Nesam školuvala (1)

Prelistavajući stare enigmatske časopise, redovno nailazim na sastave koji u svakom smislu predstavljaju tamnu stranu enigmatike. Oduvek je bilo autora kojima sastavljanje ukrštenica nije baš išlo od ruke, a nesebično su nudili svoje radove svim mogućim listovima, pa su neki od tih hiperproduktivnih antitalenata u nekim periodima bili najzastupljeniji u enigmatskoj štampi. Kao što znamo, stvari ni danas ne stoje drugačije, i mada se moglo očekivati da će sa izumiranjem autorske enigmatike tj. sa smanjenjem potrebe za velikim brojem sastavljača, nestati i beznadežni amateri, ali nas živopisni slučaj gospodina Budića i još nekih njegovih kolega uverava da će za enigmatski škart uvek biti mesta.

Loši autori se generalno razlikuju od dobrih po nemogućnosti da napreduju: njihovi, uslovno rečeno, zreli radovi, nastali posle godina i godina stvaranja (i objavljivanja) su gotovo identični onima koje su potpisivali kao početnici. Podatak da neko 10, 20 ili 40 godina pravi potpuno iste, amaterske i neuke, kombinacije sa bakalinima i ananasima, i da se ni u jednom trenutku u njegovom stvaralaštvu ne pojavljuju ni zrnca napretka - deluje neverovatno. To čak nije ni logično, i jedino se može objasniti nekakvom neurotskom perseveracijom ili mentalnom zaostalošću, a takvih je autora bilo... bogzna koliko. Za plasiranje bofla su, naravno, najviše krivi urednici, koji su takvim sastavljačima dozvoljavali da godinama teraju po svom, vređajući ostale saradnike, ali i rešavače.

Ako se setimo jednog čuvenog slučaja iz ne tako davne prošlosti, možemo da zaključimo da se nedostatak talenta ne može nadoknaditi ni kada nedaroviti autor pored sebe ima nekoga ko ima više smisla za sastavljanje, i ko mu savetima može pomoći da se razvije. Naime, supruga jednog hiperproduktivnog pacera je vremenom postala solidan autor, dok je on zauvek ostao na nivou nespretnog i ne mnogo bistrog početnika. Meni je, kao rešavaču, često bilo neprijatno pri susretu sa njegovim "kreacijama", a verujem da se njegovom potpisu niko nije posebno radovao.

Rasadnik antitalenata je bilo jedno enigmatsko udruženje koje je odgajilo čitavu četu večnih početnika. Među njima je (bila) i jedna dama, čije su ukrštenice u dugom periodu blistale na stranicama "Eureke". Znamo da se žene retko bave enigmatikom, još ređe sastavljanjem ukrštenih reči, pa je moguće da je ova autorka imala poseban tretman na račun usamljenosti, ali ako ostavimo po strani poštovanje koje zaslužuje kao pripadnica nežnijeg pola, ostaje samo utisak da ni klub, ni enigmatika uopšte nisu bili na dobitku s njom. Taj utisak je još izraženiji kada shvatimo da, baš kao i njen gorespomenuti kolega, nikada nije uspela da prevaziđe nivo nedarovite početnice.

Predstavljam jedan njen rad iz specijalne, šampionske "Eureke" (mart '90), kojim je demonstirala svoj "stil", a zapravo nam dala školski primer učinka jednog nepopravljivo slabog autora. Nema potrebe za analizom, verujem da je očigledno o kakvom se biseru radi, ali skrećem pažnju na besmislenu belinu u gornjem levom uglu, koja je karakteristična za one koji ne znaju, a ne znaju da ne znaju. Uzgred, ovu seriju postova samo igrom slučaja započinjem radom dame (uostalom, dame imaju prednost), a kasnije ćemo videti da je među muškarcima bilo jednako loših, ako ne i gorih autora.