03.12.2016.

Doldrma sa beogradske kaldrme



Neologizam sladoled je promovisan u Njemačko-ilirskom slovaru 1842. godine, čiji su autori pesnik i državnik Ivan Mažuranić (1814 - 1890) i bliski saradnik Ljudevita Gaja, doktor Jakov Užarević (1808 - 1881). Prastara poslastica koju su njih dvojica tako efektno i precizno krstili je, u stvari, tek preteča današnjeg sladoleda, za čiju je pripremu bio neophodan pravi, pravcati led (koji je valjalo izdrobiti i pomešati sa slatkim sastojcima)! 

Industrijska proizvodnja je počela 1851. godine u SAD (u Bostonu), a na našim prostorima se još čitav vek služio samo domaći sladoled u poslastičarama i boljim kafanama, kao i onaj u kolicima, koji se prodavao u parkovima, na vašarima i letnjim zabavama. Prvi sladoled na štapiću se pojavio u Ajovi 1934. godine, pod imenom Eskimo Pie. U Beogradskoj mlekari je tek 1956. otvoren pogon za proizvodnju mlečnog sladoleda, a dve godine kasnije je osnovana i zagrebačka fabrika Ledo

Eskimo Pie (1934)
Ako ste mislili da se sladoled na južnoslovenskom području već u XIX veku proslavio pod Mažuranić-Užarevićevim imenom, u zabludi ste. Nije baš izvesno kada je reč ušla u kolokvijalni rečnik zapada, ali je do istoka po svoj prilici putovala dosta dugo. Štaviše, izgleda da je sladoled ušao u domove običnih smrtnika tek kao brend tj. kao naziv konkretnog industrijskog (ili pak zanatskog) proizvoda, a ne kao opšti naziv za slatke smrznute kremove! 

Kako se sladoled ranije zvao u Beogradu? Pa, sve do I svetskog rata je korišćen turcizam DOLDRMA (tur. dondurma), a u nekim poslastičarama se održao još nekoliko decenija. Novinar Vladimir Pavlović je u "Vremenu" nedavno izneo tvrdnju da su doldrmu na beogradsku kaldrmu doneli italijanski građevinski radnici, koje je Mihailo Obrenović angažovao u okviru projekta evopeizacije beogradske arhitekture. Kada je posao završen, neki od njih su ostali u Srbiji i posvetili se ugostiteljstvu, pa budući da su u Turcima videli najplatežnije mušterije - hladnom slatkišu koji su pripremali po italijanskom receptu su nadenuli tursko ime. 

Međutim, ima indicija da se sladoled pod imenom doldrma u Beogradu jeo i ranije, tj. da je turcizam već bio odomaćen, s obzirom na koncentraciju Turaka i njihov poslovični hedonizam. U svakom slučaju, Italijani su imali dve opcije: da uvedu italijanizam đelato (ital. gelato) ili da zadrže turcizam, a da su pitali Mihaila kako da nazovu sve popularniji letnji krem* - on bi im kao iz kanone odgovorio (naravno, na čistom francuskom, jer je srpski govorio samo kad je morao): krem glase (fr. crème glacée).
Polar krem, Topčider,  1928.

U periodu nakon I svetskog rata, na istoku je možebiti korišćen kalk LEDENI ili HLADNI KREM (u Makedoniji se i danas može čuti ладен крем). Na snimku sa proslave 25-ogodišnjice rada glumice Žanke Stokić (1928), pojavljuje se sladoledžija (manje orijentalno: sladoledar) koji gostima nudi POLAR KREM, što je za nijansu maštovitiji prevod sa francuskog ili engleskog (eng. ice cream). Mažuranić-Užarevićeva kovanica se ustaljuje u beogradskoj štampi (i čaršiji) tek tridesetih godina sa masovnijom upotrebom aparata za pravljenje sladoleda u ugostiteljskim objektima.
Vreme (dečja strana), avgust 1937.

