18.12.2013.

IZ ILIJINE FIOKE (3): "Cio Krsmanović" i "Krajnović s vinom"

Simon Racković (1921 - 1972)

Kao prvi moderni jugoslovenski enigmata, Racković još uvek nije zaboravljen, mada je prošlo više od 40 godina od njegove smrti.  Ako je verovati Vukoviću i Lazareviću, on je glavni "krivac" za popularnost beline 6 x 6, pošto je u "Leksikonu srpskih enigmata" predstavljen kao autor koji je uveo taj kvadrat u ukršteničku praksu. Navodi se i da je izmislio enigmatsku reportažu, pamti se i kao autor magičnih kvadrata 8 x 8 i 9 x 9, a pošto je svoj prvi rad objavio 1935. godine, kada enigmatski standardi i šabloni još uvek nisu bili formirani, hteo ili ne - morao je biti pionir u mnogo čemu. Na sreću, naša enigmatika je zablistala sa jednim takvim entuzijastom i kreativcem, pa su plodovi njegovog rada vremenom prihvaćeni kao etaloni i neka vrsta enigmatske baštine. Budući da je Simon (Minos, Carminos, Edip)  bio prvi čovek "Enigme" od njegog osnivanja, taj časopis je u njegovu čast godinama raspisivao konkurs "Minos - borba za kvalitet", o kome je bilo reči na blogu.

Imao sam priliku da prelistam na desetine brojeva "Enigme" iz ranih šezdesetih, pa sam izbliza video Rackovićeve ukrštenice, koje su u dugom periodu krasile naslovnu i poslednju stranu. To su kombinacije nepravilnog oblika, pravljene prema slikama aktuelnih ličnosti (npr. na naslovnici jednog broja je bila danas malo kome poznata austrijska glumica Ana Smolik, koja je, eto, imala čast da jedan veliki enigmata prema konturama njenog tela napravi ukrštenicu), a specifične po već pomenutoj belini 6 x 6, koja je u većini slučajeva bila na vrhu, kao glava kreacije. Uopšte, ti njegovi "pazarni", udarni, takoreći reklamni radovi su bili izvanredno profesionalni, katkad možda i vrhunski, pre svega zbog sjajnog vizuelnog utiska, a onda i zbog laganog, zabavnog, popularnog, ali ne i otrcanog sadržaja.

Ukrštenicu koju je Ilija poslao je, zapravo, izabrao Boško Petrović povodim 25 godina od Rackovićeve smrti. Nastala je pre 55 godina, objavljena u "Enigmi" br. 218 (20. X 1958.), a reprizirana u "Beokvizu", uz propratni, prigodni Petrovićev tekst. Reč je o jednoj teškoj kombinaciji, koja je bez sumnje bila atipična za vreme u kome je nastala, ali je čak i danas spektakularna i teško dotižna. U stvari, ona je po formi preteča više puta pominjane rekorederske ukrštenice koju je potpisao čuveni trio, s tim što je nešto manjih dimenzija. Sadržinski, ni jedna, ni druga nisu baš sjajne, ali po mom mišljenju, Racković ipak zaslužuje frenetičniji aplauz, s obzirom na istorijski trenutak u kome je stvorena kula od karata, kao i na činjenicu da je on bio jedini graditelj. Ne znam kakve su bile jezičke norme pre pola veka, ali mogu da primetim da je pokazao priličnu slobodu u korišćenju reči. Malo je verovatno da su tada pojmovi poput krustarij, prikladiti, plošnatica ili pristarija bili legitimni, ali se kod takvih konstrukcija, u principu, može tolerisati izvestan broj sumnjivih rešenja. Većim nedostatkom smatram to što je sastav mestimično teško rešiv, skoro nerešiv, pa se može steći utisak da je forma progutala sadržinu... Međutim, ako stvari posmatramo fenomenološki, uz svest o okolnostima i ambiciji autora, ova ukrštenica ima i te kakvu vrednost, pre svega jer povećava uvid u podvige iz naše slavne enigmatske prošlosti, a onda i zato što ilustruje stvaralački zanos jednog enigmo-umetnika.


Simon Racković, Enigma 218

Vojin Krsmanović

Ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Krsmanovićevog rada, ali ne bih mogao ni da ga svrstam u grupu enigmata koji me nikada nisu oduševili, i na koje sam vremenom habituirao. Baš naprotiv: on je definitivno jedan od najoriginalnijih autora, neko ko je izabrao neobičan pristup kombinovanju, i čije kombinacije gotovo uvek nose prepoznatljivu etiketu. Ima nečeg starinskog, folklornog, rustičnog u njegovim kreacijama, a to generalno može ostaviti dvojak utisak: oni koji su poštovaoci pitke, standardne, jednostavne  i tzv. moderne enigmatike, verovatno nemaju nerava za raspetljavanje njegovih čvorova, dok se oni koji su prezasićeni jednoličnim, komercijalnim sastavima zasigurno raduju svakom novom radu koji potpisuje Cvi Jetin, Cvejo Belša, Jovo Rosić, Mile Naćić, Veka ili V. Sember

Krsmanović, naravno, ume i drugačije, ali poput Goloigre ili Zekića, voli da se pridržava nekih svojih enigmatskih principa. To naročito dolazi do izražaja u onim brojevima "Zagonetke" koje je sam samcit pripremio: on kao od šale na 50 strana demonstrira svoj kompletan raspon, svoju razigranost i sposobnost da uvek uspešno izbegne suvoparnost, te da rešavačkoj publici ponudi paletu bezmalo jednako kvalitetnih radova, bez obzira na to što su neki nastali za 5 minuta, a drugima su posvećeni sati i dani... Tu i tamo se pojavljuju napete kombinacije, ponekad mučne, vrlo teško rešive, ali mislim da rešavač, kada jednom prihvati njegov stil i shvati šta je pesnik želi da kaže, više nikada ne može izgubiti interesovanje za Vojinovo stvaralaštvo. Njegova veličina je baš u tom "izmotavanju": on, kao i svi dobri ukršteničari, može da napravi sve što poželi, a uglavnom želi da ostane izvan stereotipa i pukog zanata. 

Ilija je poslao jednu ne baš sasvim običnu simetričnu ukrštenicu, koja lepo dopunjuje tvrdnju da Krsmanović može sve što mu padne na pamet, i živopisno predočava pravila njegove igre. Očigledno je sebi dao zadatak da postigne simetriju sa 4 četvrtaste beline u uglovima, a onda je svesno otežao posao insistiranjem na što većem sadržinskom varijabilitetu. Najimpresivniji je gornji levi ćošak, gde se sreću "čvornovate" reči, poput: strpljivo, aršlama, strška, ivljaci, a potreba za bekstvom od monotonije je vidljiva i u središnjem, formalno jednostavnom delu. Ukratko, rad je tek ponegde iskonstruisan, ali generalno vrlo vredan i interesantan. Teoretski, može i bolje, ali praktično: to je Krsmanović na delu.

Vojin Krsmanović, Zagonetka 57

Нема коментара: