U 21. veku, sa preuzimanjem dominacije elektronskih nad drugim medijima, iskrsla je potreba za revizijom loših transkripcija. Među prvima je revidiran Elvis Presley i poslednjih godina ga, eto, treba zvati Presli, baš onako kako ga zovu (i oduvek su ga zvali) svi ostali narodi sa sluhom.
U čast Kralja, napravio sam jednu ukrštenicu i ostavio mogućnost da svako unese transkripciju prezimena koja mu je srcu draža! Naime, sa tim spornim I tj. E ukrstio sam ime boksera Holifilda (o kome je ranije bilo reči na blogu) i tu sad možemo upisati Ivander (ko ne odustaje od Prislija, neće odustati ni od Ivandera, logično) ili revidirana transkripcija Evander (za rešavače koji idu ukorak sa vremenom). Uzgred, skandinavka je malo teža (nije baš glavolomka, ali prevazilazi srednji nivo težine) i uz standardno rešavačko znanje zahteva i napredno poznavanje pop-kulture.
Na ovom blogu se povremeno do često mogu videti enigmatski ekskluziviteti, tačnije: ukrštene reči kakvih nema ni na drugim blogovima, ni u štampi, niti ih je ikad bilo. To se, naravno, ne odnosi na raznorazne eksperimentalne poduhvate koji sadržajem diskredituju sami sebe (takvih radova ima u štampi, a pogotovo na blogovima), već na standardne ukrštenice sa nestandardnim, ponekad i neviđenim elementima.
Skandinavka koju danas prezentujem sadrži retku ugaonu kombinaciju 6 x 10, tek drugu po redu (prva je takođe objavljena na ovom blogu). Reč je o dekorativnoj belini koju je vrlo teško proizvesti (napomena: ni belina istih dimenzija u centralnom delu ukrštenice, ni ona u uglu bez trostranog ograničenja nisu uporedive sa ovom jer su takvi putevi do velikog pravougaonika od 60 polja mnogo lakši). Dakle, radi se o ugaonoj belini koju može da porodi samo autor bloga Enigmagika (valjda bi za ovih 100 godina to uradio još neko da je umeo).
Ovoga puta sam bio inspirisan aktuelnim dobitnikom Oskara za glavnu mušku ulogu, mada je poslednjih godina njegovo transkribovano ime pretrpelo reviziju. Naime, Adrien Brody se kod nas odavno proslavio kao Adrijen Brodi, a eto, prošlog meseca su ga u našim medijima naizmenično zvali Edrijen i Ejdrijen (drugu varijantu beleži i Vikipedija, koju zaista više niko ne bi smeo da uzima za ozbijno). Jedino je prezime Brodi ostalo netaknuto, mada bi po engleskom izgovoru Ejdrijenu odgovarao Broudi. Prćić je, inače, za slična imena (Adrian, Adrienne) naveo adaptaciju Adrijen (sa oznakom "ukorenjeno"), ali je dodao da bi bliže originalu bilo Ejdrijen (i tako bukvalistima preporučio korekciju). Ipak, mišljenja sam da je korekcija nepotrebna jer 1) udaljava internacionalno ime od osnovnog oblika i grafije i 2) povlači korekciju prezimena, čime novi zbir postaje neprirodan i sukobljava se sa duhom jezika (na primer, po istom izgovornom modelu Alexander vam je Alegzander, Abraham Ejbraham, Archibald Arčibold itd.)
