11.11.2014.

Godišnji pomen "Huperu"


Više puta sam govorio o "Huperu", jednom kolažnom časopisu za tinejdžere i penzionere, koji je u dugom periodu bio najtiražnije Politikino izdanje. Prvi broj je izašao u martu 1990. godine, a koncept je definisan već samim nazivom, budući da je reč o akronimu: horoskop, ukrštene reči, pop zvezde, enigmatika, razonoda. Teme nisu bile jednako zastupljene, već je 50 % sadržaja činila enigmatika (tj. ukrštenice i ostali enigmatski prilozi), a na ostalih 25 strana su bili napisi o popularnim ličnostima, muzičkim i filmskim aktuelnostima, zatim testovi ličnosti, kratke priče, pisma čitalaca itd. Na horoskop koji je najpre pripremala izvesna Magdalena, a kasnije jednako nepoznata Luna, otpadale su 2 strane, a tokom prve godine izlaženja nije bilo strana u boji, osim korica na kojima su sa unutrašnje strane preštampavani članci iz stranih časopisa, ilustrovani kolor fotografijama belosvetskih zvezda.

Urednik izdanja i autor nekih efektnih humorističkih rubrika ("Čoveče ne ljuti se", kasnije "Trač sa dve oštrice", "Izmišljeni intervju", "U fazonu jedne tinejdžerke") bio je Dejan Pataković, a urednik enigmatskog dela Milan Jelenković. Enigmatika je već u junu 1991. godine odvojena od revijalnog sadržaja, pa je u broju 32 uveden "Huper plus", neenigmatski dodatak na 16 strana (kasnije 34), koji je ubrzo postao glavni deo lista. Ovde nisu od značaja rubrike koje spadaju u neenigmatski sadržaj, pa ću preskočiti kazivanje o ekskluzivitetima koje su pripremale Patakovićeve ćerke, ali moram da primetim da je najsavršenija forma postignuta tek početkom 1994. godine. Da je to zaista bio najbolji koncept potvrđuje i podatak da narednih 5 godina nije bilo nikakvih izmena, a moguće je da bi sve to trajalo i duže - da Jelenković nije preminuo u februaru 1999. godine. 

Nisam slučajno napisao da je "Huper" bio časopis za tinejdžere i penzionere: balavurdija se godinama obraćala redakciji za željom da se ukine ili bar smanji broj enigmatskih strana - kojih je u zlatnom periodu 1994 - 1999. bilo 26 od 72 (14 skandinavki, 3 klasične ukrštenice, 2 bele, 2 osmosmerke, 1 mozaička, 1 brojčana, 1 haos itd). Tiraž je, ako se može verovati uredniku koji se u uvodniku redovno hvalio čitaocima, iznosio oko 150 000, što je već u to vreme drugim časopisima bilo nedostižno. Tinejdžeri su želeli što više postera, intervjua, pesmarica, a što manje ukrštenica, a oni koji su kupovali "Huper" zbog enigmatike, dakle stariji ljudi, nisu bili tako glasni i agresivni, pa je već u martu 1999. godine odlučeno da se list pocepa na 2 nezavisna izdanja: zabavno i enigmatsko. 

Ne znam da li me je tog 24. marta 1999. godine više užasnuo podatak da je stari, dobri "Huper" raspolućen ili početak bombardovanja, a vreme je pokazalo da je to i u komercijalnom smislu bio potpuno pogrešan potez. Čini se su jedva dočekali da Jelenković ispusti dušu ne bi li realizovali tu nesuvislu ideju, a pošto se ubrzo pokazalo da im je tiraž u strahovitom padu, uveden je dodatak sa 14 skandinavki. Međutim, sin starog "Hupera, koji je od oca nasledio samo ime (a po svemu drugom je bio loša imitacija jednog poznatog stranog tinejdž-časopisa) je samo vegetirao do gašenja, dok je ćerka pod imenom "Huper enigmatika" nastavila da neguje enigmatsku tradiciju pokojnog oca... sve dok Veselin Patrnogić nije umro. Nažalost, kao što je "Huper" umro sa Jelenkovićem, "Huper enigmatika" je nestala sa Patrnogićem, a ono što je od nje ostalo ne zaslužuje da bude spomenuto u ovoj priči. Eventualno mogu da primetim da dobri urednici brzo umiru, ali su zato idioti neuništivi.

 "Huper" je verovatno bio poslednji popularni list koji je okupljao enigmatsku elitu, i ni u jednom broju nije lako pronaći izrazito loš sastav, dobrih je bilo na pretek, a odličnih i više nego što je to bilo potrebno i očekivano, s obzirom na ciljnu grupu. U nekom narednom postu ću predstaviti najimpresivnije ukrštenice iz brojeva koje imam na raspolaganju. Prvih godina su najupečatljivije radove potpisivali Žarko Đokić, Rešad Besničanin, Zoran Zeljković, kasnije su se priključili Veljko Dopuđa, Mladen Đurđević, Dragoslav Rosić i mnogi drugi, a čak ni pojava nekih beznadežno slabih autora, čije je šklopocije Jelenković verovatno objavljivao iz sažaljenja,  zato što su mu dosađivali ili ga davili tužnim životnim pričama, kao izvesni Nikolić i još neki, nije značajno narušila kvalitet lista.

Još jednom se zahvaljujem Miroslavu Živkoviću na svim ustupljenim brojevima. Nikada ni od koga nisam dobio lepši poklon.

Нема коментара: