Slučaj je hteo da, pokušavajući da pronađem nešto sasvim drugo, natrapam na "Rubikon ekstra" iz 2000. godine (br. 7). To je bio list namenjen najširoj rešavačkoj publici, pa su i skandinavke namenski bile prosečne i ispodprosečne, ultra-komercijalne, možda čak jeftine. Među imenima se sreću: Jovan Novaković, Milinko Pučijašević, Mladen Spasojević... Ne znam čime su sastavljali, ali sve te ukrštenice liče jedna na drugu, sve imaju slične, neretko dosadne beline 6 x 6 bez ličnog pečata, a iako se menjaju autori, sadržaj je takoreći linearan... i skoro sve su ostale nerešene. Otkud onda u mojoj arhivi jedan takav list? Pa, u to vreme sam imao običaj da na trafici prelistam nekoliko izdanja, i da kupim ono u kome se pojavljuje bar jedan od mojih omiljenih autora. Sećam se da sam Malu Eureku kupovao samo zbog Ratka Stojkovića (verujem da među čitaocima bloga ima onih koji ne shvataju zbog čega volim njegov rad, ali ga ja i danas smatram izuzetnim sastavljačem, bez obzira na to što definitivno nije vrhunski kombinator), a ovaj primerak "Rubikona ekstra" je po svoj prilici postao moje vlasništvo zbog Radoje Racanovića, koji je sa petnaestak radova bio "zvezda broja".
U "Leksikonu srpskih enigmata" piše da je Racanović lekar, a ja nisam neko ko generalno voli lekare tj. ne osećam naročitu bliskost sa njima. Retko sam viđao kreativce u belim mantilima, ali sam zato upoznao mnogo ambicioznih, preambicioznih doktora (a ambicija nije visoko kotirana na listi mojih vrednosti), koji su, uprkos nedostatku bilo kakvog ovozemaljskog talenta, stizali do svojih ciljeva... Cenim ja i trud, rad, izgaranje (samo ako može bez laktanja), ali an ženeral ne stavljam to u isti koš sa intelektom, pa pošto dosad nisam bio u prilici da sretnem lekara čiji mi je intelekt bio po meri, nisam mogao ni da pretpostavim da me je jedan od njih još davno osvojio kao enigmata.
Racanović je stilski, sličan Krsmanoviću (voli čvorove, nefrekventna slova, jednosmernu prožetost), ali je i veoma originalan: mnoge njegove ukrštenice na prvi pogled deluju amaterski, ali kad dobro zagledate, shvatite da su izvanredno profesionalne i smišljeno nesavršene, jer on takvim pristupom neguje svoju individualnost. Ima nečeg posebnog u ignorisanju tog šašavog insistiranja na četvrtastim belinama, koje, eto, baš moraju imati određene dimenzije i utvrđenu formu. Čemu to, uopšte, služi? Da je prihvatio šablon, možda se ni u jednom njegovom sastavu ne bi pojavio npr. Ruanđanin, i možda ga ja nikada ne bih primetio, i možda bi njegova enigmatska karijera ostala bez krune da mu se ime nije pojavilo na blogu Enigmagika... :) No, pošto ja smatram da je Racanović odličan primer enigmatskog stvaraoca koji na drugačiji način neguje drugačiji pristup, izabrao sam čak 3 ukrštenice koje to ilustruju, pa se nadam da će i do njega stići vest da je, bez obzira na to što je lekar, kao enigmata "overen" u Mandrakovoj besedi.
 |
| Radoja Racanović, Rubikon ekstra 7, 2000. |
U svakom slučaju, dobro je što postoje autori koji neguju različite pristupe, jer sve, pa i enigmatika, može napredovati samo uz postojanje različitih struja. Uvek navijam za pluralizam, te zato i svaki osobeni prilaz ukrštenim rečima smatram vrlo vrednim. Ja koristim šablon (ili "šablon") jer mi pruža mogućnost da ga modifikujem prema svojim sposobnostima, da se takmičim sa sobom (a onda i sa drugima), da kroz igru postižem kobajagi-uspehe (a igra kao igra uvek ima pravila... samo je razlika u tome da li ste ih usvojili ili izmislili), ali zaista volim i atipične enigmatske igrarije, i kada me beline izmore, rado se okrećem alternativnim modelima. U narednom postu ću izložiti rezultate jednog malog eksprimenta, koji je inspirisan ovim sastavima.
43 коментара:
Zlatko Delić i Radoja Racanović su mi bili (i ostali) omiljeni autori, iz sebičnih razloga :)
Naime, dok sam radio u "Orbisu" imao sam malo ili nimalo intervencija u njihovim rukopisima. Dakle, odlični saradnici! Praktično, njihovi rukopisi su mogli da idu direktno u štampu, što znatno olakšava posao u redakciji. Ehhhhh, da su svi takvi!
Imam još nekoliko omiljenih autora, ali sada je riječ o njima.
Neprijatno je pročitati da se neko bavi analizom srpskih enigmata a ne zna za jednog od najboljih-ikada, Zlatka Delića. Objavljuje od 1976. (godinama saradnik u Čvorovim izdanjima, zagrebačkom Kvizu, Orbisu, Enigmi, Eureci, Huperu, Politici, Rubikonovim izdanjima... Sjajan urednik i lucidni sastavljač. Učesnik Kviskoteke (Delija, Psiho, Vinsent Vega, Ludi Maks itd.). Izuzetan ukršteničar. Treba imati i knjigu ISTAKNUTI SRPSKI ENIGMATI Ivice Mladjenovića (gde je predstavljeno po 5, 10 ili 15 ukrštenica pojedinih autora). Ivica Mladjenović na kraju teksta o njemu kaže: Upoznali ste enigmatu koji je dosegao sam vrh u sastavljanju klasičnih ukrštenica ili skandinavki.
Izvinjavam se što sam prekasno rođen, a i što nisam stigao da izučim enigmatsku literaturu... Podsetio bih posetioce, anonimne i poznate, da ja nisam enigmatski teoretičar, već o enigmatama govorim na bazi svog iskustva (pogrešno je reći: analiziram, jer zapravo sintetišem svoje utiske).
Da li je to nekome neprijatno ili nije - ne znam, ali verujem da bi sve bilo mnogo neprijatnije kada bih se pravio da znam i ono što ne znam, i kada bih bilo šta tvrdio bez pokrića (pokriće, da se razumemo, može biti i moj sasvim ličan stav... bitno je da nešto stoji iza napisanih reči). Neću da me neko shvati pogrešno, ali meni je, kao autoru bloga, potpuno svejedno šta o Deliću ili bilo kome drugom misli Mlađenović (iako mi je drag kao autor), jer je gore, u postu, najvažnije moje mišljenje. Međutim, podaci o dodeljenim titulama, pohvalnicama, kolajnama, značkama i sličnim priznanjima mogu biti korisni komentari (ne samo u ovom slučaju, nego i inače), pa se zahvaljujem neznanom junaku na dopuni.
Вијест да сам „овјерен“ у Мандраковој бесједи стигла је, захваљујући колеги Бовану, исто вече до мене. Морам признати да сам био изненађен, помало затечен и веома поласкан овим текстом, поготово констатацијом да сам „још давно освојио као енигмата“ очигледно врло интелигентног, на перу изузетно јаког и талентованог аутора. Тим више што му је, по свему судећи, био доступан мали број мојих радова.
