E, moj Ilajdža

Ivander Holifild

Nedavno mi se spontano upalila lampica dok sam opisivao uobičajeni enigmatski pojam IVANDER: malo je verovatno da se ime čuvenog američkog boksera Holifilda (eng. Evander Holyfield, rođ. 1962) izgovara sa akcentom na prvom slogu, što će reći da je početno E verovatno nenaglašeno, a ako jeste - onda i ispravna transkripcija glasi Evander (jer se nenaglašeno E prepisuje). I zaista: u rečniku Tvrtka Prćića piše: /evander/ Evander BOLJE NEGO Ivander. Nametnulo se pitanje: šta činiti?

Konsultovao sam i srpsku Vikipediju, tek da vidim za koju se varijantu tamo navija, ali Holifild još uvek nema stranicu - iako se u arhivi može pronaći kilometarska diskusija o tom nesrećnom E. U toj diskusiji je najglasniji bio neko čiji je osnovni argument: "tako ćitab kaže", a javljali su se i neki umereniji vikipedijanci, zalažući se za poštovanje fonetike i prakse. Taj spor odlično ilustruje naše svakodnevne transkripcione dileme, jer i među enigmatama postoje oni koji smatraju da pravopisni oblici uvek imaju prednost, kao i oni drugi, koji uvažavaju nepravopisne, ali rasprostranjene i ukorenjene varijante.

Može se raspravljati o tome kolika je edukativna moć enigmatike, i da li ukrštene reči uopšte treba da edukuju rešavače, a rasprava postaje žestoka kada su na tapetu nepravopisno transkribovana imena ekstremno popularnih ličnosti, koja su pre mnogo godina postala deo naše opšte kulture. U ranijim postovima je bilo reči o takvim osobama, ali i dalje ne znamo da li je korigovanje baš uvek opravdano, niti koji je stepen ukorenjenosti dovoljan za zadržavanje pogrešnih oblika. Ako gledamo napred, razumnije je napustiti neispravne transkripcije u korist novih generacija, ali ako se zadržimo na enigmatskoj ciljnoj grupi, čini se da bi insistiranje na sasvim tačnim varijantama bilo preterano ili čak štetno (slikovito: ako je jedna baba ostarela slušajući Elvisa Prislija, neće još baš biti jasno zašto je naprasno u ukrštenim rečima postao Presli). 

Zbog toga se ja, kao enigmata, u većini slučajeva opredeljujem za kulturno-istorijsku praksu. Mnoge ličnosti su ostale "zarobljene" u XX veku, a u vreme popularnosti su na našim prostorima bile poznate pod neispravno transkribovanim imenima i(li) prezimenima. Istina, bilo bi poželjno očistiti enigmatiku od nekih krupnih grešaka, makar bile paleolitske, kao što je neosnovano prevođenje (Isidora/Izadora Dankan), slučajno prekrštavanje (Vivijan/Vivijen Li) ili transliteracija koja je veoma udaljena od transkripcije (Eli/Ilaj Volak), ali o tome sam već mnogo puta govorio.

Elem, u Holifildovom slučaju ipak biram I. Prvo, zato što je reč o ličnosti koja je kod nas već više od 20 godina poznata kao Ivander (dakle, čovek se proslavio u XX veku). Drugo (još važnije): ta sedmoslovna reč je vrlo prisutna u našoj enigmatici, što znači da su rešavači odavno usvojili nepravopisnu varijantu. I treće: radi se o sukobu između fonetske i pravopisne transkripcije, jer to početno slovo i u originalu više zvuči kao I nego kao E, pa pošto je poznato da narod generalno preferira fonetiku - malo kome bi bilo jasno zašto je Ivander iznenada postao Evander.

Elajdža Vud

Međutim, to isto početno slovo se sreće i u imenu jednog mladog i vrlo aktuelnog holivudskog glumca, koji se zove Elijah Wood (rođ. 1981). U našim medijima se često spominje kao ILAJDŽA, jer u američkom izgovoru njegovo ime otprilike zvuči tako (ili Ilajža), ali  pošto imena savremenika valja preneti onako kako treba, a ne otprilike, slavni Frodo Bagins se zove ELAJDŽA (nema smisla zadržati pogrešnu varijantu, jer je on sveža zvezda). 

