12.11.2016.

Vukovo maternje H

Sava Mrkalj
Prva žrtva borbe za srpski narodni jezik bio je Sava Mrkalj (1783 – 1833), u monaštvu: Julijan. Zapravo, morao je da propati kao najgrđi bogohulnik i konačno izgubi razum da bi Vuk Karadžić iz blata i mulja porodio ili preporodio jezik naroda koji je 400 godina skapavao i nestajao pod Turcima. U stvari: nije se tu više ni moglo govoriti o narodu, već o dehumanizovanoj masi onih koji su se iz prkosa ili očaja (isto je to) identifikovali sa srednjovekovnim pravoslavnim precima, verovali da je to njihov jedini mogući identitet i do XIX veka opstali samo na račun kolektivne fantazije, junačke poezije i manastirskih slika. Pravoslavna crkva je jedino pazila da se ne opismene i ne pounijate, sve ostalo im je bilo dozvoljeno. A to ostalo nije bio život. I tako vekovima... Skerlić je, govoreći o Mrkaljevom stradanju za prostonarodni jezik i fonetski pravopis, primetio da čovek mora da dobije vrtoglavicu kada čita o tim vizantijskim spletkama i gleda to vrzino kolo zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija i neumoljivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi.

Sava Mrkalj je prvi hrabro i austodestruktivno uzviknuo: „Ne dam se nijednom popu živ u ruke!“... i bitka je počela. Istina, prvi zapisi na srpskom narodnom jeziku su delo Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je početkom XVIII veka, dakle 100 godina pre Mrkalja,  pojednostavio pravopis (prvi je koristio џ, ћ i ђ!) i pokušao da smanji beslovesni jaz između tobožnje pismenosti pravoslavne crkve i nepismenosti gladnog naroda. Pisao je: „Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno, (jer) ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?“ A onda je iz majke /ili ipak maćehe/ Rusije ekspresno stigao ruskoslovenski, pa je srpski narodni jezik opet strogo zabranjen. O duhu tih mučnih klerofašističkih vremena najbolje govori  činjenica da današnji govornik srpskog jezika bez problema može da razume Dušanov zakonik (1349), pisan kombinacijom srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika,  ali ne može da ukači šta je npr. pesnik Zaharije Orfelin hteo reći u Odi na vospominanije vtorago Hristova prišestvija (1763).

Elem, ovo nije tekst o srpskom jeziku (i narodu) koji je više propatio od svojih popova i svog pravoslavlja nego od Turaka i islama, već o jednom slovu koje je čak i knez Lazar imao u prezimenu (Hrebeljanović), a koje je pod Turcima skoro sasvim iščezlo iz narodnog govora: H. Često se citira Mrkaljeva opaska iz 1810. „Za x /tj. za H/ seljani Serblji ne znadu“, međutim - nastavak se obično izostavlja, što već decenijama, tačnije: vekovima otvara koridor za bizarne interpretacije (možda ste čitali tekstove jednog pseudolingviste iz razbraćene Crne Gore koji vatreno i bez blama tvrdi da je Vuk ukrao /nemam bolji izraz/ Crnogorcima sporno slovo, jer ga je dodao azbuci tek 1836. nakon obilaska crnogorskog karsta; pa, dobro jutro! I Vukova majka Jegda bejaše iz tih krajeva, samo je nažalost odavno blaženopočivša, te ne možemo da je pitamo da li se više oseća, s oproštenjem, kao Srpkinja ili kao Crnogorka). Mrkaljev nastavak glasi: „no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam“.