У први мах нисам мислио ово коментарисати, и не бих да нисам у међувремену ишчитао одређени број постова на овом блогу, чији су ми наслови привукли пажњу. Осјетио сам потребу да неке од њих прокоментаришем, а опет било ми је глупо да то учиним прескачући овај.
Наравно, међу првима сам прочитао пост посвећен мом земљаку и човјеку који је пресудно утицао да се као енигмата формирам овако „како ме је Мандрак описао“. Вјерујем да нема потребе да му посебно захваљујем, можда ће бити изненађен када ово прочита, а искрено се надам да хоће (прочитати), и да ће му нешто значити чињеница да никад нисам подлегао другим утицајима и што сам, као један од ријетких припадника, да је тако назовем, бањалучко-сарајевске школе, ако не и једини, а који данас стварају на српском језику, тврдокорно наставио његовати стил, који можда он није увео, али јесте снажно подупирао, не спорећи при томе право на другачије приступе. Ако још увијек нисте сигурни о коме је ријеч, надам се да се он одмах препознао; говорим, наравно, о Хајрудину Хоџићу Хајри.
Siguran sam da će se Hajro javiti i glagoljivo evocirati uspomene na dane koje ste proveli zajedno. :) Verujem da će, kada pročita komentar, biti ponosan na sebe (znam čoveka :) ), ali i na Vas, jer ta vrsta vernosti o kojoj ste pisali nije baš uobičajena (i nije zgoreg primetiti da ste, kada je reč o uzoru, imali i sreće, i ukusa).
Zahvaljujem se na lepim rečima, i drago mi je ako ste zadovoljni mojim komentarima, tim pre što su vrlo sirovi, tj. napisani bez ulepšavanja i podilaženja. "Overavanje" je spomenuto u šaljivom tonu (to ste, svakako, primetili), a time sam hteo da naglasim da je, posmatrano iz rodine perspektive, sasvim nevažno šta ja mislim o bilo kome, i šta pišem na svom blogu (to se stalno mora ponavljati zbog onih koji preozbiljno shvataju moje govorancije). Lepo je ako to za Vas ima neko naročito značenje, pošto je to valjda dokaz da ipak nisam baš sasvim nebitan. :)
Ukoliko želite da podelite sa mnom i posetiocima bloga neki svoj ozbiljan sastav (ili tekst, ili nešto treće što ima veze sa ukrštenim rečima), možete mi to poslati.
Поздрављам доктора Радоја Рацановића!
Сведок сам његовог убрзаног шегртовања код мајстора Хајра и успињања у друштво атипичних укрштеничара ! Још се сећам свежих речи и изврсних минијатура које ми је било задовољство да описујем као описивач у младој мени Орбиса!
Жарко Ђокић
Оооо, Жарко, отпоздрављам. Много ми је драго да си се јавио. Увијек те се радо сјећам. Наравно не памтим те као описивача у Орбису, већ као изузетно успјешног енигмату (тада) млађе генерације, једног од 4-5 (из те изузетно надарене генерације), чије сам стваралаштво пратио и чије сам домете потајно желио досегнути.
Младене, у шали је пола истине, а код тебе и више од пола. Ти то добро знаш, а о чему, између осталог, свједочи и твој пост од 2. јануара о. г. Истина, твој начин писања је толико специфичан да лако може произвести сасвим супротну реакцију од жељене. Код мене, ето, није, ипак ја докторе познам боље од тебе.
Naravno. :) Ima trenutaka kada namerno iritiram, kada pucam da bih ubio ubicu, kada hiperbolišem iz želje da svima stavim do znanja da određena stvar ima posebnu vrednost za mene... ali, u principu, moj način razmišljanja i komuniciranja podrazumeva insistiranje na realnosti, a onda i na otvorenosti, koja je ponekad praćena grubošću (nešto se može našminkati veselim bojama, a nešto je ipak bolje razbucati sekirom).
Da li mi je baš bila neophodna ta priča o lekarima, tj. o mom odnosu prema njima? Razume se, nije, ali sam, eto, hteo da je ispričam (to je moja sasvim privatna indukcija; nema govora o predrasudi ili kakvom stereotipu). Nisam razmišljao kakav će to efekat da proizvede, a onda nisam mogao zamisliti ni kontraefekat. Prosto, kad odlučim da govorim ili pišem sasvim iskreno, jedino što želim je da budem što iskreniji, i prihvatam sve reakcije kao ispravne. :) Uostalom, niti ste Vi ovde doktor, niti sam ja psiholog, niti je neko treći nešto treće... Mi smo ovde enigmate, a profesiju katkad spominjem uzgred, katkad kontekstualno, ređe kao kuriozitet (mada, ako je Vaša indukcija slična mojoj, imate još jedan poen :))
Pozdrav Radoja, pozdrav (ponovljeni, ispozdravljali smo se vec kod Adnana) Zarko, zanimljivo je kako sjecanje funkcionira, kako je mozak selektivan i, vjerujem, sachuva najbitnije. Najmanje 25 godina je proslo, 25 ne bash obicnih godina, valjda je kolichina novih informacija bila kao u 50 normalnih, dakle sjecanja ne mogu biti detaljna, puno toga je zaboravljeno. Dakle, Radoja, na pomen tvog imena prva asocijacija je bila tvoj osmijeh, otvoreno lice, neka blagost, ali prije svega osmijeh. Siguran sam da ga josh imash (takvi darovi se ne gube) i da puno znachi tvojim pacijentima. Sa Zarkom sam proveo puno vishe vremena, sjecanja su puno bogatija, glavna asocijacija pozitivna energija, zivost u ochima, brzina i kvalitet razmisljanja,... Neka mi gosti bloga oproste sto ne govorim o enigmatici vec o sjecanjima na drage kolege, hej, ne deshava se svaki dan da komuniciram sa nekim nakon 25 i vishe godina. Ima josh nesto, pisao sam o tom kod Adnana (kad je bilo nekih ostrih rijechi na rachun enigmatske populacije), medju enigmatima sam stekao mnogo pravih prijatelja, taj je hobi obogatio moj zivot u svakom pogledu i, evo, vracam se svemu tome kao nostalgicnoj oazi u novom zivotu…
Hvala na lijepim rijechima, jesam ponosan na sve nas, na mnogo toga onda, a i sada, zasto ne, jesu druga vremena ali neke vrste kvaliteta ostaju… Bilo bi mi drago da se "chujemo" e-mailom (hodzich@gmail.com).
U Orbisu su isli, naravno, radovi u svim stilovima, no ako sam imao priliku da komuniciram sa autorima ukazivao sam na razlike, vrline, mane, nudio opcije, pokazivao “trikove”… Ono sto sam sam radio u Orbisu i drugdje (ukljucujuci i bezbrojne tezge po neenigmatskim izdanjima) bilo je primjer onog sto sam zagovarao. Svaki od suradnika je imao izbor, nije bilo nametanja u stilu “ili ovako, ili te nema”. Slavko je imao punu slobodu, pregledao suradnju i dalje obradjivao, honorari su uredno placani, svi su bili zadovoljni. Ako bih se sada osvrnuo (bez kompleta Orbisa, imam samo jedan primjerak) najvishu ocjenu bih dao odnosu redakcija-suradnici, sama novina je, sigurno, bila ispod nekakvog mog ideala, no valjalo je popuniti tolike strane, traziti teme (nije bilo interneta i neiscrpnog izvora ilustracija, podataka…), juriti za aktuelnostima… Treba li podsjetiti da je enigmatska redakcija brojala 2 covjeka u vrijeme tjednog izlazenja, a u to vrijeme ja sam vec bio ukljuchen u mnoge druge projekte i obaveze izvan novine (jadni Slavko). Dakle, ako cete prelistavati te brojeve nemojte biti prestrogi. Bilo je improviziranja, povrshnosti i sl, ali i josh vishe volje, entuzijazma, kreativnosti i dobrog druzenja. Toliko o onim vremenima.
Radoja je savrsheno poentirao rekavshi “Увијек се има шта рећи, ако и буде већ речено, биће исказано на други начин”. Nadam se da se nece umoriti. Ukratko o njegovim radovima predstavljenim ovdje – chini se da je na djelu bila efikasnost (12 radova u broju) uspjeshno kombinirana sa leprshavim umijecem, nije se Radoja napatio, radio je sa osmijehom. Pochinjanje ispocetka ne smatram ni dobrim ni loshim, vazan je zavrshni rezultat, a, kao sto rekoh nekoliko puta, jedan od vrlo vrijednih kriterija za ocjenu kompletnog, dobro izbalansiranog rada, moze biti i chinjenica da se ne moze utvrditi odakle je zapocheta.
Nisam zaboravio – Mladene, kasno je sada da se vadish na temu minutaze. Provaljen si kao superbrz sastavljach i tako ce zlocesti urednici smirivati svoju savjest placajuci ti umanjene honorare.
Hajro
Ovo o minutaži me podseti na zgodu sa nekih davnih susreta enigmata Jugoslavije. Naime, dok smo sedeli u autobusu (tako se potrefilo, bio sam na sedištu do Pere Bizumića i Milana Šabana). I ja, da bi pokazao kako brzo sastavljam, za desetak minuta napravim ukrštenicu u kojoj sam za početak upisao imena i prezimena pomenutih kolega.
Sećam se samo čudnog Perinog pogleda,Šaban je znao za moju ekspeditivnost.
Naravno,danas zbog svog perfekcionizma (da li je mana ili vrlina?)trošim itekako više vremena pri sastavljanju! Posebno ako su u pitanju rekordni sastavi.
Kako bi bilo imati pobjednika u brzopoteznom sastavljanju... ideja za organizatore.
Hajro
Promašili ste temu, ovde pričamo o Deliću i Racanoviću. :) No, ne mari (vi, kao moji najbolji enigmatski ortaci, možete da pišete gde god i šta god hoćete). :)
Hajro, iskreno se nadam da ste u pravu (tj. nadam se da će konačno početi da mi plaćaju, a da li će mi obračunavati po minutu, po boji kose ili po vlažnosti vazduha, potpuno mi je svejedno). :)
Brzopotezno mogu da sastavljam angro, ali će svi rezultati biti u rangu sa brojem 6 (rekosmo da je to najslabiji uradak), a nisam siguran da je to baš nivo za takmičenje. U suštini, mene boli uvo za tzv. patkometriju. Važno mi je da sam ja zadovoljan svojom minutažom i postignućima, a šta misli ovaj ili onaj iz improvizovanog žirija, nema neku posebnu težinu za mene. Ako bi mi jednog dana smisao života postali enigmatski trofeji i titule, to bi bio znak da sam šenuo, i bilo bi najbolje da se manem enigmatike.
Поштовани колега Хајро,
Нећу се ни трудити, поготово не овдје, да ријечима опишем помијешане осјећаје, које је у мени пробудио овај обновљени контакт са тобом. Хвала ти што си оставио имејл адресу, јавићу ти се ускоро.
Баш добро да се и колега Бесничанин огласио на овој страници. За разлику од Хајре и Жарка, са њим сам био у (телефонском) контакту прије 2-3 године. Лично га сматрам једним од најбољих састављача укрштеница из моје и уопште генерације 60-их година; он вјероватно и јесте најбољи, али сам то намјерно избјегао рећи због других колега из те генерације, чије стваралаштво нисам био у прилици да (редовно) пратим од распада заједничке државе.
Међутим, не пишем ово због Решада, већ због у једном од претходних коментара изведеног закључка да је Хајро био мој узор. Он то није био, бар не у смислу у којем ја разумијем ту ријеч. Био је управо онакав како се сам описао; био је мајстор (учитељ), како је Жарко написао. Сјећам се да ми никада није рекао да се угледам на њега, већ да гледам како то друге колеге раде, прије свих Војин
(Крсмановић). Наравно, анализирао сам како састављају и Хајро, и Војин, и Жарко, и многи други, али (морам признати) највише су ме интересовали радови припадника моје генерације, њих сам најрадије оцјењивао, са њима се упоређивао и такмичио.
Možda je "uzor" prejaka reč, ali tako sam razumeo. Meni je, zapravo, vrlo teško da zamislim to šegrtovanje, jer sam se sasvim drugačije razvijao: do svoje 26. godine nisam poznavao nijednog enigmatu, pa nisam ni bio u prilici da dobijem neki savet... Zato ja radije govorim o svojim uzorima. Ne znam kako drugi shvataju taj pojam, ali za mene je uzor neko ko u datom trenutku može ono što ja još ne mogu, ali verujem da ću moći... Bez uzora, tj. bez modela, čovek ne bi mogao ni da prohoda, ni da progovori, ni da nauči da koristi viljušku, češalj i WC šolju, a kamoli da ovlada nekim složenijim veštinama. Dobro je kada je uzor i fizički prisutan (to je već mentorisanje), ali čovek može da napreduje i bez profesora, ukoliko rano stekne naviku da se oslanja na sebe (to je moj slučaj). Imao sam skoro 100 profesora u životu (nastavnike ne računam, ali računam predavače iz pesničke škole, iz gimnazije, i sa dva fakulteta), a ne mogu da kažem da mi je iko od njih bio uzor u bukvalnom smislu; međutim, "ukrao" sam od mnogih ponešto, prilagodio svom sistemu, oblikovao prema svojim mogućnostima... i danas se osećam kao da sam sa tim rođen. U enigmatici je sve to teklo mnogo spontanije, ali je princip isti: otkrivao sam fore i povezivao ih sa određenim imenima.
O Rešadu često govorim kao o svom uzoru iz mladosti, a to znači da sam nekada prepoznao kvalitet u njegovom radu (ne znajući ni kako se on kotira u enigmatskom svetu, ni da li ima 10 ili 15 medalja, ni da li neko ko ima 16 medalja i jednu značku pride misli da je bolji od njega itd.) i poželeo da, ako se već bavim enigmatikom, to bude na takav način. Svi se mi međusobno razlikujemo po sposobnostima i afinitetima, a ako smo iole racionalni, biramo sebi uzore za koje verujemo da su nam dostižni: ja, eto, nisam mogao da pronađem adekvatnijeg od Rešada, jer boljeg nema (a mene zanimaju samo elitne stvari). Ima onih koji se busaju u prsa, koji se pozivaju na spiskove kojekakvih nagrada i uporno pokušavaju da probiju svoje fiziološke barijere... što je za poštovanje, ali ne i za divljenje, naročito ukoliko sumanuto insistiraju na priznanjima i besomučno teraju druge da im tapšu, ali i kad takvi dignu transparente na kojima piše "ja sam najbolji", svi znamo da se sa Rešadom niko ne može meriti po talentu (sem, možda, mene... šalim se malo, da :)).
