Marbo po Vuku

U jednom nezaboravnom broju časopisa "Marbo", obznanjeni su rezultati takmičenja u sastavljanju zagonetaka "Vuk - 99".

KLASIČNA UKRŠTENICA 22 x 14, prispelo 24 rada

1. Zoran Milunović, šifra: "Marija", Niš;
2. Dušan Nikić, šifra: "Kasi", Beograd;
3. Siniša Simonovič, šifra: "Leksikolog", Kneževac,
    Zlatko Delić, šifra: "Svetlana", Požarevac,
    Karlo Vereb, šifra: "Viking", Smederevo,
    Sreten Perić, šifra: "Mrav", Loznica,
    Dragan Lojanica, šifra: "Volos", Beograd.

SKANDINAVKA 14 x 20, prispelo 38 radova

1. Milenko Mijatović, šifra: "Treća sreća", Beograd;
2. Jovan Novaković, šifra: "Novak", Požarevac;
3. Milan Živanović, šifra: "Mis Kaspera", Martinci,
    Dušan Nikić, šifra: "Kasi", Beograd,
    Dinko Knežević, šifra: "Srle", Batajnica,
    Jovan Novaković, šifra: "Jon", Požarevac,
    Sreten Perić, šifra: "Cvrčak", Loznica,
    Zlatko Delić, šifra: "Ivana", Požarevac.

Žiri je odlučio da se nagrade:
Božidar Čolović iz Podgorice za najviše poslatih radova (10 skandinavki),
Nikola Petkovski, za učestvovanje na konkursu iz Republike Makedonije, i
Nada Mahalik sa Palića, kao koleginica sa najviše poslatih radova (5).

Nažalost, nagrađeni radovi nisu objavljeni, ali postoji nekoliko skandinavki za koje osnovano sumnjam da su učestvovale na konkursu, iako to nije naglašeno. Naime, u nekoliko sastava srećemo cvrkutaljku, pa je lako pretpostaviti da se radi o zadatom pojmu koji je takmičarima bio najinspirativniji, a u igri je verovatno bilo i čovekoljublje, kao i daždevnjak, đurđevak, crvenperka itd. Od 4 skandinavke koje potpisuju nagrađeni autori, citiraću samo 3, jer rad prvonagrađenog, sa urnebesnom glavnom kombinacijom (koja sadrži 5 dvoslova i 4 jednoslova) i odsustvom bilo kakve organizacije iz principa ne mogu da predstavim na blogu. 

Perićev rad je standardno ambiciozan, dok je Novakovićev strukturalno skromniji, ali odlično organizovan. Međutim, najinteresantniji je sastav Milana Živanovića, meni potpuno nepoznatog autora. Pre 15 godina sam verovatno pogledao ime, zaključio da se radi o početniku, rešio ovu ukrštenicu iz radoznalosti i prešao na nešto drugo (a u ovom broju je zaista imalo na šta preći... o tome kasnije). Živanović je, sada vidim u "Leksikonu srpskih enigmata", imao određeni enigmatski staž u trenutku nastanka ove skandinavke. Zašto sam pomislio da se radi o amateru? Ovo je objektivno kreativan, ali tehnički prilično trapav sastav: valjda je hteo da fascinira žiri, pa je napravio tematsku ukrštenicu kroz koju je provukao zadate pojmove, ali mu je nedostajalo malo veštine ili strpljenja da izglača kritične delove (bio sam slobodan da izmenim najškakljivija mesta, te u originalu nemamo okrilje, već snoplje, sa četvoroslovnom skraćenicom DSIP i pojmom voter, koji je opisan kao voda (eng.), a pošto sam primorao kućni red da ustupi mesto kućnom baru, mogao sam da maknem i jedno crno polje, u korist vršidbe). U svakom slučaju, reč je o nesvakidašnjem radu sa dobrom verikalnom prožetošću, retkim slovima, skupinama i sintagmama, a nedostaci su, u odnosu na sve vrline, sasvim zanemarljivi. 

Šta još sadrži ovaj broj, te je lud i nezaboravan? S obzirom na činjenicu da je "Marbo" tada uređivalo Enigmatsko udruženje "Vuk Karadžić", mogla se očekivati hrpa prosečnih radova, sa ponekim iznenađenjem. Naravno, među članovima ovog kluba ima odličnih enigmata, ali sam ja do tog decembra 1999. godine već izgradio nekakav ukus, pa mi nivo koji je negovalo većinsko članstvo prosto nije odgovarao. Ipak, moram priznati da je broj 30 vrlo jak, jer čak i autori koji su najčešće objavljivali radove diskutabilnog kvaliteta (poput Ivovića) ovde imaju blistave trenutke. 

Veljko Maksimović je bio jedan od mojih omiljenih "vukovaca", i nije mi smetao njegov nemaran (tj. tezgaroški) pristup, jer je on, zapravo, retko potpisivao nemaštovite radove. Verujem da je, pored zanata, posedovao i veliki talenat, jer samo neko ko je tako nadaren može otaljavanjem proizvesti dobru ukrštenicu, a ja sam redovno bio zadovoljan njegovim uracima. Dušan Nikić je takođe bio zanatlija, samo je njegov način bio suvoparniji, pa ga je bilo lako staviti na listu dosadnih. Jan Bažik im je, u tom smislu, bio brat, i iako je nudio visok kvalitet, nije bilo oscilacija, varijacija, iznenađenja... Na skali intrigantnosti je imao čistu 0, kao i Nikić, kao Skoko... Eto, recimo, Vojislav Skoko stalno pravi jednu te istu kombinaciju, koju ne mogu ni da pohvalim, ni da pokudim, jer mi se čini da bih pohvalom podržao princip zanatskog štancovanja, koji u suštini ne ljubim. Znači, kada kažem da je sadržaj ovog broja izuzetan - izuzimam radove ovih autora, jer su oni uvek (bili) na istom nivou - dovoljno dobri da ne kvare prosek.

Radojica Jovičić (da ne kažem: Jovica Jovičić, iliti J.J.) ima vrlo spontan, gotovo dečji pristup i njegovi se radovi ističu simpatičnom nonšalancijom; Stanislav Lukić je neko ko očigledno ne voli sastavljanje radi sastavljanja, pa su ukrštenice koje on potpisuje u ovom broju realno vredne rešavanja; Veljko Vujčić je napravio običnu, a odličnu skandinavku sa Van Dajkom, ali mom srcu je i sada, kao i tada, najmiliji Ratko Stojković (koji je i najzastupljeniji). Šta je Ratkov najveći adut? I on je zanatlija, i njegove ukrštenice liče jedna na drugu, i on otaljava... Međutim, on sve to radi sa unikatnim stilom, koji mu dozvoljava da uvek bude nov na stari način. 

Pored njegove skandinavke sa Predragom Drobnjakom, izabrao sam još dve koje zaslužuju specijalnu pažnju: skandi Dinka Kneževića, koja je naoko ležerna i neambiciozna, a zapravo savršeno izbalansirana, i samim tim natprosečno interesantna, i skandi Srećka Divkovića, koju krase tri besprekorne nivelisane sintagme, kao uvod u fino završen i pametno iskorišćen lik.