Vuk Karadžić
I tako... u godini Vukove pobede (1847) seljani Serblji (i oni malo uljudniji) napokon dobiše pravo na narodni književni jezik. Doduše, kad stvari posmatramo iz različitih geografskih tačaka,  danas ni ta tvrdnja nije sasvim čvrsta: 1) objavljen je „Gorski vijenac“ (da li je Njegoš pisao na srpskom ili na crnogorskom? Sjekira još nije bila śekira, iźelice su još bile izjelice... Ah, tko bi to znao?! Pa, kako tko, prosim vas - zagrebački lingvist Silić, dapače, kaj ne?! Taj sve znade), 2) Karadžićev prevod „Novog zavjeta“ (ako se pojave dokazi da se Jegda ipak osećala kao Crnogorka, i taj ratni plen je pod znakom pitanja), 3) Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ (opet klimavo: umro je 35 godina kasnije u Zagrebu radeći na Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika, pa bi nam Silić sad vjerojatno pojasnio da se Daničić oduvijek borio za hrvatski), i 4) Pesme Branka Radičevića.

Verovali ili ne – i Branko se može deliti, samo ako zapnemo da ga pocepamo na o-ruk (a ko smatra da ima nasledno pravo na H, može da uzvikne i ho-ruk). Prvi pesnik na srpskom narodnom jeziku, romantičar i najoduševljeniji pristaša Vukove reforme – Aleksije Radičević, docnije Branko (1824 – 1853), rođen je u Slavonskom Brodu, pa ga taj podatak može kandidovati za pripadnost hrvatskom kulturnom korpusu (za detalje treba pitati nekog posvjesničara književnosti iz „Večernjeg lista“). Javljali su se početkom XX veka i potencijalni rođaci iz Crne Gore, tvrdeći u novinama da je Brankov đed iz Kotora, more, no kasnije se ispostavilo je prvi poznati Radičević ipak bio Šumadinac. Đukanović je onomad verovatno sve to pretresao, pa su Brankove pesme na kraju ipak izbačene iz crnogorskih udžbenika (kuku nama, kako li ćemo da raskomatamo Stefana Nemanju, rođenog usred današnje Podgorice?! Bože me prosti, ako i njega budemo čerečili, poklaćemo se oko srpstva prokletoga – jer će na kraju ispasti /ne znam kako drugačije to da kažem, a da izbegnem oksimoron/ da srpstvo više pripada Crnogorcima nego Srbima.)

A Branko je, siroma’, umro verujući u bratstvo. U „Đačkom rastanku“ je opleo ono svoje čuveno kolo, obraćajući se redom svima koje je smatrao braćom (rođenom, od tetke, od strica... svejedno, on je bio romantičar, ne sitničar) – jer na ovim prostorima nacije još uvek nisu postojale, niko od pomenutih nije imao (novovekovnu) državu, svi su bili nečiji robovi, pa su se međusobno zvali po regionalnim i istorijskim odrednicama (obratite pažnju: Crnogorcima je posvetio najveći broj stihova! Đe li će duša mrči Milu kad mu je i "Cic" izbačio iz čitanke za III razred?!)

„Kolo, kolo, naokolo,/ vilovito, pla’ovito,/ napleteno, navezeno,/ okićeno, začinjeno –/ brže, braćo, amo, amo,/ da se skupa poigramo!/ Srbijanče, ognju živi,/ ko se tebi još ne divi!/ ’Rvaćane, ne od lane/oduvek si ti bez mane!/ Oj Bosanče, stara slavo,/ tvrdo srce, tvrda glavo,/ tvrd si kao kremen kamen/ ’de stanuje živi plamen!/ Ao Ero, tvrda vero/ ko je tebe jošte ter’o?/ Ti si kano ’itra munja,/ što nikada ne pokunja./ Ao Sremče, gujo ljuta,/ svaki junak po sto puta!/ Crnogorče, care mali,/ ko te ovde još ne fali?/ Mačem biješ, mačem sečeš, /mačem sebi blago tečeš./ Blago – turska glava suva,/ kroz nju vetar gorski duva./ Oj sokole, Dalmatinče,/ divna mora divni sinče!/ Oj ti krasni Dubrovčane,/ naš i danas beli dane,/ ta sa pesme i starine,/ pune slave i miline!/ Oj Slovenče tanani!/ Banaćane lagani/ Oj Bačvani, zdravo, zdravo,/ ko j’ u pesmi veći đavo!/ I vi drugi duž Dunava,/ i vi drugi ’de je Drava,/ i svi drugi tamo-amo,/ amo da se poigramo!“