Radoja, ova priča uglavnom nije napisana kao odgovor Vama. Motivisana je pominjanjem uzora, ali sam nešto posebno imao da kažem, pa sam iskoristio priliku. :)
Pozdrav Racanoviću, 16. dana mlađem kolegi. Hvala na komplimentima - inače ja sam na Mandrakovom blogu stalni posetilac, a bogami i saradnik.:)
Узори? Шегртовање? Ма, не. Све је, у ствари, много једноставније. Однос између расхода и прихода, како би Младен рекао.
Ето, ја сам имао срећу да се, док сам студирао у Бањалуци, сретнем са Хајром, Иваном Шагадином и још неким крајишким енигматама. Већ тада сам имао 20-ак публикованих радова, између осталог и веома захтјевну укрштеницу 23 х 14 објављену у Вјесниковом „Квизу“ још 1980. г. Они су од 10-ак сличних радова, које сам им послао, строго водећи рачуна коме и шта шаљем, одабрали тај један. У Политикином „Мозаику“ нису ниједан, већ су ми написали опширно писмо у рубрици „Пошта“. То је уосталом судбина већине почетника, а о чему је већ писано на овом блогу. Код Хајре није било тако. Он ми је јасно ставио до знања шта тражи, ја сам то испоштовао и – није било необјављених радова. Иако сам у Бањалуци боравио од краја 1982, са њим сам се срео тек почетком 1984. и у наредне 3-4 године ималаи смо свега 5-6 сусрета, неупоредиво мање него са неким другим бањалучким енигматама, а који опет (сусрети) нису вриједни помена. Надам се да је сада јасније због чега сам захвалан и због чега толико цијеним Хајру.
А стил? Већ је речено да Хајро није ништа наметао, он је волио ту „прожетост“ , а што је у оно вријеме још увијек била новост, графички веома допадљива, а ауторски теже постижљива, коју је велики број сарадника „Орбиса“ почео његовати. Сјећам се да је чак и велики Станислав Железник саставио неколико таквих радова, а то уопште није био његов стил. Претпостављам да сам Хајро нема велики број радова у том стилу, пошто је у то вријеме мање састављао, а када је састављао то су углавном биле тематске укрштенице, у којима је теже било задовољити тај критеријум („прожетост“).
И на крају, још нешто о узорима. Да ли сам их имао? Не, ја их имам. То је неколико колега из старије генерације, већина њих нажалост више није међу живима, за које сам одувијек знао да их, ни ја ни било ко други, никада неће достићи, јер су једноставно – непоновљиви. Далеко испред свих је већ поменути Станислав Железник.
И ја тебе поздрављам, Решаде. Значи, не само генерација, већ и исти хороскопски знак (видиш, то нисам знао). Примјетио сам да си активан на овом блогу. И да си представљен веома квалитетним радовима, што уосталом и није могао бити проблем. Ето, што је за мене Железник, ти си то (сасвим оправдано) за Младена.
Na prvi pomen Hajrinog imena odmah se uz "Orbis" vezuje i naslov jednog simpatičnog banjalučkog lista. Naravno, reč je o "HIK-u" (format male "Eureke") - i sećam se da su pored Hodžića stalni saradnici bili i Ivan Šagadin i Refik Husedžinović (Re-Hu). Eto, nisam ni znao doskora da je "Rundžić" Hajrin a ne Refikov pseudonim.
Zašto sad pominjem "HIK"? Pa, zato što je u njemu imala jedna stranica posvećena radovima enigmata-početnika (išao je po jedan rad sa biografskim podacima i sličicom autora). E, tu sam prvi put video kvalitet rada kod Racanovića! Sećam se imena još jednog (pomalo zaboravljenog) autora - on se zove Aladin Mahmutović! Bilo bi dobro da Mladen, kada je već počeo sa predstavljanjem autora iz "regiona", objavi i neki njegov rad uz radove Radoja Racanovića!
Za Aladina se može saznati preko Adnana Spahića.
Pozdrav Reshade, hvala sto pomenu HIK za koji sam posebno vezan. Bilo mi je 21 godina kad smo ga nas trojica (plus pokojni Zvonko Blazevic) pokrenuli bez novaca, bez tehnickog, urednickog, bash ikakvog, osim enigmatskog, znanja. Prvih 4 broja su stampani u Radojinoj Bos.Gradisci na "visokoj stampi" (klishei i olovni slog). Mladalacki zanesen, radio sam bash sve, od kreiranja glave (tako amaterski ali simpa), do koncepta, sastavljanja, opisivanja, prodaje ... sjecam se zimskog dana, skladiste stamparije zakljuchano (stampari su nam pomogli, ali nas, naravno, nisu ozbiljno shvatali), ushao sam nekako kroz prozor..., Zvonko i ja smo pakovali paketice, lijepili adrese, na posti su nam dali vrece pa smo ih onda, napunjene nashim paketicima, pjeshice nosili do poste. Roditelji su bili zabrinuti, zapustio sam fakultet... no sve je ispalo dobro, odredilo moj zivot, nikad nisam zazalio sto sam enigmatici dao prednost u odnosu na pravo gdje sam imao vrlo solidnu perspektivu.
Hajro
Ja bih rado da vidim neku od naslovnih stranica HIK-a - iz sebičnih razloga - da je odmah ćapnem za nostalgiju :)
Pomenut je ovdje odnos “majstora i segrta”, tu negdje moze ici i prica o uzorima (majstor radi znajuci da ce se mnogi ugledati u njegov rad). Uloga “majstora”, odnosno urednika, iskusnijeg kolege, je da, najprije, postavi nekakve okvire korektnosti sastavaka, potom ponudi prihvacene (i neke manje prihvacene, takodjer) kriterije vrednovanja i onda ide najvaznije – potakne u mladcu zelju za igrom, kreativnoscu i samodokazivanjem, ovdje poredane po vaznosti. Prve dvije stvari su, u stvari isto, ako cemo usvojiti (a ja hocu) misao Ursule Le Guin: “Kreativna odrasla osoba je dijete koje je prezivjelo” (naravno, misli se na ochuvanje djetinjeg u osobi). Dakle, ako mladi “segrt” osjeti u “majstoru” prisutnost te igre, djetinju prostodusnost i srecu dok govori o nekoj lijepoj kreaciji, desice se nesto magicno. Nikad necu zaboraviti (mislim da je bilo u Valjevu) kako nam je pokojni Karlo Barbalic, prekrasno zanesen (simpaticni stariji gospodin je ustao i “odglumio” tri faze opisane anagramima) rekao i docharao njegov trostruki anagram – USTREPTAN / NESTA TRUP / SRETAN PUT (rjeshenje je, naravno, SATURN PET, raketa nosach koja nakon paljenja motora treperi na lansirnoj rampi, pa nestane u visinama i onda joj pozelimo sve najbolje). Bili smo istinski dirnuti. Do tog trenutka zaista nisam znao da toliko magije i zadovoljstva moze stati u 9 slova. Isti dragi Karlo nam je nudio privremeni smjestaj u nashim izbjeglickim danima.