O samoj kombinaciji mogu reći da je malo ozbiljnija od prethodne (sa Kristinom Kovač), iako je ta prethodna bila čistija (tačnije: sasvim čista, bez geografskih i sličnih pojmova). Takođe, kod te prethodne slika nije mogla biti viša od 5 polja, a ovde je izrez za sliku mogao biti i 5 x 9, jer se 9 od 10 vodoravnih šestica moglo opisati bez proširenja ulevo (tu bi BROVAN bio najopskurniji pojam, ali i ovako sam odbacio leksikonski pridev "obrovan" u korist ne baš poznatog glumačkog prezimena; jednostavno, uspravno je sve toliko rešivo da nije bilo potrebe za prisustvom prideva.) I još jedna sitnica: zvezda kombinacije je najpre bila Adrijana Lima, ali sam u hodu odlučio da prednost dam novom dvostrukom oskarovcu (inače, belina je i sa Limom bila skoro savršena, samo je drugi uspravni pojam bio infinitiv, a ne glagolska imenica, a sadašni infinitiv na trećoj poziciji je imao sufiks -acija).
Jedan od najfrekventnijih izama u ukrštenim rečima je ATAVIZAM. Telegrafski opis koji se gotovo mehanički koristi jezgrovito govori o suštini pojave - "nasleđe predaka" -, ali onima koji ništa ne znaju o tome te dve reči vrlo malo znače.
Nasleđivanje fizičkih i psihičkih osobina od davnih predaka, uz preskakanje generacija, dovodi do narušavanja očekivanog filogenetskog obrasca tj. utiče na ontegentski razvoj kroz iznenadno pojavljivanje onih osobina jedinke kojih nema kod njenih roditelja, niti kod drugih poznatih predaka (a kad govorimo o ljudima, prosečan čovek jedva zna po imenu 1 do 2 od 4 parova prababa/pradeda). To bi bio neki opšti koncept, ali specifične atavističke osobine se zapravo mogu javljati i sukcesivno u dve, tri ili više generacija. Ukratko, kad evolucija odbaci određene osobine kao beskorisne ili štetne po dalji razvoj i prilagođavanje, a one se ipak manifestuju na kraju naslednog lanca, znači da su aktivirani neki predački geni, najverovatnije zato što su dominantni u datoj genetskoj konstelaciji .
Uzgred, ja sam pravi pravcati atavista i već godinama, moglo bi se reći i decenijama, ispitujem stavove ljudi o tome koliko i kako geni predaka utiču na psihofizičko postojanje. Broj onih koji veruju da su svi njihovi preci, sa svim osobinama, negdeu njima i, uopšte, broj onih koji su ikada razmišljali o tome - zaprepašćujuće je mali. A u stvari, i zdravorazumski, bez ikakvog pozivanja na konkretne teorije, svako lako stiže do zaključka da su te hiljade i hiljade ljudi koji su naši direktni preci morali preneti silne DNK lance svojim potomcima... i tako do poslednje karike. Recimo, snovi i sve što je sa njima povezano su, na neki način, zaostavština koju svako dobija od predaka (u okviru vrste, naravno). I tako se kod nekoga probudi neki davno uspavani gen, pa sanja dugometražne filmove, iako niko u porodici, u vremenu sadašnjem, nema takve snove. Isti je slučaj i sa mnogim drugim psihičkim ili fizičkim osobinama i pojavama o kojima nauka malo zna.
Književni jezik kasnog 19. veka osetno se razlikovao od današnjeg i većinu književnika iz tog doba doživljavamo kao glasove iz daleke prošlosti. Međutim, uz poeziju Jovana Jovanovića Zmaja odrastaju i deca 21. veka i gotovo nikome ne smeta njena arhaičnost. Istina, u nekim izdanjima urednici se usuđuju da adaptiraju najkritičnije izraze (tako slavni "Gaša" živi u nekoliko verzija), no to je sporadična pojava.
Uopšteno govoreći, u Zmajevim tekstovima pojavljuje se mnoštvo neobičnih reči. Neke od njih su objektivno zastarele, neke su prosto zaboravljene, a ima i onih koje je autor po potrebi izmišljao, kao ljubitelj kalambura. Zmajev rečnik, da ne kažem vokabular, bio je impozantan i prava je šteta što je veliki broj njegovih pabiraka preživeo samo u knjigama. Ima izvanrednih kovanica koje nisu ušle ni u najobimnije i najopštije rečnike (npr. SKOKOLET), te za mnoge izraze samo iz konteksta možemo zaključiti na šta se tačno odnose.
