Prva neoprostiva mana mi je što nemam dovoljno godina. Žao mi je, prosto ih nemam.
Drugom ozbiljnom manjkavošću smatram to što sam oduvek verovao u obrazovanje, pa sam se u skladu sa tim ponašao blizu tri decenije. U neodređenom međuvremenu sam pomislio da je enigmatika teren za obrazovane ljude, verujući da istaknuti pojedinci poput Rackovića, Petrovića, Železnika, Bizumića ili Šabana nisu baš slučajno istaknuti, ali sam očigledno bio na pogrešnom putu. Ne, sada je na ceni neznanje, i mlad čovek u startu ima veliki plus ukoliko samo klima šupljom glavicom, oduševljeno sluša mudre starce i stidljivo se smeška. Još veći, dakle ogroman, plus dobija ako ponešto i zna, ali se pravi da apsolutno ništa ne zna, kako bi spomenuti seniori koji znaju još manje, tj. skoro ništa (ali se sećaju Tita) mogli da se osećaju pametno i dominantno. Ukratko, naš komunjarsko-paranoidni mentalitet ne priznaje hijerarhiju po sposobnostima, i starešina (da ne kažem: Stari) je uvek u pravu, makar bio imbecil. Možda sam ja debil (a vrlo je verovatno da jesam čim sve ovo radim), ali da bi jedan imbecil bio pametniji od mene, morao bih da izigravam idiota. To stvarno ne mogu. Ne mogu i tačka.
Treća značajna osobina koja mi fali je skromnost. Ne umem da razmišljam o sebi kao o čestici u svemiru, pa makar pao sa litice...Volim da učestvujem u krupnim stvarima i volim da ih stvaram. Kad ih stvorim, volim glasno da kažem da sam ih stvorio. Nagrada mi uglavnom nije neophodna, jer sam sebe nagrađujem upravo tim stvaranjem. Ali... u enigmatici to ne funkcioniše. Pobogu, kako ja smem tako neskromno i bezočno da stremim krupnim stvarima? Koga sam pitao, kome sam pokazao ausvajs? Znam li ja, uopšte, koliko imam godina? "Ne, ne... nisi ti, dečko, još na redu! Trčiš pred rudu. Treba da odrtaviš, da okekeljiš, da ti poispadaju zubi i da počneš da zaudaraš na smrt. To su ti preduslovi za neskromnost u enigmatskom svetu, idi sad da popiješ mleko."
Četvrta, poslednja, a zapravo najveća mana mi je što ne trpim bič i sedlo. Boli me stomak od bukvalizma, od slaboumnih enigmatskih pridika, od dociranja bez sertifikata, od tiranije bez smisla i mere... Drage kolege, autoritet se ne nameće, već se pojavljuje, raste i ojačava, a kad dovoljno ojača - bič i sedlo su suvišni. Ne mogu, ne umem, neću da trpim da me pošušnjare jašu i bičuju. Stvarno ne mogu.
***
Pre nego što na neko vreme obustavim rad bloga i okanem se tarenja lana, svečano želim da se izvinim čitaocima za višemesečno zatupljivanje i držanje glupih propovedi iz enigmatologije. Ako sam svojim smešnim amaterskim umovanjem uvredio nečije kolosalno znanje i dvovekovno iskustvo, upućujem posebno izvinjenje, a najbogouljudnije molim za oproštaj one o koje sam se svirepo ogrešio baveći se enigmatikom najbolje što umem.
12 коментара:
Mladene, u potpunosti razumem to što pišeš, pošto i meni često na pamet padaju slična pitanja o smislu i besmislu, ne samo bavljenja enigmatikom nego i drugih stvari s kojima se suočavamo u životu.
Okrenem se iza sebe, vidim da imam 43 godine, gde sam bio, šta sam uradio, šta ako sutra umrem (što nije nemoguće, imao sam tešku operaciju kad se tome nisam nadao)... Sve su to pitanja koja muče čoveka, pa mu onda još teže padaju neke nepravde i zato me možete videti kako sam ogorčen kad prozivam pojedine "kolege", kojima je glavni moto u životu "sve za mene i moju djecu", bez obzira koliko će svojim nepoštenjem i nečasnim postupcima nekog oštetiti ili uvrediti.