Dijametralno suprotno bi bilo suzbijanje kreativne slobode nekakvim dogmama.
Bilo je tog zanosa i igre u vrijeme HIK-a i, pogotovo, Orbis-a, osjeca se to u Zarkovim i mojim sjecanjima, bice da je i Radoja pokupio taj virus igre, nespojiv sa bilo kakvim stegama (antibiotici su tu nemocni, zar ne doktore). Najmanje je vazno jesu li sastavci nastali takvim pristupom (ne)savrsheni, uvijek ce biti vishe nego korektni, plus ta crta uzivanja u igri rijechima, rasporedom crnih polja…, razlichita od autora do autora i bash zato tako vrijedna. Da se vratim na prichu o uzorima – najbolji uzor bi bio, u stvari, negacija uzora, potpuna sloboda, trazenje svog nachina i ugledanje u nechiji rad samo u smislu uzitka i igre.
Ovaj put samo kratko na temu natjecanja, medalja i sl - takmichenje je, za ogromnu vecinu, lijepo i uzbudljivo iskustvo. Ako organizator pripremama i provodjenju pristupi ozbiljno, ako enigmatska javnost nadje volje i hrabrosti da osudi sva odstupanja od korektnosti, sva pretjerivanja i sl (na svima stranama, organizatora, ucesnika,komentatora...), vjerujem da bi natjecanja uvijek bila ono sto u sustini jesu - lijepo druzenja sa dodatnim takmicarskim kvalitetom, prilika za razgovore, analize, shalu.
Hajro
Изненађењима никад краја. Прво сам био изненађен, као што сам већ написао, констатацијом да сам „још давно освојио као енигмата“ младог заљубљеника у енигматику из Владичиног Хана, сада аутора овог блога. Још више сам изненађен да се мој вршњак из Новог Пазара, сада један од најбољих српских енигмата, сјећа мог првог објављеног рада из октобра 1979. г. Изненађење је да је уопште пратио тај бањалучки енигматски лист, а камоли да се сјећа садржаја и појединачних радова.
Рубрика о којој је ријеч звала се „Клуб пријатеља ХИК-а“ и није била посвећена само почетницима. У тој рубрици су представљени многи млади аутори, али и већ реномирана енигматска имена, као нпр. Ивица Млађеновић, Бранко Стојановић, Војин Крсмановић, Живота Станковић, Станко Шарац, Жељко Биланков и многи други. Ту је представљен тада још неафирмисани Сретен Перић, као и Славиша Ђорђевић, тада ученик основне школе, али му то није био први објављени рад. Наравно, представљен је и значајан број почетника, неки од њих су се појавили само на тој страници и нигдје више. Ја засигурно знам да су осим мене у тој рубрици први рад објавили Младен Спасојевић и Мирко Чикић.
Не сјећам се да су Решад и Славко објављивали у том листу. Жарко Ђокић јесте.
Славко, потрудићу се да обезбиједим бар један примјерак ХИК-а за твој блог.
Ovoliko komentara nismo napisali ni kada je ovaj bivši zaljubljenik u enigmatiku i sadašnji bloger (dodao bih, bez ikakve titule, i: enigmata, ali to je valjda manje važno) postavio svetski rekord. :)
Je li se blog pregrijao, izdrzace valjda. Dobro, nas nekoliko se druzimo, nadam se da nam posjetioci nece zamjerite digresije (josh smo duzni osvrnuti se na izvrsni rad Zlatka Delica predstavljen u istom ovom postu, nije da chekamo da se on javi kao Radoja, a bilo bi i lijepo), nekakve privatne, u mom sluchaju mozda pretjerano nostalgicne stvari...
Kad je rijech o posjetiocima kako izgledaju indikacije o broju, teritorijalnoj zastupljenosti I sl?
Skeniracu danas par HIK-ovih strana i poslati Slavku.
Hajro
Radujem se!
HIK u "Nostalgiji" sutra u 14.00
Хајро, лијепо си описао тај „однос мајстора и шегрта“, али је много значајније да си поступао управо тако како наводиш. Игра и занос о којима пишеш су непоновљиви, требало је живјети у то вријеме и у таквим друштвеним односима да би се то проживјело.
Споменуо сам млађаног Славишу Ђорђевића (1968.), кога је у свијет енигматике увео Војин Крсмановић. Његови у то вријеме објављени саставци били су изузетно квалитетни, али сам га ја некако изгубио из вида, тако да уопште не знам, а волио бих, шта се касније десило са њим.
Да ли у данашње вријеме, са свим предностима које нам пружају савремене технологије, прије свих информационе, можемо уопште говорити о тој врсти игре, полета и ентузијазма?
Колико се тинејџери данас интересују за енигматику, да ли се ико од њих одлучује за састављање, да ли уопште виде смисао у томе...?
Да ли је познато колико година има најмлађи енигмата у Србији?
Rekao bih da smo na SES - u najmlađi bili Andonov, Goljević i ja. Da li ima još, uslovno rečeno, mladih (ja ću idućeg meseca napuniti 30, a to i nije neka mladost. Jedan moj vršnjak romske nacionalnosti već ima unuke) koji se koliko - toliko interesuju za autorsku enigmatiku ne znam, ali pretpostavljam da se, ako ih ima, mogu nabrojati na prste.
Treba spomenuti malenog Milićevića, kome je anagramiranje porodična manufaktura, a moguće je da postoje još neka enigmatska deca koja su krenula (ili će tek krenuti) stopama svojih roditelja.
Da bi se u Srbiji jedan mlad čovek opredelio za to, potrebno je da bude ili lud il' odviše mudar. Nažalost, ta vremena šegrtovanja su davno i nepovratno prohujala, pa ako neko šašavo čeljade i navrati u naš teoretski čaroban, a praktično ogavan enigmatski svet, brzo ga mine želja za stvaranjem i igrom, jer se vrlo brzo ispostavi da tu nema ni mesta, ni 'leba.
Mene za 29 godina još ni u jednoj oblasti (a raznim sam se stvarima bavio) nisu toliko omalovažavali i iskorišćavali kojekakvi marginalci, kao što je to bio slučaj u enigmatici. Ok, sam sam kriv, sam sam se javio, sam sam tražio đavola... ali, i oni su se nekada sami javili. To što danas imaju po 50 , 100 ili 150 godina ne znači da imaju monopol nad enigmatskim prostorom, a u celoj priči je najodvratnije što su tim prostorom zavladali nepopravljivi diletanti.
I, eto, tvrdoglavo se trudeći da ostanem u igri, došao sam u priliku da lupam sebi šamare, da puštam portira iz Klenja da mi masakrira radove, da besplatno trpim svakojaka iživljavanja, da izdržavam nadripopove, sekretarice, Grasije, Trešiće, tobožnje grafičke urednike itd. Sumnjam da postoji još neka budala koja bi sve to istrpela, pa makar joj životni san bio da postane enigmata.
