Ukrštenica i Križaljka su nastale baš u
vreme najveće slave ovog pesnika, pa nikada nije bilo potrebe da se za troslov
TIN traži i iskopava neki drugi opis iz vrta belosvetske kulturne baštine (tako
je vrhovni etrurski bog zauvek ostao u zapećku).
Za poslednjih 85 godina u našem regionu verovatno nije odštampan ni jedan
jedini broj bilo kog i bilo kakvog enigmatskog časopisa bez pesnika Ujevića, pa dileme nema: i
Ukrštenica, i Križaljka bi kao iz topa na pitanje „omiljeni p(j)esnik?“ dale
isti odgovor. Jedino se možda ne bi složile oko toga da li je on u ukrštanju
gost, a u križanju svoj na svome, ili je ipak domaći i tamo, i ovamo.
 |
| Tin Ujević |
Augustin TIN UJEVIĆ (1891 – 1955),
jugoslovenski Bodler, Rembo ili Malarme, jedan je od naših najcenjenijih književnih stvaralaca u
međuratnom periodu. Doduše, pre četvrt veka je to „naš“ postalo prilično
relativno, pa se u nekim enigmatskim novinama, valjda zbog izbegavanja zbrke,
ponekad rabi opis pesma Branka Miljkovića, mada je reč o potpuno istom pojmu:
Miljković je opevao Ujevića u ciklusu „Sedam mrtvih pesnika“ (1956), kao jednog
od svojih tragičnih uzora (ostala šestorica su Njegoš, Radičević, Dis, Kostić,
Nastasijević i Kovačić). Na drugoj strani, postoje i oni koji nameću tvrdnju (bez referenci) da je mladi Tin bio dozlaboga žalostan kad su mu objavljene
knjige na ćirilici (pisane na ekavici), i to baš one dve zbirke pesama koje su od njega
napravile legendu („Lelek sebra“, 1920 i „Kolajna“, 1926). Da paradoks bude
veći, pesme su pedesetih ijekavizirane bez ikakve brige o metrici, pa su parnasovski
jedanaesterci i dvanaesterci transformisani (iliti deformisani) u slobodne stihove.
 |
| ilustracija: Pismestrović |
O tome koliko su se suštinski
razlikovali, najslikovitije govore njihovi zapisi o Beogradu – svako je iz svog
ugla video istu stvar, moglo bi se reći: vanvremensku istinu. Krleža je rekao:
„Beograd je periferija melankolične provincije koja oku nudi samo bijedne scene
sa dna; Levant u kojem nema ničeg drugog osim mezetluka i drugih ponižavajućih
slika“, a Ujević: „Prije svega, ja bih iz Beograda najurio sve spekulante,
porušio banke, Narodnu skupštinu preselio u neko provincijsko mjesto, npr. u Stenjevac (lokacija tadašnjeg Zavoda za umobolne), a ministre bih smjestio na jedan brod... Od svih prijestolničkih ulica
bih ostavio Skadarliju, Vasinu, jedan dio Poenkareove (kasnije
Makedonske) i Terazije.“
Narodna skupština se,
valja uzgred i to reći, ne spominje slučajno: tih godina su se u parlamentu Kraljevine SHS
odigravale scene spram kojih današnja agresivna prepucavanja zvuče kao
prijateljska ćaskanja. Tako su nakon incidenta u kojem je Radić izgubio
život (1928), svi hrvatski književnici koji su dotle pisali i ijekavicom i
ekavicom dajući podršku jugoslovenstvu (Krleža, Ujević, Cesarec, Barac, Šimić,
Cesarić, Krklec), morali ili želeli, svejedno, da obustave ekanje (osim
Andrića, dapače). Uz to, Ujević je 1925. godine proteran iz Beograda jer je izvređao
Karađorđeviće na posprdnoj karnevalskoj ceremoniji koju je sam organizovao u
Skadarliji, ali se posle godinu dana vratio i proveo tu još neko vreme. Kasnije
je živeo (ili klošario, budući da obično nije imao smeštaj) u Sarajevu,
Mostaru, Splitu i Zagrebu.