Donja ukrštenica sadrži mali, ali ilustrativan uzorak Zmajeve leporekosti. U centralnoj kombinaciji krije se jedan kalambur (koji nije ušao u opštu upotrebu, ali se i dan-danas širom zemlje igra dečja pozorišna predstava pod tim imenom, iznikla iz pesme "Poziv u komendiju"), a u sporednim delovima mreže su smeštene svakojake reči: poetski elidirana strepnja, 2 zgodna neologizma, 3 arhaizma (od kojih je jedan glagol), 1 grecizam i 1 turcizam. Zmaj je, inače, pri obraćanju (srpskoj) deci izbegavao tuđice, ali tu i tamo je odstupao od tog principa, naročito ako su te reči bile uobičajene u svakodnevnom govoru. Na primer, mi (enigmati) znamo za ARATOS, i znamo da se već 100 godina ne koristi... ali se pre 150 verovatno koristilo u sredini u kojoj je autor živeo i radio.
Imao sam nameru da napravim jednu kombinaciju a la Dopuđa, ali sam u hodu promenio plan i odlučio da prednost dam sadržaju. Naime, Dopuđine slobodne stepenaste beline se, u principu, grade kao u simetričnim ukrštenicama, uz nastojanje da se crna polja dijagonalno nanižu i s jedne i s druge strane. Nizovi ne smeju biti predugački, tj. mestimično se razbijaju dugačkim rečima koje tako postaju prolazi između skupina crnih stepenica. U praksi, to je daleko složenije nego u priči i zahteva mnogo sastavljačkog umeća i iskustva.
Od zahtevnijih kombinacija (i sa osmicama, a pogotovo sa devetkama ili desetkama) ne može se očekivati nepredvidljiva struktura, niti neočekivani izbor reči. Tu autor unapred zna kako će voditi igru i sasvim opravdano angro koristi izlizane glagole (hiljadu puta isprobane u drugim kombinacijama) i raznorazne poštarine, mostarine, maštarije, misterije, lastavice i pastirice tj. jednostavne reči sa suglasnikom na prvoj poziciji, suglasničkim grupama na pozicijama 3 i 4 i zgodnim završecima, poput - ina, -ica, -ici, - ija itd. Pa ipak, đavolski je teško kontrolisati dužine u suprotnom smeru i zato u najveće Dopuđine vrline ubrajam sposobnost da vizuelno proizvede stepenice, a da kombinaciju nigde ne zatvori.
Od tih stepenica sam (opet) odustao jer sam prilično zakomplikovao strukturu i učinilo mi se da bi od početne kombinacije moglo da ispadne nešto lepo ako malo olabavim formalne zahteve. I tako sam oslobodio belinu koja je sada sva u službi tematskog pojma (a to je Jovana Gavrilović, izuzetna glumica koja je posle 15 godina rada najzad skrenula pažnju širokog auditorijuma ulogom u TV seriji "Kamiondžije d.o.o." i na dobrom je putu da svi zapamte njeno ime).
Branka Veselinović se u legendu preselila u februaru 2023. godine, u 105. godini. Ovaj blog je pratio njenu borbu za još malo ovozemaljskog vremena i navijao da se upiše na listu superstogodišnjaka, tj. osoba koje uspevaju da dožive svoj 110. rođendan. Takvih, inače, nema (niti ih je bilo) među javnim ličnostima.
No, u trci za titulusuperstogodišnjaka još uvek učestvuje jedan velikan naše kulture: Vojislav-Bubiša Simić, pionir beogradskog džeza, kompozitor, dirigent i, uopšte, jedna od najznačajnijih ličnosti za razvoj naše popularne muzike. On od 18. marta ove godine krcka 102. godinu života.
