Tamo daleko, o moja Margarit

Iako nije bilo planirano da trilogija o Turcima i turcizmima dobije nastavak, martovski broj "Enigme" (2390) je doneo novu inspiraciju. Naime, danas sam u jednoj od zaostalih (tačnije: zaostavljenih) skandinavki Milana Šabana naišao na pojam TAMO DALEKO, opisan kao: "čuvena srpska starogradska pesma". Pesma jeste čuvena, i sam pojam se često viđa u ukrštenim rečima, ali malo ko zna da je navedeni opis skoro sasvim pogrešan (što nije maslo pokojnog Šabana, pošto većina autora već decenijama koristi sličnu definiciju; poslednje spominjanje je samo neposredan povod za razbijanje zablude).

Pre svega, diskutabilno je da li "Tamo daleko" žanrovski pripada starogradskoj muzici. Muzikolozi tvrde da je pojavu ovog muzičkog pravca uzrokovao odlazak Turaka sa Balkana i postepeno okretanje zapadu, frula i gajde su zamenjeni modernijim instrumentima, a u melodijskom i harmonijskom smislu je sačuvana veza sa tradicionalnom muzikom. Sam naziv "starogradska muzika" upućuje na još jednu suštinsku karakteristiku: na obradu tema iz gradskog života. Međutim, iako bi oni koji su uspešno završili osnovnu školu trebalo da prave razliku između bosanskih sevdalinki, našeg tradicionala i starogradskih pesama, često se sve to trpa u isti koš (tako na srpskoj Vikipediji, valjda zahvaljujući nekome ko je prekinuo školovanje posle 4. razreda, u kategoriji "srpske starogradske pesme" možete pronaći: "Ajde Jano", "Kaleš bre Anđo", a - verovali ili ne - i "Čoban tera ovčice"). Elem, u pesmi "Tamo daleko" je teško prepoznati uticaje zapada, a u tekstu nema gradskih motiva, pa izgleda da ona ipak pripada nekom drugom žanru.

Đorđe Marinković

Da ne lutamo: to je rodoljubiva pesma koja je - kao takva - nastala u Prvom svetskom ratu. Pevali su je srpski vojnici na Krfu, nakon povlačenja preko Albanije, izražavajući čežnju za rodnim krajem i svojim porodicama, a već je na Solunskom frontu dobila status himne, pa su Englezi, Francuzi, Česi i ostali saborci još tada prevodili srpski tekst na svoje jezike. Premda većina ljudi pretpostavlja da je autor neznani srpski vojnik, postoje indicije da je to Đorđe Marinković (? - 1977). Reč je o nama ne baš poznatom kompozitoru iz Korbova kod Kladova, učesniku Solunskog fronta, koji se kasnije proslavio u Francuskoj kao šansonjer i svirač citre. 1922. godine je u Parizu zaštitio autorsko pravo nad pesmom "Tamo daleko", i mada su još neki solunci tih godina (i kasnije) pokušavali da dokažu autorstvo (uglavnom nad tekstom, melodiju mu u prvo vreme nisu osporavali), slučaj je nezvanično okončan početkom sedamdesetih - kada su jugoslovenski muzički stručnjaci došli do zaključka da je kompozicija plagijat! I pesma je nastavila da živi bez potpisa.

Bogdan Tanjević

Duhovi su uznemireni pre 5 godina, kada je selektor turske košarkaške reprezentacije Bogdan Tanjević na pres-konferenciji uoči polufinalnog meča sa Srbijom napravio paralelu između nas (valjda nije govorio samo o Crnogorcima) i Turaka. Pošto je objasnio koliko smo slični, maltene isti, dodao je nešto što je za tili čas izazvalo buru: "A znate li vi da je ono "Tamo daleko", da je to turska pjesma? Samo ste vi stavili vaše riječi, je*em vas u glavu; a turska pjesma ide, ja čujem, pa reko': ovo je naše! Jes', ku*ac, kaže, to je turska... i to neka (gestikulira: baš stara)". Uobičajene reakcije su bile: "Pu, stoko! Izdajniče! Izrode!", neki mu možebiti ni do dana današnjeg nisu oprostili greh, a čovek je samo rekao ono što je svojim ušima čuo.

Muhlis Sabahatin Ezgi

Turski kompozitor Muhlis Sabahatin Ezgi (1889 - 1947) je 1907. godine svojoj ljubavnici Margariti, posvetio pesmu "Hatirla Margarit" (Zapamti, Margarita). Verzija koja se zove "Hatirla Sevgili", u čijem se tekstu, dakle, umesto imena Ezgijeve muze koristi reč "draga", smatra se turskim evergrinom, a možebiti da je ta pesma još dok je bila sveža našla put od Istanbula do Soluna, jer su i tragovi koje su Turci napravili napuštajući Balkan takođe bili sveži te 1915. godine. Drugim rečima: neki muzikalni srpski vojnik je u Grčkoj mogao da čuje nežnu ljubavnu pesmu sa jednostavnom melodijom i da je nehotično prepeva. Možda je taj vojnik bio spomenuti Đorđe Marinković, možda i nije, možda je sam smislio tekst, možda mu je pomogao i neki drug (postoje kilometarski zapisi varijacija na temu!), ali je izvesno da su uskoro svi pevali "Tamo daleko". Svi... koji nisu umrli na Krfu, a onda svi koji su preživeli Solunski front, pa svi koji su se vratili kući, itd. *

* Svima poznata savremena verzija pesme je fuzija stavova "Tamo daleko" i "Zar je morala doć". Iako je Marinković od 1922. godine polagao autorska prava na oba stava, za prvi se danas pretpostavlja da ima ruske korene, a o drugom se ništa pouzdano ne može reći, osim da je vrlo sličan Ezgijevoj baladi.

 Prošlo je ravno 100 godina od nastanka srpske pravarijante (ako verujete Marinkoviću, prošlo je tek 99). Kao celina, to jeste naša pesma (tekst je, jelte, čisto srpski, sasvim autentičan, uz to i na ekavici, a ni melodijski nije bez identiteta), i pošto se peva i u selima, i gradovima, valjalo bi što pre modifikovati opis iz prvog pasusa. U svakom slučaju, enigmati mogu neometano da koriste opis:  "naša rodoljubiva pesma", a zarad opšte kulture poslušajmo i tursku baladu iz dvadesetih godina prošlog veka.