Postoji i obrnuta pojava: kada se početno E iz engleskog prenosi kao I, iako bi se svaki laik mogao zakleti da je E bolje rešenje. Na primer, engleska glumica Edith Evans (1888 - 1976) je kod nas u svoje vreme bila poznata kao EDIT Evans, iako se njeno ime prenosi isključivo kao IDIT! Takođe, u našim ukrštenicama se može sresti i transliteracija EGAN, sa opisima "američki glumac, Vil" (Žugić mu je nadenuo ime Vili, ali ionako je reč o nebitnom filmskom posleniku) ili "američki glumac, Ričard" (eng. Richard Egan, 1921 - 1987). Po Prćiću, najispravnija transkripcija je IGAN, može da prođe i Igen, ali nikako Egan. Najčuveniji američki filmski kritičar svih vremena nije Ebert već IBERT (eng. Roger Ebert, 1942 - 2013), a engleska dečja književnica Enid Blyton (1897 - 1968) se zapravo zove INID Blajton.

Jotovanje Jermena

Levon Aronjan

U jučerašnjoj "Alo razbibrizi" se pojavilo jedno diskutabilno jermensko prezime, i to u klasičnoj ukrštenici čiji je autor Mladen Marković. Taj Marković, kao što je poznato, nije lingvista, ali se iz hobija bavi transkripcijom, te lične transkripcione dileme razigrano rešava uz pomoć relevantne literature. Međutim, neki dobronameran (i nepotpisan) kolega mu je skrenuo pažnju da prezime šahiste Levona treba preneti bez jotovanja, dakle ne ARONJAN, već ARON + JAN, pozivajući se na raspis izvesnog Nikolića, urednika nekog enigmatskog časopisa, koji je pre x godina saradnicima otvorio oči tvrdnjom da u jermenskim prezimenima ne dolazi do stapanja D, L i N sa J.

Poznato je da poslednjih godina urednički posao obavljaju osobe kritičnog obrazovanja (kod nas, a možda i u drugim demokratskim zemljama), jer je valjda u eri borbe protiv diskriminacije po različitim osnovama, i polupismenima omogućeno da donose pravopisne odluke. Tako su enigmati došli u situaciju da ih opismenjuju i jezički savetuju kojekakvi popovi, portiri i njima slični akademici, pa pošto se u ovim našim antidiskriminacionim, demokratskim okolnostima nametnuti autoriteti prihvataju zdravo za gotovo, sasvim je razumljivo zašto je neko bez provere usvojio sugestiju  nestručnog lica u ulozi urednika, i prepoznao grešku u ukrštenici spomenutog Markovića.

Većina ljudi zna da se jermenska prezimena obično završavaju sufiksom JAN. No, transkripcione nedoumice proističu iz činjenice da jermenski jezik ima vrlo specifičnu grafiju (u koju se malo ko sa naših prostora razume), te jermenska imena i prezimena već decenijama uvozimo iz drugih jezika. Najpre je to bio ruski, u vreme kada je Jermenija bila članica SSSR - a, a poslednjih godina se oslanjamo na poengležene varijante, odnosno transkribujemo već transkribovane oblike. Tu, zapravo, nema velikih problema, ali se u našim sredstvima javnog informisanja, a samim tim i u ukrštenim rečima, često viđa slogovno I koje uopšte ne postoji u originalu, tj. originalima.

Aram Hačaturjan

Najpopularniji Jermen u našoj enigmatici je kompozitor Aram HAČATURJAN (1903 - 1978), a u stopu ga prati pesnik Akop AKOPJAN (1866 - 1937). Njihova su prezimena svojevremeno preuzeta iz ruskog, a Hačaturjan i dan-danas sporadično dobija ono I od manje upućenih, te se spominje i kao Hačaturijan (ta pojava nije primećena kod Akopjana, a ni kod nekih drugih, poput Petrosjana). Treba znati da to nije baš sasvim neosnovano, jer postoje i prezimena jermenskog porekla koja su na našim prostorima poznata isključivo u proširenom vidu, te se kompozitor Vartkes (1933 - 1993), rođeni Beograđanin, prezivao BARONIJAN. Ivan Klajn u Rečniku jezičkih nedoumica citira lingvistu Bogdana Terzića: "Не треба писати -ијан, осим код наших грађана јерменског порекла где је такво писање ушло у обичај, нпр. Вартабедијан, Баронијан (изворно: Вартабедјан, Бароњан)."