Branko Radičević
I, kakve veze sve ovo ima sa Mrkaljem, Crnogorcima i slovom H? Pa, vidite: Branko ga u prvoj zbirci uopšte nije koristio, iako je Vuk 11 godina ranije priključio to slovo azbuci! Istina, mnoge pesme su kasnije adaptirane, te se u knjigama mogu pronaći i varijante sa H, ali treba znati da je pesnik insistirao na onom jeziku, tj. dijalektu iz kojeg je to slovo bilo istisnuto – iako je bio pripadnik građanskog sloja /otprilike, to je tadašnji jezik srpskog seljaka iz današnje centralne Srbije, eventualno Vojvodine; razlike su bile osetne zbog prisustva drugih etničkih grupa u Vojvodini, a i zato što je vojvođanski seljak od XVIII veka bio pod Austrijom, što znači da su raniji turski jezički uticaji dodatno zatrpani habsburškim/. U citiranom odlomku srećemo: PLA’OVITO, RVAĆANIN, ’ITRA (munja), FALITI /kao antonim od kuditi/ umesto HVALITI i SUVA umesto SUHA.


Evo nekih enigmatski aktraktivnih naslova pesama Branka Radičevića: AJDUK, BEZIMENA, CIC (RIBARČETA SAN), ’DE SU (adaptirano: GDE SU), DVA KAMENA, GUSLE MOJE, JADI IZNENADA, MINI KARADŽIĆ, NA MORAVI, NOĆ PA NOĆ, NJENI JADI, PUTU KRAJ, RADOST i ŽALOST, ROSA PADA, SRETAN PASTIR, TA NAPI’ SE (adaptirano: TA NAPIH SE), TUGA I OPOMENA.

11 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Pučki jezik Orašja i okolice skoro da ne poznaje slovo H. (ALVA, ITRO, AMETICE, UITIT, ITAT SE ...). Većina činjenica koje si napisao bila mi je nepoznata. Bi li mogao napisati nešto više o Jerneju Kopitaru i povezati ga s enigmatikom preko priče SLUGA JERNEJ I NJEGOVO PRAVO?

Mel Mandraković је рекао...

Kopitara ću sigurno spomenuti kad budem pisao o ilirizmu.
Tu Cankarovu priču nisam čitao. Evo, našao sam siže... odlično zvuči. Dobar je Cankar, vanvremenski, a i enigmatika ga voli. :) Možda ću pisati jednom o njemu.

U mom kraju se H koristi mnogo ređe nego u standardnom jeziku.

Recimo, prirodnije zvuči greota nego grehota, zamanuti nego zamahnuti, snaja nego snaha itd. Doduše, to je indvidualno, jer je u ovom delu Srbije tradicionalni dijalekt prizrensko-južnomoravski (od svih štokavskih dijalekata - taj je najbliži starosrpskom ili čak protoslovenskom), i mada njime u nekom integralnom vidu govore još samo starci u planinskim selima - bazično utiče na savremeni lokalni govor. To se primećuje npr. u obilatom korišćenju aorista i imperfekta u I licu jd - najčešće bez H (reko', lego', sedo' itd.)

Stari seljani generalno retko koriste H. Međutim, ne mogu da zamislim babu ili dedu koji kažu "duovi". Mislim da su i pre 100 ili 200 godina duhovi imali h (kao naziv praznika ili kao imenica, svejedno).

Драган Драгољевић је рекао...

Моја покојна баба је уместо "духови" говорила "дуови" са тенденцијом преласка у "дови" са отегнутим "о". Некад чујем то и код својих родитеља. Локалитет: јужна Босна. :)

Mel Mandraković је рекао...