U osvrtima na njegov rad, poslovično se u prvi plan stavlja blistava džez karijera, ali široj publici valja predočiti i da je Bubiša direktno uticao na formiranje posleratne beogradske muzičke scene. Sva muzička imena koja su krajem pedesetih lansirana posredstvom radija i televizije u orbitu slave, atestirana su njegovim sluhom. Muzičke manifestacije koje su promovisale zabavnu muziku, poput "Beogradskog proleća", sadržinski su zavisile od njegovih muzičkih ideja i vizija. Zahvaljujući njegovom uticaju, građen je i negovan muzički ukus jugoslovenske bejbi-bum generacije, ali i nekoliko narednih, zaključno sa milenijalcima.
Ukratko, Bubiša je živi spomenik beogradske muzike 20. veka. I uz sve ostalo što je tokom života stvorio kao kompozitor, želim da istaknem predivnu muziku za svih 26 epizoda Bajfordove dečje televizijske serije Neven.
Prošle godine sam se vrlo malo bavio enigmatikom (za odrasle), pa sam uz sve ostalo propustio i odlazak Veljka Dopuđe (1939-2024). S obzirom na to da blog Enigmagika godinama omažnim postovima odaje poslednju poštu autorima ukrštenih reči koje izuzetno cenim, odlučio sam da sa zakašnjenjem posvetim malo pažnje preminulom enigmatskom velikanu.
Verujem da sam već pisao o tome da je Dopuđa krajem devedesetih bio moj omiljeni autor. Sve što je u enigmatskoj štampi nosilo njegov potpis, garantovalo mi je uživanje i pamtim kako sam se radovao kad sam shvatio da je u časopisu Skandi Hobi on autor većine radova. Uzimao sam i Skerco u sve tri varijante (čak sam u više navrata na pijaci tražio i nalazio stare brojeve!), a najčešće sam se, naravno, sa njim družio u Huperu.
Da autor, čak i kad je nenametljiv i bez pompezne reklame, može postati brend ili firma čiji se proizvodi konzumiraju radije nego neki drugi, dokaz je upravo Dopuđa. Barem sam ga ja uvek tako doživljavao. I kad bih sada ispred sebe imao 50 radova poznatih enigmata iz svih perioda, sasvim je sigurno da bih najpre potražio njegov potpis. Prosto, i dalje me zanima sve što je radio, i dalje volim da rekonstruišem njegove stepenaste beline i druge kreacije, i dalje sam u odnosu na njega samo rešavač. A ima mnogo autora koje sam odavno prerastao: neke još kao početnik, neke kasnije. Zapravo, prerastao sam većinu i od tih 50 hipotetičkih sastava, barem 45 me uopšte ne bi interesovalo. Znam ko šta nudi i ne bih gubio vreme na bljutavo enigmatske štivo.
Ukratko, Dopuđa je kao autor zauvek ostao izvan mene, da baš ne kažem: iznad. To je, jednostavno, moj trajni utisak, nešto što me povezuje sa vremenom kada sam bezinteresno voleo enigmatsko stvaralaštvo i valjda sam zato prema Orionu manje kritičan nego prema drugima. Eto, pre nekoliko dana sam rešio jednu njegovu ukrštenicu (objavljenu u Huper Enigmatici u oktobru 1999), vizuelno predivnu, stilski uobličenu, sa ogromnom stepenastom kombinacijom kakvu je samo on umeo da napravi... i ne baš savršenu u sadržinskom smislu. Naime, belinu su spasile "nezarasle rane" s opisom "otvorene ozlede". Takav pojam bih i sebi zamerio jer mi je valjda u nastojanju da se sližem sa kurtama, murtama i ostalim urednicima mozak ispran više puta i sad svaku konstrukciju odbacujem kao neprihvatljivu... a bez obzira na bolna ukalupljivanja kroz koje sam kao autor prošao, i dalje mi ništa ne smeta kod Dopuđe. Isto onoliko koliko mu je npr. Patrnogić gledao kroz prste, bez napora bih mogao i ja.
