20.01.2017.

Obavezno J za strance

O međusamoglasničkom J smo govorili u postu Gospođo, vi ne znate kako se zovete, i tada su navedena neka imena koja se svakodnevno sreću u ukrštenim rečima, a nedostaje im ono grešno slovce koje pravopisci nameću kao obavezno. Postoje i neke domaće reći koje se odupiru spornom pravilu, kao prianjati, priučiti ili priuza, ali izuzev kompozita sa prefiksom pri (i drugih prefiksa koji su nabrojani u citiranom postu), u sve ostale reči našeg i tuđeg porekla u kojima iza samoglasnika I dolazi A, E ili U teoretski se umeće po jedno J, bar kada se služimo ćirilicom.

Anastasi(j)a Anja Mandić
Međutim, videli smo da su lična imena (i prezimena) iznad toga, što znači da bi doslovno i kruto poštovanje pravila moglo da nas navede na ugrožavanje nečijeg identiteta, jer nije baš isto kada udesimo ime stranca koga boli uvo kako ga zovu u tamo nekoj zemlji trećeg sveta, i kada našem hipersujetnom čoveku koji nosi isto to ime dodamo celo jedno slovo. To se čini po navici, iz znanja ili neznanja, a neke javne ličnosti katkad protestuju protiv imputiranja nesrećnog J. Tako je, recimo, Vlado Georgiev svojevremeno u svom maniru objasnio novinarima da nije Georgijev, a jedna srpska glumica koja je manje poznata po ulogama, a više kao supruga (sada udovica) Milorada Mandića Mande, tvrdi da se zove Anastasia (rođena u Beogradu). Iako takva imena nisu u duhu srpskog jezika, ukoliko lica koja ih nose insistiraju, nemamo kud nego da prihvatimo. Pravopis je tu nemoćan, barem dok se željeno ime može zapisati slovima azbuke (čovek u Srbiji može krstiti dete i Jacqueline ili Alexander, ali u knjizi rođenih bi moralo da piše nešto drugo, ali ako reši da bez pravopisnog alibija nadene ćerki ime Anastasia, Maria, Lucia, Daria i sl. problem je mnogo bezazleniji).

Vaska Ili(j)eva
Koliko je to pravilo zavisno od vanjezičkih faktora, najrečitije govori naš odnos prema bugarskim i makedonskim prezimenima. Bugare iz Bugarske listom tretiramo kao strance, Makedonce iz Makedonije i ovako, i onako, a srpske državljane bugarskih ili makedonskih korena (tj. one koji nose prezimena poput Georgiev) smatramo svojima, i samim tim ne primenjujemo adaptaciju. Možda sledeći podatak zvuči apsurdno, ali nije neistinit: potpuno isto prezime, npr. Илиев, varira u našem sistemu u zavisnosti od toga odakle vlasnik dolazi (ne potiče!), a originalnu grafiju mogu da sačuvaju samo žitelji Srbije (i to ako baš insistiraju)! Dakle, fudbaler Валентин Илиев u Srbiji postaje Ilijev, tu dileme nema: čovek je Bugarin, i sve što važi za jednog Rusa, važi i za njega (a ruska imena i prezimena se neizostavno transkribuju); nekad popularna makedonska pevačica Васка Илиева na nosačima zvuka izdatim u Srbiji potpisivana je kao Vaska Ilijeva. A gle čuda: srpski fudbaler Ивица Илиев (rođen u Beogradu) ostaje Iliev – jer po svoj prilici tako piše u njegovoj ličnoj karti.

Maja Odžaklijevska (1973)
Kada je pre četrdeset i kusur godina u Beograd pristigla pop pevačica Maja Odžaklijevska, nosila je prezime Оџаклиевска (u Srbiji, uzgred, postoji tendencija da se makedonskim prezimenima akcenat pomera udesno za jedan slog, te je Maja vremenom postala OdžakliJEVska, umesto OdžakLIevska; zato se i pokojni Toše PROeski proslavio kao ProEski, no to nije tema ovog posta).

