Opa, Miki!

Svojoj podugačkoj listi vrtoglavo belih kombinacija dodajem novu molersku belinu 14 x 6, jedan hobistički sastav nastao iz želje da proverim jesam li zarđao ili godine ipak rade za mene. 

Rezultatom nisam razočaran. Kao najveću vrlinu ukrštenice ističem laku rešivost (takoreći, sama se rešava), što je u suštini i najbitnije kod radova sa velikim brojem naslaganih dugačkih pojmova. Hipotetički rešavač (a možda će biti i realnih) pri susretu sa belom grdosijom može paralisano buljiti u praznu mrežu ukoliko ne uspe na keca da joj priđe i nekako je otvori. Zato je u ovom slučaju posebna pažnja posvećena poziciji same glavne kombinacije, što znači da - ukoliko se odgonetanje odvija odozgo naniže - rešavač gotovo neosetno prelazi sa kratkih i jednostavnih pojmova na duže i složenije. 4-5 jednoslova oko beline su, u tom smislu, više pomoćna sredstva za ulaz u belinu nego nedostaci kombinacije. Takođe, svih šest 14-oslovnih pojmova zasigurno postoje u jezičkom fondu svakog govornika srpskog i srodnih jezika, tako da naročito enigmatsko predznanje nije ni potrebno za rekonstruisanje. 

Što se sadržaja u drugom smeru tiče, tu bi već ponešto moglo i da se otkrije. Recimo, otkrivamo zanimljiv razgovorni uzvik iz naslova posta, koji je spontano zamenio ranije nezaobilaznog batu, a eto prilike i da se upoznamo sa jednom mladom violinistkinjom koja se nekim čudom provukla kroz belinu. Najpre sam planirao da u izrezu bude bokserski svetski šampion iz kombinacije, ali sam onda rešio da dam prednost umetnosti, tim pre što je i sam rad neka vrsta enigmatske umetnine. 

Uzgred, ovim postom zatvaram sezonu i najavljujem pauzu do jeseni. 

Skandi moleraj 14 x 6, Mladen Marković

Edit: Verzije sa proširenjem 7 x 7:

Kanape s tunom

Pre nekoliko godina, možda 4, bio sam prisutan dok su neki ljudi telefonom naručivali ketering za slavu svog preduzeća. Gospođa koja je razgovarala sa menadžerom je ponavljala ono što čuje kako bi njen suprug odobrio ili odbacio predlog. U nekom trenutku, pitala ga je: "Je l' hoćemo kanapee s tunom (i možda s krastavcima, maslinama, limunom... svejedno)?", a meni se upalila lampica! 

Da je rekla "s tunjevinom" to se verovatno ne bi desilo. 

Elem, 2014. godine, kad sam radio molersku belinu 14 x 6 (koja je objavljena u prvom almanahu) najviše me namučio uspravni niz APESTU. I to je tako stajalo danima, a ja sam se povremeno vraćao i pokušavao da pronađem pristojno rešenje. Na kraju sam otkrio neku slovačku atletičarku koja se zove NADA PESTUNOVA. Bez obzira na to što je reč o sportistkinji koja je u disciplini štafeta 4 x 400 metara osvojila zlato na nacionalnom prvenstvu (1998), nevoljno sam je uključio u svoju belu konstrukciju (jer je za nas objektivno anonimna, a njeno ime + prezime ima čak 13 slova, što je mnogo za potpuno nepoznat pojam). 

Kombinacija s tim pojmom je, istina, bila lako rešiva, no meni je izgleda u malom mozgu ipak ostao utisak diskrepance i nedovršenosti. I u jednom tranzitivnom stanju svesti, baš onako kako je to svojevremeno opisao Viljem Džejms, aktivnu prazninu je iznenada popunio niz slova KANAPE S TUNOM. Istog trena sam shvatio da je to pojam za kojim sam nekad tragao, a nisam bio ni svestan da to pamtim. Eto, 6-7 godina kasnije sasvim spontano sam došao do drugog, boljeg rešenja, i to u trenutku i na mestu gde sam se tome najmanje nadao. 

Još tada sam hteo da napravim rimejk sa tim kanapeom, ali odložio sam za sutra, pa za prekosutra... i to je tek sada došlo na red. Naravno, usput sam izmenio još neke pojmove i pokušao da napravim profesionalnije izlaze iz glavne kombinacije, a suštinski, to je i dalje isti rad u novoj verziji. Kanapei se, inače, kao popularno predjelo po pravilu javljaju u množini, no sasvim je opravdano koristiti jedninu jer se, dabome, jedu na komad (nisam bio prisutan, ali garantujem da je gospođa s početka priče svakom svom gostu nudila te male sendviče na sledeći način: "Probaj, molim te, jedan kanape s tunom"). 