Babken Simonjan

Za nas je naročito značajna sledeća Terzićeva napomena: "Ispred ruskih sufiksa -jan, -janc i -'jan, -'janc izgovara se mek suglasnik, što u jermenskom nije slučaj sem kod lj i nj, pa se onda pod uticajem ruskog pisanja i izgovora ta ruska mekoća u latiničke transkripcione sisteme pogrešno prenosi pomoću grafeme i." Dakle, I se nikada ne koristi (mada, pitanje je kako treba tretirati američka prezimena jermenskog porekla, poput Kardashian i Sarkisian; prvo nosi starleta svima znana kao Kim KARDAŠIJAN, a drugo slavna Šer, odnosno Šerilin SARKISIJAN), a jotovanje se sprovodi u 66 % slučajeva (dakle, jedino d + j nije đ). Da nije tako, ni jermensko-srpski književnik Babken SIMONJAN, profesor srpskog jezika na univerzitetu u Jerevanu i član UKS - a zasigurno ne bi dozvolio da mu se prezime u našoj ćiriličnoj literaturi koristi u oskrnavljenoj varijanti Симоњан (uzgred, ni ime mu nije u skladu sa našim pravopisnim obrascem, jer ako P13 preporučuje jednačenje po zvučnosti u slučaju Бубка, onda i Simonjana treba zvati Bapken; međutim, ako sam nosilac imena insistrira na tom B, kao što je ovde slučaj, Pravopis je nemoćan). 

Enja

Još nešto: Marković je u tom radu sporno Levonovo prezime ukrstio sa jednako spornim imenom irske pevačice koja se predstavlja kao Enya, te se to grešno jotovano N i uspravno, i vodoravno po želji može čitati na isti način - kao dvoglas. Istina, u slučaju poznate Irkinje spor objektivno postoji, jer bismo poštujući Pravopis na ćirilici pisali ЕНЈА (ne Enija!), s obzirom na to da njeno ime prenosimo iz engleskog. No, zarad opšteg enigmatskog dobra, možemo ga preneti i iz irskog (ne postoje stroga pravila transkripcije sa tog jezika, što će reći da ni jotovanje nije zabranjeno!). Originalna grafija angliciziranog imena Enya je Eithne, a irski izgovor je gotovo identičan engleskom (ɛnʲə), pa budući da nigde ne piše da se N i J u načelu ne svode na Њ, tj. pošto je transkripcija iz irskog mahom fonetska, ЕЊА je sasvim prihvatljiva varijanta.

Jedna Kristine

O tome koliko je naš transkripcioni sistem nesavršen najbolje govore višedecenijske ili čak viševekovne dileme koje lingvisti ne prepoznaju, i ne pada im na pamet da ih jednom zauvek otklone. Na primer, u Pravopisu, u odeljku o transkripciji nemačkih imena, umesto rešenja problema koji se tiče prenošenja početnog predvokalskog S, autor nudi sledeće: "Mi ne možemo predložiti odgovor na to pitanje." A, izvinite, ko može? Možda bi trebalo da se obratimo udruženju geografa? Nemačkoj ambasadi? Premijeru? U nastavku čitalac najpre biva obavešten o onome što već zna: "Početno predvokalsko s češće prenosimo kao S nego kao Z: Salcburg, Sarbriken, Sar, Semering, Simens, Singer", a onda dobija konačnu potvrdu da traži odgovor na pogrešnom mestu: "Te usvojene oblike svakako treba poštovati, ma kako se formulisala norma, a pitanje je treba li je formulisati suprotno stvorenom običaju."

Transkripcija, kao što znamo, u načelu služi našem čoveku da sazna kako se neki stranac (ili nešto tuđe) zove, pa da onda to saznanje izrazi slovima svoje azbuke (mada, možda ste primetili da neka naša ultramoderna TV lica imena belosvetskih persona izgovaraju u originalu, valjda pokušavajući da zvuče pametno). Nesloveni najčešće umeju da napišu slavno strano ime, ali ne znaju da ga pročitaju ni približno tačno, a mi, zahvaljujući rupama u Pravopisu, često dolazimo u situaciju da ne znamo ni da napišemo, ni da pročitamo, ni da transkribujemo - iako smo iz ovog ili onog razloga prinuđeni da koristimo te pojmove.

Ovde želim da skrenem pažnju na nemačka ženska imena koja se završavaju slovom E, budući da pravilo ili bar uputstvo za prenošenje nikada nije formulisano (ne spominje se ni u Klajnovom Rečniku jezičkih nedoumica). Mnoge Nemice koje se tako zovu su odavno stekle slavu na našim prostorima, neke od njih su evergrin zvezde srpske enigmatike, a i dalje nemamo pojma da li ih zovemo kako treba. Zapravo, ako se ne zna kako treba (a ne zna se), onda se ne može znati ni kako ne treba, pa zato odmah valja primetiti da smo u pravu kako god transkribovali, na primer, Christine Errath (rođ. 1958).