Zbirke: AUTO NA KORZU,
LJUDI NA VRATIMA GOSTIONICE, OJAĐENO ZVONO, POSTUMA, RUKOVET, SKALPEL KAOSA; pesme:
AGNI, AUGUSTOVSKA NOĆ, BEZGLAVI DROMEDAR, BURA NA BRAČU, ČAROBNI PELIVAN, DOBRINA
ZVONA, DRHTAVI PARK, DUŠA U PRAŠINI, FISHARMONIKA, KAMPANIL, MAŠTOVITA NOĆ, NA POVRATKU,
NAŠE VILE, PANORAME GRADOVA, PET STABALA, RAZAPETA AFRODITA, ROMAR, RUSIJI
RUSIJA, SLABOĆA, SLAVA PROLAZNOSTI, STABLA PO ZIMI, SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA, SVETKOVINA
RUŽA, ŠTO ŠAPĆE VODOSKOK, TAJANSTVA, UKRŠTENI POGLEDI, ULICA FANTOMA, VASIONAC,
VISOKI JABLANI, VOĆKE ZABORAVA, VREMENA; pesnička proza: ALEJA KESTENOVA, ALKOHOLNI
SNI, VREVA BERBA.
8 коментара:
Sa zadovoljstvom pročitao
i neke stvari "skinuo"!
Ovi tvoji ogledi zbilja zaslužuju knjigu. Pitam se, pitam jesi li ti psiholog ili književni povjesnik (kritičar)? Živadine, šta bi s onim novinama kojih si se kanio "riješiti"
Nedjeljko, malo sam zastao. Bilo je vreme zimnice, onda spremanje ogreva, pa sam se stvarno malo uspavao. A i interesenata je nešto malo. Mnogi su očekivali da su to raspareni, pojedinačni brojevi, pa im nešto ne odgovara, ni to da ne mogu rasparivati brojeve, ni "čupati" iz uvezanih kompleta (još nisu ukoričeni).
Aktiviraću se uskoro ponovo. Do tada sve najbolje. Pozdrav
Šta znam, Nedjeljko... :) Trudim se da budem u ulozi enigmate koji se bavi našom kulturom onoliko koliko ona ima veze sa ukrštenicama i križaljkama. Moguće je da se nekad nehotično krećem po šinama psihologije, ali povezano je to... moja interesovanja su se uvek svodila na stvaralaštvo i druge diferencijalne moći ljudskog uma u odnosu na sve ostale nivoe svesti u prirodi.
Danas svako može biti pisac, to je krajnje degradirana kulturna delatnost, obesmišljena hiperprodukcijom i guranjem komercijalnog smeća dokonih domaćica, uličara, mitomana i drugog šljama bez zanimanja u prvi plan. Nema više ničeg plemenitog i uzvišenog u domaćoj književnosti. A naše nove generacije završavaju tzv. večernje fakultete sa intelektualnim bagažem u vidu 0 pročitanih knjiga za 25 godina života. Da budem iskren, ja ne želim da učestvujem u tome i nikad nisam želeo. Čak nikad nisam objavio ni pesmu u nekom književnom glasilu, a prilično sam rano zapažen kao "metričar blizak Dučiću" (zanimljivo je da tada, sa 9 ili 10 godina, nisam ni znao ko je Dučić; kasnije sam otkrio da smo rođeni na isti dan. :D) Dobio sam neke nagrade, pa su me poslali u paviljon "Cvijeta Zuzorić" da slušam predavanja Ršumovića, Popova, Alečkovićke, književnih kritičara itd. Tamo sam upoznao neke mlade književnike ('96, '97), i mada su mi mnogi delovali tako ambiciozno da sam se pitao šta ja radim s njima - do danas se niko od njih nije proslavio. Prosto, sve se to dešava krajem veka, odnosno na samom kraju epohe u kojoj je književnost tog tipa postala anahrona i nepotrebna svetu. Naročito našem svetu.
U svakom slučaju, od svega što postoji i što je ikad postojalo na Balkanu, držim da je najvrednija jugoslovenska književnost. Ako postoji nešto dobro i lepo kao produkt viševekovnog združivanja i razdruživanja iliti bratimljenja i klanja ludih i zanavek maloletnih južnoslovenskih naroda i narodnosti - to je naš književni jezik i naša književnost. Ja nemam kud iz svoje kulture, to je moj svet i moja svest, a pošto se sve to može lako dovesti u vezu sa ukrštenim rečima, zloupotrebljavam ovaj prostor pišući o onome što volim. :)
Ako je Ujevic zajednicki da li je i Andric???
Kopitar Jer.