Čovek bi trebalo da nešto radi do onog trenutka dok ga to ispunjava i dok nalazi smisla u bavljenju time. Sportisti, na primer, shvate da su postigli svoje najveće domete, da u životu osim treniranja i takmičenja postoje druge važne stvari, pa se u jednom trenutku povuku da ne bi bili nesrećni. S druge strane, ima i onih koji jednostavno uživaju u tome što rade, kao recimo Federer. Osvojio je sve što se može osvojiti, oženjen je i ima četvoro dece, pa ipak i dalje vrhunski igra tenis i ne mrzi ga da trenira i putuje.
Ako smatraš da još nisi napravio svoje najbolje ukrštenice, ima smisla da se baviš i dalje tim hobijem. Ako misliš da si dostigao neke svoje vrhunce i da to što radiš nije dovoljno cenjeno od kolega i povrh svega, nije dovoljno ni plaćeno, onda je potpuno opravdano što se pitaš čemu sve to.
A odmor je uvek dobar i koristan, da se čovek ne preforsira i da malo istera iz glave ta pitanja koja ga muče, pa onda kad mu se završi taj predah, sledi nastavak te neke lične borbe, koja nekom posmatraču sa strane može delovati beznačajnom, ali i taj posmatrač ima neke svoje borbe o kojima možda ne sme ni da priča... Tako da, kakvu god borbu da vodiš, želim ti da imaš uspeha u njoj.
Shvatam sve što te muči i razdire, ali se nadam da tvoja odluka ni u kom slučaju nije konačna i neopoziva. Možda su te trenutno preplavile crne misli i nalet nezadovoljstva i praznine. Možda ti treba odmor od svega da sabereš misli i povratiš glad za enigmatikom, koja je (u to sam siguran), velika i neutaživa.
Molim te ne odustaji od hobija koji ti je u srcu, makar zbog nas nekoliko zaluđenika koji smo sa tobom na istoj misiji neshvaćenih čudaka i zanesenjaka.
Očekujem još puno čarolija od Mandraka!
Ok, ok... Nisam imao nameru da napravim tragediju od ove situacije, ali hvala obojici na podršci i razumevanju.
Nije prvi, a verovatno ni poslednji put da govorim o takvim stvarima. Kumulativno sam razočaran, i osećam dužnost prema sebi da prekinem to samoponižavanje. Ništa me posebno ne razdire i ne borim se ni sa kakvim crnim mislima, samo sam malo besan na sebe i svoju budalastost. Bila enigmatika beznačajna ili ne, ja sam sebi vrlo bitan, tačnije najbitniji na svetu, pa čak i ako se bavim nečim tako besmislenim, to ne znači da mogu mirno da gledam kako mi kolege po besmislu zapišavaju rad. Da ironija bude kompletna, uvek se najobilnije ispišaju po tom mom radu oni kojima činim najveće usluge.
U svakom slučaju, ne idem nikud i ne zatvaram fabriku ni sasvim, ni zauvek. Gasim samo neka odeljenja: pogon za mlaćenje prazne slame, kancelariju za pomoć ugroženima i šalter za kvaziurednike. Džaba više niko ništa neće dobiti, a u narednih 50 godina planiram da sarađujem isključivo sa ozbiljnim i korektnim ljudima (ili da ne sarađujem ni sa kim). To je sve.
Kolega, jako dobro razumem o čemu govoriš. I sam sam doživeo i preživeo iste trenutke. Od tog početnog entuzijazma, prvog objavljenog rada, svojevrsnoj inicijaciji svakog mladog sastavljača, ljubav prema enigmatici je rasla. Na žalost, u isto vreme je raslo i razočaranje. Upoznajući svu tu mašinu ( a bila je tih kasnih 90-tih), shvatao sam da tu ni talenat, ni vrhunsko majstorstvo nije presudno da bi bio uspešan. Borio sam se s tom ambivalentnošću nekoliko godina, a onda se posvetio drugom poslu i bacio papir i olovku. 6 godina sam apstinirao, a onda shvatio da je moglo i drugačije. Ponovo radim i makar znam da radim ono što volim.