Možda postoje i drugi načini (mala vrata, prečice za kurve i sl.), ali se ja (da li zato što sam netalentovan ili zbog babinog zdravlja), provedoh kao bos po trnju. Tačnije: kao kuče na vašaru. ;)
Ako sastavljanje gledamo hobisticki, zanemarujuci faktor novca, honorara (pogotovo je drugi svijet i situacija onih koji su i izdavachi i/ili imaju obavezu da produciraju kolichine...) onda nas nista ne sprechava da se igramo, uzivamo. Ne mislim da nove alatke (kompjuterski programi, baze podataka ...) ukidaju izazov, kreativnost i uzitak... sve je samo drugachije i stvar potreba i radoznalosti (chim budem imao vremena probacu i to, zasto ne). Jednako je, recimo, sa hranom - nekad sam kuhash, nekad kupish gotovo i pritisnesh dugme na mikrovanoj, nekad idesh u restoran i u svemu moze biti uzitka,...kad je taj uzitak veci, istinskiji... svako ce utvrditi za sebe. Ja glasam za kuhanje.
Mladi ce birati kao sto smo i mi birali od ponudjenog. Ako im mi, primjerom, nudimo svadje i prepucavanja, zatvorenost i sve skupa na granici nekakvog druzenja grupe chudaka, tesko da ce se pojaviti nova lica. Ne znam da li ima enigmatskih vrsta iskoristenih u skolskim programima, tu mozda ima neke nade da se pridje mladima.
Hajro
U pravu ste, Hajro. Verujem da ste i Vi kao mlad čovek u sve ovo ušli zanemarujući faktor novca, honorare i ostale trivijalne, takoreći: sasvim sporedne, momente. Ne znam da li se pre 40 godina kuhalo, podgrevalo u mikrotalasnoj, ili ste živeli od vazduha, ali bih podsetio da današnji enigmata mora jesti. :) Ja nisam u penziji, moje vreme nije sasvim bagatelno, a pošto sam živ čovek, rad me pomalo i troši.
Ako ste Vi zaista postali enigmata samo da biste se javno igrali, da biste služili zatupastim trutovima za muštranje, a i da biste ih hranili, čestitam Vam na širini i velikom srcu, i smatram da ste Vi jedina osoba koja može dati primer današnjoj gladnoj omladini.
Dakle, izvinjavam se što odvraćam mlade od enigmatike. Dođite, deco, da uživamo!
Malko se pregrijalo ovo sto zakuhasmo ovdje. Mladene, otvarash puno tema, problem je sto ih malko preklapash…
Dakle, enigmatikom se nisam ( kao ni bilo ko drugi mog uzrasta u to doba) pocheo baviti razmisljajuci o honoraru. Jeli smo, naravno, i to po onoj “al se nekad dobro jelo”, zivjeli skromno, nisam mogao kupovati i “Plavi Vjesnik” i “Politikin Zabavnik”, al se zaista dobro jelo. Privukla me igra rijechima, rjeshavash Enigmu pa vidish velike bjeline, “Dzepnu”, poslije i Cvorova izdanja, pa vidish ljepotu rijechi, kombinacije, chitash odgovore suradnicima… I pozelish da pokushash, koji crni honorari. Poslije je islo nadmetanje sa vrshnjacima (dobro je to Radoja rekao), ugledanje u stare majstore i sl. Siguran sam da nisam “hranio zatupaste trutove” vec nudio svoje radove urednicima koji su znali puno vishe od mene i kojima je bilo drago da me posavjetuju, ohrabre, objave mi nesto, prate moj napredak…. Honorari su bili faktor tek kad sam, kao afirmiran autor i odgovorna osoba, doshao u situaciju da preuzmem obavezu da u odredjenim periodima i rokovima isporuchujem robu = TEZGA. To nije hobi, to je tezga, nista loshe, naprotiv, krasna stvar, rutinski odradim posao, honorar nije veliki, ali kako reche legendarni karikaturist “Nema malih para”, nakupi se pa kupish nove knjige itd itd.
Hobi je rad za uzitak (prateci honorar nije motiv vec posljedica, ne previshe vazna), tezga je rad za honorar, postoje i prelazni oblici, ali je poruka, nadam se, jasna. Vec sam rekao da sam istovremeno radio dva razlichita lista plus bezbroooj tezgi, osim novina i na TV, radiju… (Slavko se sjeca sigurno), no nisam dozvolio da taj profesionalno-tezgaroski dio mene unisti onaj hobisticki, naci cete u tom periodu moje radove u Vjesnikovom Kvizu koji je tad bio poligon za hobisticko/zanatsko dokazivanje (u to vrijeme mi honorar za te radove nije znachio bash nista). To je svachiji izbor, chak i danas. Dakle, ako autor treba prihode od enigmatike ici ce ka varijanti “tezga”, ako ima poriv da se ponekad igra sa rijechima, dokaze kolegama isl. navratice i do varijante “hobi”, prelazni oblici su, naravno, u redu, ali nisu pogodni kao osnov za diskusiju. Enigmat se ne postaje na osnovu nekog plana, kao i svaki pravi uzitak plan je da nema plana, te dvije stvari ne idu zajedno.
Zao mi je ako sam nekoga iritirao, nije tesko razumjeti danasnju ekonomsku situaciju, pokushavam se chuvati od pametovanja na te teme, zato radije govorim o proslosti…
Djeci bi trebalo ponuditi gimnastiku uma, poticati kreativnost, ali i prakticnost, realisticnost, ambicije…
Hajro
Ne bih baš rekao da je problem u tome što preklapam teme, nego što pokušavam obuhvatnije da predstavim situaciju (naravno, govorim u svoje ime, i na bazi svog iskustva... možebiti da je cela stvar mnogo jednostavnija kada je čovek posmatra uže, kao puki, penzionerski hobi, a i sa vremenske i prostorne distance).
Nisam ni ja razmišljao o honorarima kada sam imao 16 godina. Toliko sam bio oslobođen od računa, da se nisam ni setio da tražim pare za svoje prve objavljene radove... Ali ja više nemam ni 6, ni 16, ni 26 godina, i ništa mi ne znači ime u petparačkim novinama (baba i deda su se već upokojili, pa ne znam koga bih još mogao da obradujem takvim uspehom). Po toj Vašoj logici, mlad čovek koji se bavi enigmatikom uopšte ne treba da razmišlja o tome kuda idu njegovi novci (naravno, Vama je neuporedivo lakše da ne razmišljate o mojim novcima, ali verujem da ste svoje, bez obzira na tu idealizovanu, "nepreklopljenu" priču, vrlo pažljivo brojali), kad već može lepo, veselo, bezbrižno da se igra, i da pride učestvuje u prinudnim humanitarnim akcijama, poput: "zaradimo platu raščinjenom popu" ili "pomozimo portirima i sekretaricama".
Opcija koju zagovarate nije bliska nijednom normalnom mladom čoveku (makar imao babu i dedu), ukoliko taj čovek unapred zna da ni za godinu, dve ili pet neće biti ni na kakvom dobitku. A naša deca to verovatno već znaju. Da li sam nekada pomenuo da su gotovo svi oni koji su pre 15 ili 20 godina činili tzv. enigmatski podmladak nestali?! Bilo je među njima velikih talenata, ali, eto, valjda nisu umeli da nađu put do pijace sa tim tezgama o kojima govorite. U stvari, po Vašoj logici, možda se oni i dalje bave enigmatikom iz hobija... ali, nigde ih nema. Da li je ispunjen uslov za korišćenje reči "bavljenje"? Da li se piscem može nazvati neko ko 20 godina nije predstavio nijedno delo (mada, recimo, piše dnevnik), ili pevačem neko ko 20 godina nije javno otpevao nijednu pesmu (ali redovno peva u kupatilu)... ili su oni, ipak, samo bivši pisac i bivši pevač?!