Pitanje je malo izlizano, ali me ne nervira mnogo. Možda je čak i logično s obzirom na tematiku posta. Samo mi ide na živce taj glupi potpis. Ali, zašto da ne odgovorim ako neko baš želi da zna šta mislim o tome?. Teško je mene naterati na mlaćenje prazne slame. :)
Što se mene tiče, odgovor je: apsolutno da (odavno sam pisao o tome u postu Naš Ivo). Andrić je jugoslovenski pisac. Međutim, ako neko želi da izbaci iz upotrebe pridev „jugoslovenski“, izgleda da treba da kaže „srpski“ – jer je pisac insistirao na pripadnosti srpskoj književnosti. Inače, pripadnost nekom nacionalnom kulturnom korpusu nema veze sa genima i mestom rođenja, nego sa opredeljenjem i doprinosom. To znači da postoje npr. etnogenetski Turci koji su npr. francuski pisci ili npr. etnogenetski Mađari koji su nemački glumci. Niti ove prve možemo zvati „turski pisci“, niti ove druge „mađarski glumci“.
Što se tiče provenijencije, stvari otprilike stoje ovako: kao student u Zagrebu i Krakovu se „pisao“ kao Hrvat (sve dok je primao stipendiju, naravno). Međutim, od svoje 26. godine je naprasno počeo da doživljava sebe kao pripadnika srpskog naroda. I da zastupa ideje integralnog iliti prosrpskog jugoslovenstva, što je bilo prilično atipično za Hrvate toga doba koji su se identifikovali sa (u postu spomenutim) Radićem, a to znači: atipično za ogromnu većinu. Svojim neprijateljstvom prema Radiću, odmah po konstituisanju SHS, jasno je pokazao da se više ne oseća kao Hrvat.
Neko bi primetio da je bio čas ovo, čas ono – kako mu se kad isplatilo, i to je verovatno ispravno zapažanje, ali stvari nisu baš sasvim proste. Prvo, u vreme i na mestu gde je rođen se više držalo do podele po veri, ne po DNK iz VII, VIII ili ne znam kog veka, a Starčevićeve ideje još nisu bile dovoljno žive; drugo, kad neko potiče iz porodice koja nema jasan nacionalni identitet, kasnije dolazi u manje ili više (ne)prijatnu situaciju da se opredeli – ako okolnosti to od njega traže (a tu gde je on živeo su okolnosti često bile takve, počev od sredine XIX veka); treće, Andrić nije imao oca, odnosno figuru sa kojom bi se identifikovao kao pripadnik ovih ili onih i koja bi ga uvela u neposrednu socio-političku realnost (to se često gubi iz vida). Do kraja života je bio katolik, i mada mu je Krleža, navodno, u više navrata psovao hrvatsku majku, nema dokaza o njenom poreklu (opet: šta god to značilo, jer DNK analiza u to vreme nije postojala).
Ukratko, Andrić je u I svetskom ratu postao vukovac i identifikovao sa onim katolicima koji su se osećali i deklarisali kao Srbi, kao što su Lujo Bakotić i Ivo Vojnović (naročito je u tom njegovom „tranzicionom periodu“ bio značajan Vojnović). Koliko je to koštalo – nije poznato, ali recimo da je mogao da računa na finu diplomatsku karijeru i sinekuru iz snova, jer on nikakve druge snove nije ni imao tokom života.
Na pitanje može li se nazvati hrvatskim piscem odgovara podatak da je 1914. objavio neke pesme u „Hrvatskoj mladoj lirici“ (barabar sa Ujevićem), pre toga članke, kritike, posle možda još nešto sitno... a to znači da je hrvatskoj književnosti dao nekakav doprinos, i to još pre ujedinjenja (toliko za te pare, jebiga, takav je bio Ivica, sve je kod njega bilo papreno :D 3 godine stipendije – 6 pesama i par članaka, a mogu misliti koliko je tek Beograd morao da mu inkasira za romane od po 350 strana :D).
Dakle, po mom mišljenju, čak je i razumno smatrati ga srpskim i hrvatskim književnikom (koliko god se on za života branio od ovog drugog).