Previše si ušao unutra da bi tako lako izašao. Koliko vidim, enigmatika je nešto što te je odavno uzelo pod svoje. Borba protiv vetrenjača je nužno zlo. A ti sam znaš da u enigmatici nisi još uvek sve rekao. Zato ti želim da nastaviš i boriš se. Ako ni zbog čega drugog, makar za svoju dušu.
Goran T.
Nakaradna zemlja, nakaradna vlast, nakaradni sistem vrednosti u svim porama društva, pa negde prirodno dođe da budu i nakaradni enigmatski urednici.
Borbe i krize su dobre, jer one nose energiju za nova poglavlja, nove pristupe i početke, i procenjujem (onoliko koliko te poznajem) da je ova tvoja redukcija enigmatske aktivnosti jako dobra za tebe.
Baš mi se dopada to što više nećeš svoj vanserijski talenat i rad bez para da arčiš. Ima, bre, sve da se plati i tačka!
Podrška i pozdrav od mene:)
Nije ni starost ni mladost ni vrlina ni mana, svi radimo (enigmatiku, urednicki posao, komentare, blogove, saveze, manifestacije, takmichenja...) najbolje sto znamo, svi sebi zelimo uspjeha, rezultata (stoji to chak i kad je definicija uspjeha vrlo razlichita). Realnost je da to "najbolje sto neko moze" ovisi i o godinama (pored talenta, obrazovanja i sl) tako da je oduvijek bilo lako shvatiti i prihvatiti da su mladji nagliji, stariji patronizirajuce dosadni isl. Toga je uvijek bilo i uvijek ce biti. Pravo pitanje ovdje je zasto se sada ne moze desiti normalnija i lezernija smjena generacija. Jasno je da se stariji raduju pojavi mladih, pametnih, nadarenih, ambicioznih..., ali se chini da postoje i neke smetnje u tom prirodnom procesu razmjene dobroga, uzajamnom prihvatanju, smjeni generacija... Je li objasnjenje u nesretnom novcu koji je pokvario i mnogo vece stvari od nasheg lijepog hobija, jesu li enigmati ekstremno sujetan i nerazuman svijet, nedostaje li tu volje i znanja kad je rijech o umijecu komuniciranja, je li se pretjeralo sa titulama, brojevima i sl tricharijama ... ne znam zaista, nabacujem ono sto mi pada na pamet. Jedno znam sigurno (kolikogod mator bio) - ne treba nesavrshenstvima (da ne upotrijebim ruznije rijechi) dozvoliti da kvare uzitak u postojecim dobrim stvarima i zaustavljaju napredak. Zato se nadam i vjerujem da ce Mladen nastaviti sa radom bez obzira na neka nevesela iskustva.
Hajro
Poštovani prijatelji,
Ne mogu da odolim a da ne dam svoj skromni doprinos ovoj prepisci. Pošto je enigmatika zagonetna, ali i zabavna, često i šaljiva pojava, takav će biti i moj doprinos.
Prije nekoliko sati sam prelistao "čudno" izdanje Marba br. 12o i na stranicama 31 i 43 našao dvije ukrštenice potpisane mojim pseudonimom Zenon Treći. Odmah sam nazvao urednika i rekao mu da je tuđe radove potpisao mojim imenom, a on me malo duže vremena ubjeđivao da su to ipak moji radovi. Rijetko simpatično. I poslije svega: Mladene, ti i nisi loše prošao. U pozadini su neke druge stvari o kojima možemo kad se vidimo.