Skandi "Ajfelova konstrukcija", rimejk, autor: Mladen Marković

Novi almanah

Ideja, tačnije namera je stara skoro dve godine, ali nisam stigao da je realizujem na vreme. Naime, povodom desetogodišnjice bloga Enigmagika (2023) planirao sam da pripremim jedan almanah sa odabranim ukrštenicama (peti po redu, ako računamo samo format A4). 

Najzad je došao i taj trenutak. Postovi koje ste tokom prethodnog (i ovog) meseca mogli da čitate na ovom blogu, zapravo su priče koje su inspirisale sadržaj nove Mandrakove Enigmagike. Oni koji su redovno pratili objave, u almanahu neće pronaći mnogo friškog materijala, no ima i toga: pojedini sastavi su malo izmenjeni, usavršeni i/li priređeni na drugačiji način. S obzirom na to da sam u međuvremenu sklopio mini almanah posvećen našim evrovizijskim predstavnicima od 2007. do danas, a i s obzirom na neuspeh, iz prvobitnog koncepta sam isključio skandinavku sa ovogodišnjim predstavnikom Srbije na ESC. Umesto te, napravio sam skandi koja je našla mesto na zadnjoj strani almanaha sa naslovom "Nisam ja, majke mi". Naime, hteo sam da ispričam kako me babe godinama zaustavljaju ispred Srpskog narodnog pozorišta, ubeđene da sam gumac koga relativno često viđaju na daskama te ustanove... I tek što sam se navikao na tu neobičnu pojavu, pojavio se još jedan glumac s kojim me identifikuju na svim mogućim mestima. Sva sreća, pa nijedan od njih dvojice nije bogzna kako popularan, inače bih morao svakodnevno da delim autograme i da se slikam sa obožavateljkama koje ne žele da poveruju da ja nisam taj. Od detaljne priče sam odustao (mislim da to ipak nije za ovaj blog), ali sam ukrstio svoje dvojnike i to je, uz skandinavku sa naslovne strane (koja je prevashodno dekorativna), jedina premijera u almanahu.

Takođe, ukrštenica sa dvojnicima je jedina (od 15) sa belinom 7 x 7  (takvih kombinacija mi je stvarno preko glave). Almanah iz 2014. je, poređenja radi, bio mnogo belji, a možda i bolji jer su moj entuzijastični enigmatski izraz iz tog vremena i već bajati (i osujećeni) zanat iz vremena sadašnjeg ionako dve potpuno različite stvari. Po mom dubokom uverenju, najbolje sam sastavljao upravo te 2014. godine, a kasnije sam iz godine u godinu postajao sve indiferentniji prema (svojim i tuđim) enigmatskim kreacijama. Istina, još uvek nisam sasvim indiferentan, ima perioda kad rado i mnogo sastavljam, ali impuls za istraživanjem i osvajanjem se ugasio. Zato u novom almanahu nema velikih senzacija. 

Mandrakovu ENIGMAGIKU (br. 5) možete prelistati i preuzeti u pdf formatu OVDE.

Ozren Soldatović

Serija "Srećni ljudi" prepuna je živopisnih heroja i antiheroja, počev od udarnog seniorskog dvojca koji čine Aranđel i Ristana-Riska Golubović (Bata Živojinović i Radmila Savićević), preko komšije Mihajla Ostojića Godzile (Nikola Simić), do snahinog oca Tiosava Marjanovića Garca (Žika Milenković) u trećoj sezoni. Takođe, mnogi glumci koji su u taj projekat ušli sa etiketom "genijalci", ne samo da su ispunili, već su i premašili očekivanja reditelja i publike (a scenarista Siniša Pavić i reditelj Aleksandar Đorđević su glumcima davali slobodu u građenju likova, kao što su svojevremeno Novak Novak i Dejan Ćorković u "Pozorištu u kući" dozvoljavali Guti Dobričaninu da sam smišlja replike Vase S. Tajčića i da mu "iz sebe" dodaje sve osobine koje smatra potrebnim). Normu su zasigurno premašili: Ivan Bekjarev kao Boško Despotović, Seka Sablić kao Marijana Kolaković, Danilo Lazović kao Šćepan Šćekić, Zoran Rankić kao Žarko Popara, Svetlana Bojković kao Antonija Miloradović, Đuza Stojiljković kao Marinko Bidžić, lažni grof Tintoreto... i mnogi drugi.