Ned, narod na velikom delu ex Yu prostora ima tendenciju da ne koristi H. Mislim na seoski živalj, a koliki je taj procenat verovatno ni lingvisti ne bi umeli da procene (sigurno više od pola, bilo da su to seljaci iz Hr, BiH, Sr ili Makedonije; ne znam kako stvari stoje u Sloveniji). U Srbiji se to objašnjava turskim uticajima, a to je nekako i logično, jer je većina turcizama ušla u jezik srpskog življa bez H (alal, vala, marama itd.) Naravno, moguće je da postoje i alternativna objašnjenja, da ne ispadne da objašnjavam kako je h nestalo iz govora tamo gde Turaka nije ni bilo.

H se u turcizmima tokom vekova najbolje održavalo u gradskom govoru islamiziranog bosanskih stanovništva. Ta činjenica je uzeta kao ključna differentia specifica pri stvaranju tzv. bosanskog jezika za one koji ne navijaju ni za Zvezdu, ni za Dinamo. I otkad imaju taj svoj "jezik" - počeli su da trpaju H i gde treba, i gde ne treba, da ga dodaju na početak reči, da ga umeću u sredinu bez ikakve veze sa etimologijom, da ga kače na krajeve itd. Ali to je tema za neki humoristički post, glupo mi je da pišem ozbiljno o jezicima kao što su bosanski i crnogorski. Stvarno.

Drag, zanimljiv podatak. Ja nisam baš mnogo vremena u životu proveo sa narodom (tu pre svega mislim na živalj koji je jezičke navike formirao bez uticaja škole i mas-medija), ali imao sam priliku da upoznam jednog svog pradedu. Živeo je u planinskom selu i bio nepismen. Zapravo, možda je umeo da se potpiše i da čita, ali svakako otežano (rođen 1912). Struju je dobio 1958., onda i radio, a TV tek početkom '70-ih. Razgovarao sam s njim 1993. (umro je te godine). Pamtim bukvalno ceo razgovor i siguran da nijednom ne bi izgovorio H - da nije pominjao praznik koji se zove Duhovi. Ne znam odakle mu to u repertoaru. :)

Nedjeljko Nedić је рекао...

Blgdan Duhovi kod mene se zove DOVE, grijeg je GRI', grjehota GRIOTA, mahnuti MANIT itd. Rječnike bošnjačkoga i crnogorskoga jezika nemam, ali poštujem njihovu odluku da stvore vlastite jezike.

Mel Mandraković је рекао...

Da, da. Smeje nam se ceo svet. Na belosvetskim univerzitetima se valjaju od smeha, i licitiraju kako će se zvati peti. Zasad našu četvoroglavu aždaju zovu BHS (umetnuće valjda i M, ako već nisu).
I, naravno, jezik po odluci može da se stvori tj. da se izmisli, tako je nastao npr. esperanto, ali ne postoji ni logičko, ni praktično opravdanje za prekrštavanje postojećeg jezika do besmisla, a sve to uz reinterpretiranje i falsifikovanje istorije u cilju rasparčavanja i skrnavljenja milenijumske duhovne kulture. To nije za poštovanje. Samo za prezir ili podsmeh.

A inače, nemam ništa protiv formiranja novih balkanskih nacija, tu ionako niko ni sa kim ne može i niko neće da bude ono što jeste. Ok, neka svako bude ono što želi. Možda bi čak bilo nabolje da se ove tužne državice pocepaju na polise kao u staroj Grčkoj, pa da u svakom polisu živi posebna nacija, sa posebnim imenom za isti jezik i posebnom interpretacijom istorije (kako kome paše). Cenim da bi na ex yu prostoru moglo da se napravi bar 250 poliščića... i, naravno, 250 "jezika".

Анониман је рекао...