Novo Zekić
Pa, mogao sam da pretpostavim da je naš nepredvidljivi urednik i tu umešao prste, jer je on pronalazač i jedini korisnik jednog čudnog načina za tvorenje hipokoristika: Spomenka - Spoma, Anastasija - Anasta, Ismeta - Isma itd. Ok, to se može pripisati pesničkoj slobodi, ali mislim da čak i loši pesnici svoju slobodu ostvaruju isključivo kroz svoje pesme, a ne na račun ugrožavanja tuđe poezije. :) Ne znam zašto bi u autorskoj enigmatici stvari stajale drugačije: i mi, i pesnici, i svi ostali koji od reči grade svoja dela, nešto stvaramo u prvom licu. Ako je svima jasno (a zasigurno jeste) da nijedan pesnik ne bi voleo da mu priređivač objavi pesmu u kojoj su 2, 3, 4 strofe tuđom rukom izmenjene i tuđim stilom oblikovane, onda je sasvim logično što ni nama ne prija kada nam urednici to rade iz nekih samo njima poznatih razloga.
Ja nažalost ne mogu da budem neozbiljan kada se bavim ovim slučajem, jer sam uložio dosta ozbiljnog rada u sve to. Jedan kolega mi je rekao da sam samog sebe devalvirao poslavši toliku hrpu radova, i to je verovatno tačno: moguće je da urednik to nije shvatio kao privilegiju ili kompliment. Prosto, poslao sam sve što sam imao na lageru i sve što sam stigao da napravim tokom tih nekoliko meseci, jer sam uporno i takoreći bezinteresno pokušavao da budem drug i saradnik nekome koga de fakto ne poznajem. Dao sam mu i slobodu da mi se obrati kad god mu nešto treba (ako je npr. jedan Šaban mogao da me zove i pita šta mu nije jasno, onda je i Perić u svako doba mogao da uradi to isto; njega bar ne žulja nikakav fakultet).
Zapravo, ja ne znam zašto je on uopšte i nudio saradnju kolegama, kad sve može sam i sve ume bolje od nas?! Kaže da je hteo da nam, zamislite molim vas, pomogne da se i mi negde pojavimo. :) Evo, ja ću u ime svih budala koje su se odazvale njegovom apelu da kažem jednu istinu: niko pri čistoj svesti, makar svoje radove brao na dudovom drvetu, ne bi sarađivao sa Skorićem, jer ne postoji nijedan živi enigmata, a ni programdžija (neki su i umrli) koga nije zavrnuo i kome nije ostao dužan. Dakle, svi smo pristali da radimo zbog Sretena, iz nekakve kolegijalnosti i solidarnosti, a on je to očigledno prebukvalno shvatio.
Jedino objašnjenje koje imam je identifikacija sa agresorom. Pošto je prošle godine, kad smo Rešad i ja demonstrativno napustili bagru, napokon postao saradnik propalog lopovskog lista koji uređuje jedna retko umna veprovska glava, moguće je da je jedva dočekao priliku da počne da radi nama ono što raspopljeni vepar radi njemu. Kao što više puta rekoh, to neće moći.
Uvijek se rastužim kad pročitam o stanju ovog blesavog hibija koji je svima nama toliko drag. Prije par mjeseci Dejan (Minić) mi je poslao primjerke 3 srpska časopisa kako bi ih mogao usporediti s hrvatskima; moj odgovor ovdje prenosim u cijelosti:
"Hej Dejane, shvatio sam da sam ti zaboravio javiti da je pošiljka stigla. Moji dojmovi: kvaliteta križaljki je iznad hrvatskog prosjeka, kvaliteta časopisa (grafika, dizajn, čak i papir) daleko ispod. Enigma je tehnički impresivna (mislim da je Tošić autor koji mi se najviše svidio), ali pomalo dosadna, nedostaje svježine. Marbo je bolji po izboru tema, čak i po kvaliteti skandinavki, ali vizualno je grozan (tvoji rebusi se, primjerice, uopće ne vide). Također ima grešaka u opisima, tipfelera i sl. Sfinga pati od istog problema, posebno je iritantno što su očito neke autorske ideje mijenjane u zadnji čas (sitni vez po uglovima) pa rješenja ne odgovaraju postavci križaljke.
