25.11.2016.

Blo

U doba kada je pozorište predstavljalo prozor u svet i putokaz narodu koji se iz ruralnog gliba polako i tromo kretao prema građanskim navikama i maglovitom, genetski nepoznatom urbanitetu, kada su istim ulicama išli, jedni za drugima, volovi sa kaljavim taljigama, prašnjavi fijakeri i automobili sa smešnim klaksonima, kada je Beograd masovno, neprirodno i na silu uskakao iz opanaka u lakovane cipele - pozorišni komadi koji su ismevali snobizam skorojevića bili su hitovi bez premca. Književni kritičari su u međuratnom periodu često osorno ili čak sarkastično isticali da je pri davanju Nušićevih komedija slika našeg društva mnogo živopisnija u publici nego na samoj pozornici. Nušićev pravac (tada poznat kao nušićizam) sledili su svi oni koji su od umetnosti očekivali samo presnu komiku, tj. ogromna većina publike, i mada su strogi i od mase odlepljeni posmatrači, poput Skerlića, takav humor još na početku veka označavali kao vulgaran i pornografski, tokom celog tzv. zlatnog međuratnog perioda u Beogradu su i dalje na najvišoj ceni bili najprizemniji sadržaji (kao uostalom i danas, jer je mentalitet teško promenljiva kategorija... a šta je bednih sto godina spram večnosti?!)

U takvim okolnostima, jedna glumica je po oprobanom receptu smućkala tri lakrdije (uz izvesne zagrade, možda bi se moglo reći: komedije naravi i situacije). Nije baš bilo uobičajeno da glumice pokazuju literarne sklonosti i ambicije (pre se očekivalo da pokažu mlečne žlezde), kao što nije ni danas (ako izuzmemo Evu Ras i Ljiljanu Lašić), a nisu se naročito isticale ni njihove kolege sa y hromozomom (neki od retkih koji su umeli s perom su Čiča Ilija Stanojević i Petar Petrović Pecija). Tako je Ljubinka Bobić Boba (1897 - 1978), diva međuratnog Beograda, prva Kruševljanka među glumačkim asovima, postala i prva srpska glumica-književnica. Tačnije: scenaristkinja. Još tačnije: komediografkinja.

Dakle, Boba se lepo dosetila, pa spojila to malo spisateljskog dara sa izoštrenom glumačkom percepcijom, sve uglavila u okvir komercijale, i 1935. uspela da, posle godinu dana natezanja, ubedi upravu Narodnog pozorišta da na daske postavi njen prvi komad NAŠI MANIRI. Glavnu ulogu je, razume se, namenila najvećoj narodnjačkoj zvezdi među glumicama, danas takoreći mitologiziranoj Žanki Stokić, pa je priča o palančanki Jeli, debeloj usedelici koja arči miraz na Jadranu u želji da se približi otmenom društvu, bila osuđena na dobar prijem kod nušićevaca. Međutim, u novinama je tzv. anonim ustvrdio da je pravi autor sočinjenija, zapravo, neki poznati pisac (najsumnjiviji je bio Pecija), a Boba je javno predložila da Nušić i Krleža procene autentičnost komada. No, ozbiljni kritičari su brzo odbacili insinuacije, nalazeći u njenom pisanju sasvim originalne i ne baš pohvalne elemente: amaterstvo, neukost i naivnost. Fama je, možebiti, bila samo zgodan reklamni trik, i u svakom slučaju, išla je u prilog pozorištu.

Drugi komad OTMENO DRUŠTVO, konceptualno blizak prvom, postavljen je na scenu 1937. godine, a u "Manježu" je 24. marta 1940. premijerno odigrana i slavna PORODICA BLO. Za razliku od Naših manira u kojima je dominirala Žanka, a u značajnoj epizodi bila Boba, u ovom slučaju je bilo obrnuto - i uspeh je opet bio zagarantovan. Malo skretanje sa teme: to je bila poslednja Žankina mirnodopska uloga, a zanimljivo je da su kritičari bili horski ujedinjeni, smatrajući "magistralnim" i potresnim ili čak jezivim njeno tumačenje babe koja svojom jednostavnošću i "bezdanim optimizmom" sramoti uobražene ukućane! Iako nema ničeg dubokog u radnji koja se plete oko pokušaja imućnih primitivaca da uđu u visoko društvo na račun ćerkine udaje (a ćerka, jašta, ipak bira domaćeg, folklornog muža koji liči na Žana Gabena i gradi prugu u Belom Potoku), kao najimpresivnija tačka lagane i vedre predstave isticana je upravo težina i širina Žankine kreacije.

Tih godinu dana do bombardovanja, predstava Porodica Blo bila je veliki beogradski hit. U pozorišnim krugovima se koristio germanizam kasaštik za komade sumnjivog kvaliteta koji dugo pune kase, te su neki i Bobinom trećem pozorišnom čedu proricali takvu sudbinu. Istina, predstava je i posle rata bila izuzetno popularna (i danas se igra u nekim provincijskim pozorištima), ali nikada se nije približila svojim mustrama poput Sterijine "Pokondirene tikve" i Nušićeve "Gospođe ministarke". 

Svim enigmatama i većini rešavača je, dakako, poznat pojam BLO. Već 76 godina koristimo isti opis - jer alternativni i ne postoji. U stvari, ni sama reč ne bi postojala (bar ne u našem jeziku) da je Boba nije izmislila! Evo šta je rekla uoči prvog izvođenja: "Ja uzimam sve iz života onako kako vidim i osećam. I uzela sam, lepo, jednu bogatu beogradsku porodicu koja boluje od otmenosti i sva se pofrancuzila. Od porodice Jablan - postala je porodica Blo. Jablan je suviše prosto, Kosara je Koko, Natalija Nini itd. Čak im i srpski jezik smeta, nije im dovoljno fini. A ja, bogami, branim sve što je pravo srpsko, nego šta!"

Stanislav Vinaver, uvek vrlo odmeren u ulozi kritičara, nakon premijere je zapisao: "...Gca Bobić ima brzih opservacija, i uličnoga humora koji pokatkad postaje i drastičan, mada nikad nema prave komične snage. Sam komad ne ide, ne teče, čak i ne mili; prosto, glumci se nalaze na sceni i gađaju se kako padežima, tako i dosetkama. Sadržaj je prost: prosti i pokondireni Srbi, drže se po pariski (...) Problem s kojim je gca Bobić izašla pred publiku jeste centralni i osnovni problem poslednjih 100 godina naše književnosti: borba između neminovnog Zapada i patrijarhalnog, koje se kruni i propada pred navalom (...) Pobeda gce Bobić suviše je jevtina, jer njen Zapad, čak i u pokondirenom vidu, preterano je površan. Ona nema, naravno, ni opake, zle snage Sterijine, ni doslednije, ali blaže oštrine Nušićeve - ona je površna i zabavna." Osvrt je završio rečima: "Publika je vrištala od smeha.", jer to je, zapravo, u celom tom cirkusu bilo najbitnije.

Usput, Bobićka je napisala i dva dečja komada: RISTA SPORTISTA i RISTA ROBINZON. Posle rata je odložila plajvaz i do kraja života bila samo glumica. Nasledila je Žanku u "Gospođi ministarki" (s pauzama, u različitim verzijama i režijama, igrala je Živku 33 godine!), a interesantno je da je u prvoj postavi (1929) bila Živkin sin Raka! Na filmu je ostvarila efektne role u "Anikinim vremenima","Pop Ćiri i pop Spiri" i "Diližansi snova". 

1 коментар:

Nedjeljko Nedić је рекао...

BLO - vrlo zanimljivo!