Nesam školuvala (2)

Čast mi je da vas podsetim na jednog specifičnog enigmatu, strastvenog ljubitelja ukrštenih reči i još strastvenijeg sastavljača, čiji su radovi u jednom periodu bili najzastupljeniji u renomiranoj domaćoj enigmatskoj štampi - iako su listom bili ispod svakog kriterijuma. U stvari, to je slučaj bez presedana u istoriji našeg ukrštanja, pa gospodin o kome je reč na neki način zaslužuje tiho divljenje, budući da je teško pronaći ijedan časopis iz poslednje decenije minulog i prve decenije ovog veka u kojem se njegov potpis ne pojavljuje bar duplo češće od potpisa bilo kog za klasu boljeg saradnika! Godine su prolazile, nepismeni su se opismenjivali, urednici se smenjivali, a on je punom parom, sa istim žarom i ni za dlaku ne menjajući manir stvarao, klepao, štancovao sramne i besmislene kombinacije, i slao, slao, slao.... Redovno i svima, uz to angro, a valjda su bila teška vremena, starci su polako odlazili, mladih nije bilo, kompjuter je još uvek bio misaona imenica za većinu enigmata - i tako su nesrećni urednici pristajali na škart. 

Ako zamislimo jednog relativno normalnog urednika (u daljem teksu: RNU) iz recimo 1996. godine, dakle jednog čoveka koji solidno poznaje materiju, zna da napravi razliku između dobrog i lošeg, lepog i ružnog, korisnog i štetnog, pristojnog i neukusnog, a pri tom mu je stalo da list koji uređuje služi svrsi na određenom nivou, nije lako shvatiti zašto je toliko prostora dato nekome ko - osim dobre volje i nesebičnosti - nema ama baš nijedan kvalitet koji ga čini poželjnim saradnikom. Posmatrano iz ugla autora, uvredljivo je za npr. Mladena Đurđevića da mu ukrštenica bude objavljena u paklenom sendviču između dva nečuveno slaba sastava mlađeg kolege, a da ne govorim o tome koliko je ponižavajuća činjenica da je taj Đurđević pošteno (talentom, znanjem, umećem, poštovanjem lista i rešavača) zaradio svoj tragični honorar, dok je jedan hiperproduktivni duduk dobio 6 takvih honorara (i u zbiru, razume se, izbegao tragičnost), a svakim od tih radova je ismejao i reputaciju časopisa, i očekivanja rešavača, i enigmatsku tradiciju uopšte. 

Ako stvari posmatramo iz ugla rešavača, a lako je pretpostaviti da je RNU - u to najvažnije, izgleda da su konzumenti (bili) žrtve oportunizma. RNU zaključi: "Zanatski za jedinicu, konceptualno za jedinicu, strukturalno za nulu, ali ispravno i rešivo... Neka ide, ionako ne znam šta da stavim na strane 32, 36, 46 itd.", a to vremenom postane uobičajeno. Tako se prave i npr. jeftine viršle: malo mesa, malo kostiju, dosta creva i pilećih nogu, mnogo aditiva i određeni procenat đubreta. E, od tog procenta đubreta najviše zavisi da li će baš svako kuče bez masla i garnirunga (i besposledično) moći da proguta tu neukusnu prerađevinu, ili će neko ipak platiti glavom svoju halapljivost. Kao što znamo, đubre je uvek najdostupnije, ono se poslovično isporučuje u hrpama i džakovima, pa  se i u našoj priči RNU rukovodio sličnim proizvođačkim principima: "Valjda niko neće umreti od 10 % đubreta... Ako se niko ne otruje, naredni put ću staviti 15 %, pa ću terati dalje... sve dok neko ne ispusti dušu." 

Nemam nameru da predstavim nijedan rad ovog plodnog autora, jer verujem da većina čitalaca bloga ima sveža i krvava sećanja na njegove majstorije. Ako nekome nekim čudom nije jasno o kome se radi, lako može da pronađe u ne tako starim novinama sastave koji očigledno izvrgavaju ruglu kombinatoriku i čitav enigmatski esnaf neopisivo glupim belinama, sastavljenim isključivo od "enigmatizama". Dakle, kad prosečan sastavljač nešto ukršta, i pojavi mu se npr. ETANIN - on zadrži taj pojam kako bi sačuvao kombinaciju. Međutim, ovaj konstruktor za dve decenije nije uspeo da ukapira čemu služe takve reči i izgradio je stil koji podrazumeva 12/12 besmislenih monotonih pojmova u neuko sklepanoj belini 6 x 6 (u tim radovima se kristalno jasno vidi koliko je taj sastavljački zahtev neosnovan i podložan zloupotrebi). Svi radovi su mu izgledali isto, neki su čak bili i gori od tih "istih", i bukvalno je nemoguće naći ukrštenicu sa njegovim tročlanim potpisom bez atamana, anatema, imitatora, Alemana, eremita (...), bez 30 % najbanalnijih glagola, bez gnusnih lanaca crnih polja itd. Da budem iskren, osećam se kao da bih prekucavanjem jednog takvog sastava morao da pojedem onu kučeću viršlu, a i da je ponudim vama... a takvim đakonijima ipak nije mesto na blogu. Umesto toga, kao ilustraciju prilažem mali posprdni omaž, mojom rukom napravljen.

Uzgred, nije mi poznato da li firma ovog proizvođača otpada i dalje radi, ali znam da je plasiranje njegove robe ozbiljno ugroženo pre nekoliko godina. To nije delo nekog RNU - a, jer su takvi bili bolećivi prema njemu (a bezdušni prema rešavačkoj publici), i pošto niko nije imao srca da kaže čoveku koji 20 godina pravi ukrštenice namenjene Kelerovim majmunima: "Ne umeš, a vreme je pokazalo da nikad nećeš ni naučiti", taj zadatak je mogao da obavi samo neko ko nije RNU. Logično, antiheroja ove priče je zaustavio jedan RNNU - relativno nenormalan urednik.