Prozvano slovo "H" je prilično nezahvalna tema. Primjeri koji se obično koriste u prilog ovom slovu su uglavnom opšte imenice i poneki glagol. Te riječi su duži niz godina bile izložene intervencijama znanih i neznanih jezikoznalaca, čak i u narodnim pjesmama, pa je teško ustanoviti da li je tu nekada "stanovalo" ili ne. Zanimljiv je slučaj sa Njegoševim jezikom gdje uglavnom srećemo "h" gdje mu mjesto nije: "Viđi vraga su sedam binjišah...", "Malo rukah, malena i snaga". Prilično je izvjesno da u ovim slučajevima ono označava množinu, ali ga ima i na drugim mjestima: "Huliš boga sa svetog oltara", "I svi ljudi pakleni duhovi". Ne bi se moglo sa sigurnošću ustvrditi da ga je ovdje Njegoš "posadio". Mnogo je lakše donositi kakve takve zaključke kad su u pitanju lične imenice, zapravo imena i etnici. Vrlo je malo srpskih imena koja sadrže slovo "h", takođe i prezimena ne računajući ona koja je blagoslovila SPC, naročito ona sa prefiksom "hadži". Još su neraspoloženiji prema tom slovu bili etnici. Evo primjera iz "Imenika naseljenih mesta u SFRJ". Od nekih 370 etnika koji počinju slovom "h" u Srbiji, bez Vojvodine, nalaze se sljedeća:Hadžovići kod Peći, Halovo kod Zaječara, Hamidija kod Obilića, Hercegovac kod Garešnice, Hisardžik kod Prijepolja, Hoča kod Prizrena, Hotkovo kod Novog Pazara, Hrta kod Prijepolja, Hrtica kod Podujeva, Huljaj kod Dečana, Hum kod Niša.
Što se "dokaznog materijala " zv. Hrebeljanović tiče, on datira iz polovine XIX (devetnaestog) vijeka, do kada je bio Grebeljan-ović, kako je pisao i vrlo učeni Jakov Ignjatović u ostacima svog višetomnog djela od koga je sačuvan samo manji dio smješten u jednu knjigu, a izdavači ga naslovili kao "Đurađ Branković". Nekako u isto vrijeme su Srbi saznali i da se njihova najveća svetinja sa Atosa ne zove Vilindar kao do tada, nego, Hilandar.
H-elem, ono što je izvjesno je da u srpskom jeziku veći dio riječi koje po "zakonu" treba da sadrže slovo "h", ima i svoju dvojnicu bez njega. Da li je i koliko ispravno, đavo će ga znati.
Novo Zekić

Mel Mandraković је рекао...

Zanimljiv komentar, Novo.
Pretpostavljao sam da se u narodu nije koristilo Lazarevo H, ali nije mi palo na pamet da je bilo zamenjeno sa G (svakako piše X na fresci u Ljubostinji, samo 400-500 godina niko nije umeo da pročita).

Meni jedna stvar nije baš jasna: ako je prost narod generalno imao tendenciju da istiskuje H iz govora, zašto je kod muslimanskog stanovništa to slovo tako dobro očuvano? I probao sam da pronađem neko stručno objašnjenje, ali sam u toj potrazi samo nabasao na tekst Maka Dizdara (te sam neplanirano objavio post). Objašnjenje koje je on ponudio mi u širem smislu ništa ne rasvetljava (abzac: "U jednom članku...") Koliko sam shvatio, muslimani su po njemu čuvali h iz doba pre Turaka tj. to što su ga tako dobro odnegovali nema veze sa turskim jezikom na koji su po veri bili mnogo upućeniji nego ostali žitelji Balkana. Kao dokaz navodi Bugare, kod kojih je h opstalo bez muslimana.
Nažalost, ja ništa ne znam o bugarskom jeziku, ali mi je čudno što se h tako dobro održalo kod bugarskog naroda - a nestalo kod makedonskog, i to u doba kad se nije znalo ko je ko.

Анониман је рекао...