Kad ste već kod Ive Andrića, evo što o piše Svetislav Basara. U romanu "Andrićeva lestvica užasa" u Andrićeva usta stavlja ove riječi:
"Već su počela da se lome koplja - a tek će se lomiti, ne samo koplja nego i vratovi, uključujući i moj - oko pitanja da li sam ja Hrvat, Srbin ili Jugosloven, ili sve to skupa, a ja sam - iako sam, kada su to okolnosti zahtevale i kada se baš insistiralo na tome, po potrebi bio sve to i mnogo više - u suštini nikad nisam bio ni Srbin ni Hrvat ni Jugosloven - pošteno govoreći, Stojkoviću, ni Srbija ni Hrvatska ni Jugoslavija nisu ispunjavale ni elementarne uslove da bih se makar na trenutak osetio Srbinom, Hrvatom ili Jugoslovenom. Moja strategija je oduvek bila da ne budem ništa, bar ništa opipljivo, a da svoj integritet gradim na otporu prema predrasudama koje su se stvarajući se ex nihilo - decenijama plele oko moje ličnosti. Postao sam ovo što jesam samo zahvaljujući uzdržanosti i nacionalnoj (i svakoj drugoj) fleksibilnosti i zato sam, pro forma, odlično prošao u životu."
Govoreći o toj temi, čovek dolazi u situaciju da razmišlja o istoriji srpsko-hrvatskih odnosa i o jednom čudnom antagonizmu do kog je došlo posle 1000 godina prijateljstva (današnje generacije ne znaju da srednjovekovni Srbi i Hrvati nisu imali niti jedan okršaj!). Antagonizam faktički počinje sa ilirizmom, tj. sa udruživanjem, dakle tek u XIX veku, i to suprotstavljanjem interesa tj. pojavom prvih nacionalističkih struja tamo i ovamo (da ne komplikujemo stvari teritorijama, zajedničkim jezikom, katolicizmom, pravoslavljem, i drugim sranjima). Danas je vrlo teško naći srednji odgovor na pitanje zašto je uopšte i došlo do ujedinjenja u klimi koja je već bila nezdrava. No, ideja jugoslovenstva je uoči I svetskog rata toliko obuzela srpsku i hrvatsku inteligenciju da su oprečni interesi valjda nakratko postali nevidljivi. I vrlo brzo se stiglo od beogradskih demonstracija protiv "tlačenja jadnog bratskog hrvatskog naroda" pod Austrougarskom (Ujevićev citat), preko SHS, do totalnog ludila.
E, u tom periodu se pojavio Andrić: najpre kao hrvatski pisac, deklarisan kao Hrvat, a odmah posle I sv. rata i kao prosrpski državnik i književnik. To "prosrpski" znači: zagovornik yu unitarizma, može se reći i rojalizma, totalni antipod Radiću koji je od prvog dana ujedinjenja počeo da se bori za nezavisnost Hrvatske. Da bi se sasvim uklopio u stereotip, promenio je narečje i počeo da se služi isključivo ćirilicom (doduše, stereotipi još uvek nisu bili oštri, pa bi nekome možda bilo čudno što je i Radić koristio isto pismo).
Drugi poklonici jugoslovenstva (ne bih da suviše politizujem priču uvođenjem pojma komunizam), naročito književnici, bejahu negde na sredini, ali čak i u takvim okolnostima Srbi u Beogradu su bili Srbi, a Hrvati Htvati, logično. Andrić je, zapravo, jedini istaknuti akter te romantične komedije koja se polako pretvarala u horor, koji je posle 1928. (dakle, posle prvog velikog kurcšlusa) dijametralno promenio nekadašnji identitet.
Sve što se kasnije dešavalo je tužna, sporadično psihotična jugoslovenska istorija, ali se nameću dva bitna momenta kada je reč o Andriću: 1934. je odbio da bude uvršćen u "Modernu hrvatsku lirku", a nakon II svetskog rata je lično zahtevao (preko Milana Bogdanovića) da se iz čuvene enciklopedije na kojoj je radio Krleža izbriše da je hrvatskog porekla.
Ukratko, bio taj Basarin citat fakat ili fikcija, na bazi istorijskih činjenica bih rekao da poslednja rečenica gađa u centar: Andrić je bio karijerista i ništa sem toga. Ako baš mora da se deli, veći deo njegovog dela pripada srpskoj književnosti (procentualno više od 99 %), ali je pre toga bio hrvatski pisac i ti promili se moraju uvažiti (koliko god se menjali njegovi stavovi, reč je o istom čoveku). Dakle, kad se kaže "i hrvatski pisac", to "I" podrazumeva da je hrvatskoj književnosti dao 6 pesama i neke književne kritike. Međutim, svakako nema smisla prevoditi njegova kapitalna dela na hrvatski standard i plasirati ih pod etiketom hrvatska književnost (a to se dešavalo).
Mnogo smo smešni. I mnogo nam je smešna zajednička istorija. Bilo bi urnebesno da nije bilo tako krvavo. To se isto uvek mora reći kad se govori o Andriću na ovaj način.
Постави коментар