U Sloveniji živi i radi jedan filmski režiser iz Beograda, po poreklu Bugarin, koji se zove Dimitar Anakiev. Da živi u Srbiji, moglo bi se diskutovati, no budući da je sada stranac - njegovo prezime valja pisati prilagođeno, dakle: Anakijev. Čak i da se radi o Slovencu,  pravilo ne bi bilo bez snage, a da li ga treba uvek primenjivati – teško je reći. Recimo, na srpskom govornom (tj. pismenom) području slovenačka glumica Ana Maria Mitič postala bi Ana Marija, ali ako bismo istoj proceduri podvrgli ime Etien (fudbaler Velikonja), ne bismo dobili  uobičajenu transkripciju Etjen, već Etijen – što deluje pomalo nakaradno (iako ima izvesnu enigmatsku vrednost). Zapravo, oblik Etien je slovenačka transkripcija francuskog imena Etienne, pa bismo umetanjem slova J takoreći izvršili transkripciju transkripcije.

Daniel
Ima sličnih slučajeva i u Hrvatskoj: Milan Popović, koji je 1983. napravio ršum na Evroviziji, nekoliko godina pre toga je izabrao umetničko ime Daniel i postao jugoslovenski Šejkin Stivens (eng. Shakin’ Stevens). S obzirom na njegovo muzičko usmerenje i internacionalne ambicije, to je bilo sasvim prikladno – jer se u velikom svetu niko ne zove Danijel.  Međutim, iako su Evropljanke do estrusnog žara bile oduševljene njegovom obradom Stivensovog hitića „Oh, Julie“, nije postao ni evropski, ni svetski superstar – pa kada je ostalo samo sjećanje na jedan juli, u domaćoj štampi i na omotima ploča se često koristila varijanta Danijel Popović. Danas više nije aktuelan, ali valja podvući da je njegov zvanični pseudonim i dalje Daniel. Da li bi ta šestoslovna reč mogla da se nađe u ukrštenim rečima? Pa... možda. U svakom slučaju, ne uz opis glumac Redklif (eng. Daniel Radcliffe) ili glumac Otej (fr. Daniel Auteuil).


Mira Peić (1985)
Postoje i neka prezimena koja generalno ne podležu pravilu o umetanju slova J, ali se ono javlja prilikom izgovora, te se u medijima naizmenično upotrebljavaju izvorne i adaptirane varijante. Hrvatska kantautorka Alka Vuica je tokom karijere na pločama i kompakt-diskovima često potpisivana kao Vujica. Jedna nekada popularna pevačica i glumica bi verovatno već skliznula u zaborav da se u ukrštenim rečima nije zadržalo njeno unikatno prezime, iako je na pločama češće potpisivana sasvim obično: Pejić. To je Mirjana Mira Peić, koja se još ranih šezdesetih afirmisala sa četvoroslovnim prezimenom, kao članica grupe Duo DD. I konačno, za razliku od Odžaklijevske, Peićke i drugih koji su ćutke prihvatili umetnuto tj. nametnuto slovo – glumac Pavle Vujisić je, smatrajući J sasvim suvišnim, zvanično promenio prezime i pod stare dane postao Vuisić

2 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Zanimljivo za pročitati.

Mladen Markovic је рекао...

Ha, zato sam uveo oznaku Enigmatski žurnal. :)

Problematika posta, doduše, malo zadire u križaljke jer se opšte pravilo o umetanju intervokalnog J ne odnosi na hrvatski jezik (mada se u teoriji sa ruskog i sličnih slovenskih jezika transkripcija vrši na isti način kao u srpskom).
Zapravo, ne postoji nijedan jezik na svetu, uključujući najsrodnije, u kojem je ovaj transkripcioni princip generalizovan.