Želeo sam da za ovu priliku napravim jednu skandinavku u njegovom stilu, da bar zaliči na sve te ukrštenice koje su u dugom periodu održavale i hranile moju ljubav prema ukrštanju... ali... na kraju sam zaključio da je Dopuđa ipak (bio) samo jedan. I volim što je tako.
Danas, kad je tržište enigmatike preplavljeno najjeftinijim, vulgarnim i stereotipnim ukrštenicama sa tom prokletom belinom 6 x 6, želim da se podsetimo kako je uopšte došlo do toga da polupismeni autori (od kojih su kasnije nastali polupismeni urednici i samostalni proizvođači enigmatike) pogrešno shvate ideju belog kvadata od 36 polja usred mreže. Ovde neću govoriti o belinama koje su samo dekorativni elementi ukrštenih reči, u nekom ćošku ili između ivice mreže i izreza za sliku. Zapravo, dekorativna belina je jedna posebna estetska kategorija i za sklonost ka tom vidu enigmatskog izražavanja potrebno je da autor ima izgrađenu estetiku. S obzirom na to da su naš enigmatski prostor krajem sedamdesetih većinski kontaminirale analfabete s majstorskim pismima, estetika se tiho iselila iz standardnih radova, te su beline koje prevashodno služe vizuelnoj lepoti sastava postale sporadična pojava u štampi. I tako je do današnjeg dana.
U popularnim enigmatskim časopisima, počev od kasnih sedamdesetih, može se pratiti razvoj belinašenja i promocija centralne beline 6 x 6. Prošlo je otprilike 10 godina dok četvrtasta kombinacija nije usvojena kao zahtev koji se pošto-poto mora ispuniti. Samo treba pogledati ko su ljudi koji su krajem sedamdesetih bili vodeći enigmatski autori, a onda baciti pogled na listu najzastupljenijih s početka devedesetih, i postaje jasno zbog čega je ukrštenica tokom osamdesetih krenula unazad. Npr. Politikin Mozaik (1979 - 1981) je donosio ukrštenice sa belinama više nego bilo koji časopis iz ranijeg perioda. Autori poput Boška Petrovića i Ljubiše Jakšića su, dakle, pokrenuli trend i demonstrirali aktuelnim i budućim saradnicima kako treba raditi. No... već u samom listu, zamisao je počela da se pretvara u svoju suprotnost. Tako je, recimo, Milan Jelenković među prvima pristupio ukrštanju čiji je belina cilj, a ne posledica dobrog kombinovanja. I malo po malo, tu direkciju su usvojili bezmalo svi autori, bez obzira na to što bar polovina njih nije bila zrela za belinaštvo.
Osnovna ideja je vrlo prosta: centralna belina 6 x 6 je element ukrštenice većeg formata, u kojoj autor koristi visoku kombinatoriku kako bi što gušće izukrštao dugačke reči. Četvrtasta belina je nusprodukt tog rada i ukoliko autor uspe da izvuče pravilan kvadrat, to govori o njegovim ambicijama, trudu, kombinatorskim sposobnosti i sl. Dakle, pravilan kvadrat 6 x 6 je u priči čisto esnafska stvar, poruka kolegama i urednicima "evo šta ja mogu", neka vrsta parade i hrane za sujetu, mada sam po sebi ne garantuje rešavačima kvalitet i ne pričinjava im veće zadovoljstvo nego npr. kombinacija sa belinom 5 x 6 ili svega 5 x 5. Bitno je da se radi o kombinaciji, dakle o spletu dobrih, kvalitetnih pojmova. Ako u pomenutom Mozaiku izanaliziramo sastave najboljih tehničara, zapazićemo da oni u tim svojim kombinacijama insistiraju na strukturi reči, na suglasničkim i samoglasničkim grupama, na nepredvidljivosti itd. Malo je verovatno da ćemo tu pronaći neku ukrštenicu u kojoj je renomirani autor sasvim očigledno gađao metu i napravio belinu 6 x 6 onako kako to danas rade nedoučeni dunsteri. A dunsteri su odavno, još osamdesetih, istrgli taj deo kombinacije iz konteksta i servirali nam belinu koja izgleda kao bela rupa usred mreže, okružena tarabama i masom dvoslova i jednoslova.