Aparati su stizali iz zapadnoevopskih zemalja, te su kao uvozna roba na čitavoj teritoriji Kraljevine SHS imali isti naziv. Tako je najverovatnije i došlo do konačne unifikacije na jugoslovenskom području, a reč sladoled je pride prihvaćena i u Bugarskoj (jer su Bugari po svoj prilici importovali novotariju preko Kraljevine, a možda i iz nje). 

* Interesantno je da se na našim prostorima sladoled oduvek smatrao isključivo letnjom poslasticom. Nasuprot tome, u Rusiji (i Skandinaviji) se tamani preko zime, a preko leta se srču topli čajevi. Sladoled, inače, ne može da izazove nazeb ni na - 20 stepeni ukoliko konzument nema bolesno ili inficirano grlo. 


Vreme, mali oglasi, jun 1936.

3 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Sladoled je zvan DOLDRMA! Svašta! Riječ ima kod Škaljića. Podsjeća me jedino na kaldrmu! A gdje iskopa sliku? Na naslovnicu novoga Pučkoga kalendara stavio sam sladoledara na biciklu iz Donje Mahale koji jedini na općini Orašje još uvijek tako prodaje sladoled.

Mel Mandraković је рекао...

Da. Dondurma je naziv za turski sladoled koji je (bio i još uvek jeste) specifičan po kozjem mleku, a budući da je poslastica stigla u naše krajeve kao deo turske kuhinje, usvojeno je izvorno tj. deformisano ime (verovatno adaptirano po sličnosti sa kaldrmom). Nazivi turskih (kao i drugih nacionalnih) jela se, naravno, ne prevode, pa je uz đuveč, pilav, baklave (...) stigla i doldrma. U rečniku bosanskih muslimana se i dan-danas sporadično koristi oblik doldurma.

Međutim, sladoled se tokom XIX veka pripremao na više načina, te je reč spontano postala opštija (u nekim ex yu krajevima se koristilo i izvorno "dondurma").

Nisam uspeo da otkrijem kada je tačno u Zagrebu reč sladoled ušla u upotrebu, ali to svakako nije bilo pre XX veka. To što je reč zabeležana u ilirskom rečniku ne znači da je korišćena (ima milion takvih primera).

I, uzgred, ovi što vole retroaktivno, tupom sekirom da dele hrvatski i srpski često pišu besmislice. Ne mislim na internet-anonimuse, već na neke kobajagi ozbiljne ljude s titulama, kao što je izvesni slavista Branko Tošović. U svojoj knjizi je mrtav-'ladan napisao v. forum: sladoled je izvorna hrvatska kovanica koju su svi ostali kasnije prepisali.
Pa, možda tako piše na forumima (a jedan slavista, pa još evropski, ne bi smeo sebi da dozvoli takvu referencu), ali u realnosti nije tako. Ta reč (i mnoge druge) je skovana za potrebe ilirskog jezika, a skovali su je, kao što u postu navedoh, Mažuranić i Užarević. Prvi koautor je svima znan (pa se često sve zasluge pripisuju njemu), a Užarević nije tako slavan, i tek kad se čovek malo raspita - pronalazi njegovo ime na listi prvih pitomaca koji su iz Beograda upućeni u Beč na studije medicine 1832. Stipendirao ih je Miloš Obrenović (knez je, uzgred, bio jedan od glavnih ilirskih donatora). Naposletku, nije ni važno da li su autori rečnika bili Rusi, Bušmani, Kinezi ili Bantu crnci nego me nervira kada se takve stvari tumače izolovano, udešeno i anahrono. A ako čak i tzv. stručnjaci bez blama čupaju podatke iz konteksta i krivotvore istoriju, šta li se tek od laika može očekivati?!

I, da: volim da pišem o stvarima o kojima se vrlo malo zna. Tako sam iskopao i tu sliku... a gde i kako... e, to je već blogerska tajna. :)

Mel Mandraković је рекао...

Dopunio sam tekst značajnim podacima.