Biblijski enigmatizmi (1): Rmpalije iz Kanaana

Levijatan

Biblijski pojmovi, naročito starozavetni, imaju izvanrednu enigmatsku vrednost, i vrlo su zastupljeni u ukrštenim rečima slovenskih naroda. Ne postoji rešavač sa naših prostora, makar bio okoreli komunista, verski analfabeta, musliman ili đainista, kome su nepoznata imena poput AMOS, ARON ili NATAN, narodi kao što su SAMARIĆANI, AMORIĆANI ili AMONIĆANI, biblijske nemani LEVIJATAN i TANIMI itd. Prosto, neki biblijski nazivi su takvi da ih nijedan enigmata ne može ignorisati, a iako su u drugoj polovini prošlog veka verovatno bili nepoželjni, danas nema razloga za izbegavanje, tim pre što se veronauka na velika vrata vratila u naše škole. Uostalom, elementarno poznavanje Svetog pisma je deo opšte kulture, pa nije na odmet da čak i mi koji nemamo razvijena religiozna osećanja i interesovanja, makar iz ukrštenica saznamo ponešto iz te oblasti. Kao autor, biblijskim podacima pristupam otprilike kao pojmovima iz grčke ili rimske mitologije: zanimaju me samo ako su istovremeno značajni i enigmatski upotrebljivi (ili čak nezamenljivi). Šta to znači? Eto, recimo, pošto ne postoji dobar alternativni opis za vrlo nasrtljiv četvoroslov ISAV, nemam kud nego da pristanem na: "Isakov i Rebekin stariji sin, Jakovljev brat blizanac, praotac Edomita/Edomaca". Od toga niko nema štete, a kako se nijedno ime u Starom zavetu ne spominje tek reda radi, i za mnoge druge očeve, sinove, proroke, stradalnike, pripadnike plemena (...) ima mesta u našim zagonetkama.

S jedne strane je zbunjujuće, a sa druge vrlo korisno (za sastavljače) to što skoro svaki biblijski naziv ima barem dve varijante: ćiriličnu (uslovno rečeno, pravoslavnu) i latiničnu (katoličku). Moje poznavanje materije nije dovoljno da bih mogao precizno da odgovorim na pitanje: kako je došlo do toga da pravoslavni i katolički prevodioci ista imena adaptiraju na sasvim različite načine prevodeći potpuno istu knjigu, ali je evidentno da su se ovi drugi više oslanjali na originalnu hebrejsku grafiju. Prvi moderni prevod Starog zaveta na srpski jezik je delo Đure Daničića (1864), a prema zvaničnim podacima, prevodio je sa nemačkog (18 godina pre njega, Vuk Karadžić je takođe sa nemačkog preveo Novi zavet). Kao orijentir je očigledno korišćen srednjovekovni prevod na crkvenoslovenski, pa su mnogi nazivi toliko udaljeni od originala da ih je nemoguće prepoznati. Spomenuti ISAV se, recimo, u latiničnoj varijanti zove EZAV, što je bliže izvornom obliku, a razlike u nazivima se u većini slučajeva odnose na S/Z i V/B (Isak - Izak, Isaija - Izaija, Avesalom - Absalom, Jov - Job, Moav - Moab, Vavilon - Babilon). Takođe, mnogi nazivi su kod Daničića i Karadžića takoreći izgubljeni u prevodu, pa se npr. Levijatan pod tim imenom spominje samo jednom, a u svim ostalim slučajevima se prevodi kao najobičniji krokodil. Ili, recimo, jedan od tri Amorićanina koji је pomogao Avramu tj. Abramu u borbi protiv četiri cara (u katoličkoj verziji se sreću varijante Amoriti i Amorejci, kod Daničića isključivo Amoreji) se zove ANER (ostala dva: Eshol / Eškol i Mamrije / Mamre), ali je kod nas dobio ime AVNAN, koje se baš nikako ne može izvesti iz originala, pa je po svoj prilici reč o lapsusu. Treba znati da se prevod jednog čudnog Srbina katoličke veroispovesti - Luja Bakotića iz 1933. godine smatra najboljim, a ako nekoga zanimaju paralele, preporučujem sajt sa uporednom pretragom (OVDE).

Elem, u ovom postu bih se zadržao na čuvenoj rasi divova iz Starog zaveta, koja je među autorima i rešavačima poznata pod imenom ENAK. Tačno, Đuro Daničić je koristio početno E, koje je tipično za germanske jezike (mada su i Nemci u međuvremenu prešli na A). To je jedini prevod na našim prostorima u kojem se dosledno koristi germanizovana varijanta, a u srpskoj enigmatici se ipak ne viđa precizniji oblik, karakterističan za latinične prevode. Naime, rodonačelnik ovog plemena se zove ANAK, potomak je gorostasnih polubogova NEFILA (Daničić ih spominje samo kao "silne ljude") i pripadnik divovskog roda REFAITI ili REFAIMI. Njegov otac je ARVA ili ARBA, i po njemu se grad HEVRON ili HEBRON zvao i KIRIJAT-ARVA ili KIR(I)JAT-ARBA. 

Ko su slavni ENAKITI? To je zajedničko ime za tri Enakova sina (a onda i ostale potomke), mada se ni u jednom poznatom prevodu ne zovu tako! Daničić koristi oblik ENAKIMI, kalkiran iz hebrejskog, jer se Anakovi potomci, odnosno čitavo pleme, zbirno zovu ANAKIM. ANAKITI se sreću u prevodu Tomislava Dretara, a slična varijanta se upotrebljava i u drugim jezicima (eng. Anakites, nem. Anakiter). Oblik sa početnim E je u našu enigmatiku verovatno dospeo zahvaljujući nečijem smislu za analogiju: ako pleme zovemo Enak, saplemenici su, logično, Enakiti. Ivan Šarić i Lujo Bakotić koriste oblik ANAKOVCI. 

Anakovi tj. Enakovi sinovi su: AHIMAN, SESAJ ili ŠEŠAJ i TALMAJ (u Daničićevom prevodu se na jednom mestu pojavljuje pogrešan oblik Teliman, a umesto Sesaj stoji Sesije). Izraelci koje je MOJSIJE poslao u KANAN ili KANAAN ili HANAN ili HANAAN da izvide situaciju su u odnosu na njih, prema svom priznanju, izgledali kao skakavci, a sićušni ISAK NAVIN ili JOŠUA je na kraju ipak uspeo da protera te džinove sa njihovih ognjišta (naseljavali su judejske planine, uključujući gradove Hevron ili Hebron, ANAV ili ANAB i DEVIR ili DEBIR, a nakon egzodusa su živeli u gradovima GAZA, GAT i AZOT ili AŠDOD).

U našim ukrštenim rečima se ponekad koristi sumnjivi plural ENACI (bez izvora), ali i još sumnjiviji i nelogičniji oblik ENAKI (možete videti u nagrađenoj skandinavci Dragoslava Rosića koja je predstavljena u postu "Enigma po mojoj meri"). U svakom slučaju, postojeću grupu učestalih "enačkih" pojmova mirne duše možemo obogatiti oblicima: ANAK, ANAKIM (bez umnožavanja), ANAKOVAC / ANAKOVCI, ANAKIT / ANAKITI, ENAKIM / ENAKIMI, ali i sasvim novim informacijama, tematski bitnim, a pride spakovanim u vrlo zgodne nizove slova: ARVA / ARBA, AHIMAN, ANAV / ANAB, DEVIR / DEBIR itd.