Danas više nije važno da li te besmislene beline 6 x 6 prave ljudi ili ih generišu programi (a praksa kaže da korisnici programa listom preplavljuju tržište upravo takvim radovima), ali je činjenica da se na taj način enigmatika udaljila od kombinatorike. Takoreći, raskrstila je sa kombinatorikom. To je jedan paradoksalni fenomen uplivisan plitkošću, alavošću i lukavošću enigmatskih trgovaca sa jedne strane i osobenošću tržišta, sa druge. A ponajviše stradaju ljubitelji enigmatike, koliko god da ih ima, jer na taj način ostaju bez pravog štiva i prinuđeni su da svoje enigmatske potrebe zadovoljavaju šundom. Većina konzumenata verovatno i ne razume da im ta rđava belina 6 x 6 usred ukrštenice doslovno vređa inteligenciju - zato što odavno (ili nikad) nisu ni imali priliku da rešavaju nešto drugo. Njima je kroz ponavljanje glupog sadržaja amputirana rešavačka kombinatorika i nemaju pojma da npr. jedna ukrštenica sa slikom (dakle, tematska) po definiciji ima zadatak da nešto saopšti ili otkrije korisniku.
Sve ovo o čemu sam govorio, ilustrujem skandinavkom koja sadrži belinu 6 x 6 kao nusprodukt kombinatorike. Moglo se desiti da ta belina bude i drugačija, veća, manja ili nepravilnog oblika, ali to ne bi uticalo na relevantne karakteristike same kombinacije. Jednostavno, smisao (te) ukrštenice je samo kombinovanje, a to što sam uspeo da izvučem i čertvrtastu belinu je možda mali plus, možda mali minus, ali ne menja značajno ni opšti utisak, ni objektivni kvalitet. Čak se može posmatrati i kao puka dekoracija. Ono što sam ja kao autor, da ne kažem: kombinator, hteo da saopštim konzumentu je realizovano na najpošteniji mogući način: gustim tkanjem. Inspiraciju sam pronašao u slikarki Mileni Pavlović-Barili (od čije se smrti nedavno navršilo 80 godina) i u jednoj od njenih najpoznatijih slika.
Tokom poslednjih godinu dana, nekoliko kolega me je pismenim putem pitalo zašto mojih radova više nema u Feniksu i hoće li ih biti. Jedan reče da je čudno što je pobjednik dopisnog natječaja SOZAH nestao odmah nakon pobjede u kategoriji križaljka. Dodajem: i 4. mesta u generalnom plasmanu, odmah iza trojice urednika tog lista. O tome dosad nisam pisao jer prosto nisam smatrao da je moj odlazak iz Feniksa dovoljno bitna stvar da bih o njoj izdavao saopštenje. Uostalom, lakše konju bez samara, a kad taj konj odjednom s leđa strese četiri jahača (možda ih ima i 5), može samo da uživa u slobodi i da slavi što je preživeo apokalipsu. I sad kad sam izgalopirao i proslavio, osećam se dužnim da javno kažem štogod o tom slučaju.
Pre svega, sa određene vremenske distance zapažam da je tih nepunih 9 godina, koliko sam prilježno sastavljao za Feniksova izdanja, ozbiljno poremetilo moj raniji enigmatski izraz. I uopšte, moju autorsku spontanost. Sastavljanje na hrvatskom jeziku ne podrazumeva samo prelazak sa ekavice na ijekavicu, već ovladavanje čitavim jezičkim sistemom i - još važnije - kulturološku adaptaciju koja je igru odavno pretvorila u tlaku. Da li ste za sve ovo vreme otkad se družimo na blogovima videli makar jednu ukrštenicu na srpskom jeziku čiji je autor bilo koji Hrvat iz Hrvatske, a da nije bila amaterska i kulturološki smešno neusklađena sa ciljnom grupom? Ako mislite da se to ikad desilo, nemate pojma o ukrštenicama. Ne, nije se desilo, a isto te karakteristike bi imali i moji radovi za hrvatsko tržište da se nisam konstantno doškolovavao. I kako je sve to trajalo predugo, razvio sam naviku da sastavljanju pristupam preozbiljno, kao pravom pravcatom poslu... i da stalno radim punim kapacitetom. A to je zaista bilo besmisleno, kao što ćete videti u nastavku priče.
Ne znam da li su ljudi koji su tamo obavljali (ili još uvek obavljaju) posao urednika ikad razmišljali o tome koliko je truda uloženo u svaki rad koji sam im poslao. Da budem iskren, neku posebnu refleksiju od njih nisam ni očekivao jer je reč o profesionalcima tj. o ljudima koji za platu od naših pošiljki prave novine, pa ako tu stvar posmatramo bez ikakvih emocija, ne znam zašto bi se iko od njih bavio graškama znoja svojih suradnika. Doduše, čovek nije majmun, pa primeti da u tom suradničkom korpusu ipak ima onih čiji se znoj baš nagrađuje, bez obzira na to što su im rezultati zapinjanja na vrlo niskom stvaralačkom nivou. To nema veze ni sa radom, ni sa kvalitetom, već je obična implikacija već pomenute činjenice da čovek nije majmun, sa aneksom: ali i dalje ima dosta zajedničkog s majmunima. Npr. kad se omatoreli šimpanza dočepa grozda banana, ne deli ih sa onima koji ga hrane kad ga bole kosti već sa drugovima s kojima se u mladosti verao po drveću.
Možda nije poznato da sam ja u Feniksovim izdanjima bio NAJMANJE plaćen. Za tih 9 godina, nikada nisam dobio honorar od 13 evra za križaljku, a to je, kako reče jedan njihov urednik, cijena radova sa bjelinama. Nisam dobio ni 11 evra, što je - opet citiram istog demagoga - cijena za križaljke sa manjim bjelinama. Dakle, uobičajeni honorar koji sam dobijao po strani je između 9 i 10 evra i to se nikad nije menjalo (a ako već pričamo o belinama, treba reći da ih niko, otkad Feniks postoji, nije napravio više od mene). I opisivao sam sve živo osim apoteka i katamarana; i neumorno izmišljao teme; i pratio i opevavao njihove aktuelnosti iz kulture i sporta (a to me zanima kao lanjski sneg)... i nikad, nikad, nikad za sve to vreme moj honorar po strani nije bio veći od 10 evra. Da ne govorim o tome da se prema meni nikad nisu ponašali kao prema redovnom saradniku, tj. nikad ništa nisu naručivali, nisu mi slali teme (u civilizovanom svetu, posao urednika je pravljenje koncepta i podela zadataka), a često su i sami nešto petljali, žvrljali, ispravljali, da ne kažem: kvarili, iako im je više puta rečeno (čak i javno) da mi slobodno mogu poslati bilo koji rad na doradu.