Nadam se da ste shvatili šta hoću da kažem: ne možete se aktivno baviti enigmatikom iz pukog hobija, jer sama sintagma "bavljenje enigmatikom" sadrži finansijski momenat (novine se štampaju da bi se prodavale, zar ne?).
Shvatio sam ali se duboko ne slazem. Naime covjek se moze baviti enigmatikom bez finansijskog motiva i sintagma “bavljenje enigmatikom” ne podrazumijeva finansijski moment. Najbolji dokaz je ovo sto Mladen radi sa blogom, ako ovo nije entuzijazam onda ne znam sta je. Jednako je i sa Adnanom, Slavkom i drugima, a pogotovo sa brojnim suradnicima koji kod Slavka objavljuju desetine solidnih (nekad i izvrsnih) radova bez honorara. Nemam sta dodati, nema se smisla ponavljati, mozda tek da nema ni trunke ljutnje (neslaganje na ovaj nachin je krasna stvar) i da sam nemocan na temu dokazivanja da vremenska i prostorna distance ne utichu bitno na moje stavove. Komentar sam napisao ne vidjevshi prethodni Mladenov (objavljeni su u 3 minuta razlike), mozda bih ga malko drugachije intonirao (pa bi biomanje iritirajuci), no sustina je ista.
Radoja pomenu “drustvene odnose”, sve je, naravno, drugachije, no to je druga tema. Predlazem da se vratimo crnim poljima i bijelim bjelinama.
Hajro
Ne slažemo se zato što se Vi ne držite teme. Radoja je pitao ima li mladih enigmata, a ja sam objasnio zašto ih nema. Na to pitanje se može dati i neki naučno-fantastični odgovor, a ja ipak glasam za realnost. U realnosti niko ne poima hobi bukvalno, a tome pogotovo nisu sklona današnja deca, koja su odrastala u vrlo nesrećnim vremenima. Dakle, mator čovek se danas može baviti enigmatikom iz suvog, čistog, idealističkog hobija po navici, ali deca nemaju motiv da steknu naviku.
To "bavljenje enigmatikom" na blogovima je u rangu sa igranjem malog fudbala sa društvom. Dakle, onaj ko jednom mesečno ode da se izduva na nekoj poljani nije fudbaler. Enigmatika je delatnost koja je, logično, u neraskidivoj vezi sa tržištem, a privatne oblike zagonetanja, koji isključuju tržište, možemo izjednačiti sa igrom u pesku, preskakanjem lastiša, vijače itd.
Naravno, to što se Hajro i ja ne slažemo, ne znači da se ne volimo. ;)
Uzgred, anonimni posetilac je ostavio komentar "Ako ne možeš da živiš od enigmatike, radi nešto drugo", i poslao ga na moju adresu. Poruka je sirova i bukvalna, da ne kažem: prostačka, i bez obzira na to što neznani junak nije dobro shvatio ono što je pročitao (dakle, ja nisam planirao da živim od enigmatike, ali neću ni da od mog rada profitira enigmatska bagra), moram da kažem da je i moj iskreni savet mladima po smislu vrlo sličan: "Bavite se nečim drugim, ovo je oblast bez perspektive".
Promashih temu,kao na maturskom radu. Nikad nisam bio dobar u poslusnosti, slijedjenju uputa i sl.
Na nadnaslovu bloga pishe "za ljubitelje ukrstenih reci", pokushavam najbolje sto mogu na tu temu... pisanje o najmladjim enigmatima, drustvenim odnosima i enigmatskom izdavastvu danas... ostavljam drugima jer tu zaista nemam znanja.
Mladima bi trebalo pokushati objasniti kako izbjeci situaciju koja je Mladena (opravdano) tako ogorchila. Ne treba se zanositi nerealnim ochekivanjima, ali ako kakav mladac pokaze interes valja mu predstaviti ukupnu sliku, poruznu realnost (ako je takva), ali i vrijednost i ljepotu uzivanja u igranju jezikom. Opet ja tvrdoglav - necu da odustanem od toga a i kako bih, uljepshalo mi zivot i u dobrim i u manje dobrim vremenima, sa i bez novaca.
Oborismo rekord u komentarima, zar ne. Da smo se slozili bilo bi par apologetskih rechenica i gotovo. Ovako smo se siti naprichali (meni je 3 dana vikend), mozda je ponekom bilo i zanimljivo, bash lijepo. Ako smo nekog razocarali odsustvom grubosti, niskih udaraca i sl, bojim se da tu nema pomoci.
Hajro
Imam par dana problema sa kompjuterom (zapravo s iskačućim prozorom, te nisam u stanju ni pročitati komentare) ali vidim sada da je na ovom blogu konstruktivna rasprava u toku. Pitanje koliko su honorari bitni za podstrek mladom enigmati - svakako postoji, ali samo u početku. Ništa ne može da zameni onaj osećaj prvog objavljenog rada - i to potpisanog tvojim imenom i prezimenom.
Danas su neka druga vremena kada mi treba da se izborimo za mesto pod suncem od raznoraznih tezgaroša i muvatora u enigmatskom svetu.
Због обавеза које сам имао претходних дана ни ја нисам редовно пратио ову на моменте узаврелу расправу између аутора и (чини ми се) најактивнијег посјетиоца блога, а која је изгледа подстакнута мојим претходним коментаром и ту постављеним питањима. Иако је дијалог окончан у мирном тону, али без битнијег приближавања ставова дискутаната, осјећам потребу и обавезу да и ја изнесем нека своја размишљања.
Морам се одмах опредијелити и рећи да се у основи слажем са Младеновим виђењем ствари, можда не са начином на који је то презентовано, али са суштином да. На крају крајева, одређена питања сам и поставио вјерујући да је стање отприлике онакво каквим га је Младен описао. Он је то учинио износећи личне импресије, али то не умањује вјеродостојност његових тврдњи. Питање је да ли ико располаже поузданим подацима, ако да, вјерујем да не може оповргнути оно што је овдје речено.
Веома песимистички звучи констатација да су нам најмлађи енигмати већ 30-годишњаци. Да ли то значи да младе данас не интересује енигматика или немају могућност гдје да се опробају? У већини енигматских листова постоји рубрика намијењена младим рјешавачима, имамо ли и један са рубриком намијењеном младим састављачима? Парадоксално звучи податак да у вријеме када су основци слали своје првенце у енигматске новине, у школским уџбеницима готово и није било енигматских садржаја, а данас скоро да и нема наставног предмета у коме се они не срећу.
Много пута је помињан новац, директно или индиректно свеједно, с правом, јер новац је, слободан сам то рећи, уништио нашу енигматику. Па и није нека штета, кад видимо шта је све уништено због новца.
Potpuno sam uvjeren da je budućnost enigmatike na internetu, te ovi naši blogovi mogu da posluže svrsi - Na svom blogu imam nekoliko (4-5) mladih i vrlo mladih saradnika. Ono što je do mene, to i radim - Svim tim mladićima dajem punu podršku (čitaj: tretiram kao potpuno ravnopravne sa svim ostalim saradnicima.) Mislim da je to pravi pristup. Vole mladi da ukrste koplja sa starima, te im nije potrebna nikakva protekcija. Samo ih ne treba sputavati i biće sve u redu.