Nekkav osobni poredak:
Marbo (unatoč svemu)
Enigma
Sfinga
LP,
Tonči"
Donedavno sam u Hrvatskoj kupovao tri časopisa(Feniks, Kviskoteku i Kvizoramu),sada su tu i Kviz i Novi izazov, i svaki je po profesionanosti izvedbe miljama (miljama!) iznad ova tri. O kvaliteti same enigmatike je teško raspravljati, meni se recimo ne sviđa tolerancija prema opskurnim pojmovima koji spašavaju kombinacije u srpskim časopisima, a mislim da i inzistiranje na bjelinama upropaštava neke dobre pokušaje (kod nas je puno više "prožetih" križaljki), no vidi se da je više natprosječno dobrih radova (po tehničkom, ne nužno i umjetničkom dojmu): ponekad treba i malo ambicije. U našim glavnim časopisima od 100 križaljki možda će se naći tek 5 koje ne zadovoljavaju sve kriterije kvalitete, ali će ih samo 10 krenuti u neku ambiciozniju kombinaciju. Sve ovo ne važi kada su prvenstva i natječaji u tijeku, i nagradni fondovi i broj sudionika i prezentacija tada opet uvjerljivo pritegnu na hrvatsku stranu.
Što je s odnosom prema mladima? Mislim da i tu bolje prolazimo: i ja i Marko Mihaljević prije mene bili smo vrlo mladi kada smo se okitili naslovima: pružena nam je podrška, ponuđena objašnjenja, predstavljeni smo enigmatskoj javnosti u najljepšem svjetlu. Za suradnju s Borisom u Kvizorami imam samo najtoplije riječi zahvale: Nikad preopširan, ali uvijek pozitivan i s dovoljno tolerancije za moje pokušaje: još uvijek s jednakim žarom prelistam časopis u potrazi za nekom svojom sitnom zagonetkom svakog tjedna. Sitnih korekcija je bilo, ali nikad takvih da bi narušili osnovnu ideju rada: to je uostalom i posao urednika.
I na kraju, financije: ne znam koliko se od enigmatike realno zarađuje, meni je ona tek hobi (i u rijetkoj sam situaciji za nekoga svojih godina da imam stabilan i dobro plaćen posao),pa sam svoju suradnju sam od samih početaka slao na volonterskoj bazi; mogu, međutim, potvrditi da su mi svi honorari za plasmane isplaćeni unutar vrlo kratkog vremenskog roka, a Kviskoteka se je uz to i junački isprsila pri organizaciji fešte, bilo da govorimo o smještaju, putnim troškovima, zakuskama... Sve je bilo na najvišoj mogućoj razini.
Zbog svega toga, a posebno zbog nevjerojatnog talenta kojeg pokazuješ, Mladene, bilo bi mi žao ako bi enigmatiku u potpunosti ostavio za sobom: za mlade u njoj ima i mora biti mjesta. Čak i ako se tvoj put nastavi samo kroz ovaj blog, znaj da ćeš imati vjernu publiku!
Tonči Milat
Hvala, Tonči.
Pokušaću da objasnim zašto je u Srbiji sve naopako. Ne znam da li je široj javnosti poznato da su u ovoj tužnoj zemlji prevaranata i lopova svi pametni i napredni, a najpametniji i najnapredniji su, logično, najveći prevaranti i lupeži. Pošto su ti takvi pametnjakovići i naprednjaci gospodari svega što kod nas postoji, iz poštovanja prema njihovom božanskom autoritetu uopšte nije pristojno ni pretpostaviti da u nekoj marginalnoj sferi, kao što je enigmatika, ima mesta za glupe i nazadne.