Kristine Erat

Čuvena nemačka klizačica nosi prezime koje zahvaljujući našem transkripcionom sistemu predstavlja jedan od najfrekventnijih četvoroslova u srpskim ukrštenicama: ERAT. No, kako se ona zove? Iz navedenih podataka se može zaključiti da jednoznačan odgovor ne postoji, i to je sasvim ispravan zaključak, ali možemo da razmotrimo mogućnosti za transkripciju nemačkih imena tog tipa (dakle: ženskih, višesložnih, sa završnim E). Postoje tri opcije: zadržavanje završnog vokala, ignorisanje i adaptacija. Treba znati da Nemci to slovo ne izgovaraju kao (naše) E, već muklo i kratko (nalik onom glasu koji proizvode učenici prilikom odgovaranja, ili loši govornici u pauzama između reči, ili svako od nas kada glasno pokušava nečega da se seti), što će reći da KRISTIN ipak zvuči bliže originalu od varijante KRISTINE.

Međutim, na nemačkom govornom području se može sresti i Christin, a to znači da bismo ignorisanjem završnog vokala prekrstili klizačicu Erat (otprilike, kao kad bi neki stranac izjednačio naša imena Mateja i Matej). I adaptacija bi nas odvela u isti greh, jer je Christina treći legitimni oblik istog imena kod Germana, te je KRISTINA, recimo, adekvatna transkripcija imena austrijske pevačice Štirmer (Christina Stürmer, rođ. 1982). I tako se vraćamo na prvu opciju: izgleda da je KRISTINE ipak najprihvatljivija transkripcija imena Christine.

Marlen Ditrih

Šta ćemo sa drugim sličnim imenima? Eto, nemačka atletičarka, skakačica uvis Ariane Friedrich (rođ. 1984)  je kod nas poznata kao ARIJANA Fridrih, nemačka glumica koja uspešno gradi holivudsku karijeru Diane Kruger (rođ. 1976) se kod nas zove DIJANA Kriger (iako je u Americi DAJAN), austrijska teniserka Sybille Bammer (rođ. 1980) je u našim medijima SIBILA Bamer... Prva dvostruka oskarovka Luise Rainer (1910 - 2014), koja je prošle godine spomenuta na blogu kao najstarija živa glumica na svetu (a, kao što vidite, više nije) kod nas se poslovično spominje kao LUIZA ili LUIZ (prema američkom izgovoru), ali nikada kao LUIZE Rajner. Treba li da uprem prstom i u slavnu Marlene Dietrich (1901 - 1992), čije je ime pre rata adaptirano u MARLENA, a kasnije poengleženo  - iako se ona sve vreme zvala MARLENE Ditrih?!

Ukratko, izgleda da višesložna ženska imena sa završnim E teško ulaze u naš jezik, pa spontano biramo adaptaciju i ignorisanje kao transkripcione principe, i zato nije čudno što ni neke vrlo sveže osobe u našoj štampi bivaju prekrštene: nemačka teniserka Sabine Lisicki (rođ. 1989) se često spominje kao SABINA Lisicki. No, ako se za savet obratite našoj Vikipediji, naići ćete na vrlo neobičan podatak: ime joj je transkribovano kao ZABINE (a prezime kao Liziki, prema nemačkom izgovoru, mada je ona poljskog porekla i deda joj se prezivao Lisicki). Jeste, kao što smo videli u prvom pasusu, naš Pravopis je ostavio dovoljno prostora sluhistima, ali ako Sigmund nije Zigmund, ako Sarah nije Zara i ako Sybille nije Zibile - zašto bismo se suprotstavljali tradiciji i praksi?! Istina, to ne bi bio ni prvi, ni jedini primer, ali po mom laičkom mišljenju imitiranje originalnog izgovora ovde vodi deformaciji, jer Sabine više liči na ime od Zabine (to zvuči kao nekakav crnogorski toponim).

Sestre Kesler (Alis & Elen)

Na kraju, valja reći da nam transkripcija kratkih tj. dvosložnih nemačkih ženskih imena sa završnim E bolje ide od ruke: glumica Elke Sommer (rođ. 1940) je oduvek i zauvek ELKE Zomer, a bivša teniserka Anke Huber (rođ. 1974) nije postala Anka, već veselo skakuće iz ukrštenice u ukrštenicu pod izvornim imenom ANKE Huber. I još nešto: postoje nemačka ženska imena kod kojih je završno E prisutno samo u grafiji: na primer, nekada popularna pevačica Alice Kessler (rođ. 1936) nije Alise već ALIS Kesler, a pobednica Pesme Evrovizije '82 Nicole (rođ. 1964) se i u svojoj domovini zove NIKOL.