Dopuđino zlato

"Еnigma" br. 1071 (31. dec. 1976.) donosi rezultate trećeg nagradnog saradničkog konkursa MINOS - borba za kvalitet:

"Na sednicama održanim 30. novembra, 3. decembra i 6. decembra 1976. godine, žiri je u punom sastavu razmatrao prispele radove. Za ovaj deo konkursa stigao je ukupno 21 sastav. Broj prispelih radova je zadovoljavajući, s obzirom na kratkoću vremena i prilično težak zadati lik. 

Žiri smatra da prvonagrađeni rad odskače po izboru reči, konstrukciji i kvalitetu, pa je odlučio da drugu nagradu ne dodeli. 

Nagrade su dobili:

1. Veljko Dopuđa, Bihać (šifra: Nevena) - 600 dinara;

3. Fehim Kujundžić, Zvornik (šifra: Amilkar) - 300 dinara;

4. Boris Nazanski, Varaždin (šifra: Junona i paun) - 200 dinara;

5. Krsta Ivanov, Bor (šifra: Borik) - 100 dinara.

Članovi: Zoran Zeljković, predsed. s. r., Branislav Vuković, s. r., Ivica Mlađenović, s. r., Vladimir Šarić, s. r."

Veljko Dopuđa, MINOS '76 - prva nagrada

Što se samog konkursa tiče, nisam otkrio koliko su vremena učesnici imali na raspolaganju, ali zbunjuje podatak da je prispelo svega dvadesetak radova. Autora je verovatno bilo i manje, i to u vreme kada je "Enigma" imala više od 100 aktivnih saradnika! Stvar još manje jasnom čini i to što su nagrade bile vrlo pristojne (primerak lista je stajao 3 dinara, a visina prve nagrade je bila 200 puta veća, što znači da bi u današnjim okolnostima iznosila 12 000), a iako je u obrazloženju rečeno da je zadati lik bio "prilično težak", objektivno se radi o vrlo laganoj mreži. Istina, crna polja su mudro raspoređena, pa je prosečna dužina reči veća od 5, ali je i pored toga, uz samo malo truda, svako mogao da sastavi lepu ukrštenicu. Kao ključni kriterijum se nameće struktura reči, odnosno autorova veština da upotrebi što veći broj "čupavih" pojmova, ali da ti pojmovi podržavaju lepotu našeg jezika i da, razume se, budu poznati.

Nije baš na prvi pogled vidjivo čime je Đopuđina ukrštenica fascinirala uvaženi četvročlani žiri, budući da se blistavi momenti mogu izbrojati na prste jedne ruke, ali pošto je odziv bio tako slab, može se pretpostaviti da je i ovaj nivo kvaliteta bio dovoljan za trijumf. Međutim, dezavuisanje konkurencije odlukom da se druga nagrada uopšte ne dodeli navodi na zaključak da je žiri zaista bio opčinjen ovim radom, i žao mi je što nisu priložili malo detaljnije obrazloženje, kako bismo i mi danas mogli da doživimo deo te čarolije. 

Veljko Dopuđa je, inače, jedan od mojih omiljenih ukršteničara svih vremena, i svima su nam dobro znani njegovi izvanredni simetrični poduhvati, ali ostaviću svoje stare simpatije po strani - i reći da ovde skoro ništa nije vredno posebnog oduševljenja. Od visokocenjenih "prelomljenih" pojmova imamo: škorpion, Čarli Čaplin, graduali, Trocki, naivko, koščica, Vaterlo, beduinka... i to je otprilike sve. Ukrštenica ne sadrži slova Đ, Ž, LJ, NJ, niti DŽ, nema ama baš nijednu reč sa nekom "čvornovatom" suglasničkom grupom, a kao najimpresivniji pojmovi sa domaćim slovima se pojavljuju dečačići i koščica. Tu je i pet reči u množini, uključujući kne. Generalno, rad je jednostavan i dopadljiv, ali ništa više od toga. No, pošto je proglašen neuporedivo boljim od ostalih, odmah možemo da proverimo koliko za njim zaostaje trećeplasirani, odnosi drugoplasirani kome je zarad veličanja prvoplasiranog dodeljena treća nagrada:

Fehim Kujundžić, MINOS '76 - III nagrada

Fehim Kujundžić je takođe autor koji mi je vrlo drag (ne baš kao Dopuđa, ali svakako draži od Kosa, Malenovića, Reljića), i na osnovu svega poznatog sam stekao utisak da je dosledno insistirao na komplikovanoj strukturi. Nažalost, u mnogim radovima koje sam video, ta tendencija je ozbiljno ugrožavala vizuelnu estetiku, pa su ružne gomile crnih polja često kvarile lepe i ambiciozne kombinacije... Ovde je ta mogućnost bila isključena, a to se izgleda odrazilo na sadržaj, pa je napravio ukrštenicu koja sadržinski dosta liči na njega, ali nije baš bez mana. Ako pretpostavimo da je Keptaun transkripcija primerena tom dobu, pitanje je da li npr. reč skresak uopšte postoji, da li škrtost ima množinu (naročito uz svest o tome da je reč o takmičarskom radu) i da li su starež i starača dobre "komšije"?! Naravno, treba primetiti "čvornovate" reči (ostrvlja, trpkost, opština, školstvo, utrčati, obrti), kao i ona slova kojih uopšte nema u pobedničkom radu  (LJ, NJ, Ž), pa kad se tome doda činjenica da broj reči u množini nije veći, pitanje je čime je Dopuđin rad zaslužio čak i prazno mesto ispred Kujundžićevog?

Odgovor je vrlo prost: Kujundžić ima 4 infinitiva (ispostaviti, utrčati, rovariti, stratiti) i 2 glagolske imenice (manjkanje i štirkanje), dok su kod Dopuđe sve reči zajedničke i vlastite imenice! To je očigledno bio vrhovni kriterijum, i mada je diskutabilno koliko je ispravan, može se pretpostaviti da se toga niko drugi nije dosetio ili da se, eto, niko nije potrudio da napravi slovenačku križanku na srpskom jeziku. U svakom slučaju, jedan sadržinski sasvim prosečan rad se izdvojio iz nevelike grupe zahvaljujući malom lukavstvu spretnog autora, a ta priča asocira i skorašnju diskusiju o tome da li velika belina sama po sebi zaslužuje veliki broj poena. Moj odgovor na to pitanje je: izričito ne, ali jednako odgovaram i na pitanje da li ukrštenica u kojoj su sve reči imenice apriori ima prednost u odnosu na neku drugu. Ja ne priznajem aksiome, naročito ne u enigmatici, ali neka ta tema ostane za neku drugu priliku.