Štaviše, iako za Evropom i celim svetom u svakom smislu zaostajemo nekih 500 godina, enigmatski smo uspeli da prevaziđemo i one objektivno najnaprednije, kao što su recimo Italijani. Znate, mi smo toliko pametni i napredni da smo takoreći ukinuli autorsku enigmatiku, prerasli je i odbacili, i sad tamo gde nam je cvetalo svakojako cveće uspevaju jedino plastične ruže, koje gaje isključivo ovi pametni i napredni. Možda je nekome čudno što u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, pa - da vidite - i Americi primitivni autori još uvek mogu da, s oproštenjem, žive od enigmatike, ali realno nema mesta čuđenju, jer niko od tih bednih svetskih crva ne može primirisati našem smislu za prosperitet. Čak mi se čini da bi trebalo da se izvinim ovim našim naprednim i pametnim kreatorima enigmatske stvarnosti što ih uopšte spominjem u istoj rečenici sa tamo nekim Italijanima, i što vređam njihovu revolucionarnost poredeći ih sa onima koji su tako očigledno zaostali u razvojiu.
Elem, u Srbiji nema mesta ni za koga ko je glup i nazadan. Nigde, a kamoli u enigmatici, gde smo, kao što rekoh, već probili logičke barijere napretka. To je odgovor na pitanje zašto ja i moje kolege po gluposti i nazadnjaštvu ne možemo da se bavimo enigmatikom kao normalan tj. glup i nazadan svet.
Mi, uzgred, mlade i nemamo, jer se kod nas veruje da je mladost opasna po enigmatiku. Naš savremeni koncept priznaje samo starije od 50, a najpametnijima i najnaprednijima se neformalno smatraju oni koji su tako rano počeli studiozno da se bave enigmatikom, da su od posla jedva stigli do mature u nekoj stučnoj tehničkoj školi, ali su zato kasnije doktorirali na programima za štancovanje jeftine enigmatike... Pošto takvih doktora, baš kao i na političkoj sceni, imamo toliko da možemo da ih izvozimo (ako Hrvatskoj treba neki, daćemo vam 2 + 1 gratis, i to u pola cene), logično je da nema mesta za nas neprosvećene, glupe i nazadne. Ti doktori su zaposeli sve dnevne, revijalne, i periodične listove, sve enigmatske dodatke, sve enigmatske magazine...
Konačno, postoje neki enigmatski časopisi koji navodno još uvek neguju autorsku enigmatiku, kao što je ta spomenuta nesrećna "Enigma", ali treba znati da se to negovanje u ovim našim naprednim okolnostima ostvaruje isključivo na račun glupih i nazadnih saradnika. Dakle, možda je to Italiji, Hrvatskoj ili nekoj trećoj zaostaloj zemlji nelogično, ali je kod nas sasvim normalno da saradnik plaća listu i njegovom uredniku saradnju. Plaća se uglavnom novcem (neposredno: štampate i plaćate poštarinu, i posredno: svi vaši honorari idu u mešinu nekog debelog jalovog vepra i njegove bande), ali pošto nije sve u novcu, glup i nazadan saradnik plaća i u naturi, tako što nosi svinje na krkačama, pušta pacove da mu grickaju džigericu, kepece da mu se motaju oko mošnica itd. To je drugi (i nažalost poslednji) tip naših enigmatskih doktora, s tim što su oni specijalisti za izrabljivanje i ponižavanje glupih i nazadnih.
Eto, nadam se da je sada jasnije zašto nama nije mesto ni u Evropskoj uniji, ni na mapi sveta. Mi smo, prosto, nebeski narod.
Gospodo!
Propast enigmatike u Srbiji logična je posledica tranzicionih promena aktuelnih skoro tri decenije. Nažalost, to je proces kojem nema leka. Nešto slično, kao što je propast klupskog sporta u Srbiji.