Baš me dovodiš vo iskušenije da ti podrobnije objasnim neke stvari i pojave. Nastojeći da se klonim svog mišljenja ponudiću ti nekoliko citata iz Andrićeve disertacije koji neće biti mnogo izvan teme:
- "Onaj deo bosanskog stanovništva koji je prešao na islam sačinjavao je u doba turske vladavine vladajuću ratničku kastu; ona je sve svoje snage trošila prvenstveno na osvajanje, a zatim na odbranu poseda. Duhovni život te kaste skamenio se u oblicima tuđe religije i nepoznatog jezika."
- "Pa ipak, postoji jedno makar i ograničeno područje duhovne delatnosti bosanskih muslimana koje radi potpunosti našeg rada ne bi smelo da ostane nepomenuto. To su pokušaji umetničkog pesništva bosanskih muslimana iz XVII, XVIII i XIX veka na srpsko-hrvatskom jeziku pisani arapskim pismom."
- "Broj pesničkih ostvarenja, kao i njihov kvalitativni značaj je neznatan (11 pesnika sa 17 pesama). Međutim, oni ipak zaslužuju izvesnu pažnju kao zanimljiva pojava hibridne pismenosti i kao konkretan primer uticaja orijentalne kulture na Slovene."
- "Bosanci muslimanske vere sačuvali su , doduše, svoj maternji jezik, ali su za potrebe administrativnih, a još više za potrebe religioznih institucija islama, silom prilika morali da preuzmu izvestan broj turskih i arapskih izraza; zbog toga se najveći broj turcizama, koje su muslimani preneli u srpsko-hrvatski jezik, sastoji od oznaka za moralno-religiozne pojmove islama."
A, onda, gdje je tu "h"?
Bez griže savjesti bi se narodna izreka mogla malo osavremeniti i glasila bi: "Spala knjiga na jedno slovo", a to jedno slovo (h) treba da posluži kao neosporiv dokaz o samosvojnosti i različitosti nekih u odnosu na ostale. To slovo je inače vrlo zastupljeno u jezicima koje pominje Andrić i kojih se dio Bosanaca rado sjeća, a nove generacije preko njega (slova h) održavaju kontinuitet "hibridne pismenosti".
Novo Zekić

Mel Mandraković је рекао...

Da, da. Pomenuo sam Uskufiju, jednog od tih aljamijado pesnika. Pored onih ilahija, ima i "Poziv na vjeru na srpskom jeziku". Evo jedne strofe: "Pamet nije bit se, klati,/ Već na viri biti brati,/ Vrlo pravo, virno slati/ Hodte nami vi na viru."

I još jedna stvar iz Andrićevog citata dosta govori o mehanizmu održavanja slova H: moralno-religiozni pojmovi islama. Eto, sama reč ALAH ima guturalno H, a svakodnevna muslimanska praksa /molitve i sl./ je iziskivala razvijanje navike da se ta fonema izgovara, što je verovatno uticalo i na čuvanje glasa X u rečima slovenskog porekla - jer se radi o bliskim glasovima;
Uprošćeno: ko je stekao naviku da čuva "novo" H - čuvao je staro X, a ko nije stekao naviku da izgovara tursko H, spontano je izbacio iz upotrebe i svoje Х (zato, recimo, turcizmi koji su zaživeli među istočnim nemuslimanima, a imaju sufiks - alah obično nemaju H: mašala, inšala itd.; o kretanju turcizama prema zapadu ne znam dovoljno, ali je širenje svakako bilo intenzivnije prema istoku).

I samo bih još dodao da mnogo volim bosanske muslimanske pisce iz XX veka. U osnovnoj školi sam na nekom takmičenju dobio knjigu "Grozdanin kikot" Hamze Huma, i tada sam, mislim, prvi put primetio po čemu je bosanski dijalekt specifičan.

Анониман је рекао...

Što se Muslimanskih pisaca XX vijeka tiče, čini mi se da je najautentičniji Ćamil Sijarić, pa ako ti se ukaže prilika pročitaj. Vrijedi.
Novo