Ne bih rekao da je enigmatika unistena, sve se mijenja pa i nash lijepi hobi, pogotovo ako se u nashim prostorima dese tako velike promjene i, na kraju, loshe ekonomsko stanje "poklopi" bash sve. Pitanje je sta je unutar enigmatskih krugova uchinjeno na dobro, a sta suprotno od nekakvog pretpostavljenog interesa hobija kao cjeline. Chini se da je gotovo sve (cast izuzecima) motivirano novcem ili pojedinachnim (sebicnim) interesima. Ne treba gajiti iluzije poredeci sa nekakvim "zlatnim vremenima" (jeste bilo bolje, ali ne bih ih zvao zlatnim), ali totalno odustajanje od entuzijazma, prihvatanje novca kao isljucivog motivatora zaista ne mogu prihvatiti i to je jedan od razloga sto pokushavam pomoci blogerima. O buducnosti - ljudi ce uvijek trebati razbibrigu, gimastiku uma... koliko cemo se znati prilagoditi novim uvjetima ostaje da se vidi. To ce uvijek biti (barem u papirnoj verziji) biznis sa malim troskovima tako da ce opstati i listovi sa malim tirazima. Na internetu ce ici blogovi, neki (kao Slavkov) i kao besplatna ponuda enigmatskih sadrzaja. Da li ce neko uloziti vishe novaca i pokushati enigmatski sajt kao biznis (placanje pristupa), ostaje da se vidi. Mozda bi dobar koncept na njima bliskim medijima (internet/telefoni ...) privukao i mlade. Ne mislim da sam posljednji koji ozbiljno shvata hobisticki pristup i uziva radeci i bez razmisljanja o novcanom rezultatu. Da ne bude zabune - novac cijenim i trebam, nisam "u oblacima".
Hajro
Neosporno je da će internet tokom narednih godina potpuno progutati ostale mas-medije, pogotovo štampu (ako već nije), no nisam optimista kada je reč o internet-enigmatici. Da bi "preseljenje" bilo uspešno, neophodno je masovno interesovanje, a zaista se nadam da nisam u pravu kada prognoziram da će broj onih koji su iole zainteresovani za enigmatske sadržaje biti sve manji. Na to, mislim, neće uticati samo loš odnos starijih prema mlađima, niti činjenica da je je reč o sasvim neisplativom hobiju, već je, prosto, sled događaja takav: nekada, kada je enigmatika doživljavala svoj procvat, dominantni mediji su bili knjige, štampa i radio, deca su se drugačije igrala, mladi ljudi su se drugačije zabavljali, odrasli su drugačije koristili slobodno vreme... Danas je ponuda zabavnih sadržaja veća, izazovi su brojniji, informacije su daleko dostupnije, pa se od novih generacija ne može očekivati prevelika naklonost prema nečemu što je nastalo (i ostalo) u XX veku.
Budimo realni: za 10, maksimalno 15 godina, broj aktivnih enigmatskih poslenika će spasti na trećinu, a malo je verovatno da će ijedno dete koje danas ima 10 godina pokucati na naša vrata (ako se to i desi, broj neće biti veći od 2, 3, 5). Za 25 godina će od one trećine ostati trećina (tj. jednocifren broj starih enigmata), a u međuvremenu se može pojaviti još 0 - 5 entuzijasta. Za 50 godina neće biti nikoga, a ako enigmatska rubrika kojim čudom opstane u nekim elektronskim novinama - jasno je da će to biti samo zbog tradicije.
Internet-enigmatiku vidim samo kao alternativu za očuvanje esnafa... i to kao privremenu alternativu. Da se razumemo: ja ne govorim o enigmatici kao veštini, kao o strasti određenog broja ljudi, niti kao o disciplini kojoj nije neophodan kontakt sa stvarnošću da bi postojala; govorim o enigmatskoj delatnosti, koja se bazira na modelu: autor - medij - publika. Voleo bih da neko uspe da primeni taj model i ovde, ali, kad razmislim, izgleda da je Hajrin pristup najrealniji: najbolje je sve shvatiti kao puki hobi, zanemariti klasični model i pristati na varijantu: autor - internet - drugi autori & malobrojni simpatizeri. Žao mi je što to moram da zaključim, ali sam ubeđen da enigmatika ima izvesnu budućnost na internetu jedino u tom smislu.
Vec se polako i na nashem, malenom i siromasnom, trzistu pojavljuju interaktivne krizaljke, uglavnom besplatne. Vjerovatno nije nemoguce provjeriti posjecenost. Sve velike svjetske novine u svojoj online verziji imaju znacajne enigmatske sadrzaje. Softveri za pravljenje i publiciranje ce biti sve savrsheniji, kreativni korisnici ce nalaziti nachine da ponudu prilagode trzistu. Osim zabave, ubijanja vremena…, ima nesto u tom izazovu, (samo)dokazivanju kroz rjeshavanje i negdje ce se “sresti” korisnici, autori, izdavachi. Mnogi (i Will Shortz nekidan) tvrde da su price o pozitivnom uticaju rjeshavanja na odgadjanje demencije i sl bolesti neutemeljene, ali logika vjezbanja mozga (kao i mishica) ce mnoge dovesti do olovke ili tastature. Tehnoloski nije nikakav problem, vec postoje, tableti na kojima krizaljku rjeshavate pisaljkom po skrinu. Ima tu buducnosti, nije krizaljka/ukrstenica ni enigmatika inkopatibilna sa 21. stoljecem, naprotiv. Mozda ce izgledati drugachije… Trend zaglupljivanja i obaranja svih kriterija, zloupotreba i loshih posljedica tehnologije… ima svoje granice.
Je li moguce da na nashem jeziku zazivi komercijalni enigmatski sadrzaj na internetu. Ako bi bio dobro koncipiran, realiziran i kombiniran sa drugim sadrzajima (nije to nimalo lako) mislim da nije nemoguce. Ne treba zaboraviti nashe ljude shirom svijeta, usamljene, umorne od posla, praznine penzionerskog zivota, politike… (odnekud mi ovo poznato). Ako sve izgleda ozbiljno i bezbjedno mnogi bi, vjerujem, platili kao sto placaju bezbrojne online narudzbe. Kad se dokaze kvalitet i ozbiljnost, postigne solidna posjecenost (u pochetku bi sve moglo biti potpuno besplatno) pojavili bi se i oglashivachi. Zvuchi kao plan? Ne bash, tek bazicna logika. Ako i ne dozivimo taj scenario tu je “sindrom Slavko” (ili kako Mladen reche “Hajrin pristup”, mislim da Slavko neuporedivo vishe zasluzuje patent), on je vishe izdavach i urednik besplatnog online izdanja nego bloger. Njegovo online izdanje uglavnom ima male zagonetke (premetaljke, rebuse i sl, plus zanimljivosti, akcije, takmichenja, informacije), no mozda neko savlada tehnoloske detalje (dosad vidjeno nije dovoljno dobro) i podje slicnim putem sa mrezastim zagonetkama. Zasto bi? Ne znam, pitajte Slavka zasto on radi to sto radi, a i Adnana, Mladena i ostale.
Hajro
Постави коментар