Ono što je uslov svih uslova-enigmatski tržište, sa podrazumevajućim ekonomskim zakonitostima, ne postoji ili je u večnom začetku.Enigmatska publika (čitaj konzumenti enigmatskih štiva)svedena je na populaciju trećeg doba. Deca, omladina i mladi ljudi su apsolutno nezainteresovani za ovu vrstu zabave. Rezultat prethodnog - autizam u pravom smislu reči. Enigmatski portali, blogovi, sajtovi i sl, predmet su interesovanja statistički zanemarljivog broja ljudi. Udruženja enigmata nisu napredovala ni na koji način. Upravna i operativna akta, rukovođenje i delovanje udruženja su na nivou partijskih kružoka i ideologije Pavla Korčagina. Negativna selekcija, kao konstanta u svim sferama društvenog života u Srbiji, nije mimoišla ni svet enigmatike. Međuljudski odnosi enigmata opterećeni su sujetama najvišeg nivoa.
I još mnogo toga, ali džaba, ovo je interesantno desetini ljudi (čak je u Boru bilo 46, od toga 9 bračnih parova !!!).
Menip from Gadara Fan
Da. Uglavnom se slažem (mada su meni epikurejci oduvek bili bliži od kiničara), samo primećujem da se zapažanja iznose kao činjenice, a neka od njih su ipak samo lični stavovi.
Što se gerijatrije tiče, iznosio sam nekoliko puta slična zapažanja (npr. u diskusiji ispod posta o Racanoviću i onom drugom), mada i dalje nisam baš siguran da li su mladi apsolutno ili samo relativno nezainteresovani za enigmatiku. Moja oskudna iskustva govore da još uvek postoje deca koja ne odbacuju taj vid zabave, a najveći problem je u tome što kod nas već decenijama ne postoji nijedan dobar enigmatski časopis namenjen deci (ili bar podlistak). Mi često iz očaja ili iz gluposti sahranjujemo žive i zdrave stvari, i čini se da danas sve objašnjavamo ne baš sasvim utemeljenom tezom da štampa izimire. Pa, i radio je odavno prevaziđen, pa ga ljudi i dalje slušaju, bicikl je totalno pase, pa se i dalje vozi, u svakoj boljoj trgovini možete da kupite kakvu god hoćete tortu, ali domaći slatkiši nisu izašli iz mode... Tako je i sa enigmatikom. Ako ste ovog leta bili na bilo kojoj plaži, mogli ste da vidite ljude koji su poneli enigmatske časopise. Možete ih videti i na železničkoj stanici, u parku, svuda. Nisu u cvetu mladosti, to je tačno, ali još uvek se dosta dobro kreću... Pa, ti ljudi neće umreti sutra, a i kad njih više ne bude, ostariće neki drugi koji su danas sredovečni, ali pripadaju onom vremenu u kome su novine čitale sa papira, ne sa monitora... Hoću da kažem da štampa ne može sasvim izumreti na za 30, 40 godina. Ako danas u Srbiji oni najužasniji enigmatski listovi iz Color media ili Skordisk kuhinje imaju petocifrene tiraže, a sirota Enigma, takva kakva je, dostigne 7-8 000 - može se reći da se mi uopšte ne bavimo nečim besmislenim. Teoretski, još uvek ima prostora za sve nas , ali su se u praksi za taj (istina, suženi, ali ne i brisani) prostor izborili najsnalažljiviji. Tako to ide. Pa, da li ovde neko misli da npr. "Večernje novosti" nemaju koristi od Enigme? Što je onda ne ugase? Naravno da im treba: ulaganja minimalna, papir jeftin, štampanje bagatelno, sadržaj besplatan. Milina božja. Zašto "Politika" ne ugasi svoja izdanja? Zašto čak i tragična Eureka još postoji? Iz računa, razume se. A računa će biti još dugo, u to nema sumnje.
Ne znam šta se o enigmatskim udruženjima može reći, a nadovezati se na gornje redove. Teško je odupreti se utisku da ta udruženja ipak služe samo za druženje, a da se je enigmatska delatnost odavno otcepila i osamostalila. Danas su to dve nezavisne struje: na jednoj strani su zbunjeni starci, a na drugoj praktični oportunisti. Treba ih povezati... i to što pre.
Uzgred, ovo što mi ovde pišemo jeste interesantno samo desetini ljudi, ali ne treba gubiti iz vida da je broj zainteresovanih za naš rad još uvek vrlo pristojan.
Постави коментар