Kad je kompanija počela da gasi izdanja, moj honorar se prepolovio, sa tendencijom daljeg umanjivanja. Možda bi to bilo logično da sam se ja najeo i izbezobrazio, pa počeo da radim sve gore i gore... ali ako se vratimo na početak, vidimo da su me isti ti urednici najvišim ocenama ocenili na SOZAH - u. To je stvarno paradoksalno, gotovo šizofreno: toliko ceniti nečiji rad, a davati mu sve manje prostora u novinama. Pre toga, nevoljno dođoh u situaciju da čitam ispovest Željka Jandragića i da proživljavam njegove traume iz detinjstva i mladosti. Ukratko, u januaru 2023. na ime honorara uplaćeno mi je 8, 38 evra. Ne znam šta su objavili za te pare, pa sam se javio uredništvu da se dogovorimo o nastavku ili prekidu saradnje. Željko mi je tad objasnio da je on - parafraziram - potpuno autonoman kao urednik i da može da objavljuje šta god hoće, otprilike kao da mu je Skandi Feniks od dede ostao. I dobro je što me je obavestio da je privatizovao imovinu Novog lista jer sam dotle bio u zabludi da on samo vrši dužnost urednika u skladu s ugovorom koji sam potpisao nekoliko meseci ranije.
Da se dalje rvem u blatu sa jandragićima nije dolazilo u obzir. Pre svega, to me ponižava kao ličnost, kao intelektualca, pa tek onda kao autora. Željko Jandragić je za mene od početka do kraja bio samo tehničko lice koje iz poznatih ili nepoznatih razloga uređuje novine sa kojima imam saradnju i ukoliko je njemu kompanija dala odrešene ruke da deli strane po babi i stričevima i utiče na motivaciju i satisfakciju najboljih saradnika, to je samo signal da nešto s kompanijom nije u redu. A to nije okruženje ni za mene, ni za bilo koga ko drži do svog dostojanstva.
I konačno, prošle godine su me na SOZAH - u u Rapcu pomenuti urednici, a i raznorazni pošušnjari koji su se tu motali, olajavali sve u šesnaest (ranije je to činio samo Galogaža, valjda se konačno umorio) i o meni iznosili nebuloze bez ikakvih dodirnih tačaka s istinom. Recimo, u tim sumanutim pričama se pominju i nekakve ustaše o kojima sam ja navodno pisao (?!!), a to je po svoj prilici pčela na kapi. Znate šta, da sam ikad hteo da pišem ovde ili na drugom mestu npr. o nekom zlikovcu iz Feniksa, ja bih to sigurno uradio i ne bi bilo sile koja bi me zaustavila da kažem ono što imam. Ali to se nikad nije dogodilo jer se prosto ne bavim takvim stvarima (i tek slučajno znam da je Zadar epicentar ustaštva).
U svakom slučaju, ta saradnja je došla do kraja i više nema razloga da se o tome govori. Bilo, ne ponovilo se.
Pre 100 godina, u februaru 1925. godine, Volt Dizni je režirao i producirao kratki akciono-animirani film "Alisa rešava ukrštene reči" (eng. Alice Solves the Puzzle). Bio je to 15. crtać u serijalu o Alisi, ali sama Alisa nije animirani lik (osim u pojedinim scenama), već živa devojčica koja se kreće kroz svet animacije. Ona je i prva Diznijeva junakinja, "rođena" pre Mikija, Paje i Šilje (1923).
U filmu "Alisa rešava ukrštene reči" premijerno se pojavio hromi negativac Pit u vidu medveda (godinama kasnije, transformisan je u mačora da bi Miki Maus imao dostojnog antagonistu i tako je nastao Hromi Daba). On je po scenariju strastveni kolekcionar ukrštenica i pokušava da otme Alisi enigmatsku stranicu koja mu nedostaje da bi upotpunio zbirku. Devojčica, pak, želi da reši do kraja svoju ukrštenicu i spremna je da se sukobi s Pitom kako bi je sačuvala. Njen mačak Džulijus joj se najpre podsmeva, a onda joj pomaže u borbi.
Sinopsis je bezmalo apsurdan, a s obzirom na to da su filmovi o Alisi plasirani s oznakom "comedy", verovatno su nekome bili smešni. Ovaj je, bez sumnje, promovisao ukrštene reči koje su baš te godine postale omiljena zabava mališana u SAD, a onda i u ostatku sveta.
.png)