Ima glumaca koji i od lošeg teksta mogu da naprave dobru ulogu, mada su Paviću takvi bili nepotrebni: njegovo personalizovano pismo išlo je naruku i  neiskusnim tumačima, samo je bilo bitno da imaju nešto malo talenta. Zato na njegovoj podugačkoj listi autentičnih, ludih i nezaboravnih karaktera, ima bar desetak TV junaka koje su oživeli i oblikovali ne naročito popularni, ali i neki dotle nepoznati glumci. Tako je za široki auditorijum anonimna Katarina Vićentijević odlično dočarala Zagorku Patrnožić Zazu, Dragan Mićalović ljubavnika Cane Fontane Kucu, a mali Janko Milivojević (Nebojša-Neca Golubović) je sa samo šest godina demonstrirao uživljenost kakvu mnogi profesionalni glumci ne dosegnu tokom čitave karijere. 

Kojoj kategoriji glumaca je pre "Srećnih ljudi" pripadao Dušan Golumbovski (1941-2016) nije lako odrediti, zato što je te 1993. godine popularnost koju je imao šezdesetih već bila pluskvamperfekat. Istina, bolje je prošao od Milutina Mikija Mićovića koji je karijeru počeo kao filmska i TV zvezda, a u zrelim godinama je statirao ili igrao sitne i sporedne uloge bez imena (sličnu sudbinu imali su i: Dušan Bulajić, Tamara Miletić, Mirjana Nikolić, čak i Stanislava Pešić). Golumbovski je konstantno bio prisutan na ekranu, ali je još od "Vrtloga" i "Roja" vazda bio u nekom drugom, trećem planu, i uloga sudije u "Boljem životu" je zapravo najveća TV uloga koju je tumačio pre Ozrena Slodatovića.  A taj sudija je neutralan tip, ne izaziva nikakve emocije kod gledalaca (mada se redovno pojavljivao u seriji, ukupno 12 puta), pa ni Golumbovski tokom emitovanja "Boljeg života" nije mogao biti u fokusu.

Svi naši glumci vole da budu u fokusu i svi oni celog života čekaju ulogu koja će im doneti masovnu popularnost... makar stradali zbog nje. Ako ta uloga dođe prerano, zaista ih može osakatiti. Na primer, Jovan Janićijević je bio jedan od najboljih studenata Akademije od njenog osnivanja, mogao je da igra sve, od pisara Viće do Hamleta, čak mu se i Holivud smeškao, a eto, svi ga znamo kao Burduša (i većinski verujemo da je bio Rom). U slučaju Dušana Golumbovskog, velika i upečatljiva TV uloga je stigla tačno na vreme i toliko je zavoleo tog svog Ozrena da je pristao da ga igra i u "Beloj lađi" nakon penzionisanja, dok je sve ostale angažmane odbijao. 

Ozren Soldatović je, inače, milioner iz mafijaških redova, danas bismo rekli: tajkun, što će reći: neka vrsta TV anticipacije nemile stvarnosti koja će nas snaći tek nekih desetak godina nakon završetka serije. Izraz koji mu je Dušan Golumbovski dao uključuje beskrupuloznost u osvajanju, surovost u obračunavanju, ali i nepodnošljivu nesigurnost i potpuno neočekivanu brižnost i nežnost prema okrutnoj maćehi koja ga je u mladosti izbacila iz kuće. To je, dakle, jedan vrlo kompleksan TV lik koji je mogao biti odigran na milion načina, ali je vrlo verovatno da nijedan drugi glumac ne bi uspeo da napravi tako životnu kreaciju od te uloge. Uz to, Golumbovski je negativcu dao senzibilitet koji ga gledalištu čini pristupačnim, čak simpatičnim i umesto distance koju čovek zdravih rezona nužno formira u odnosu na likove iz miljea kome Ozren pripada, na neki način nam je omogućio da ga sažaljevamo, da mu se podsmevamo i da ga razumemo.  

U ovom tekstu nema mesta za detalje iz životopisa Dušana Golumbovskog, za njegov neobični pedigre, muzičke sklonosti i alkoholizam, ali želim da iznesem jedan zanimljiv podatak: on je jedini glumac koji je - kao veliki fan ukrštenih reči - specijalno za Enigmu sastavio ukrštenicu (mislim da je nije sam opisao, to je prepustio Milanu Šabanu). Rekao bih da je to bilo 2001. godine na nekom skupu (verovatno povodom pedesetogodišnjice izlaženja Enigme) i po mom sećanju, sastav je bio poprilično naivan, sa gomilom crnih polja, ali sasvim upotrebljiv (format 21 x 15 ili neki sličan). Šaban nije korigovao ni najkritičnije delove jer je očigledno želeo da prikaže i od zaborava sačuva izvornu verziju, kao svojevrsni raritet, a ja se još sećam da je u izrezu bila slika Đine Lolobriđide. Nažalost, nisam sačuvao taj broj.